Iskorišćeno je minut i 40 sekundi vremena ovlašćene predstavnice i time je iskorišćeno potpuno vreme ovlašćene predstavnice, a poslanička grupa ima na raspolaganju još 10 minuta i 30 sekundi.
Na član 23. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Donka Banović, Milica Vojić Marković, Milan Dimitrijević i Nikola Lazić. Narodna poslanica Donka Banović ima reč.

U članu 23. se govori o tome ko sve može da podnese zahtev za izdavanje dozvole za proizvodnju psihoaktivnih supstanci ministarstvu.
Ovde postoje tri tačke, dve su nesporne, da to može da uradi ili učini pravno lice, kome je i izdata dozvola za proizvodnju leka, odnosno proizvođač aktivnih supstanci koji je upisan u registar proizvođača aktivnih supstanci, i druga tačka da to može da bude pravno lice koje proizvodi hemikalije i koje je upisano u registar hemikalija, takođe prema zakonu koji reguliše tu oblasti. Treća tačka je sporna i mi predlažemo njeno brisanje, gde vi kažete da dozvolu mogu da zatraže i druga pravna lica u skladu sa zakonom.
Čitajući ove prve dve tačke, učinilo nam se da ste vi u principu pokrili sva pravna lica koja mogu da zahtevaju takvu dozvolu. No, ono što zabrinjava jeste i vaše obrazloženje, gde kažete da ne prihvatate ovaj amandman i da smatrate da i druga pravna lica mogu da zatraže dozvolu za proizvodnju.
Onda to obrazlažete, tako da zahtev mogu podneti i oni koji se, pa sad vi navodite primere, bave proizvodnjom dijetetskih suplemenata, pa oni koji se bave proizvodnjom lekova za veterinu, ali to opet potpada pod Zakon o lekovima i medicinskim sredstvima.
Ono što mene kao građanina zabrinjava, jeste da se kod nas proizvodnje i prodaju dijetetski suplementi koji sadrže psihoaktivne kontrolisane supstance. To zabrinjava. Nisam stručnjak iz ove oblasti, ali ovo kao saznanje veoma zabrinjava. Da li se to prodaje u apotekama, takvi suplementi? Da li su to prodavnice zdrave hrane gde postoje raznorazni suplementi? Da li su to lekovi za mršavljenje itd, a da sve to i u ovom zakonu vi smatrate da je u redu i da tome ne želite da stanete u kraj?

Iskorišćeno je 30 sekundi vremena poslaničke grupe. Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 28. amandman je podneo narodni poslanik Paja Momčilov. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvažena gospođo Čomić, znate li onaj antologijski film "Konje ubijaju, zar ne"? Dok sam bio u britanskom parlamentu tamo su nam kazali, otprilike, jedan termin – partijski bičevi. Računam na vašu širinu, znate, vi se menjate sa gospodinom predsedavajućim, a mi smo stvarno od početka ovde, sedam sati već ovo traje, pa smo gledali prvo lice zabrinuto gospodina ministra Markovića, pa sada gledamo i gospodina ministra zdravlja, tako da naše snage nisu baš takve kako ih vi ocenjujete.
Šta me je ponukalo da to kažem? Gledam moje kolege iz pozicije, mnogo su se snuždili i svenuli. Prema tome, imajte u obzir da ovako dugo…
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, ili da dovedete sve to što izlažete u vezu sa amandmanom gde se broj "90" zamenjuje brojem "60", ili…)
Kako da ne, pa gospođo Čomić, upravo cenim kod vas što tražite usredsređenost. Evo, sad se usredsređujem na sam amandman. Ovo je jedna digresija, mali uvod. Vi ćete to shvatiti na pravi način, vi ste široka osoba, nije onaj termin koji sam upotrebio.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, jako cenim kreativan govor, ali stvarno bih molila da me više ne nadevate.)
Evo, prosto i kratko, 90 dana ovde se traži da bi neko dobio dozvolu za promet psihoaktivnih supstanci, a mi smo predložili 60. Gledajte, sada se ovde kaže bez obrazloženja, da je neko ozbiljan pa da nam kaže – ovaj proces traži toliko vremena, onaj proces traži onoliko vremena, pa ne može, ali papire kad daš, onda po ovome treba ti 90 dana.
Šta će da rade 90 dana? Vi znate da je to veliki problem u ovoj zemlji što se te dozvole ne izdaju ažurno i na vreme, pa onda i mnogi stranci ne mogu da dođu ovde da nam rade.
Zašto kažem da treba pledirati. Ovaj zakon je donet po hitnom postupku. Ako gledate obrazloženje četiri akta na koja se poziva za hitnost stoje pozadi. Svi su starosti pet godina. Pa kada hoćete ovde ažurnost i hitnost dajte malo hitnosti kad treba i biti ažuran prema ljudima kojima je to neka profesija i od kojih to zavisi životna egzistencija.
Mi smo samo to hteli, a dobili smo neadekvatan odgovor. To bi trebalo vi isto kreativno da doprinesete da nam pomognete da zajednički pod ovako teškim uslovima sagledamo sve možda dubioznosti ovog zakona. Hvala vam.

Na član 29. amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 31. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Donka Banović i Milan Dimitrijević. Ovaj amandman su prihvatili i Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu. U pretresu je zbog nedostatka izjašnjavanja Zakonodavnog odbora, te će se o njemu Skupština izjašnjavati u danu za glasanje. Da li neko želi neko reč? Amandman je u pretresu.
Na član 31. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Nikola Lazić i Milica Vojić Marković. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 32. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Donka Banović, Milica Vojić Marković, Milan Dimitrijević i Nikola Lazić. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 33. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 35. amandman su u istovetnom tekstu podneli narodni poslanici Aleksandra Janković i zajedno narodni poslanici Donka Banović, Milica Vojić Marković, Milan Dimitrijević i Nikola Lazić. Da li neko želi reč? Narodna poslanica Aleksandra Janković.

U članu 35. taksativno se navode pravna i fizička lica koja mogu posedovati psihoaktivne kontrolisane supstance bez dozvole za proizvodnju, odnosno promet psihoaktivnim kontrolisanim supstancama, navedene u listama 1, 3, 5, 6. i 7.
Javnosti radi, psihoaktivne kontrolisane supstance na spisku razvrstavaju se u listu od 1 do 7, u skladu sa potvrđenim konvencijama UN. Tako listu 1 obuhvata opojna droga koja se koristi u terapijske, naučnoistraživačke svrhe, lista 3 obuhvata preparate koji sadrže opojne droge, a koriste se u terapijske svrhe i lista 5 obuhvata psihotropne supstance koje se koriste u ograničene terapijske i naučno – istraživačke svrhe.
U članu 35. pod tačkama je precizno definisano koja fizička i pravna lica mogu posedovati psihoaktivne kontrolisane supstance, bez dozvole za proizvodnju i promet.
Cilj mog amandmana je bio da se brisanjem tačke 6, koja ovu mogućnost daje državnim organima za obavljanje aktivnosti iz njihove nadležnosti, zapravo doprinese preciznosti i izbegavanju mogućih zloupotreba.
Obrazloženje Vlade za neprihvatanje ovog amandmana uopšte me nije razuverilo, jer se kaže da je ovim stavom i tačkom 6. ostavljena mogućnost da i drugi državni organi, npr. za potrebe vojske i policije, mogu posedovati psihoaktivne kontrolisane supstance, bez dozvole za proizvodnju, odnosno promet.
Šta će stvarno policiji i vojsci psihoaktivne kontrolisane supstance? Kao motivacioni faktor za razbijanje demonstracija i demonstranata, koji će svakako biti, s obzirom na rad ove nazovisocijalno pravedne vlade ili za eksperimentisanje nad subjektima u pritvoru.
Kako ministar vojni natoizira srpsku vojsku ne bi me čudilo da će farmakološka podrška biti najpotrebnija onima koji umiru od straha kada ih Šutanovac pošalje u mirovne misije među ljudožderska plemena.
Ovakvo obrazloženje Vlade samo potvrđuje moje sumnje da neko iz političkih razloga sabotira krajnje korektan predlog zakona koji je zaista uradio tim stručnjaka.
Građani Srbije odavno su postali ne samo posmatrači već i subjekti u eksperimentu in vivo.

Reč ima poslanik Milan Dimitrijević.

Ovo stvarno izaziva jednu veliku nedoumicu. Šta će psihoaktivne supstance za potrebe vojske i policije? To je nešto što izaziva sumnju. Jedino ako niste mislili na one zdravstvene ustanove koje su u okviru vojske i policije, pa da imaju u svom lageru, kao VMA ili neke garnizone ambulante ili vojne bolnice ili Zavod za zdravstvenu zaštitu radnika MUP u Durmitorskoj.
To je trebalo odmah da napišete precizno, koje su to ustanove, a ne ovako državni organi. Što to ne bi bila BIA? Što ne bi bila VBA? Što to ne bi imala cela Vlada, u okviru Vlade, recimo, Ministarstvo sporta?
Zakon mora biti precizan. Obrazloženje na amandman mora biti precizno. Ovako kada napišete – vojsku i policiju, to izaziva ozbiljnu sumnju. Kako da se objasni to kada napišete – npr. vojska i policija? Da li ima nekog realnog rezona, da se čovek pita šta će vojsci i policiji psihoaktivne supstance?
Šta će da rade sa tim supstancama? Hoće li da privedu nekoga, pa da mu daju tu supstancu da bi iznudili neko priznanje? Šta će da radi, recimo vojska, u okviru vojske VOA, uhvati nekog špijuna, pa ne može da dobije određene podatke, da mu supstancu i eto?
Vidite kako se jedan zakon, koji je u osnovi potreban, dezavuiše ovakvim besmislenim odgovorima i obrazloženjima na pojedine amandmane.

Na član 37. amandman je podneo narodni poslanik Milan Knežević. Da li neko želi reč? (Da.) Narodni poslanik Mileta Poskurica.

Reč je o kliničkom ispitivanju leka koji sadrži psihotropnu supstancu. U prvom stavu se tu odaje priznanje Agenciji za lekove, proceduri koja to radi, ali se istovremeno kaže – potrebno je da taj podnosilac zahteva, kao i kada je reč o kliničkom ispitivanju lekova, inače po osnovnom krovnom zakonu, da se ovog puta javi ministarstvu i da mu izda dozvolu za upotrebu leka.
Kada se razvila ta priča, amandmanom smo hteli da malo stvari oročimo, da ministar ministarstvu, koje je malo teže, opet je to ministru, stručnim službama, koga će one da pitaju – ko je vlasnik spiskova lekova i registara, nego opet komisija koja ih izdaje, čuveni član 4. nedorečeni.
Dajte sada da to lepo ministar prosledi komisiji, da vidi stanje, da li taj lek postoji, da li je na tržištu, ko ga uvozi, šta o njemu zna, ima li ikakve prethodne informacije i da sve te međusobne komunikacije ministra, komisije i ministra sa podnosiocem zahteva vremenski oročimo i ništa tu više nije bilo, nikakve povrede dostojanstva, nikakva promašena procedura, već se zakon bavi rokovima. Ovo su neki minimalni.
Posle tog momenta kada ministar izda to rešenje stvar kreće rutinski, kao što se radi u agenciji. Ništa se tu ne menja. Tu se ne utiče na proceduru, tako da obrazloženje koje smo dobili nije baš preterano pitko. Niko ne ide na tu proceduru da je remeti, jer se ta procedura zna.
Ta je procedura rađena, pa je menjana, usavršavana i dosta je dobra, kao i kada je zakon bio donošen, nismo imali neke velike primedbe oko procedure koja se tu vodi. Zato smo hteli da amandmanom utvrdimo te relacije, ne i da razvlastimo ministra, da konačno prosledi zahtev. Neko će mu odgovoriti.
Inače, da nismo napisali tako, verovatno u realnosti i biva. Kako će ministar da zna? Damo ime nekog leka. Nije to metadon uvek, i on zna šta je. Ko zna šta sve tu može da bude lek koji sadrži i kombinaciju lekova raznih? Što bi sad on to čovek da lista registre, da odgovor da njegov sekretar, neko da mu pomaže.
Dobro, možda idealizovano gledam rad ministarstva i državnih organa. Nisam to baš radio, tako tog ranga, ali slične stvari jesam.
Mislim da je ovo bio jedan logičan red stvari. To bi bio interni akt koji bi obavezao i jedne, i druge i treće učesnike da brzo dođu do rešenja. To je amandman, koliko razumem, profesora Kneževića, na to se odnosio.