Zahvaljujem, gospodine ministre.
Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Da.) Gospodin Meho Omerović, predsednik Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja. Izvolite.

Zahvaljujem, poštovana predsedavajuća. Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministre, predstavnici Ministarstva rada i socijalne politike, kao što je ministar u uvodnom izlaganju rekao, dobro je što smo posle 1991. godine konačno dobili jedan sistemski zakon koji reguliše ovu veoma osetljivu oblast.
Odbor za rad i socijalna pitanja Narodne skupštine Republike Srbije na svojoj sednici je u načelu podržao Predlog zakona o socijalnoj zaštiti, jer smo ocenili da se predloženim zakonom može unaprediti postojeći sistem socijalne zaštite. Sindikalne organizacije i druga udruženja dostavila su svoje pisane predloge, odnosno sugestije, primedbe na ovaj predlog, koje ćemo imati u vidu kada budemo kao Odbor raspravljali o amandmanima, odnosno kada budemo vodili raspravu u pojedinostima.
Zakon o socijalnoj zaštiti propisuje pravo na novčanu pomoć i druge vidove socijalne podrške za decu, mlade, odrasle i najstariji deo našeg stanovništva, uključujući i porodicu. Zato je veoma važno da se u sistemu socijalne zaštite pre svega obezbede stabilni izvori sredstava, a to, složićete se, može samo zdrava, rastuća privreda, jer što je veći krug ljudi koji rade, sigurniji je i izvor finansiranja, a smanjuje se broj ljudi kojima je potrebna socijalna pomoć.
Nažalost, čuli smo i od ministra u uvodnom izlaganju da se taj broj u Srbiji u poslednje vreme povećao za nekih 50-60%, odnosno za oko 80.000 korisnika.
U članu 80. Predloga zakona se kaže, citiram: „Svako je odgovoran za zadovoljenje sopstvenih životnih potreba i potreba svoje porodice.“ Pojedinac koji je sposoban za rad treba aktivno da učestvuje u prevazilaženju nepovoljne situacije. Ova odredba u Predlogu zakona ima za cilj da naglasi odgovornost svakog građanina Srbije, svakog pojedinca i potrebu njegovog ličnog aktivnog radnog angažovanja.
Dame i gospodo narodni poslanici, neće baš biti da je samo pojedinac, građanin Republike Srbije odgovoran. Gde je tu država? Da li država ima neke obaveze i odgovornost prema sopstvenim građanima i njihovim porodicama? Da li je postojeći privredni ambijent dovoljno stimulativan da u njemu svaki radno sposoban čovek može da obezbedi svoju egzistenciju i egzistenciju svoje porodice? Da se ne lažemo, nije.
U nacrtu strategije, koju je pripremio predsednik Republike Boris Tadić sa svojim timom, pod nazivom „Koncept razvoja Republike Srbije do 2020. godine“ uočavaju se i problemi koji se odnose na nizak nivo obrazovanja, zastarelu tehnologiju, mala ulaganja u nauku, zastoj inovativne delatnosti, demografsko starenje, nedovoljno ulaganje u infrastrukturu, ekstenzivnost poljoprivrede itd. U navedenoj strategiji predsednika Republike Borisa Tadića pored analize stanja određuju se i pravci naših daljih delovanja.
Uveren sam da strategiju razvoja mora da donese i Vlada Republike Srbije, koja utvrđuje i sprovodi politiku. Vlada je donela, složićemo se, veoma dobre pojedinačne strategije, čini mi se preko 30, ali ono što nama nedostaje kao društvu jeste jedna opšta strategija razvoja, koja će povezati sve ove pojedinačne strategije koje smo donosili tokom protekle decenije, i možda nešto malo više, i koja će biti polazište za konkretne i efikasne, ali i brze mere za privredni oporavak našeg društva.
Kada je reč o merama za privredni razvoj i socijalnu sigurnost mora se uspostaviti, čuli smo, i saradnja državnog i privrednog sektora; rekao bih, ne samo na Kopaoniku, nego se mora uzeti u obzir i ponuda uspešnih privrednika, uz određene poreske olakšice koje bi im dala naša država, koje bi mogle da podignu i velike sisteme na noge, kako to kaže naš običan čovek, i kojima bi ostala kakva-takva materijalna vrednost.
Ovakav dijalog privrednika, Vlade i sindikata mogao bi biti i povod ne samo da se sastanu predstavnici sindikata, premijer i resorni ministar kako bi došlo do dogovora, nego da se obiđu i proizvodne hale po opštinama širom Republike Srbije. Vlasnici najvećih kompanija smatraju da je došlo vreme za novi društveni dogovor, jer najveći deo posrnulih preduzeća nema menadžment koji je sposoban da povuče i izvuče te firme napred. Tako se mogu povezati aktivne mere zapošljavanja koje je utvrdila Nacionalna služba za zapošljavanje i menadžersko upravljanje.
Postoje i neki drugi interesantni predlozi ekonomista, na primer, da se pored stranog kreditiranja osnuje i nekakva nacionalna razvojna banka koja će biti orijentisana ka ponudi dugoročnih, kapitalnih izvora koji će biti usmereni na velike projekte.
(Predsedavajuća, Gordana Čomić: Vreme.)
Završavam vrlo brzo. U svakom slučaju, privrednici očekuju od Vlade da napravi prostor za rast i da spreči dalje poniranje privrede. Paket mera koje je u tom kontekstu Vlada donela sredinom januara je dobra vest i za privredu.
Da se vratim na socijalnu zaštitu. Predlog novog zakona sadrži nekoliko konkretnih mera.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, vreme koje vam je na raspolaganju je iskorišćeno.)
Javiću se kasnije po Poslovniku. Da li može?
(Predsedavajuća: Ne može.)
Javiću se u okviru vremena koje je predviđeno za poslaničku grupu. Hvala.

Da li još neko od predsednika odbora želi reč, narodni poslanik Laslo Varga ili narodni poslanik Vlatko Ratković? (Ne.)

Da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa? (Da.) Reč ima narodna poslanica Elvira Kovač.

Poštovana potpredsednice, uvaženo predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u sledećih nekoliko minuta ću kao članica Odbora za rad, socijalna i boračka pitanja i kao neko ko je do pre par godina radio u tadašnjem Pokrajinskom sekretarijatu za zdravstvo i socijalnu politiku, a u ime Poslaničke grupe manjina i SVM, izneti, odnosno složiti se sa ministrom u nekim stvarima šta je dobro, ali ću izneti i neke zamerke, vezano za Predlog zakona o socijalnoj zaštiti.
Na samom početku svog izlaganja bih želela da naglasim da je Predlog zakona o socijalnoj zaštiti zaista jedan od retkih u čiju izradu je bio uključen širok dijapazon svih relevantnih aktera. Samim tim, njegova izrada je trajala veoma dugo, možda i duže nego što smo očekivali. Očekivali smo ga ovde pred narodnim poslanicima ranije. Očekivali smo raspravu ranije, možda već u drugoj polovini prošle godine, ali šta je tu je, bitno je da je on stigao.
Dobro je što je rezultat ove duge javne rasprave i rada radne grupe jedan dobar zakon. Nažalost, ne mogu da kažem da je odličan, ali je vrlo dobar i više je nego neophodan danas kada smo svi svesni da je nezaposlenost u našoj zemlji na veoma visokom nivou i da je broj siromašnih izuzetno velik. Pre neki dan smo na Odboru razgovarali o tome da li je statistički broj siromašnih koji žive na nivou ili ispod egzistencijalnog minimuma već možda dostigao i dvocifren broj.
Dobro je što su sugestije formulisane od strane nadležnog pokrajinskog sekretarijata uglavnom u većoj meri, skoro sve, ušle u ovaj predlog zakona, i to svakako SVM podržava, međutim, ostaje, kao i uvek, nedoumica oko finansiranja tih nadležnosti AP Vojvodine.
Po čemu je ovaj predlog zakona bolji od starog, koje novine nam donosi, uglavnom smo čuli od gospodina ministra. Zahvaljujem vam se na veoma konstruktivnom uvodu u ovu raspravu, jer je retko da jedan ministar toliko detaljno predstavi zakon svima nama. Ranije se dešavalo da mi vidimo samo obrazloženje, ali neki poslanici su zainteresovani pa izvršavaju svoje obaveze.
Najznačajnija novina koju mi kao poslanički klub manjina podržavamo je svakako da je ovim zakonom obuhvaćen veći broj korisnika i da zaista ti najugroženiji, najsiromašniji dobijaju veća prava i da, oko čega ćemo se svi složiti, samohrani roditelji i lica koja su nesposobna za rad dobijaju veći iznos novčane socijalne pomoći.
Osnovni cilj donošenja ovog zakona, kao što su nam i saradnici Ministarstva na Odboru naglasili, jeste da se pomogne najsiromašnijima, to se popularno zove tzv. marginalizovanim ili osetljivim grupama, kod kojih postoji najveća opasnost od socijalne isključenosti. Mislim da ovaj predlog to pokriva i služi tom cilju.
Kao što sam spomenula, iznos za samohrane roditelje i za lica nesposobna za rad povećava se za 20%, što svakako podržavamo. I, ono o čemu smo razgovarali, zanimljivo je da se definicija lica koja su nesposobna za rad proširuje. Ono što je za mene kao mladu osobu zanimljivo, to je da su uključeni i studenti, mladi do 26 godina. Zanimljivo mi je da su tu uključene i trudnice itd. Podržavamo to što se proširuje taj broj; sada ne idemo samo do petočlane porodice nego do šestočlane. Mislim da ćemo se oko toga složiti.
Ono što ministar u početnom izlaganju nije naglasio a što takođe želim da pozdravim u ime naše poslaničke grupe je sledeće – pošto novčana socijalna pomoć pripada pojedincu odnosno porodici, smatram da je izuzetno bitno da prihod i imovina izvršioca nasilja u porodici ne utiču na pravo žrtve nasilja u porodici da ona ostvari svoje pravo na novčanu socijalnu pomoć. Vrlo je zanimljivo što prvi put ovaj predlog zakona prepoznaje žrtve nasilja u porodici, zanemarivanja, trgovine ljudima, o čemu vrlo malo pričamo u našoj zemlji.
Sve u svemu, primena ovog zakona trebalo bi da obezbedi poboljšanje kvaliteta života marginalizovanih grupa i, što je mnogo značajno, da ih osposobi za produktivan život. Stoga su ove predložene nove socijalne usluge, odnosno mreža usluga u zajednici, dobre. Vidi se da zaista ceo Predlog zakona teži ka tome da afirmiše porodicu kao najbolji okvir zaštite. Stoga predlaže hraniteljstvo, usvojenje, o tome je ministar pričao, usluge dnevnih centara, kućne nege i pomoći.
Međutim, svi smo svesni činjenice da postoji bojazan da će u praksi neki ljudi zloupotrebiti ovo, kao što se i danas dešava. Ne želim da pričam loše o tim ljudima, ali neki smatraju da je hraniteljstvo biznis i uzimaju decu da bi došli do para. Posle ih... da ne kažem da se ponašaju kao u robovlasništvu.
Zanimljiva novina u ovom predlogu zakona je i aktivacija, prema kojoj centar za socijalni rad i organizacija nadležna za poslove zapošljavanja imaju obavezu da međusobno sarađuju u sprovođenju mera socijalne uključenosti radno sposobnih korisnika novčane i socijalne pomoći. Prema ovom predlogu, nezaposleni korisnik novčane i socijalne pomoći ima pravo na posredovanje pri zapošljavanju, pravo na obuku, na učešće u javnim radovima i druga prava. Iskreno se nadam da će ovo u praksi zaživeti i da će delimično pomoći da smanjimo tu ogromnu nezaposlenost.
Sistem licenciranja je takođe novina koja je značajna u socijalnoj zaštiti u Republici Srbiji. Jasno je da on jednostavno proizilazi iz potrebe unapređenja kvaliteta socijalne zaštite i, što je vrlo značajno, kontrole pružanja usluge socijalne zaštite. Međutim, problematično je što je osnovni cilj donošenja ovog zakona zapravo decentralizacija, to se naglašava, a neke vrlo značajne odluke, na primer, baš odluka oko izdavanja licence, donosiće se isključivo centralizovano.
Problematično je što iz ovog predloga zakona nikako ne vidimo bliže uslove i standarde za pružanje i ostvarivanje usluga socijalne zaštite, kao ni bliže uslove za korišćenje usluge porodičnog smeštaja, ili za procenu podobnosti lica za pružanje usluge porodičnog smeštaja. Ne vidimo ni standarde za pružanje podrške, a ni bliže uslove za korišćenje usluge domskog smeštaja, druge vrste domskog smeštaja itd. Sve ovo će da se propiše kasnije, resorni ministar će doneti odluku, to ste rekli u svom izlaganju. To je jedna od najvećih zamerki upravo tih relevantnih aktera koji su bili uključeni u izradu ovog zakona, zašto se sve to ostavlja da se reši kasnije nekim podzakonskim aktom.
Kao što sam u uvodu spomenula, sada bih prešla na nadležnosti AP Vojvodine. Što se tiče nadležnosti AP Vojvodine, AP Vojvodina je i u prošlosti imala pravo da osniva određene institucije koje je ona finansirala, ali su postojale i institucije čiji je osnivač AP Vojvodina a finansijer Republika. Ovde se ništa značajno nije promenilo. Stvari su ostale potpuno iste i to će i sada biti tako. U realnosti, na terenu to izgleda tako što je AP Vojvodina osnivač određene institucije i onda ne postoji dovoljno sredstava za finansiranje ovih institucija, pa se čak nekad dovodi u pitanje i njihovo normalno funkcionisanje zbog nedostatka finansijskih sredstava.
U članu 53. Zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine (to je član koji reguliše pitanja koja se baš tiču socijalne zaštite) u stavu 1. tačka 1) piše: „AP Vojvodina, preko svojih organa, uređuje, u skladu sa mogućnostima, druga prava u oblasti socijalne zaštite, veći obim prava od prava utvrđenih zakonom, povoljnije uslove za njihovo ostvarenje, kao i druge oblike socijalne zaštite, ako je prethodno u svom budžetu za to obezbedila sredstva.“ Naglasila bih ključne reči: „u skladu sa mogućnostima“ i „ako je prethodno u svom budžetu za to obezbedila sredstva“, i vratiću se na ovo.
Ovaj novi Predlog zakona o socijalnoj zaštiti je usklađen sa ovim Zakonom o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine koji sam spomenula. Prema ovom Predlogu zakona o socijalnoj zaštiti o kojem raspravljamo, iz budžeta autonomne pokrajine se finansiraju programi unapređenja socijalne zaštite autonomne pokrajine, program rada Pokrajinskog zavoda za socijalnu zaštitu kao indirektnog budžetskog korisnika. Tu bih samo želela da spomenem da je, na primer, u ovogodišnjem budžetu planirano za Pokrajinski zavod za socijalnu zaštitu oko 17,2 miliona dinara, od kojih će na plate zaposlenih u tom zavodu da se potroši oko trinaest miliona, pa vam je jasno koliko zapravo ima sredstava za ove namene.
Iz budžeta AP Vojvodine se finansiraju i programi rada centara za porodični smeštaj, za usvojenje, što je potpuno novi momenat. Kao što znamo, ovo se sad tek predviđa. Ovi centri još nisu ni osnovani, ali će biti u budućnosti. Međutim, pitanje je odakle će se i kako finansirati, kao i programi rada ostalih ustanova čiji je osnivač autonomna pokrajina, osim ustanova domskog smeštaja. U Predlogu zakona se još naglašava da će se odavde finansirati inovacione usluge, odnosno usluge socijalne zaštite od posebnog značaja za autonomnu pokrajinu. Pitanje je odakle, od kojih para će da se finansira sve ovo? Kako Vojvodina da ispoštuje sve ove obaveze? To se, verujte mi, pitaju i u Pokrajinskom sekretarijatu za finansije.
U članu 211. Predloga zakona o socijalnoj zaštiti čak stoji da se sredstva za izgradnju, održavanje i opremanje ustanova socijalne zaštite koje se finansiraju iz budžeta autonomne pokrajine, odnosno iz budžeta jedinica lokalne samouprave, obezbeđuju upravo u budžetu AP Vojvodine ili budžetu jedinice lokalne samouprave. Pitanje je samo, od kojih para?
Dozvolite mi da u nastavku svog izlaganja postavim još nekoliko pitanja, možda ne direktno upućenih ovom ministru, već Vladi Republike Srbije, vezano za finansiranje AP Vojvodine. Zakon o budžetskom sistemu govori da postoje različiti izvori finansiranja nadležnosti AP Vojvodine. Jedan od izvora finansiranja su po ovom zakonu, između ostalog, i drugi porezi ili deo poreza po posebnom zakonu, ali ni dan-danas, nažalost, nemamo ovaj posebni zakon. Pitanje je – kada će se konačno doneti zakon o finansiranju AP Vojvodine? Zašto ga nemamo? Kada će se konačno naći pred nama i kada ćemo ga usvojiti?
Nažalost, nije donet ni zakon o javnoj svojini. Srbija je još uvek jedina država gde ni lokalne samouprave, ni autonomne pokrajine nemaju svoju imovinu.
Zbog svega navedenog, jako je teško da pokrajina izvršava sve obaveze, da funkcioniše i da zaista preuzme te nadležnosti, da ima sadržaja. Jako je teško, kada su jedini izvori njenog funkcionisanja republički izvori, kojih ima ili nema.
Vratiću se na naš dnevni red. Poslanici SVM i poslanički klub manjina će u danu za glasanje podržati Predlog zakona o socijalnoj zaštiti, jer smatramo da je vrlo dobar i neophodan, kao što sam i naglasila. Svakako, predlažemo da se u što skorijoj budućnosti donese zakon o javnoj svojini, zakon o finansiranju AP Vojvodine i da konačno prekinemo praksu da Vojvodina bude zavisna od tih para koje dobija ili ne dobija od Republike.
Pošto mi vreme još dozvoljava, iznela bih, odnosno naglasila da su poslanici SVM podneli i amandman na ovaj predlog zakona. Gospodine ministre, na početku svog izlaganja dotakli ste se te teme. Podneli smo amandman na član 82, koji se odnosi na opšte uslove za ostvarivanje prava na novčanu socijalnu pomoć. To su ti problematični hektari. I na Odboru smo razgovarali o ovoj temi.
Želela bih da naglasim, radi javnosti, da je prema ovom predlogu zakona koji se nalazi u proceduri danas pred nama, o kojem raspravljamo, predloženo da pravo na novčanu i socijalnu pomoć može da ostvari pojedinac, odnosno porodica koja ima zemljište površine do 0,5 hektara, ili pojedinac koji je nesposoban za rad, odnosno porodica čiji su svi članovi nesposobni za rad, a imaju zemljište površine do jednog hektara.
Smatramo da je ova površina izuzetno mala i da je nedovoljna za održavanje porodice. Smatramo da je ovaj predlog vrlo striktan i nepovoljan za ruralna područja. Naš predlog je bio da se 0,5 poveća na 1,5 hektara, a ni to nije mnogo, ali je bar nešto. Kada ste već videli i, što je pozitivno, što se tiče porodice gde su svi nezaposleni ili pojedinca koji je nesposoban za rad, tu ste već povećali sa 0,5 na jedan, tu mi predlažemo povećanje sa jedan na dva hektara. Nadamo se da ćete razmatrati naše amandmane.
Još jednom da naglasim, zakon je vrlo dobar, nije odličan, a glasaćemo za njega jer je neophodan. Dvadeset godina čekamo ovaj zakon. Da naglasim da čekamo i rešenje za pravo finansiranje Vojvodine, kako bi ona zaista mogla da preuzme nadležnosti što se tiče socijalne zaštite. Hvala na pažnji.

Sedamnaest minuta i deset sekundi iskorišćeno je od vremena poslaničke grupe.

Reč ima narodna poslanica Vesna Pešić.

Pridružila bih se i nekim pohvalama ovog zakona. Prvo, već je rečeno ovde da se ovaj zakon veoma dugo čeka. On se krčka, možda ne dvadeset, kako je rečeno, ali deset sigurno, tako da je dobro što se danas našao u Skupštini.
Istakla bih da vidim jedan senzibilitet ovog zakona u odnosu na sadašnju situaciju, a i na desetogodišnju tranziciju u Srbiji, koja je zaista množila socijalne probleme. Rekla bih da se ta tranzicija u velikoj meri zaglavila, da mi ni ne znamo da li smo više u tranziciji ili smo se zaglavili u određenom blatu, pa ne znamo kako da izađemo iz nje. To se, naravno, odražava i na ovu oblast o kojoj govorimo, znači, pre svega na one kategorije stanovništva koje su veoma osetljive, koje su marginalizovane i koje imaju još teže uslove života.
Prvo bih istakla da je posle 5. oktobra, kao što znate, jedna od prvih strategija koje su urađene, to je radila gospođa Gordana Matković, bila strategija o borbi protiv siromaštva, koja je bila veoma dobro napravljena. Mi smo imali određenih uspeha na početku, siromaštvo u Srbiji je počelo da se smanjuje. Ali, kao što je već rečeno, siromaštvo se dramatično povećalo u Srbiji, a naravno, povećala se dramatično i nezaposlenost, što se odrazilo na socijalnu strukturu, znači, ne samo na ovu specifičnu kategoriju stanovništva, nego na ukupnu društvenu strukturu.
Znači, mi ne znamo kakve su političke posledice toga što jedan deo ili gotovo polovina našeg društva ima ogromne teškoće u zadovoljavanju osnovnih potreba i što je linija siromaštva (ovde nije reč o liniji siromaštva, ja ću to objasniti)... znači, što se nezaposlenost povećava, što je ona ogromna i kakve to političke posledice ima na celokupno funkcionisanje socijalnog, političkog i ekonomskog sistema. Za sada se ne vidi u mejnstrimu na koji će se način rešavati ovi glavni problemi, jer oni se u celini odražavaju i na ovu grupaciju o kojoj je ovde reč.
Glavna prednost ovog zakona, hajde da kažem pohvala koju treba uputiti, to je da je on odškrinuo vrata ovoj ogromnoj grupi siromašnih ljudi i pokušao da interveniše, kada je reč o onoj grupaciji, znači, da poveća obim onih koji se mogu smatrati apsolutno siromašnim. Znači, ovde ne raspravljamo o siromaštvu, kad govorimo o ovom povećanju obima, jer ono je, naravno, mnogo veće. Ovaj zakon nema tu pretenziju, niti može tu da pomogne, jer tu mogu da pomognu samo određene ekonomske i političke mere i transformacija ovog društva; razni drugi problemi su doveli do ovakve situacije.
U odnosu na stari način, koji je zadržavao kao primaoce novčane pomoći, pošto je o njima ovde reč, onu klasičnu rezidualnu kategoriju onih ljudi koji nemaju sredstava za život, ne mogu da zadovoljavaju potrebe zbog toga što su nesposobni za rad usled određenih hendikepa, bolesti, invaliditeta ili drugih razloga, ovde sada imamo prvi put (ne znam, možda je bilo i ranije, nisam baš toliko pratila ovu oblast u poslednje vreme) taj fenomen da i oni koji su sposobni za rad mogu da imaju pristup novčanoj pomoći. Mislim da je to dobro, s obzirom na, kako sam rekla, ovu gotovo tragičnu situaciju u kojoj se momentalno nalazi naše društvo i pojedini društveni slojevi.
Sada se postavlja pitanje... Nije reč o postavljanju linije siromaštva, nego o postavljanju linije apsolutnog siromaštva. Ovde je čak napravljen, po mom mišljenju, jedan pokušaj da se povuče ta linija, pre svega preko ove nominalne socijalne pomoći koja je ovde navedena, znači, to je 6.050 dinara. Da li u raspravi koju ovde danas vodimo možemo da kažemo da je to suviše restriktivna, suviše niska linija; da li se može živeti od te linije, pa čak i one elementarne potrebe zadovoljavati, jer je tu reč o socijalnoj i novčanoj pomoći koja ne dostiže ni sto dolara?
Uvažavam da u određenim slučajevima može da dođe do određenog povećanja za 20% i da svaki član porodice takođe dobija određeno povećanje, ali, sve u svemu, smatram da je ta linija koja je povučena za apsolutno siromaštvo veoma restriktivna.
Naravno da moramo da uvažavamo neke relacije, znamo da su neke penzije veoma niske, znamo da se od minimalnih plata i od plata takođe ovde ne može živeti, ali to samo još više ukazuje na tragičnu situaciju u kojoj se nalazi naše društvo – da se ne može ni od plate živeti. Onda zamislite kako se može živeti od socijalne pomoći koja je na nivou granice apsolutnog siromaštva.
Ovo ostavljam za raspravu. Da li je tu napravljena dobra linija? Možda će, naravno, u odgovorima da nam daju neko bolje obrazloženje nego što možemo u ovom trenutku da nađemo. Za sada, sigurno da je glavna prednost u tome što će doći do povećanja obima onih koji mogu da primaju socijalnu pomoć, koji su sposobni za rad, a koji ne mogu da žive jer nemaju zaposlenje.
U vezi s ovim, skrenula bih pažnju na neke probleme koje sam zapazila. Možda je dobro što je sada za povećani obim primalaca novčane socijalne pomoći centar za socijalni rad dužan da napravi jedan životni plan, procenu za svakog pojedinca, primaoca takve pomoći, i porodicu (i to se zove aktivacija), kako da izađu iz toga, kako da dođu do te socijalne uključenosti. Tu vidim izvesnu modernizaciju, jer do sada socijalna uključenost te kategorije stanovništva koja je marginalizovana nije bila u centru pažnje.
Naravno, stavljam veliki znak pitanja koliko se sada stvarno u praksi radi na socijalnom uključivanju, ali ako tu postoji plan aktivacije i saradnja sa službama za zapošljavanje kako da se određene porodice i pojedinci što pre izvuku iz ove situacije, da dobijaju ovu minimalnu socijalnu pomoć, onda postavljam pitanje zašto je zadržana kategorija tzv. propuštene zarade? Zato što se ta propuštena zarada ne zasniva na evidenciji centra za socijalni rad ili radnika koji vodi ovaj slučaj, nego je to diskreciono pravo socijalnog radnika da proceni da li je primalac novčane pomoći propustio nekakvu zaradu.
U razgovoru sa ljudima koji se bave praksom došla sam do zaključka da to može da se koristi često na štetu ove kategorije i ovih lica koja primaju novčanu pomoć. Evo u kom smislu: da kaže socijalni radnik – video sam te na pijaci, ti prodaješ kese, oduzeću ti dve hiljade zato što tamo nešto zarađuješ.
Znači, ta kategorija postoji već oko 20 godina; s obzirom na ove novitete socijalnog uključivanja i aktivacije, ne vidim zašto je potrebno da ostane ovaj institut propuštene zarade i da to postoji u određenom članu? Kako se uopšte procenjuje ta propuštena zarada? Mislim da tu može da dođe do zloupotreba, do umanjivanja. S jedne strane, registrujemo pojavu, a preko ovog starog instituta na neki način ugrožavamo ono što se pokušava dati.
Sledeći problem koji vidim u vezi sa povećanim obimom novčanih davanja, a i drugih usluga, nije reč samo o ovoj, jeste da li su Ministarstvo i vaši stručnjaci proučili odnos između administriranja, pošto je ogromna papirologija potrebna da bi se dobila odluka o isplati novčane pomoći? Ne znam koliko su takvi slučajevi sami zaduženi da to čine, ko to treba da radi? Imam utisak da je ogromna administrativna papirologija i administriranje, kada je reč o ovoj usluzi.
Na neki način, nameće se pitanje da li ste izračunali koliko ćemo morati da zaposlimo novih ljudi koji će raditi na tome, jer se obim povećava, a povećali ste i druge usluge koje daje centar za socijalni rad? Da li će sada biti „veća dara nego mera“, da li će administracija pojesti više novca nego što će biti isplaćeno kao socijalna pomoć? Znači, kada je u pitanju odnos između povećanja administracije i novčane pomoći, meni se čini da će više otići na papirologiju, na administriranje, nego što će biti sama socijalna pomoć. To je jedno od pitanja koja se ovde nameću.
Drugo što sam htela da istaknem, to je da je dobro što ste odlučili da se uvedu ovi namenski transferi za najnerazvijenije opštine. To je svakako dobra stvar, pogotovo zato što se u poslednje vreme na jedan arogantan način ti transferi potpuno arbitrarno ukidaju opštinama. Mnogim opštinama koje su razvijenije, a da ne govorim o nerazvijenim opštinama, prosto se kaže – snalazite se kako znate i umete. Onda opštine podižu poreze, takse, da nadoknade, zato što su ti transferi svim opštinama, a o najugroženijim i da ne govorim, obustavljeni ili su minimalni.
Naravno, moramo da pomenemo da nikada, ni za veka ove vlade, izgleda, neće biti vraćena imovina opštinama, što takođe umanjuje njihove mogućnosti da rešavaju određene socijalne probleme na svojoj teritoriji.
Htela sam da ukažem na još jedan problem. Dobro je što se uvodi pluralizam, kako se to kaže u vašem obrazloženju, davalaca usluga, pa to mogu biti udruženja, privredna društva, preduzeća; drugim rečima, može učestvovati privatni kapital. To je veoma dobro, to proširuje mogućnosti i državnih službi, preko uputa na takve institucije, koje moraju da budu licencirane.
Ali, ima određenih institucija koje, čini mi se, ne spadaju u ovaj domen. Da li su uopšte obuhvaćene kontrolom, postavila bih pitanje, da li se vrši bilo kakav nadzor nad prilično propagiranom merom socijalne intervencije, a reč je o nasilju u porodici, o ženama sa decom koje mogu izbeći u sigurnosne kuće? Te sigurnosne kuće rastu, nije više reč samo o jednoj, već o većem broju njih. Da li iko kontroliše šta se dešava u sigurnosnim kućama, pošto sam načula da tu ima mnogo problema? Ne znam da li postoji bilo kakav nadzor, jer to nije vezano za institucije direktno, nego zaista spada u nekakvu humanitarnu delatnost koja se propagira preko naših najvažnijih medija. Neću navoditi probleme za koje sam čula, ali izgleda da tu kontrole nema.
Čak ni ona zakonska norma, koja je bila jako dobra, da nasilnik izađe iz stana a da oni koji su ugroženi, najčešće žena i deca, ostanu u tom stanu, jer uglavnom imamo bekstvo žene i dece iz tog stana, a nasilnik ostaje da se širi u tom stanu... Ne vidim da ste tu probali da napravite neku intervenciju, da se ova zakonska norma iz porodičnog zakonodavstva daleko više primenjuje. Onda ne bi morala da bude ovakva propaganda za neke oblike koji bi mogli biti sekundarni, a ne, takoreći, glavni za rešavanje ovog krupnog problema. Dobro je što je on uopšte dobio mesto u ovakvom zakonu.
Konačno, htela bih da istaknem problem koji vidim kod ovog zakona, a on je možda najkrupniji – čini mi se da vam nije padalo na pamet, ne vidim da ovaj zakon ima pristup koji prepoznaje probleme, nego je koncentrisan od početka do kraja isključivo na pojedinca i korisnika.
Znači, da bismo mogli uspešno da rešavamo probleme pojedinca, meni prosto nedostaje reč – problemi i programi. Znači, nema dovoljno razvijenog pojma istraživačkog rada, proučavanja koji su to osnovni problemi ovog društva, što je ranije bilo mnogo prisutnije. Postavlja se pitanje nekih institucija koje su postojale, recimo, beogradski centar za rešavanje socijalnih problema iz Ruske ulice, koji je imao stručnjake, ne znam šta se dogodilo sa tom institucijom. Ne predviđate zavod u Beogradu za proučavanje socijalnih problema, a predviđate formiranje određenih zavoda, i jedan takav je već formiran. Koliko sam se ja obavestila o tome, taj zavod se bavi ili obukom ili služi za dnevne potrebe Ministarstva, ali nije koncentrisan na ovo o čemu ja govorim.
Znači, taj problemski pristup mora da dobije centralno mesto, jednako koliko i pojedinac, jer kako ćemo se baviti prevencijom? Ne možemo se zavaravati, jer centri za socijalni rad, a njima je uvek dato i to da se bave preventivnim radom, ne mogu time da se bave. Ovom prilikom ću da istaknem, sada, sa ovim povećanim radom centra za socijalni rad, ne znam kako će... Ne znam šta je uopšte centar za socijalni rad, od javnih ovlašćenja, o čemu sam malopre govorila, novčanih davanja, povećanog broja usluga, koje su sve funkcije centra za socijalni rad? To postaje ogromna delatnost. Organizacija tog rada ovde nije data, kako je to koleginica Elvira pomenula, sve je prepušteno ministru. Čini mi se da tu postoje veliki problemi. Kako je uopšte danas centar za socijalni rad organizovan, kakva je njegova efikasnost, na koji način se meri ta efikasnost?
Mi nemamo dobro razrađene zavode, koji će davati podatke o tome kako funkcionišu te institucije. Vidimo da su i standardi što se tiče novih usluga i organizacija rada osnovne institucije, znači, centra za socijalni rad, prepušteni isključivo ministru, odnosno njegovim saradnicima, pa ne znamo šta se u tim centrima dešava. Oni ne mogu da se bave prevencijom, ili mogu samo marginalno da se bave.
Ove institucije, kao što su zavodi koji se bave problemima, dugoročnim projekcijama i selekcionisanjem osnovnih socijalnih problema, ostale su u izmaglici. Tamo su navedeni zadaci tih zavoda, ali to se u tim zavodima uopšte ne dešava. Volela bih da čujem da li je bilo ijednog relevantnog istraživanja koje je taj zavod koji ste osnovali uradio.
Koncentriše se isključivo na pojedinca, umesto na selekcionisanje i registrovanje problema i programski pristup. Mislim da je to malo staromodno. Uveli ste novitete: samostalni život, samostalno stanovanje, terminologiju ste promenili, nema više one stare klasifikacije socijalnih korisnika, što je izbačeno, a i onda je smatrano etiketiranjem i na neki način diskriminacijom ljudi, samim tim što su korisnici socijalne zaštite. Tu su napravljeni određeni pomaci i u samoj modernizaciji terminologije, ali mi se čini da je pristup samo u odnosu na pojedinca, bez sagledavanja šireg konteksta i selekcionisanja osnovnih problema.
Kada ovo kažem imam u vidu da stručnjaci sa kojima sam imala prilike da razgovaram, a i sama sam se bavila ovom problematikom u životu... Recimo, jedan od najtežih problema jesu seoska staračka domaćinstva. Nema posebnog tretmana ovog problema, zato što jednostavno nije registrovan. On nije proučen, a svi su mi rekli... Evo, pre dva meseca, dva starca su umrla na selu, od gladi. Vi imate i taj institut hipoteke i stavljanja zemlje pod hipoteku, gde posle smrti takvih ljudi možete da nadoknadite socijalnu pomoć. Međutim, postavljam pitanje, da li se tu uzima u obzir određena tradicija, vezanost ljudi za zemlju, taj socijalno-psihološki aspekt, jer ti stari ljudi veoma se teško odriču svoje zemlje? Pošto ne mogu ta pitanja da reše sami, onda tih pet ili šest hiljada dinara koliko bi dobilo to staračko domaćinstvo... Oni ne dobiju ništa i imamo situaciju da stari na selu jednostavno umiru od gladi zato što tu pomoć ne mogu da ostvare.
Predložila bih, kada je reč o tom apsolutnom siromaštvu, sem one papirologije, koja je ogromna i koja će odneti ogromna sredstva, da se dozvoli stručnom radniku u centru za socijalni rad da njegovo mišljenje o siromaštvu i o situaciji bude uzeto kao činjenično stanje, a ne samo papirologija, koja oduzima ogromna sredstva, a dovodi do ovakvih problema o kojima sam govorila kada je reč o staračkim domaćinstvima.
Na kraju, pošto vidim da je došlo do kraja, imam velike zamerke za inspekciju, tu ste napravili veliku papazjaniju. Ne znam ko je taj revizor, gde su ti revizori, da li su oni u centru za socijalni rad, da li su oni pri Ministarstvu? Imate reviziju novčane pomoći, ko su ti revizori? Recimo, imate inspektora inspekcije, pa inspektor kontroliše inspekcijski nadzor. Kada sam čitala kakav je sistem kontrole rada u ovoj oblasti postavila sam pitanje – ko je tu uopšte kome otac i majka? Jednostavno se ne vidi kakav je to sistem kontrole. Čini mi se da je on preglomazan, da je konfuzan; ne zna se ko su ti inspektori socijalne zaštite, čime se oni bave. Mislim da bi to pitanje trebalo raščistiti mnogo detaljnije. Hvala vam na pažnji.

Reč ima narodni poslanik Gordana Rajkov.

Poštovano predsedništvo, uvaženi gospodine ministre, predstavnici Ministarstva, koleginice i kolege narodni poslanici, Zakon o socijalnoj zaštiti je izuzetno važan sistemski zakon, imajući u vidu da je, prema najnovijim podacima, siromaštvo u Srbiji u porastu, da veliki broj građana nema posao, da je procenat starih ljudi među najvećima u Evropi; imajući, takođe, u vidu da pravo na socijalnu zaštitu, kako je to definisano članom 4. ovog zakona, imaju svaki pojedinac i porodica kojima je neophodna društvena pomoć i podrška radi savladavanja socijalnih i životnih teškoća i stvaranja uslova za zadovoljavanje osnovnih životnih potreba. Bojim se da bi se veliki broj građana Srbije mogao prepoznati u ovoj definiciji.
Ovo je zakon, kao što su već prethodni govornici i gospodin ministar rekli, koji se očekuje i čije se donošenje odlaže već godinama. Važeći Zakon, koji je još uvek na snazi, donet je još 1991. godine. Od tada do danas, naravno, vršene su njegove brojne izmene i dopune, ali je problem to što nije suštinski menjan koncept toga zakona, koji je bio baziran na sistemu prava u socijalnoj zaštiti. Usluge su pružale jedino ustanove, državne ustanove socijalne zaštite; postoji upravni postupak i korisnik je bio stranka u tom postupku.
Mesto drugih aktera koji su se tokom poslednjih desetak godina pojavljivali da bi se ublažio nedostatak ovog koncepta, kao što su, recimo, organizacije civilnog društva, nije bilo jasno uređeno, mada su ove organizacije pojavljivale kao pružaoci mnogih inovativnih usluga i popunjavale prazninu koja je tu postojala. Nažalost, uvek su radile u projektnom okviru, što je značilo da njihove usluge nisu održive.
Naravno, dobro je što zakon donosimo sada. Nije dobro što smo čekali dvadeset godina da ga donesemo, ali kao što svaka stvar ima dobre i loše strane, dobro je to što u međuvremenu situacija nije bila mirna, što su se dešavali različiti reformski i strateški procesi, što smo 2005. godine dobili Strategiju razvoja socijalne zaštite i, kako smo čuli od gospodina ministra, u preko sto opština doneti su lokalni planovi za lokalne strategije razvoja. Fond za socijalne inovacije je zaista bio dobar institut, koji je omogućio testiranje brojnih novih usluga i projekata, tako da smo kroz prethodno testiranje i provere u praksi određenih rešenja sada mogli da ih unesemo u zakon, što bi značilo da primena tih odredaba sada ne bi trebalo da predstavlja problem.
Predlog zakona koji danas razmatramo u stvari predstavlja promenu modela socijalne odgovornosti. Od modela socijalne sigurnosti, koji se bazirao na zaštiti i zbrinjavanju, trebalo bi da se pomeramo ka socijalnoj uključenosti, odnosno stvaranju jednakih mogućnosti za punu participaciju marginalizovanih ili socijalno isključenih grupa, što je svakako u skladu i sa evropskim strategijama razvoja.
Ono što je sigurno za pohvalu, već su pomenuli gospodin ministar i koleginica Elvira, jeste to što je preko godinu dana vođen jedan veliki, širok konsultativni proces u odnosu na radnu verziju nacrta zakona, čime je omogućeno iz nadležnog ministarstva da lokalne samouprave i ustanove i organizacije socijalne zaštite komentarišu tekst, pa da i šira stručna javnost i posebne organizacije civilnog društva, ali i sami građani, o čijoj se praktično koži i životu radi, uzmu učešća u tom procesu. To je doprinelo zaista da radni nacrt bude bitno unapređen, jer su mnoga rešenja koja su se pojavila u javnoj raspravi uobličena kasnije u zakon.
Imajući u vidu širinu i broj oblasti koje Predlog zakona reguliše i, naravno, raspoloživo vreme, u raspravi ću se zadržati samo na pojedinim njegovim delovima. Mislim da je važno to što se ovaj novi koncept, umesto sistema prava, bazira na sistemu usluga u oblasti socijalne zaštite, koja se opet uređuju u odnosu na potrebe korisnika. Dobro je što imamo sad različite pružaoce usluga, umesto, kao do sada, samo institucija sistema. Mislim da je dobro što korisnik ostaje u fokusu interesa i javlja se kao partner u čitavom ovom procesu.
Već je gospodin ministar pomenuo načela na kojima se zakon bazira, a koja su uneta u tekst zakona, što mislim da je dobro. Neka od njih ću možda još jednom ponoviti, jer mislim da su jako važna, a to je da je zakon zasnovan na načelima poštovanja integriteta i dostojanstva korisnika, i nadam se da će tako biti (do sada su obično ljudi koji su bili u stanju socijalne potrebe imali sve drugo, ali ne i dostojanstvo); zatim, na zabrani diskriminacije, na najboljem interesu korisnika i na najmanje restriktivnom okruženju i načelu dostupnosti i individualizacije socijalne zaštite.
Iz ovih načela proističu i prepoznaju se opšta prava korisnika u članovima od 34. do 39, od kojih su za mene posebno važni pravo na učešće u donošenju odluke i pravo na slobodan izbor usluge. Ovi članovi kažu da korisnik ima prava da učestvuje u proceni svog stanja i potreba i u odlučivanju o tome da li će prihvatiti određenu uslugu, kao i da dobija obaveštenje o raspoloživim materijalnim uslugama i da mu se usluga ne može pružiti ako se on sa tim ne složi, u skladu sa zakonom.
Mislim da je ovo jako važna odredba, jer do sad je praksa bila da ljudi koji se nađu u toj situaciji zapravo nisu u prilici da iznesu neki svoj sud i kažu šta je to što bi oni želeli, čime bi bili zadovoljni, jer bi uvek neko drugi odlučivao šta je za njih najbolje.
Pravo na socijalnu zaštitu, naravno, obezbeđuje se pružanjem usluga i materijalnom podrškom. Što se tiče usluga, mislim da je dobro što se uvodi pluralizam usluga u članu 9. gde se predviđa da Republika, autonomna pokrajina i lokalna samouprava mogu da povere obezbeđenje sprovođenja socijalne zaštite i drugim pravnim i fizičkim licima. Ovo znači da će zapravo i različiti pružaoci civilnog društva i privatni sektor dobiti zakonsku osnovu za ono što su radili i do sad.
Takođe je dobro da je definisan otvoren sistem grupa usluga u socijalnoj zaštiti, kojih ima pet. Gospodin ministar je o pojedinačnim planiranim uslugama vrlo detaljno govorio, tako da neću to ponavljati. Ali, mislim da je važno da se istakne da u definisanju pojedinačnih usluga u svakoj grupi ovih usluga taj spisak nije konačan i dozvoljava i razvoj drugih usluga u svakoj pojedinoj grupi.
Mislim da je ovo jako važno jer ostavlja mogućnost za dalji razvoj inovativnih usluga, nekih za koje mi sada ne možemo ni da pretpostavimo da će se pojaviti, što će omogućiti nalaženje najboljih odgovora, a nećemo morati da čekamo na donošenje novog zakona ili izmene da bi te usluge mogle da se organizuju.
Za osobe sa invaliditetom važno je to što je u zakonu predviđeno uvođenje radnih centara, članom 41, koji će pružati usluge usmerene na unapređenje radnih sposobnosti, odnosno na radno angažovanje osoba sa invaliditetom, koje se inače ne mogu zaposliti ni pod opštim ni pod posebnim uslovima, a u skladu sa Zakonom o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Ovo jeste jedna novina koja je zaista za ovu kategoriju vrlo značajna.
Kao što je već bilo govora, obezbeđenje usluga će ići i naručivanjem i ugovaranjem, u slučaju kad institucije sistema ne mogu da te usluge obezbede. One će se naručivati objavljivanjem javnog poziva i zaključivanjem ugovora između nadležnog organa i licenciranih pružalaca usluge, što znači da praktično zakon kao novinu uvodi sistem licenciranja. Nadamo se da će on doprineti unapređenju kvaliteta usluga, ali i kontroli usluga koje će se pružati, naročito imajući u vidu pluralizam pružalaca usluga.
To naravno podrazumeva i potrebu uvođenja standarda da bi se dobila licenca, što je inače definisano članom 179. Međutim, mislim da ovaj član ima jedan nedostatak, a to je da se uslov za dobijanje licence, kao i razlog za gubljenje licence, koji je potpuno isti, fokusira samo na strukturne standarde, odnosno na organizaciju same usluge, kao što su prostor, broj angažovanih stručnih radnika itd., ali ne pominje funkcionalne sadržaje, kao što su sadržaji usluge, aktivnosti koje uslugu prate, a koje su jako važne za kvalitet te usluge. S tim u vezi, podnela sam amandman na ovaj član i govoriću više o tome u raspravi u pojedinostima.
Što se tiče materijalne podrške, koje naravno ima u različitim oblicima, od novčane pomoći pa do dodatka za pomoć i negu drugog lica, i uvećanog dodatka za ovu pomoć, najveći broj kontakta sam imala sa organizacijama osoba sa invaliditetom i pojedincima koji su najveći interes pokazali upravo za ovaj institut dodatka za negu i pomoć. Takođe sam na te članove 92. i 94. podnela amandmane, jer otkada je nacrt zakona ušao u skupštinsku proceduru u međuvremenu su usvojene izmene i dopune Zakona o penzijsko-invalidskom osiguranju, na koje se ovaj zakon oslanja, i mislimo da to zahteva dopunu ovih članova.
Po oceni većine organizacija civilnog društva koje se bave kategorijama ugroženih grupa jedno od najvećih unapređenja, kao što je gospodin ministar rekao, sigurno jeste institut materijalnih davanja iz budžeta Republike za ugrožene građane. To se u prvom redu odnosi na radno nesposobne, među kojima su i stari ljudi, za koje će, po novom zakonu, novčana socijalna pomoć biti uvećana. Podignut je imovinski cenzus za ostvarenje, što je pretpostavka da će se uključiti znatno veći broj siromašnih.
Ono što mislim da jeste dobro, barem smo tako dobili obaveštenje od predstavnika Ministarstva na Odboru za rad i socijalna pitanja, jeste da će ova odredba zakona moći da stupi na snagu vrlo brzo, a odmah posle donošenja zakona neće morati da se čeka dug vremenski period za to.
Mislim da su neki od najvećih izazova ovog zakona obezbeđivanje finansijskih sredstava u budžetu za primenu celog zakona, mimo ovog dela koji se odnosi na materijala davanja, posebno one usluge koje treba da finansira lokalna zajednica, bez obzira na to što je dobra novina uvođenje instituta namenskih sredstava.
Postoji velika zabrinutost u organizacijama osoba sa invaliditetom, a i drugih koji okupljaju ranjive grupe, da usluge na nivou lokalne zajednice mnoge opštine neće moći da finansiraju, a takođe da zapravo, kako oni kažu, ništa nije garantovano zakonom, u smislu da je obavezujuće. Navodi se da korisnik ima pravo, ali ne i da lokalna samouprava ima obavezu da to obezbedi, već da ispita potrebe i da prema resursima koje ima uslugu pruži. Tako da postoji bojazan da ta dobra namera što se tiče velikog broja usluga u lokalnim zajednicama neće moći baš brzo da bude realizovana.
Organizacije koje su se do sada bavile projektno pružanjem različitih usluga takođe su zabrinute za mogućnost primene minimalnih standarda i da li će moći da budu na neki način konkurentne državnim pružaocima, jer njihove startne pozicije nisu iste.
Takođe, imam obavezu da kažem da su organizacije za brigu o deci, uključujući i decu sa smetnjama u razvoju, pominjale kao izazov odredbu člana 54. koja kaže da dom za smeštaj dece i mladih ne može imati veći kapacitet od 50, budući da se prema novim definicijama vezanim za institucionalni smeštaj velikom smatra već institucija gde ima više od 25 dece. Naravno, kad se ima u vidu kako sada izgleda stanje, preko više stotina korisnika u nekoj ustanovi, mislimo da je ova odrednica u zakonu zaista veliki pomak, ali svejedno nam ostaje zadatak da dalje radimo na traženju mogućnosti za bolja rešenja.
Naravno, kao i za svaki zakon, izazov će biti brzina kojom budu doneta brojna podzakonska akta, koja treba da omoguće primenu zakona. Bez obzira na to, mislim da je neosporno da ovaj predlog zakona predstavlja veliki zaokret i pozitivan pomak u socijalnoj politici Srbije. Imajući u vidu njegov veliki značaj za veliki broj građana u Srbiji, naročito onih koji teško žive, Poslanička grupa G17 plus u danu za glasanje podržaće ovaj zakon.

Iskorišćeno je sedamnaest minuta i pedeset sekundi od vremena ovlašćene predstavnice poslaničke grupe.

Reč ima narodni poslanik Nikola Krpić.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre Ljajiću, cenjeno predsedništvo, uvažene dame iz Ministarstva zdravlja, saradnice, dozvolite mi da u ime Poslaničke grupe PUPS iznesem naš stav o današnjoj temi, odnosno o Predlogu zakona o socijalnoj zaštiti. Pre svega, dobili smo predlog jednog dobrog zakona, posle dvadeset godina. Ustavni osnov za donošenje ovakvog zakona o socijalnoj zaštiti nalazi se u članu 69. Ustava naše republike.
Prema pomenutom članu Ustava, građani i porodice kojima je neophodna društvena pomoć radi savladavanja socijalnih i životnih teškoća i stvaranja uslova za zadovoljavanje osnovnih životnih potreba imaju pravo na socijalnu zaštitu, čije se pružanje zasniva na načelima socijalne pravde, humanizma i poštovanja ljudskog dostojanstva.
U članu 97. Ustava Republike stoji da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje: sistem u oblasti drugih oblika socijalne sigurnosti (tačka 8), sistem u oblasti socijalne zaštite (tačka 10), kao i finansiranje ostvarivanja prava i dužnosti Republike Srbije utvrđenih Ustavom i zakonom (tačka 15).
Kao posebni ciljevi Strategije razvoja socijalne zaštite, donete 2005. godine („Službeni glasnik“ 108/05), navedena su dva cilja: prvi cilj – unapređenje zaštite najsiromašnijih građana, i drugi posebni cilj – razvijanje mreže usluga u zajednici.
Shodno gore rečenom, ovaj predlog zakona o kojem danas počinjemo raspravu obezbeđuje mehanizme za proširenje pomoći siromašnima, kroz veće iznose transfera i mrežu socijalne zaštite koja uključuje najugroženije grupe građana koji su do sada imali teškoća da koriste socijalnu zaštitu.
Ovih dana govori se o tome koliko ima građana koji žive, tj. preživljavaju u najvećoj bedi. O tome se samo priča, pomoći nema. Nažalost, pomoći ima. U predlogu ovoga moramo uzeti još nešto, da je demografija siguran dokaz ove naše tvrdnje. Narodne kuhinje takođe spadaju u ovaj deo posla i one su siguran dokaz socijalne nemoći države i problema koje naša država ima prema ovom problemu. Kažu da ima oko 750.000 gladnih, neuhranjenih, nepismenih, čiji je život jadan i koji žive u teškim uslovima života, punim nepredviđenih prepreka i prepona. Ako tome dodamo i bolest i invaliditet, koji uvek idu jedno sa drugim, onda je slika jadna, crna i teška. Ako pomislimo još i na decu, slika je potpuna, i neizvesna je sudbina tih ljudi. Zato predlažem, u ime Partije ujedinjenih penzionera Srbije, da krenemo u izradu socijalnih karata po svim opštinama Republike, za sva domaćinstva.
Predmet današnje rasprave, gospođo predsedavajuća, jeste predlog novog zakona o socijalnoj zaštiti. Mi treba da ovaj tekst predloženog zakona i preko amandmana prihvatimo i izglasamo. Uveravam vas da će poslanici Partije ujedinjenih penzionera Srbije to i uraditi. Ovaj predlog zakona vezali smo za buduće vreme, za buduće godine i budućnost naroda ove Srbije, pre svega za njene građane, i to za najugroženije slojeve, preuzimajući odgovornost za iznalaženje najboljih rešenja, preko amandmana, koji će uz pomoć svih nas poslanika, svih partija, da dovedu do rešenja, do boljeg standarda, boljeg života onih koji treba da budu u kontingentu onih kojima je naša briga i solidarnost potrebna.
Uvaženi gospodine ministre, poslanici Partije ujedinjenih penzionera Srbije će u danu za glasanje glasati za ovaj dobar zakon. Zašto? Zato što su želje i predlozi poslanika Partije ujedinjenih penzionera Srbije, odnosno svih poslanika, da daju veliki doprinos da bude što delotvorniji u bržem socijalnom uključivanju i smanjenju siromaštva u našoj zemlji, a time i postizanju socijalne pravde. Izmenama teksta i prihvatanjem amandmana želimo da utičemo i da damo pun doprinos Partije ujedinjenih penzionera Srbije unapređivanju socijalnog položaja najugroženijeg i po pravilu najsiromašnijeg dela stanovništva u zemlji.
Da bismo ovo rešili, potrebno je, po našem mišljenju, otvaranje radnih mesta i zapošljavanje svih kategorija stanovništva, kako na selu, tako i u gradu; velika pomoć u poljoprivredi, sa većim angažovanjem Ministarstva za poljoprivredu, a naročito porodicama sa hendikepiranim članovima. U inkluziji invalidnih osoba u obrazovni sistem i njihovom bržem zapošljavanju vidimo šansu da sve gore rečeno može biti i rešeno.
Bolje rečeno, mi iz Partije ujedinjenih penzionera Srbije mislimo da radi onih koji su u stanju potrebe dobijanja socijalne pomoći, na koje se odnosi ovaj predlog zakona, moramo, gospodo poslanici, da prihvatimo i da u danu za glasanje izglasamo ovaj dobar predlog zakona.
Osetljive, ranjive ili vulnerabilne populacione grupe su grupe ljudi koje imaju određene rizike po zdravlje i posebno su osetljive i nesigurne na promenu okruženja.
Vulnerabilnom osobom smatra se ona kojoj nedostaju mehanizmi podrške i odbrane na državnom, nacionalnom nivou, lokalnom i nivou porodice. Osetljivost je povezana sa nedostatkom mehanizma odbrane i zaštite pojedinaca i porodice ili čitave zajednice. Najčešći faktor vulnerabilnosti su: individualni, genetski i drugi biološki faktori, razvojne karakteristike, vaspitanje i odrastanje osoba, struka i funkcije porodice, socijalni, socijalno-ekonomski status, etnička pripadnost, rodna pitanja, ljudska prava i slobode, diskriminacija, zakonodavni okvir, stavovi i ponašanje zvaničnih službi, sistema i drugi.
Među projektima koji se finansiraju ima integrisanih programa za zdravstvene i socijalne programe ranjivih populacionih grupa koje finansira i Ministarstvo rada i socijalne politike.
Evo i nekoliko osnovnih primedaba i predloga: da izbor direktora centara za socijalni rad ne vrši lokalna samouprava, već da to čini Ministarstvo rada i socijalne politike. Ministarstvo plaća rad zaposlenih, i to u visokom procentu, ono kontroliše njihov rad, normalno je i da postavlja svoje direktore.
Na Fakultetu političkih nauka u Beogradu postoji smer za socijalni rad i socijalnu politiku, a i u Predlogu zakona u članu 124. govori se ko može biti direktor centra za socijalni rad. Tim ili ekipu u oblasti socijalnog rada čini stalni sastav ravnopravnih stručnjaka, ali različitih profesija, u kome svaki stručnjak ima svoje osnovne obaveze. Socijalni radnik je matična ličnost i vodi brigu o svim problemima, povezuje sve članove tima, korisnika i članove njegove porodice, kao i radnu i životnu sredinu. Ova časna profesija socijalnog radnika našla je svoje mesto i u Zakonu o porodici, i u Zakonu o dečijoj zaštiti i u Zakonu o krivičnom i pravnom tretmanu maloletnika.
Pored toga, sve najvažnije društveno-političke organizacije koje su bile ili su mogle biti od značaja za socijalnu politiku dale su i daju punu podršku ovoj profesiji. Ovih kadrova ima u privredi, zdravstvu, obrazovanju, službama zapošljavanja, službama PIO, sudovima, službama prevencije MUP-a, socijalno-humanitarnim i organizacijama invalida.
Gospodine ministre, u članu 124. traži se da direktor centra bude diplomirani socijalni radnik. Ali, od ove godine ta profesija na Fakultetu političkih nauka više se neće zvati tako, već politikolog za socijalni rad, pa vas molim da u Predlogu zakona, da ga ne bismo menjali brzo... proverite ovo sa Fakultetom političkih nauka, može da se stavi.
Drugo, da se invalidnim licima uvede pravo na lične asistente, kao što je to urađeno i u Beogradu.
Tuđa pomoć i nega – smatramo da za poljoprivrednike, za lica iz radnog odnosa, za lica iz samostalne delatnosti treba da bude isti iznos za sve, zato što je osnov za ostvarivanje tuđe pomoći i nege invalidnost, a ne ovaj drugi deo posla. Sada je ta razlika znatna.
Četvrto, da se uvede pravo na pomoć starim licima, kako u gradu, tako i na selu, ove geronto-domaćice. Na selu su teži problemi, pogotovo zato što na nekim područjima ima po 10-15 sela bez ijednog lekara i drugih koji bi trebalo da im pruže pomoć. Zato smatramo da treba i na seoskom području uvesti obavezno pravo na materijalno obezbeđenje.
Sledeće, da se jednokratna pomoć ne deli po sistemu lokalne samouprave, kako to oni rade danas. Oni imaju svoje komisije za rešavanje zahteva lica u stanju socijalne potrebe; kroz ove komisije provlači se nekoliko milijardi dinara za politički marketing stranaka na vlasti u pojedinim opštinama, za dodatak i negu i pomoć drugog lica.
Promene u oblasti socijalne zaštite neposredno su vezane za demografske promene – produžavanje životnog veka stanovništva, niska stopu zaposlenosti, nizak rast društvenog proizvoda i loš priliv sredstava doprinosa u budžet, što svakako znatno otežava rad u ovoj oblasti.
Ekonomska situacija je takva da se ne može izaći u susret svim zahtevima, što nas u PUPS-u posebno brine. Po nama, ako dodamo i nisku informisanost građana o njihovim pravima po ovom Predlogu zakona, jasno nam je da je ona na niskom nivou, a Predlog ovog zakona i ono što on nosi direktno utiče na život i budućnost onih koji se nalaze u stanju potrebe korišćenja socijalne zaštite.
S dužnom pažnjom, a polazeći od principa odgovornosti i domaćinskog poslovanja sa budžetskim sredstvima namenjenih onima koji su u stanju potreba, Partija ujedinjenih penzionera sagledala je i ona rešenja koja su prava i koja se moraju poštovati.
Smatramo da će rasprava u načelu, a zatim i o amandmanima i u pojedinostima dati odgovor na pitanje kako se izboriti sa nagomilanim socijalnim problemima u zemlji.
Ovaj predlog zakona je odličan. Gospodine ministre, uveravam vas da će svi poslanici PUPS-a u danu za glasanje glasati za ovaj zakon, i ja lično. U to ime, najlepše vam se zahvaljujem.