Nastaviću tamo gde sam stao. Mislim da je to bilo lamentiranje nad sudbinom pušača u današnjem danu, namrgođena lica, dežurni novinari, naterati 34% građana Srbije da svi budu Zvezdaši ili Partizanovci neminovno, ali to se uklapa u strategiju.
Dovoljno bi za početak za Srbiju, njen korak ka Evropi, bila jedna soba za pušače, a ne ovo mučenje i ponižavanje koje poslanici danas primenjuju. Delom je i to tačka dnevnog reda. Zašto? Stao sam kod prioritetnih oblasti, organizacije i funkcionisanja zdravstvene zaštite. Naravno, integrisana zdravstvena zaštita je podnaslov, a drugo je – jačanje uloge instituta i zavoda za javno zdravlje.
Tu sa tim porukama opštih namena, koje sa višeg nivoa obrazovanja, vaspitanja, u procesu sazrevanja stižu pre nego što dođe do potrebe da budu regulisane zakonom, da ne treba biti ni preterano gojazan, voditi računa o fizičkoj aktivnosti itd., nemam ništa protiv toga da se to ponavlja, ali to se pretvara u stereotipne zadatke posebnih ekipa u domovima zdravlja, koje umesto da rade sa pacijentima na onome što je u opisu njihovog posla, opet preventiva, manje ili više te šalju levo ili desno za sekundarne nivoe.
Onda idu i prave nekakve skupove, deset ili dvanaest ljudi se skupi i pričaju štošta, opštepoznate teme, o kojima, verujte, 90% građana već unapred zna šta će im se reći.
Istovremeno, ovaj koncept zdravstvenog sistema ukinuo je Savetovalište za dijabet. Sada će da pričaju nekoj skupini penzionera ili nekome o lošim načinima ishrane, a već obolele osobe koje treba kontrolisati i držati da ne pogoršaju svoje stanje neće imati savetovališta. Džaba su strukovne organizacije i ljudi koji su vodili savetovalište i pokazali dobre rezultate, prosto, nekome je palo na pamet da to ukine, da malo eksperimentiše. To je jedna od slabosti koja ovde u programu nije ni pomenuta.
Ono što bih hteo dalje da govorim, to je dostupnost, pristupačnost zdravstvene službe korisnicima, koja je neujednačena i kroz regionalnu opredeljenost, ali nisu zdravstvene ustanove krive, kriv je program plana mreže. Kriva je zakonom utvrđena promena vlasništva, osnivačkih prava na nivou sektora u primarnoj zaštiti.
I šta se dobilo? Veća obaveza gradske skupštine, gradske opštine i dobilo se pravo za nameštenike. Sad mogu do mile volje da postavljaju svoje direktore, zamenike direktora, direktore farmacija, upravnike apoteka, a bogami od toga imaju koristi.
Mnoge lokalne samouprave veoma mnogo dobro mnogo da funkcionišu, kad pod svojom šapom imaju kontrolu direktora, sa enormno visokom maržom i do 18% ili 20% za lekove, kao da prodaju sezonsko voće, i apoteke su često izvor velike pomoći lokalnoj samoupravi. Doduše, za raznorazne potrebe. Niko neće biti protiv, ako to ode za lečenje, za decu o kojoj sam govorio, ali najčešće ide i za mnoge druge svrhe.
Participacija večiti problem, bivala je stidljivo ranije navođena. Sada je ona, doduše, pravilnicima regulisana. Svake godine se osvežava, nešto se skida ili ne skida sa liste, ostaje upadljiv stepen neujednačenosti. Ono čega ćete se osloboditi na najjeftinijem nivou pregleda, najmanje cenjenom, a to je um, to je znanje, kadrovski potencijal, to je lekar. Tu ćete naći razloga da polovinu oslobodite da ne plati participaciju. Bogami, kad odete kod apotekara pola toga pada u vodu. Pedeset dinara po kutiji, dve kutije sto dinara ili koliko.
Dakle, ekstra priča o tome šta će biti, šta neće biti na listi i koliko je to produkt farmaceutskog lobiranja i to će doći na red, kada budu lekarske komore, ali bi tu jednom trebalo da znamo da nekakve stvari moraju ozbiljnije biti dovedene u red, da određene grupe lekova ne budu favorizovane, da možda razlika u ceni bude doplaćivana itd, da se jedni proizvođači ne bi favorizovali zbog nijanse razlike u ceni.
Nevladin sektor, naravno, uvek mora biti pomenut, to je sasvim jasno i svi se moraju oko toga konsultovati. Plan kadrova u zdravstvu; ako je ikada bilo govora o tome, bilo je danas, svi smo o tome govorili. Ovaj zakon, pitanje je kad će biti usvojen, već je za četvrtak u jednom od naših kliničkih centara zakazan kolegijum, katedra internistička u koju treba da se primi jedan novi čovek, koji dolazi iz drugog kliničkog centra da bi pojačao rad na interventnim procedurama, ali da mu se, bogami, pri tom, obezbedi i mesto na fakultetu. Dakle, zakon nije ni stupio na snagu, već ga primenjujemo, jedno mesto otvaramo, da dobije čovek i posao na fakultetu, šta ćemo.
Naš grad o kome govorim, pretpostavljate, nije uopšte i nepoznat po tome, da vrlo voli da dovodi, uslovno rečeno, islužene kadrove iz Beograda, pored svojih direktora, na različite dobro plaćene funkcije. Pri tome im se, naravno, šta sve ne plaća – i put i smeštaj, vožnja itd. To je tako, samo dokaz kako brzo idemo i anticipiramo događaje.
Zna neko vrlo dobro kada je ovaj zakon planiran i za koga je planiran, šta će da bude. O imenima ne moramo govoriti, niko nije kriv, ali nije ni loša motivacija. Plata ljudi koji će raditi interventne poslove danas je 300-400 hiljada po nekom fantomskom dogovoru sa direktorima, sa fondom. Tri ili četiri plate imaju više od istog kolege kardiologa koji defibrilira, koji život spasava. To je tako udešeno i smanjuje se red onih koji su u potrebi sa tom dijagnostikom. To je prva etapa. Šta kada se sa tom potrebom utvrdi da treba kardiohirurg, onda će u Tursku.
Nije to do kraja rešeno. Jesu to neki potezi, jeste lepo da neko ko se zrači od lekara bude toliko i plaćen. Što ih nema više, pa da se manje zrače? Što da sve gurnemo u ruke trojici-četvorici ljudi da rade non-stop, da budu na stend baju, nije to ni malo prijatno. Kada dođe čovek, hitno mora da dođe od kuće, ali se zrači i nastavlja neprekidno.
Zašto je deficit u tome? Tu su uključeni i kardiolozi, radiolozi, tu ima ko bi kompetentno mogao da dođe i, naravno, pomoću nekog opipljivog mehanizma, nekog konkursa, a ne po ovakvom imenovanju – mač na desno rame i imenovan je, postavljen. Ali, tako se to radi odavno u ovom sistemu.
Unapređenje efikasnosti kvaliteta pružanja zdravstvenih usluga; tu se sada nagoveštava promena sistema finansiranja. Kako će to izgledati kada uzmete u obzir činjenicu da recimo pet do sedam i po hiljada kartona treba za ginekologa. Kada bi to tako bilo, da svako jednom dođe, to je od pet do sedam hiljada pregleda i to da samo jedna žena bude pregledana. Najmanje trudnica dođe bar tri-četiri puta mesečno da se pregleda kod svog lekara.
Zakazani redovi, gde postoje zakazane liste i dolaženje hitnih slučajeva, onaj ko se za tog ginekologa opredeli, remeti tu listu. Taj koncept nije dovoljno dobar. Medicinska sestra koja tu radi, tu je spisak – 26 raznih svezaka, knjiga, priručnika, da uradi evidenciju, protokol. Sveska, sveska, uglavnom 26 taksativno. Trećinu, rekao sam, od toga dnevno da otvori, plus sav tekući posao.
Imamo 20-30% sestara manje nego što su evropski kapaciteti. Da li je taj nedostatak kadra mesto gde treba da poentiraju politički postavljenici, lokalni direktori, da zadovolje svoje želje, svoje apetite, svojih stranaka, ili čak ni to nije dovoljno da se postigne nekakva ravnoteža između broja lekara, broja sestara i očekivanog obima posla?
Kada je reč o domovima zdravlja, to je nešto niže. Bili ste sukobljeni i suočeni sa štrajkom u Beogradu. Celog leta se govorilo o uvođenju treće smene. To predvođenje u vulgarizaciju treće smene, taj nekakav radnički nivo odnosa prema obavezama, tradicionalni zavodski odnos sada deluje vulgarno.
Znate, to više ne liči na medicinu i sofisticiranost posla. Lekari i pacijenti su bili u nekakvoj saradnji, u dogovoru, hajde da opstane to tako kako je, da pokušaju da pomognu jer pacijenti izgleda bolje razumeju problem lekara nego njihov matični ministar.
Sad nešto oko finansiranja farmaceutskih kuća, tih lobija čuvenih, koju je situaciju na Onkološkom institutu pokrenula. Sećam se, neću dugo, ministar je, pročitao sam u novinama, 2009. godine rekao da je nepristajanje na uzimanje vakcine kolektivni test inteligencije, a da lekari koji u tome ne govore za tu potrebu, nisu dostojni ili vršenja funkcije ili edukovanje itd, ili za zvanje zdravstvenog radnika.
Na tom kolektivnom testu nije prošlo ni 10%. Ne znam tačan procenat ljudi koliko se vakcinisali. Ne govori li to o gubitku poverenja institucionalno čitavoj ekipi i personalno na čelu sa ministrom, na čelu sa šefom epidemiološke službe Konom, koji je obišao pola sveta, gde ste uveravali građane da moraju, ili će biti ovo ili ono? I to je palo.
Zašto tu kolektivnu psihologiju, zašto građane dovoditi u poziciju da se smatraju kolektivnom grupom ljudi koju treba psihološki testirati, ako osete svoju ekstrarazvijenim receptorima da tu nešto nije u redu u toj priči? Morate poštovati osećaj volje. Ne mislite valjda da je bila politička doktrina, da su političari učili narod da ne prima vakcinu? To su neke neverovatne stvari.
Zašto to govorim? Lekarska komora se otima sa ministarstvom oko toga, mada se čuju disonantni tonovi, hoće li farmaceutske kuće ili ne sponzorisati stručne skupove? U ovoj nesrećnoj jurnjavi za KME bodove, u koje se ide i ne sluša, ali da bi se dobilo ovoliko ili onoliko bodova, komora zaostaje, ali ne zaostaje u zauzimanju para. Uredno im odbijaju deo od plate. To je, bogami, pristojan kredit za nekog na godišnjem nivou koliko oni ovamo uzmu i po dva lekara, pa vi vidite koliko je.
Od toga, nemate ništa, nikakvu zaštitu, čekate da vas neko osudi, pa da se i oni pridruže. Ne mogu da se izbore, protiv su sponzorisanja farmaceutskih kuća, protiv čega je i ministar da sponzorišu, ali ostaju neke nejasnoće. Oni mogu da plate put, kotizaciju i boravak, mogu kongresna predavanja da plate preko neke famozne agencije, dok lekarska komora predlaže da se to radi na neki drugačiji način.
Zašto ovo govorim? Negde je sprovođenje kontinuiteta medicinske edukacije u nekim ustanovama koje to mogu da rade je skopčano sa ogromnim problemom kako doći do novca da se one održe, a sa drugim prilikama možete videti da se održavaju i predavanja farmaceutskih kuća po pozivu koju drže naši ljudi usred sredine, u centru udarnog termina.
Ne znam koliko je agencija prošlo? Gde je bio inspektor? Da li je to inspektor posetio? Da li je to video? Ti neujednačeni aršini su jedan od problema s kojim se srećemo u zdravstvu. O toj harmonizaciji, sinhronizaciji po nivoima, nema govora, čak nema ni saradnje lekarske komore i ministarstva, koliko vidim, po ovom bitnom pitanju.
Ne možete isključiti farmaceutske kuće. One moraju da pomažu, ali ne treba da lobiraju. Kako i na koji način, imali ste deset godina vremena da nađete modus.