Reč ima narodni poslanik Zoran Šami.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre i potpredsedniče Vlade, prvo, pre nego što počnem da govorim o ovoj tački, moram da počnem govor jednom ozbiljnom primedbom. Vladajuća većina je spojila raspravu prvo 25 tačaka dnevnog reda, to su, doduše, ratifikacije, ali i ratifikacije zahtevaju raspravu. Jednostavna aritmetika pokazuje da je po jednoj tački dnevnog reda 12 minuta za svih 250 poslanika, odnosno nešto manje od tri sekunde po poslaniku. Samo je predsednica Skupštine čitala naslove tih tačaka 12 minuta.

Drugo, spojena je rasprava, razumem da se spajaju neke srodne tačke, o duvanu i rasprava o igrama na sreću. Ne vidim baš mnogo sličnosti između tih tema. Doduše, uspeo sam da pronađem jednu, ali o tome ću malo kasnije.

Dakle, pošto se spaja nespojivo, govoriću samo o Zakonu o duvanu, a moje kolege, gospodin Tomić i gospođa Vojić-Marković, oni će govoriti o igrama na sreću.

Moram da priznam, kada sam video na dnevnom redu izmene i dopune Zakona o duvanu, da sam u prvi mah pomislio kako je to vrlo logično, ali kada sam video sadržaj tih izmena, onda sam video da to nije ono što bi bilo logično.

S obzirom na to kakav je odnos Vlade prema onima koji puše, bilo bi logično da se donese sledeći (novi) zakon o duvanu. Evo, gospodine Đeliću, ispričaću vam kako treba da izgleda taj zakon: tačka 1) zabranjuje se proizvodnja i promet duvanskih proizvoda, tačka 2) zabranjuje se uvoz duvanskih proizvoda, tačka 3) trebalo bi da sadrži neke kaznene odredbe, tačka 4) zakon stupa na snagu odmah, da bi se zaštitilo narodno zdravlje.

Uopšte, odnos aktuelne Vlade prema duvanu jeste krajnje licemeran i u stvari to je i jedina srodnost sa zakonom o igrama na sreću, jer je odnos prema igrama na sreću, takođe, krajnje licemeran. Drugim rečima, o tim pitanjima Vlada bi sve htela da uveri kako je ''malo trudna''. ''Devojka ne može da bude malo trudna'', pa tako ni ova Vlada. Reći ću konkretno na šta mislim.

Sa jedne strane, imate zakon koji definiše proizvodnju duvana i duvanskih proizvoda, što je sasvim logično jer to svaka zemlja ima. To je suviše ozbiljan monopol da bi se propustio nekom arhaičnom ponašanju u praksi. Sasvim je logično, dakle, sa te tačke gledišta. Sa druge strane, imate zakon, bojim se da se oni koji uživaju duvanske proizvode tretiraju kao kriminalci.

Ima i treća strana, prošetajte Knez Mihailovom, pošaljite gospodina zaduženog za ekonomiju i gospodina zaduženog za rad, u svakom trenutku će videti jedno tri hiljade građana u Knez Mihailovoj kako stoje na ulici i puše. Izračunao sam da se, otprilike, samo u centru Beograda izgubi dnevno oko 20.000 radnih sati.

A, gospođa Dragutinović s ponosom izjavljuje kako će da poveća akcize na duvan i kako će na osnovu toga u državnu kasu da uđu tri ili četiri milijarde dinara. Koliko je to realna procena, to je drugo pitanje, o tome ćemo raspravljati kada bude reč o budžetu, ali, sve i da je tako, gde ćete veće licemerstvo, sa jedne strane, donosite potpuno bezuman zakon, kojim se, ponavljam, oni koji puše tretiraju kao kriminalci, a sa druge strane, naravno da ste kao država zainteresovani da uberete profit od duvana i duvanskih proizvoda.

Kada sam na početku predložio da ukinete uopšte proizvodnju i promet duvana, imao sam na umu još neke stvari. Znate, treba učiti od ozbiljnih zemalja, na primer od SAD. Oni su svojevremeno imali prohibiciju alkohola tridesetih godina prošlog veka. I to je bilo pošteno urađeno, ne samo da su uvedene neke sitne zabrane, nego je generalno zabranjena proizvodnja alkohola. Šta je bila posledica toga? Posledica toga je bila da je mafija dobila odrešene ruke u ilegalnoj trgovini alkoholom, da je zaradila velike pare. Onda je država reketirala tu mafiju. To su istorijske činjenice. Veći deo onih koji su se time bavili platili su državi velike pare da operu svoje prihode, i to su i uradili. Ima tu i poznatih imena, uzgred budi rečeno, nećemo sada o tome, a jedan mali deo mafije, kao što je Al Kapone i neki njemu slični, koji su odbili da plate reket i otišli su u zatvor.

Zamislite situaciju kod nas. Zabranite proizvodnju i promet duvana, što bi bilo potpuno saglasno donetom Zakonu o štetnosti duvanskog dima. Naša mafija odmah shvati da ne treba više da švercuje heroin, jer je mnogo isplatljivije da švercuje duvan. Prvo, još uvek ima mnogo više pušača nego narkomana. Drugo, kazne su višestruko niže i rizik je manji. Posle, kao što su to uradile SAD, izreketirate mafijaše i, svi dobro.

Nažalost, morao sam ovako da govorim, jer svaka vlada, pa i ova, mora da bude konsekventna u svojoj politici. Ministri u toj vladi, iz raznih oblasti, moraju da sednu i da se dogovore šta je interes države i kako da se sprovodi. Ne može do podne da se proganjaju oni koji puše, a posle podne da im se zavlači ruka u džep.

Nismo pisali amandmane na ovaj zakon. Mogli smo da napišemo jedan jedini amandman, a to je, da se zakon o duvanu stavlja van snage, jer je pušenje neprihvatljivo. Mogli smo još neke izmene. Primera radi ja ću vam navesti u članu 81. postojećeg zakona, između ostalog, piše da sanitarni inspektor vrši kontrolu zdravstvene ispravnosti duvana. Izvinite, mislio sam da duvan ne može da bude zdravstveno ispravan. Ovde piše – pušenje ubija, duvanski dim šteti ljudima u vašoj okolini. Prema tome, ne može da bude ispravan, i tako dalje, da ne širimo priču.

Vidim da je predsedavajući malo rezigniran, pa je krajnje vreme da završim. Nismo podnosili amandmane, glasaćemo protiv ovog zakona. Glasaćemo i protiv ovog drugog zakona, no, o tome će, kao što sam rekao, moje kolege. I, moja konačna poruka Vladi Srbije – ne može se biti ''malo trudan'', i prestanite da budete licemerni! Hvala.(Aplauz)

Hvala vama. Potrošili ste pola od vremena ovlašćenog predstavnika.

Nisam rezigniran. Naprotiv, vrlo sam raspoložen i srećan što ću da pozdravim učenike Prve ekonomske škole iz Beograda, koji naš rad prate sa galerije i to: gospođicu Nikolinu Avramoviću, Aleksandra Blaževića, Aleksandra Bobića, Slađanu Vučurović, Biljanu Ćorić, Andreju Vidalija, Nikolu Vujića, Jelenu Vulikić, Goranu Vučenović, Tijanu Damjanovići, Andrijanu Damjanoviću, Aleksandra Dimitrijevića, Doroteju Dokić, Nikolu Jevremovića, Ivanu Kovačević, Jelenu Lorenc, Tamaru Marić, Veljka Milića, Mariju Mitrić, Tamaru Mitrović, Katarinu Nikolić, Svetlanu Pavlović, Dajanu Pantić, Mariju Radovanović, Mirjanu Ristović, Nikolu Stanojevića, Aleksandra Tošića, Borisa Cvetkovića, Miloša Cvetkovića i Nemanju Čokorilo, kao i njihovog odeljenskog starešinu, gospođu Biljanu Ćorić.

Molim jedan aplauz za naše goste i dobro došli. (Aplauz)

Nastavićemo sa radom time što ću reč dati ovlašćenom predstavniku LDP, gospodinu Nenadu Prokiću.

Zahvaljujem, uvaženo predsedništvo, poštovani gospodine ministre Đeliću, kolege, govoriću samo o zakonu o igrama na sreću, ovoga puta, i odmah na početku da kažem, ako budemo usvojili ovakav zakon, sa ovakvim izmenama i dopunama, on će i dalje, nažalost, biti i te kako nepotpun. Mnogi delovi zakona će i dalje ostati nedorečeni, a novi trendovi koji naravno postoje, kao i svuda, izostavljeni, pa, samim tim zakon neće biti funkcionalan neki duži period, već će se samo neke stvari razjasniti, što je naravno dobro, izvesne odluke Vlade legalizovati, i u suštini neće doneti mnogo toga novog.

Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o igrama na sreću ima svojih dobrih strana, od kojih je najvažnije to da se (u članu 48. stav 1) prelazi sa trogodišnjeg plaćanja nadoknade za privređivanje igara na automatima na mesečno plaćanje. Po zakonu, nadoknada se plaćala po automatu 540 evra na trogodišnjem nivou unapred, a to je iznosilo 15 evra mesečno. Novi predlog je, da se nadoknada plaća mesec za mesec, u iznosu za 25 evra po automatu što iznosi 900 evra za tri godine.

I pored povećanja koje je očigledno, predlog je dobar, ali ne samo zbog većeg priliva u budžet kako navodi predlagač, već zbog održavanja broja automata u radu, jer bi zbog uslova poslovanja, da se zakon ne menja, mnoge firme po isteku dozvole, odnosno licence, obustavile rad, a razlozi za to su brojni.

Osnovni razlog je suma od 54 hiljade evra, koja se kao minimum mora platiti, minimum za dobijanje dozvola aparata mora da bude 100 u radu i to se plaća unapred, što za mnoge firme predstavlja nepremostivu teškoću – 54 hiljade evra. A, država kao predlagač, čak ni u novom predlogu nije predvidela uređenje tržišta u igrama na sreću, posebno na automatima. To se odnosi na zaštitu firmi koje su dobile dozvolu i redovno izmiruju svoje poreske obaveze.

Do sada su kontrolisane samo firme koje su registrovane u Upravi za igre na sreću kao nosioci dozvola. Automat saloni i kladionice čiji se rad nalazi u sivoj zoni, po proceni ima deset hiljada automata za koje se ne plaća porez, i oko 35% svih kladionica, to, takođe, ne radi. Dakle, rade nelegalno. Svi oni, pored toga što ne plaćaju obaveze, koje bi morali da plaćaju po zakonu, utiču i na poslovanje priređivača sa dozvolom u veoma negativnom smislu, a država ne interveniše adekvatno ni kontrolom ni kaznenim odredbama, što nije jedino nečinjenje od strane države.

Veliki broj kopija aparata, smatra se da ih ima oko 40%, za koje država u cilju zaštite intelektualne svojine ništa ne preduzima, jer je, takođe, veliki problem, a ovako ga tretira Pravilnik o tehničkim i funkcionalnim karakteristikama i tehničkoj ispravnosti automata i stolova za igru na sreću, u članu 11, pa kaže: ''Ukoliko se prilikom tehničkog pregleda utvrdi neoriginalnost hardverske platforme ili softvera, priređivaču se nalaže da pre ponovnog dostavljanja na tehnički pregled otkloni utvrđenu neispravnost aparata kod pravnih lica ovlašćenih od strane proizvođača aparata.''

Kako je mogućno neoriginalnost hardvera ili softvera, drugim rečima, kopiju legalizovati, osim ako ovlašćenom pravnom licu ne date dozvolu svojim pravilnikom, da kopije uz određenu nadoknadu proglase za original i protivpravno ostvari prihod?

Kopiju bi, zapravo i naravno, trebalo uništiti. To je jedino razumno rešenje. Da bi se ubuduće izbegao problem, trebalo bi ograničiti uvoz aparata na ne starije od godinu dana, kako su propisale i zemlje u okruženju: Hrvatska, Makedonija, Republika Srpska i Crna Gora. Ovde imam zakone svih tih republika. Najbolji je makedonski. Takođe, i hrvatski je mnogo dobar. Zakon Republike Srpske, kao i Crne Gore, takođe, bolji je od našeg zakona – kako bi uskoro samo proizvođač mogao da daje sertifikat originalnosti. A sada se automati uvoze bez ikakve kontrole i bez ikakvih sertifikata kvaliteta, što postoji u Zakonu kao Pravilnik o tehničkim i funkcionalnim karakteristikama i tehničkoj ispravnosti automata i stolova za igre na sreću, član 4. stav 1.

Rezultat igara na automatima mora zavisiti isključivo od slučaja koji definiše softverski ili hardverski generator slučajnih brojeva, ali samo deklarativno. Pošto ne stoji da je usklađen sa zemljama u okruženju, jer nisu definisani međunarodni subjekti koji će dokazati svojom proverom kvalitet, ne materijala koji je najmanje bitan, već softvera, zato što u ovom trenutku u Srbiji ne postoji laboratorija koja bi to mogla stručno da obavi. Kao primer navodim kako je selektivno važno ko je dao sertifikat kvaliteta.

Državna lutrija Srbije je pokrenula portal

na kome se u ovom trenutku može igrati "Teksas Holdem poker" i "Rulet". A refernca kvaliteta softvera firme je "Plej teč", zvanični sertifikat "Rendo namber dženerejtor" od strane ''TST-Tehnikal sistem testing Nort Amerika korporejšn", internacionalno priznatog akreditacionog tela za statistička i tehnička testiranja softvera u cilju animacije igrača.

Da se zakon ne usklađuje sa zakonima zemalja u okruženju govori i sledeći primer. Predlogom je povećan procenat vraćanja od uplata na automatima sa 60 na 70%. A u okruženju je situacija sledeća: Crna Gora 80%, Republika Srpska 80%, Hrvatska 80%, Makedonija 87%. Vodeće svetske firme za proizvodnju automata kao minimum ovaj procenat blokiraju na, oko, 90%. To je bitno u cilju zaštite korisnika usluga.

Kao ključnu stvar za dalji razvoj priređivača jeste to da je u članu 69. razjašnjeno šta se pod pojmom ''promet'' podrazumeva. Do sada je Uprava za igre na sreću promet tumačila kao celokupnu uplatu na automatu. Po novom predlogu razlika između uplate i isplate, što je bitna razlika koja omogućava normalan rad, do sada se tumačilo da se posle 12 hiljada evra uplate plaćao porez od dodatnih 5% na uplatu preko ove sume, što je za priređivače koji rade na aparatima, koji isplaćuju preko 90%, bilo nerentabilno.

Sada ono što nije obuhvaćeno zakonom, a ni Predlogom o izmenama i dopunama, nije predviđeno da se automati mogu iznajmljivati od, za to, registrovanih firmi; nije zakonom definisano šta se dešava sa terminalima koji primaju igre putem interneta, a uplate u salonima ili u kladionicama, što je u skladu sa poreskom politikom, jer se u potpunosti može kontrolisati promet na ovakvim terminalima.

Dalje, da li treba propisati najmanju kvadraturu i broj automata po objektu u cilju poboljšanja usluge i uređenja tržišta, kao i lakše kontrole ulaska maloletnih lica, pošto je to gotovo nemoguće kontrolisati kada se u ugostiteljskom lokalu nalazi jedna ili nekoliko mašina? Zatim, oglašavanje u sredstvima javnog informisanja čije je sedište van granica Srbije, kada ne postoji kontrola prihoda niti se plaća porez. Sada zabrana postoji samo za inostrane srećke i tikete.

Potom, povećanje neoporezovanog minimuma na dobitke ostvarene u kladionicama sada je 19 hiljada dinara, a na primer, u Hrvatskoj je, oko, četiri hiljade evra. Kao važnu stvar, predlagač ograničava rad automata i uplatnih mesta kladionica na 18 sati, u toku 24 sata, ali ne daje tumačenje da li se to odnosi i na igračnice koje u svom sastavu imaju i automate ili su izuzete iz zakona.

Maloletnim licima je po zakonu bilo zabranjeno igranje, a udaljenost mesta na kojima su se organizovale igre na sreću od osnovnih i srednjih škola je bila propisana na 150 metara. Kao dokaz površnog pristupa izmenama i dopunama Zakona o igrama na sreću služi i predlog zabrane ulaska maloletnih lica u prostore gde se organizuju igre na sreću, što je dobro, a granica udaljenosti se pomera na 200 metara, što nema svrhe, jer je već zabranjen ulaz maloletnim licima. Čitava infrastruktura salona, automata i kladionica je koncipirana na udaljenosti od 150 metara. Šta će da rade sada ti ljudi koji su između 150 i 200 metara?! I svaka izmena će prouzrokovati veliku materijalnu štetu zbog dugoročnih zakupa, ulaganja u prostore, marketing, i tako dalje.

Što se tiče Državne lutrije Srbije, o kojoj se, pored "Grand kazina", najviše vodi računa, u članu 14. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o igrama na sreću predlaže se podela klasičnih igara na sreću, za koje ekskluzivno pravo ima Državna lutrija Srbije, na osnovu klasične igre na sreću, i na ostale klasične igre na sreću.

Predlagač kao obrazloženje podele navodi da se to radi u cilju utvrđivanja Fonda dobitaka, koji je za sve igre, u organizaciji Državne lutrije Srbije do sada je bilo najmanje 50% u različitim iznosima, za osnovne i klasične igre da ostane 50%, a za ostale klasične igre da bude minimum 10%.

Šta je suština ove promene? Da li je korektno da se učesnicima u ostalim klasičnim igrama na sreću utvrdi Fond dobitaka od 10%? Najverovatnije bi to bio Fond dobitaka. Da li bi trebalo limitirati procenat koji pravna lica dobijaju kada za račun i u ime Državne lutrije Srbije organizuju ostale klasične igre na sreću?

Da li se pod pojmom "ostale igre na sreću putem SMS" misli i na Loto? Ako je tako, kakva je razlika u principu igre da bi Fond dobitaka bio minimum 50%, a putem SMS najmanje 10%?

Obrazloženje je veći poreski priliv. Ali, zaboravlja se da su i dobitnici obavezni da plate porez na sumu veću od prosečnog ličnog dohotka u Republici Srbiji, tako da bi se u suštini povećao poreski priliv, ali bi se oštetili učesnici u tim igrama. Kakvo je pravo Državne lutrije Srbije da ima ekskluzivnost priređivanja igara putem telekomunikacija, a koje nisu klasične igre na sreću, ni kazino igre, što zakon ili predlozi zakona zemalja u okruženju predviđaju, jer je to trend razvoja ove industrije?

Još nešto važno, Vlada je vodila računa da svojom odlukom da dozvoli promenu strukture kapitala u "Grand kazinu" ovim predlogom zakona da legitimitet, član 38a, Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o igrama na sreću. "Lutraki kazino", njemu je dozvoljeno da otkupi udeo, odnosno akcije "Austrija kazino internešnl" i tako postane vlasnik 90% "Grand kazina". Postavlja se pitanje validnosti ove transakcije i da li "Lutraki kazino" ispunjava inicijalne uslove po kojima je "Austrija kazino internešnl" po javnom pozivu dobilo pravo na licencu. Ko je to utvrdio? Ja mislim niko. Da "Lutraki" ima iste performanse kao ''Austrija Kazino'', pa može da ispunjava inicijalne uslove na isti način, bez javnog poziva.

Bilo bi poželjno da predlagač objavi strukturu članova koji su radili na izmenama i dopunama Zakona, pošto postoji opravdana sumnja da sa materijom koju su obrađivali nemaju, baš mnogo, dodirnih tačaka, ili nisu želeli da predlože izmene i dopune koje bi kompletirale zakon i učinile ga funkcionalnijim za naredni period, bar od pet godina, najmanje.

Pošto smatram da bi trebalo podneti toliko mnogo amandmana radi poboljšanja Zakona o igrama na sreću, bilo bi svrsishodnije vratiti predlog na doradu i da se u njegov rad uključe stručna lica koja imaju iskustva iz prakse, a bilo bi odlično da se povede i javna rasprava. Ukoliko se to ne dogodi, LDP će podneti amandmane koje smatra neophodnim za Predlog zakona kakvog u ovom trenutku imamo pred sobom, pa vas molim da te amandmane prihvatite, jer su u cilju poboljšanja zakona koji je najslabiji u regionu i podnet. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Prokiću.

Da li još neko od ovlašćenih predstavnika ili predsednika poslaničke grupe želi reč? (Ne)

Obaveštavam vas da su, saglasno članu 96. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja zajedničkog načelnog pretresa, prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele sledeće poslaničke grupe: Poslanička grupa LDP, Poslanička grupa Nova Srbija, Poslanička grupa SPS-JS, Poslanička grupa DSS, SRS i Poslanička grupa ZES.

Prema redosledu, prvi bi reč trebalo da dobije gospodin Đorđe Milićević, ali on nije tu. Gospodina Zorana Ostojića, takođe, nema. Željko Tomić. Nema ni gospodina Tomića. Dragan Stevanović. Nema ni gospodina Stevanovića.

Gospođa Milica Vojić-Marković ima reč. Izvolite.

Hvala, gospodine predsedavajući, ja sam tu. Ne spadam u one poslanike koji su se iznenadili kada su videli da su spojeni potpuno nespojivi predlozi dva zakona o izmenama i dopunama Zakona o igrama na sreću i Zakona o duvanu, jer sam u tom spajanju već prepoznala logiku. To je ona ista logika kojom naš predsednik države Boris Tadić, srpski predsednik, za sebe kaže da je prosrpski predsednik, a ne srpski predsednik. I, to je ona potpuno ista logika kojom Vlada Srbije, koja za sebe kaže da je socijalno odgovorna Vlada, dovede na rub siromaštva 700 hiljada ljudi, otpusti 200 hiljada ljudi, umesto da ih zaposli, posle svakog budžeta i rebalansa budžeta pojavi se nova armija siromašnih, a ona je ipak socijalno odgovorna. Dakle, toj logici nema šta da se zameri.

Hajde sada da nešto malo kažem i o samom Zakonu o igrama na sreću. Ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe DSS, gospodin Šami, govorio je o Zakonu o duvanu, gospodin Tomić i ja ćemo malo više da govorimo o Zakonu o igrama na sreću. Dakle, 2004. godine donet je prvi Zakon o igrama na sreću. Taj zakon je počeo da uređuje ovu materiju. Tada se praktično iz ove oblasti u budžet slivalo oko 29 miliona evra, a danas se radi o sumi od 250 miliona evra. Dakle, radi se o jako, jako velikim sredstvima za budžet, ali mi se čini da ne treba da budemo slepi i da ovaj zakon posmatramo samo kroz ovu materijalnu dobit za budžet.

Hoću da govorim o jednom aspektu koji država mora da ima u vidu kada donosi ovakve zakone. Hoću da govorim o jednoj populaciji na koju ovaj zakona i te kako ima višestruku primenu. Radi se o maloletnim licima. Postoji jedno vrlo zanimljivo istraživanje koje govori o tome da mladi ljudi, dakle, maloletni ljudi, najčešće, u potrazi za sopstvenim smislom života, rado ulaze u kockarnice, u igraonice, u kladionice, koje su poslednjih godina, poslednje dve decenije, i te kako mnogo uznapredovale, jer, zapravo, tamo treba prvo da zadovolje svoju potrebu za nečim što će im ubiti dosadu, a, sa druge strane, i svoju potrebu za brzom i lakom zaradom, što nije zanemarljivo.

Uprkos tome što su, recimo, naše predrasude da se jako bogati najviše kockaju, najviše se kockaju siromašna deca. Jedanaest posto mladih ljudi koji odlaze u kladionice na kraju postaju zavisni od toga i to je već jedna od bolesti zavisnosti kojom ovo društvo mora da se pozabavi. Posledice svega toga su bežanje iz škole, slab uspeh, agresivnost, bes, problemi u porodici i društvu.

Šta još kaže istraživanje, a što može da se odnosi na ovaj zakon? U ovoj zemlji 60% mladih ne čita, polovina nikada nije bila u pozorištu, 40% se ne bavi sportom. Kada se sve ovo uvidi, onda, zaista, treba da porazgovaramo o tome da li je udaljenost kockarnice, kladionice ili igraonice od škole jedino važno i o čemu treba da se povede računa kada se ovaj zakon menja i kada se njegove izmene i dopune nalaze pred poslanicima.

Mnogi psiholozi kažu da zapravo udaljenost, u tom slučaju, uopšte nije bitna. Deca će pronaći put do kladionice, jer ovaj drugi problem nije razrešen. A, taj problem je mnogo kompleksniji, mnogo je širi i država mora da nađe za njega i efikasan i brz odgovor. Taj odgovor mora da bude pre svega iskren, a ne kao onaj razgovor Tadića sa studentima u kome on kaže da je znanje prioritet i na našem putu ka EU, a istovremeno mu to znanje i ta inteligencija štrajkuju glađu. Radi se o dobrim studentima, štrajkuju glađu pred Ministarstvom prosvete, koje je iz svog budžeta, zahvaljujući svojim shvatanjima evropskih vrednosti, izdvojilo tri miliona dinara za žurku posle ''Parade ponosa''. Dakle, ako je to iskren odgovor države, onda ta deca nemaju čemu da se nadaju. To su prioriteti društva koje donosi ovakve izmene i dopune zakona. Naravno da rešenje postoji, ali sa ovakvom Vladom, ono ne može da se pronađe. Mladima treba obezbediti mnogo štošta u ovom društvu.

Kada govorimo o ovim izmenama i dopunama Zakona, one se jesu zabavile malo više maloletnim licima, jer je u prošlom zakonu bilo zabranjeno maloletnim licima da igraju igre na sreću. Ovaj zakon sada govori o tome da maloletna lica ne mogu da uđu u kladionice, objekte za igru na automatima, kockarnice, čak ni u pratnji roditelja. To, naravno, u pratnji roditelja, može da bude apsurdno, ali se dešavalo i imali smo mnoge novinske naslove o tome da su mladi ljudi i te kako u pratnji svojih roditelja, bar ako ne mogu da igraju, sedeli u takvim objektima. Ono što je isto važno jeste to da su kazne za nepoštovanje ovih propisa povećane deset puta.

Nije zanemarljivo, jeste društvo siromašno. To jeste jedna od restriktivnih mera. Jeste jedna od mera za zaštitu maloletnika.

Ali, hajde da pogledamo ovu drugu meru koja se zove udaljenost i to je tema oko koje se vodila prilično velika polemika u društvu. Koliko kladionice moraju da budu udaljene od škole, da li 100, 150 ili 200 metara, da li dva kilometra, kako kaže zamenik Zaštitnika građana, koji se bavi pitanjima prava dece i mladih ljudi. Da li se ta udaljenost računa od vrata škole do kladionice ili se računa od početka zgrade ili ostalo. To jesu sve problemi. I jeste udaljenost jedan od problema, jedan od odrednica, ali mislim da nije presudna i podvlačim da društvo mora da popravi socio-ekonomski i društveni položaj mladih ljudi i dece u ovom društvu, pa će se onda takve stvari rešiti.

Jedan od amandmana koji je DSS podnela na ovaj zakon, odnosio se na to da se sredstva koja se u budžet slivaju od igara na sreću malo drugačije preraspodele, pa da jedan deo sredstava dobiju i udruženja i organizacije, čiji je cilj upravo popravljanje društvenog socio-ekonomskog položaja i mladih ljudi, ali i žena.

Isto tako moramo da kažemo da postoji još jedan veliki spektar stvari koje ovaj zakon nije obuhvatio, a koje bi morao da obuhvati, ako se bavi maloletnim licima, koje treba da zaštiti. Moramo da vodimo računa o tome da postoje vidne i agresivne reklame kladionica, kockarnica i igraonica. One privlače pažu. Mora da se nađe modus da one budu toliko agresivne i da se toliko ne vide.

Takođe, predlagač izmena i dopuna je, kada je u pitanju radno vreme igraonica, pokušao da pronađe modus da zaštiti mlade ljude koji se u toku dana kreću i dolaze u igraonice i da ne dozvoli da kladionice, kockarnice i igraonice rade non-stop, nego im je dao pauzu od šest sati, ali se nije držao onog što je bio predlog Zaštitnika građana, koji se odnose na prava deteta. Mi smo tražili da tamo bude šest sati pauza, ali u toku dana.

Dakle, interesantno je reći još nekoliko stvari. Zanimljivo je da sam imala uvid u nekoliko komentara kojim su vlasnici kockarnica podržali ovu inicijativu za promenu, izmenu i dopunu Zakona. Jedan od tih komentara je vrlo zanimljiv. ''Kladionice sada nemaju zakonsku mogućnost da maloletniku zabrane ulazak ili da ga izbace napolje i nadamo se da će zakonodavac imati to u vidu.'' To jeste regulisano ovim.

Zanimljivo bi bilo da vidimo kako država, koja kaže da hoće ozbiljno da se pozabavi ovim problemom, pravi mrežu onih koji će štititi maloletnike, koji će kontrolisati primenu ovog zakona. Dakle, imamo dve i po hiljade kockarnica, imamo sedam inspektora i imamo jedan službeni automobil. Da li mislite da je to dovoljan odgovor za ono što je napisano u ovom zakonu.

Mislim da je ovaj zakon samo namicanje para u budžet, da njegova intencija apsolutno nije zaštita maloletnika, iako se u nekoliko stvari ovde malo pomera ta zabrana – zabrana, restriktivne mere i zaštita maloletnika. Ja nemam uverenje da je ovaj zakon napravljen iz tog razloga. Hvala vam. (Aplauz)

Od vremena poslaničke grupe devet i po minuta.

Reč ima narodni poslanik gospodin Đorđe Milićević.

Poštovano predsedništvo, poštovani predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, to su dva zakonska predloga, ali ću u svom izlaganju akcenat staviti na jedan od ova dva zakonska predloga, a reč je o izmenama i dopunama Zakona o igrama na sreću i pokušaću da budem kratak i jasan.

Ono što je ovlašćeni predstavnik Poslaničkog kluba SPS-JS u svom uvodnom izlaganju rekao, to ću to ponoviti.

Dakle, Poslanički klub SPS-JS u načelu podržava predložene izmene i dopune Zakona o igrama na sreću, jer smatramo da treba ukloniti sve probleme i negativnosti koje su uočene u ovoj oblasti i delatnosti, a koje postojeći zakonski okvir nije na jedan celishodan, kvalitetan način uredio.

Najpre, želim da kažem, ono što je izuzetno važno jeste da zakon mora biti isti za sve i svi oni koji se bave ovom delatnošću moraju to činiti u skladu sa postojećim zakonskim okvirima.

U potpunosti se slažemo sa onim što je navedeno u tom kontekstu, u obrazloženju ovog zakonskog predloga, da je to osnovna pretpostavka da finansijske obaveze priređivača realizuju u predviđenim rokovima, da se ostvari naplata većih javnih prihoda po osnovu organizovanja i da se ostvare što veća sredstva u budžetu Republike Srbije i to, apsolutno nije sporno.

Sa druge strane, podrazumeva se, oni koji se bave poslovima nadzora ove oblasti, tu mislim i na odsek za poslove nadzora, ali i na inspekcije, poreske uprave, tržišne, turističke inspekcije, treba da odrade svoj deo posla, a svi mi, koliko je to moguće, da im pomognemo u tome.

Ukoliko je tačno, a čini mi se da to javnost percipira poslednjih dana, da je nelegalno tržište igara podjednako veliko kao regularno i legitimno tržište igara na sreću, onda, naravno da treba proširiti ovlašćenja i nadležnosti onima koji vrše kontrolu i naravno da je potrebno vrlo jasno, još jednom, precizirati ko vrši kontrolu, i ako su to samo kontrolori, naravno da je reč o jednom nedovoljnom broju, kako smo mogli maločas čuti, a reč je o šest ili sedam inspektora, reč je o Upravi koja je napravljena 2006. godine i koja ima samo jedan automobil, a što je krajnje nedovoljno da bi se vršila kontrola nad čitavom teritorijom Republiike Srbije.

Takođe, želim da kažem da podržavamo pooštravanje kaznene politike, da svi oni koji ne poštuju precizno definisane zakonske okvire i naravno, intencija, između ostalog, treba da bude suzbijanje nelegalnog tržišta i nelegalnog privređivanja igara na sreću.

Smatramo da je izuzetno važno preventivno delovanje u cilju sprečavanja učestvovanja maloletnih lica u igrama na sreću, treba onemogućiti da maloletna lica ulaze u objekta kojima se priređuju igre na sreću, kao i višestruko povećati kazne za prekršioce.

Dakle, ovaj cilj nije sporan, sam po sebi, ali postavlja se pitanje, da li će i u kom kontekstu realizaciji ovog cilja učiniti doprinos, odnosno pomoći ovo povećavanje razdaljine objekata sa postojećih 150 na 200 metara.

Da li je ovih 50 metara toliko ključni i bitni u realizaciji cilja koji je izuzetno važan? Da li postoji, moram i to pitanje da postavim, nekakvo istraživanje koje govori u prilog ovoj tezi? Želim da kažem da je i do sada na većini ulaznih vrata objekata koji priređuju igre na sreću, da stoji natpis da je zabranjen ulaz maloletnima od 18 godina.

Mislim da naš cilj ne treba da bude da one koji rade u skladu sa zakonom, sa postojećim zakonskim okvirima, da one koji izmiruju obaveze prema državi i zaposlenima, da njih zatvaramo zato što im se objekat nalazi 199 metara od osnovne ili srednje škole.

Koliko će ova odredba, a mislim da treba da dobijemo odgovor i na to pitanje, ova izmena koja je predložena, uticati na ekonomsku stranu budžeta, na smanjenje prihoda, koliko će legalnih objekata izgubiti dozvolu za rad i koliko će zaposlenih ostati bez posla, kao i koliko bi ovo dovelo do povećanja ilegalnog tržišta?

Mi smatramo da ove probleme treba rešiti, da treba pojačati kazne, da treba pojačati nadzor, ali treba na određeni način uvažavati one koji posluju u skladu sa postojećim zakonskim okvirima.

Dakle, cilj koji se želi postići, apsolutno nije sporan, ali mislim da još jednom treba sagledati sve predloge, sve mere koje su predložene, a koje treba da dovedu do realizacije ovog cilja. Zahvaljujem. (Aplauz)

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je 15 minuta i 50 sekundi.

Reč ima narodni poslanik gospodin Željko Tomić.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege, dame i gospodo narodni poslanici, ja ću se baviti samo jednim delom ovog predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o igrama na sreću, gde ću pokazati da se vlast bavi najviše demagogijom, a ne suštinskim izmenama i, uopšte, poboljšanjem Zakona o igrama na sreću.

Najpre bih da kažem nekoliko stvari, a i 2004. godine je bilo tako kao i danas, da se u javnosti iznose netačne tvrdnje da Srbija ima najveći broj sportskih kladionica u Evropi. To, jednostavno, nije tačno. Prema zvaničnim podacima u apsolutnim brojkama kao i po broju stanovnika, znatno više kladionica od nas imaju: Velika Britanija – 8.862, Italija – 11.283, Češka – 2.525, Slovačka – 1.426, Hrvatska – 2.329, Crna Gora – 425, Irska, Bosna i Hercegovina, itd. Po tim merilima, Srbija je sa 1.240 lokala u granicama proseka, odnosno nešto niže od sredine lestvice. Samo pitam, kome to odgovara da Srbiju predstavi kao zemlju kockara, pa, čak, u jednom delu i patoloških kockara, što ne odgovara istini?

Često se tvrdi da brojne države imaju propisanu minimalnu udaljenost sportskih kladionica od obrazovnih ustanova, što, takođe, nije tačno. Ministar Đelić, odnosno potpredsednik Vlade nije našao za shodno, nijednom rečju, da prokomentariše ovu problematiku udaljenosti objekata za kockanje ili kako se u zakonu kaže "igračnica", to je jedan rogobatan izraz, od obrazovnih ustanova. O tome ću još nešto kasnije.

Takve odredbe koje su ostatak socijalističkog zakonodavstva imaju samo neke države bivše SFRJ, kao što su Crna Gora, Hrvatska i Bosna i Hercegovina, koje istovremeno imaju i najviše sportskih kladionica u Evropi, i po broju stanovnika i u apsolutnom broju.

Savremeno evropsko zakonodavstvo ne poznaje zabrane takve vrste. Molio bih da nam ministar Đelić kaže, ja znam da ovo nije njegova tematika i da je on ovde došao zato što su ga poslali, a ne zato što je on želeo, nešto o evropskom standardu u vezi razdaljine kladionica od obrazovnih ustanova. Znam da to ne postoji nigde u Evropi. Svojevremeno, izjave nekih državnih zvaničnika da je u Švedskoj, recimo, propisana udaljenost od 20 km demantovali su i predstavnici švedskih vlasti. E, sad vidite koliko se predstavnici srpskih vlasti brukaju svojim nepoznavanjem ovakvih stvari u ovom segmentu.

U javnosti se često plasiraju i neargumentovani stavovi da će se povećanjem udaljenosti lokala od obrazovnih ustanova sprečiti maloletnici da upražnjavaju igre na sreću. Međutim, sva inostrana istraživanja, konkretno, Studija Instituta za mentalno zdravlje iz Toronta, Studija Univerziteta Metropoliten u Mančesteru i druge, kao i stavovi relevantnih domaćih stručnjaka ukazuju da ne postoji uticaj udaljenosti na porast maloletničkog kockanja. Rezultati tih istraživanja su pretočeni i u zakonodavnu praksu EU, koja ne poznaje ograničenja udaljenosti, već se prevencija vrši potpunom zabranom ulaska za maloletnike i velikim kaznama za prekršioce.

Gospodine Đeliću, vi niste predočili javnosti da o ovoj problematici nije bilo nikakve vrste javne rasprave, nikakve vrste pregovora i razgovora sa udruženjima institucija koje se bave igrama na sreću. Toga nije bilo i to ova vlada nije uradila. Ona ponovo nameće nešto što ne može ni da se primeni.

Što se tiče maloletnika, svi su govornici do sada spominjali maloletnike, ali vi u članu 50. postojećeg zakona imate u stavu 5. da piše: "Ulazak u igračnice dozvoljen je punoletnim licima" itd. Samim tim je sve veoma jasno. Tako da ovaj član 3. gde se zabranjuje ulazak maloletnim licima u objekte u kojima se priređuju posebne igre na sreću – to već postoji. Ne postoji objekat, da tako kažem, za kockanje u koji maloletno lice sme da uđe! Imate inspekcije, imate komunalnu policiju, pa izvolite, neka rade svoj posao i biće sve u redu.

Ponavljam, u članu 83. postojećeg zakona reči "obrazovnih ustanova" zamenjujete rečima – "od zgrade obrazovnih ustanova", pa menjate sa 150 na ''200 metara''. Da li stvarno tih 50 metara može nešto bitno da promeni?! Da li će to sprečiti nekog maloletnika da pređe 50 metara više? I sada ćemo mi da se predstavimo kao jedno društvo koje brine kako o obrazovnim ustanovama tako i o đacima, maloletnicima itd.

Za kraj, samo bih vam poručio, gospodine Đeliću, da je bolje da ste ovaj zakon menjali na malo drugačiji način, da ste od obrazovnih ustanova u Srbiji udaljili na kilometre daleko prostorije svih stranaka vladajuće koalicije, jer nema, ko se više kocka od vladajuće koalicije živcima i životima građana Srbije. Bolje da ste kilometrima pobegli i od škola i od fakulteta. Hvala vam. (Aplauz)