Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, poštovani građani Srbije, Nova Srbija smatra ovo jednim od najvažnijih pitanja u ovom trenutku u Srbiji i ove izmene i dopune Zakona o zdravstvenoj zaštiti, kao i Plan razvoja zdravstvene zaštite Republike Srbije smatramo toliko značajnim da je to moglo da bude gotovo referendumsko pitanje, ali znamo zašto nemamo referendum o nekim bitnim problemima u ovoj zemlji.
Smatramo da je potrebna jedna javna rasprava na onaj način na koji treba da se pitaju svi građani Srbije, jer svi građani Srbije su jednako zainteresovani za pitanje javnog zdravlja i svi građani Srbije jednako učestvuju u finansiranju ove oblasti i treba da imaju pravo da o tome više znaju i da se o tome više pitaju. Zbog toga je za nas ovo neprihvatljivo i Nova Srbija neće glasati u danu za glasanje za ova dva projekta, ali ćemo ukratko pokušati da objasnimo zašto smo protiv toga.
Pre svega, sporna je izmena članova u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti, u izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti, članova od 199. do 202. postojećeg zakona i 277. zakona, koji se u ovom ponuđenom rešenju briše.
Prvo da konstatujemo šta nudi postojeće stanje zakona koji se do sada sprovodio. Znači, govorim sa aspekta građana koji je korisnik ovih usluga i koga će se direktno ticati primena ovog zakona.
Znači, postojeće stanje kaže da je Zakon o zdravstvenoj zaštiti usvojen krajem 2005. godine i u članu 199. do 202. definiše modalitete obavljanja dopunskog rada za zaposlene zdravstvene radnike, lekare, stomatologe i farmaceute. Dopunski rad zaposlenih zdravstvenih radnika omogućava van punog radnog vremena obavljanje poslova iz zdravstvene delatnosti kod svog, odnosno drugog poslodavca u trajanju do najviše jedne trećine punog radnog vremena.
Treba naglasiti da su zdravstveni radnici zaposleni u državnom zdravstvu jedina kategorija službenika iz javnog sektora i državnih organa kojima zakon dozvoljava da dopunski rade u istoj delatnosti u privatnom sektoru, i pre 2005. godine ova mogućnost rada nije postojala.
Kad bismo to preveli građanima na jezik koji oni bliže i više razumeju, to bi značilo kad kažemo jedina kategorija, da bi recimo saobraćajni policajci mogli da dođu na ideju da i oni do jedne trećine svog radnog vremena, a u sklopu onoga što je kolega malopre rekao, da zarade nešto više, u Ministarstvu policije rade, npr. nedeljom na nekoj raskrsnici ili na delu auto-puta i naplaćuju kazne za svoje potrebe, a da se nešto od toga uplati i Ministarstvu.
Bila bi zanimljiva takva ideja u javno komunalnim preduzećima ili gradskom saobraćajnom preduzeću, da državne resurse neko može da koristi po nekad i za svoje potrebe, jer u pitanju su, pre svega, resursi koje su građani finansirali, gradili, dugo u njih ulagali iz svojih sopstvenih džepova, očekujući, naravno, da imaju najveću korist od postojanja takvog sistema.
Ono što je ovde sporno, takođe u prelaznim odredbama Zakona o zdravstvenoj zaštiti, član 277. koji se sada briše – zdravstveni radnik zaposlen u državnoj ustanovi u punom radnom vremenu može dopunski raditi kod privatnog poslodavca najduže do tri godine od stupanja na snagu samog zakona, tj. do decembra 2008. godine.
Sada nas interesuje da li je čitava jedna grupacija lekara dovedena u ilegalni rad ili u rad koji je nezakonit, vanzakonit ili na neki način čak podložan sankcijama nekih drugih zakona?
Ono što takođe imamo da kažemo protiv prihvatanja ovog zakonskog rešenja, to su dosadašnji efekti čl. 199. do 202. na zdravstveni sistem. Ono što je praksa pokazala, to je da su oni prilično negativni. Došlo je do pada produktivnosti državnih ustanova u redovnom radnom vremenu, čime se obezbeđuju pacijenti za dopunski rad u privatnom sektoru. Mi znamo da se to radi prilično namerno.
Zatim, došlo se do mogućnosti konflikta interesa koji podriva etičnost profesije i smanjuje standarde kvaliteta, a znamo koliko je podizanje svih standarda kvaliteta u zdravstvu neophodno i nužno.
Zatim, rast ukupne zdravstvene potrošnje, jer osiguranik pored obaveznog doprinosa plaća ponovo uslugu u dopunskom radu, i to ponovo iz džepa, koji je već jednom platio. Dakle, imamo istog lekara, istu uslugu, isti fond, isto osiguranje, a sve se to dva puta plaća, što će biti finansijski prilično neodrživo i što podriva socijalni odnos ili socijalni status stanovništva.
Smanjuje se fiskalna disciplina jer osiguranici nisu motivisani da uplaćuju doprinos, s obzirom da uslugu dobijaju tek kada je ponovo plate iz džepa. Legalizuje se konflikt interesa u državnom zdravstvu, dovodi se do urušavanja osnovnih principa solidarnosti, na kojima se bazira javno zdravstvo. Temeljno narušavanje prava pacijenata na dostupnu, pravičnu i kvalitetnu zdravstvenu uslugu je takođe jedan od rezultata.
O ovakvom eksperimentu možemo da govorimo u Češkoj koja je 1990. godine pokušala tako nešto, ali je ubrzo napušten jer je došlo do tenzije između lekara i cena usluga je bila sporna, a lista čekanja obesmišljena. U Hrvatskoj je takođe ovo odbačeno zbog koruptivnosti. Nedavno je i u Republici Srpskoj ukinuta svaka mogućnost da se na taj način radi. U Sloveniji manje od 1% lekara može da radi dopunski. Dvojni rad državnih lekara udaljava zdravstvo od standarda EU zbog navedenih negativnih efekata.
Dakle, od decembra 2008. godine, s obzorom na član 277, uz odobrenje direktora državne ustanove lekarima se nude dve mogućnosti: puno radno vreme i dopunski rad u večernjim klinikama u državnim ustanovama, gde zaposleni već rade, u kojima će lečiti za nadoknadu koju plaća pacijent i podela radnog vremena na četiri sata u državnoj službi i četiri sada u privatnom sektoru. To su neki od elemenata koji govore upravo da je ovo sve vrlo sporno i neprihvatljivo na ovaj način za građane Srbije.
Zamerke na uredbu su takođe brojne, od principijelnih do tehničkih. Izneću samo neke. S obzirom na nedefinisan osnovni paket usluga, mnoge usluge će biti prebačene u večernje klinike gde se one obavljaju za novac, takozvane večernje klinike. Doći će do novog rasta plaćanja građana državnim ustanovama.
Kroz večernje klinike se otvara još jedan kanal zdravstvene potrošnje u državnim ustanovama. Doprinos večernje klinike, privatni sektor itd. Nemogućnost određivanja pravične cene amortizacije državnih resursa koje su, opet napominjem, gradili građani i finansirali građani, koji se koriste u cilju privatne zarade. Znači, neko koristi državni resurs, odnosno resurse građana Srbije za svoju privatnu zaradu.
Kod habanja i kvarova opreme u večernjim klinikama, kako nadoknaditi štetu nanetu osiguranicima koji se leče u redovno radno vreme itd? To je jedno od bitnih pitanja koje postavljam kao građanin. Cenovnik večernje klinike, kao i obim vanstandardnih usluga određuje arbitrarno upravni odbor i direktor, što otvara prostor za zloupotrebe i uzurpaciju opet državne imovine.
Večernje klinike negiraju potrebe postojanja liste čekanja, jer očigledno postoje dovoljni kapaciteti. Ako vi ne možete u redovnom standardnom roku da zauzmete mesto na listi čekanja koje vam odgovara, a možete kada platite u nekom drugom roku, to znači da su liste čekanja veštačke i one kod građana izazivaju priličnu sumnju i otvaraju prostor za korupciju i nejednakost pred mogućnošću lečenja.
Smanjenje dostupnosti i pravičnosti zbog obesmišljavanja lista čekanja, jer će moći da se preskače za novac u večernjim klinikama, najbolje državne lekare treba, to smatramo, zaista nagrađivati po uhodanim mehanizmima, a ne uvoditi ceo sistem u konflikt interesa zbog manjeg broja lekara.
Večernje klinike, takođe, sprečavaju zapošljavanje nezaposlenih lekara, jer umesto logičnog uvođenja još jedne smene, čime bi se povećao broj lekara, čime bi se povećao kvalitet usluga, zaposleni lekari će imati privilegiju rada u oba statusa. Uredba izaziva podele kod državnih lekara, na one koji će zbog radnog mesta biti povlašćeni u korišćenju skupe tehnologije u svoje privatne svrhe i većinu kojoj ostaju samo slušalice.
Podstiče se nelojalna konkurencija u privatnom i zdravstvenom sektoru koji finansira državne kroz plaćanje poreza. Ono što je takođe bitno, podela radnog vremena za zaposlene je neostvariva, s obzirom da će dovesti do velikih organizacionih teškoća. Plate zaposlenih će se proporcionalno smanjiti, što će podstaći smanjenje produktivnosti veštačke liste čekanja i prevođenje pacijenata u privatnu praksu, odnosno večernju kliniku.
Ne postoji racionalan interes zaposlenih stručnjaka na skupoj tehnologiji da izgube monopol korišćenja podelom radnog vremena. Zapošljavanje novih lekara za nedostajući broj sati, ako ih bude, će duplirati situaciju konflikta interesa jer će oni sada tražiti da rade i u privatnom sektoru.
Dakle, otvoriće se brojni problemi i videćemo da sličnu situaciju u drugim zdravstvenim sistemima i srpsko zdravstvo mora ukinuti mogućnost dvojnog rada državnih lekara ili bar ga smanjiti na onu meru na koju to rade evropske države. Ta mera zahteva izmenu sistemskih zakona i demonopolizaciju, kako na nivou mobilizacije sredstava tako i nivou davaoca usluga po principu slobodan izbor lekara i ono da novac prati pacijente.
Ono što je takođe neprihvatljivo i što smo smatrali veoma važnim to je da se plan razvoja zdravstvene zaštite možda malo kasno donosi, obzirom da je isti ministar već osam godina u Ministarstvu i da nije imao pravo na ovoliko čekanje i ovoliko odugovlačenje jer je taj plan ono iz čega treba da proistekne zakon. Znači, plan treba da bude stariji od zakona.
Ovakav plan je svakako zahtevao jednu ozbiljnu i javnu raspravu u kojoj bi se građani i stručna javnost mogli dogovoriti oko najvažnijih stvari, a ono što je takođe evidentno i što građane u ovom trenutku, kada je ovakva socijalna situacija, posebno tišti to je netrasparentnost trošenja novca u zdravstvu, to je neracionalizacija kadrova u zdravstvu. Ako pogledamo malo, vrlo olako se odnosimo prema procentima koji se u zdravstvu troše, pa se govori o nekih spornih 9,6% BDP koji se odvaja u zdravstvu, a 1% znači trista miliona evra, onda moramo znati koliko je to novca.
Mislim da je oko 13,5 milijardi evra utrošeno u zdravstvu poslednjih osam godina, a složiću se sa ministrom da je trebalo svakako da se obezbede i treba da se obezbede, očigledno je da u Srbiji dosta toga nedostaje u zdravstvu, da srpsko zdravstvo mora da bude dostupno najširim slojevima, pa se navodi u planu, na primer, manjkavost u resursima u RS, kontinuirano se ulaže u obnavljanje i u nabavku medicinske opreme za koju svi znamo da je skupa sa ciljem da bude što kvalitetnija, posebno oprema visoko tehnološke vrednosti.
Na osnovu analize postojećih podataka, zdravstvene ustanove i privatna praksa u RS raspolaže sa dva aparata za pozitron emisionu tomografiju ili pet-skener, 308 aparata za magnetnu rezonancu, 90 aparata za kompjuterizovanu tomografiju, 14 linearnih akceleratora i 75 mamografa. Sve je to nedostajuće.
Reći ću oko ovih 14 linearnih akceleratora da je Srbiji potrebno još toliko. To naši kapaciteti zahtevaju. Nažalost, toliko nam je nužno. To košta oko 40 miliona evra. To je manje od 0,4% ako pogledamo da je 13,5 milijardi evra uloženo od 2003. do 2009. godine za zdravstvo. Mislim da su se ta sredstva i te kako mogla naći.
U planu razvoja zdravstvene zaštite ima zaista mnogo pozitivnih stvari koje se sagledavaju. Smatramo da je zakasnelo, smatramo da je trebalo da bude izvor zakonskog rešenja, ali smatramo da su njegova usmerenja vrlo široka, da ne definišu pojmove i probleme onako kako treba da budu definisani zakonom. Recimo, nejasno je da je paket usluga, pa nacionalni zdravstveni račun koji, pogledah na sajtu Zavoda za statistiku, tek je u pripremi, njega još uvek nemamo. Nemamo brojne podatke i baze podataka koje su nužne da bi sistem funkcionisao i da bi bio osavremenjen.
Pogledaću samo neke od usmerenja koje navodite, ministre, u planu razvoja zdravstvene zaštite RS. Recimo, pravičan i jednak pristup zdravstvene zaštite svim građanima Srbije za iste potrebe, kao i unapređenje zdravstvene zaštite ugroženih populacija, upravo ovi principi u zakonskom rešenju će ga smanjiti. Postavljanjem korisnika, pacijenta u centar sistema zdravstvene zaštite upravo smatramo da će ovim samo novac doći u centar zdravstvenog interesovanja.
Održivost zdravstvenog sistema uz transparentnost i selektivnu decentralizaciju oblasti upravljanja resursima i širenje izvora i načina finansiranja, o resursima u zdravstvu se nedovoljno vodi računa, pogotovo o ljudskim resursima, obzirom da su dosadanji problemi ukazali kojih struka u srpskom zdravstvu nedostaje, koje su deficitarne i ne vidimo, pre svega radiolozi, anesteziolozi, da se na tom polju nešto čini da bi se te struke u većem broju edukovale, osposobljavale, specijalizirale u Srbiji.
Takođe, imam jedno pitanje koje sam zamoljena da postavim ispred nevladinog sektora a to je šta je sa nacionalnom strategijom ministarstva o lečenju obolelih od AIDS, koja je istakla 2009. godine, a nova nije doneta, a globalni fond i te kako uplaćuje sredstva Ministarstvu za zdravlje, pa ih interesuje zašto ona do dana današnjeg nije doneta i zašto nisu ozbiljnije konsultovali po tom pitanju.
Takođe jedno sasvim građansko pitanje čoveka koji je sto puta bio dobrovoljni davalac krvi. Srbija je jedna od zemalja koja prednjači u dobrovoljnom davalaštvu krvi. Oboleo je sada po stare dane, šifra je 522, ministar će znati, to je vrlo teško oboljenje i kada mu treba usluga, ona mu treba odmah i kada može da bude zakasnela, ali svaki put kada se obraća suočava se sa šalterima, kako on kaže, plastificiranim, mumificiranim čekaonicama i kancelarijama koje skupo koštaju, ali njemu ne znače ništa i interesu ga da li bar neka, kao nekada, kategorija građana koja se osvedočeno dokazala kao veliki humanista, nesebično pomažući i dajući sebe, ima pravo da bar kada oni teško obole ponekad budu ispoštovani i kada se bore za svoje zdravlje, uvaženi od strane zdravstva u RS.
To su one osnovne zamerke koje imamo. Kolege su već iznele dosta toga što smo i mi smatrali da treba da kažemo, tako da se ne bismo ponavljali, ali zaista Nova Srbija u danu za glasanje neće podržati ova dva projekta. Smatramo da je mnogo više razloga zbog čega treba da budemo protiv nego za.
Iznenađuje nas pomalo i stav poslaničke grupe DS, koja je u ranijim sazivima bila protiv ovog rešenja. Šta se to dogodilo da su promenili svoj stav u podršci ovog zakona?