Hvala lepo. Dame i gospodo narodni poslanici, evo, poslednji sam govornik po ovom spisku; ostalo je još petnaest minuta, duže ne može da traje, jedino ako će ministarka da se obrati posle mog obraćanja javnosti.
Dakle, govorim o sportu i mislim da niko nije do sada spominjao ono što bih hteo da spomenem u ovih petnaest minuta, a to je najbitnije da se kaže, mimo sportskih klubova „Partizana“, „Zvezde“ i ostalih stvari. Baziraću svoje izlaganje na nečemu o čemu do sada nije niko govorio, a to je, slažete se, gospođo ministarka, savremeni sociolozi kažu, da je nivo razvijenosti sporta najbolji pokazatelj opšte razvijenosti nekog društva.
Da bi se analizirala struktura sporta u jednoj državi potrebno je analizirati stanje, probleme u sledećim oblastima (a imali smo dosta vremena i godina da to analiziramo): školski sport, stručni kadrovi, sportska infrastruktura, vrhunski i kvalitetni sport, i, naravno, veoma bitno za jednu državu, rekreativni sport.
Ono što je važno, to je izvor finansiranja. U članu 71, sa naslovom „Imovina“, kaže se da sportsko udruženje može sticati sredstva i ostvarivati prihod od priloga, članarine, donacija i poklona, subvencija, nasleđa, kamata na uloge, zakupnine, dividendi, usluga, sponzorstva i drugih komercijalnih, marketinških, poslovnih i privrednih delatnosti i aktivnosti, u skladu sa zakonom.
Kažem, važan izvor finansiranja sporta moraju da budu i poreske olakšice, koje ne vidim u ovom članu. Sport mora da ima velika poreska rasterećenja. Da li je to predviđeno? Nije. Da li je država snažan partner u privatizaciji, kao garant? To ne vidimo iz ovog zakona, a to je potrebno za one koji su zainteresovani da ulažu u sport.
Ta sigurnost ne postoji za ljude koji su spremni da ulažu u sport. Propadanje klubova je rezultat povlačenja države i preduzeća iz finansiranja; do sada je to tako otprilike izgledalo. Sve ipak zavisi od finansiranja. Možemo napraviti idealan zakon, a da li će biti profitnih interesa, eventualno nekih koji su zainteresovani da ulažu, u ovom momentu, kroz ovaj zakon, mislim da neće biti.
Privatizacija je možda najzanimljiviji, ali ne i najvažniji posao koji čeka sportske radnike u budućnosti, jer je dobar sistem finansiranja rešenje mnogih problema.
Mali sportovi ili tzv. nekomercijalni sportovi su veliki problem. Srbija i u tim sportovima ima svetski poznate rezultate, svetski poznate pojedince i sportiste, klubove, koje u ova nesrećna vremena niko ne spominje. Izuzetno malo su zastupljeni u medijima, što je katastrofalno za razvoj takvih sportova. To je doprinelo odustajanju mnogih zainteresovanih finansijera za te male sportove (složićete se, bilo ih je jako malo) ili sponzora koji su svoju šansu tražili upravo u predstavljanju svojih preduzeća ili kompanija kroz te sportove. Naravno da su odustali, novine i štampa pišu o mnogim drugim stvarima; to je neko pričao pre mene.
O tome se u ovom zakonu ne govori. Mali klubovi su u svim sportovima u Srbiji u unutrašnjosti, uglavnom; iz njih se regrutuju talenti i oni su ostavljeni da se sami staraju o sebi kako znaju i umeju, a to znači gašenje velikog broja takvih klubova u Srbiji. Složićete se, to nije perspektiva sporta u Srbiji.
Ono sa čime se mi iz Poslaničke grupe SRS apsolutno ne slažemo, a videli smo i mnogi diskutanti iz vladajuće garniture i koalicije, jesu tri načina privatizacije. Odmah se sumnja na nešto što je nedefinisano; kada je nedefinisano, a ima više načina realizacije, nije dobro. Ipak živimo u zemlji Srbiji, gde se malo šta moralno može podvesti pod neku ljudsku osobinu, nažalost, a ako to nije zakonom uređeno, tek onda predstoje razna razmišljanja.
Moramo da znamo šta želimo, jer ako privatnik registruje ili privatizuje neki klub, šta ako privatnik bankrotira? Sve staje, gasi se. Ne samo prvi tim, najstariji, gase se i sve škole, pionirske, omladinski podmladak i ceo sistem tog kluba. To ne vidimo i ne prepoznajemo u ovom zakonu.
U mnogim slučajevima ima onoga što je važnije od novca, a to je obrazovanje, koje je veoma važno, koje prati sport. Pitanje je dalje – kako iz skromnih sredstava plaćati i održavati infrastrukturu? To je vrlo veliki deo budžeta bilo koje sportske organizacije.
Država, to smo govorili, ali još jednom konstatujemo, ovim zakonom nije stvorila uslove da stimuliše velike kompanije, preduzeća da ulažu u sport, kako bi na drugoj strani oni koji ulažu bili oslobođeni nekih davanja.
Pošto vidim da imam vremena, navešću jedan dobar primer iz opštine iz koje dolazim. U prošlom mandatu bio sam zamenik predsednika opštine, a sada sam predsednik Skupštine opštine i zajedno sa SPS-om još uvek se borimo da ostanemo na vlasti. Pre šest godina lično sam bio domaćin jednog kvalitetnog skupa, gde je bilo dvadesetak ljudi iz sveta sporta. Bilo je i univerzitetskih profesora, doktora nauka, aktivnih sportista, vrhunskih, trenera koji su nekada imali i nosili olimpijske medalje, a danas su vrhunski treneri. Radi se o školskom sportu. Tu se rodila jedna ideja, koja je prosleđena sa tog skupa na sve adrese: Vlada, predsednik države, resorno ministarstvo, pokrajinska vlada itd. Date su smernice da se pomogne, pošto su to sve stručni ljudi, donošenju novog zakona o sportu, ali ni do dan-danas nismo dobili nikakve odgovore. Kada sam malopre čuo da ni gospođa Čomić nije dobila odgovor na svoje pitanje, onda me ne čudi zašto mi nismo dobili odgovore na ta veoma stručna i kvalitetna pitanja, koja su išla uz sugestiju.
Ono što nama iz poslaničkog kluba SRS smeta i na šta skrećemo pažnju jeste i naslov iznad člana 134: Potrebe i interesi građana u oblasti sporta u AP Vojvodini. Vlada Vojvodine, na čelu sa predsednikom Vlade Pajtić Bojanom, ima po ovom zakonu neograničena ovlašćenja. Odmah se osnovano sumnja na zloupotrebu i u ovom segmentu. Imamo Republiku, imamo Vojvodinu i velika ovlašćenja nekoliko ljudi. Da ne živimo u ovakvoj državi, da ne gledamo sve i svašta u svojoj okolini, pod ovakvim vladama od 2000. do danas, ne bih ovako govorio.
Član 137, lokalna samouprava, sa svojih 16 tačaka, zakonskih odredaba, to je prosto nemoguće. Navešću vam primer, opet iz svoje sredine, a kada završim, gospođo ministarka, vi ćete se setiti o kojoj sredini se radi i kako je taj savez radio.
Lokal nema sredstva za sve ovo, pogotovo posle drastično smanjenih budžeta ukidanjem velikog dela transfernih sredstava. Znači, krivac je država. Radi se o opštini Apatin, ona je zaista izdvajala velika sredstva za finansiranje klubova, tj. mnogih obaveza koje klubovi imaju. Izgrađene su dve sportske hale, a treća je u izgradnji, sopstvenim sredstvima. Uz postojeće tri, ukupno imamo šest sportskih objekata koji su u sklopu osnovnih i srednjih škola.
Nismo čekali donošenje zakona, već smo preduhitrili zakon. Na tim skupovima smo dogovorili formiranje sportskog saveza opštine, krenuli smo u akciju i to je rezultat dosadašnjeg rada. Preko Sportskog saveza opštine sredstva se usmeravaju klubovima, a knjigovodstvo tih klubova vodi Sportski savez, bez naknade. Klubovi nemaju taj problem. Finansirane su putem saveza i opštinskog budžeta sledeće stvari: prevoz klubova na takmičenja, redovna liga, plus ostalo, lekarski pregledi svih sportista, osiguranje svih sportista, kompletna oprema za klubove po određenim kriterijumima, stipendije sportista svih uzrasta po kategorijama – reprezentativci, talenti i mlađi talenti, besplatni termini u svim sportskim halama u celoj opštini, plate trenerima po određenim kriterijumima, kotizacija, a posebno za vrhunske takmičare, njihove pripreme i putovanja na svetska i evropska takmičenja koje mi u našoj sredini imamo.
Uspeh je bio neverovatan: od 27 klubova, kada smo osnovali Sportski savez, na početku, došli smo u situaciju da danas imamo 57 klubova. Uspeli smo da veliki broj mladih zainteresujemo za sport i dovedemo ih na zelene travnjake i sportske hale. Odvojili smo ih od droge i od kafića. Sve je bilo idealno, čak je i naš savez opštine Apatin dobio prestižno priznanje od države za učinjeno; vi ste bili tamo, gospođo ministre. Majska nagrada Sportskog saveza Srbije, najveće priznanje koje može država da dodeli nekom savezu.
Sada smo dočekali, u ovom momentu, da možemo samo 30% svega ovoga da finansiramo. Nije kriva opština, imali smo dobru ideju. To je ono od malopre, da sve zavisi od finansiranja.
Recimo, navešću primer Kajak kluba Apatin, koji ove godine slavi, čini mi se, 65 godina postojanja, koji je dao olimpijce. Imamo dva olimpijca koja su potekla iz Apatina. Da podsetim one koji ne znaju i javnost, prvi olimpijski kajak je napravljen u Apatinu. Imamo veliku tradiciju i organizujemo velika takmičenja. Sada smo došli u situaciju, na godišnjoj skupštini u nedelju, da je pred gašenjem, jer nema zainteresovanih za finansiranje.
Možemo donositi zakone koliko hoćemo, ali opština ne može da preživi u ovom momentu zbog ukidanja tih transfernih sredstava. Jednostavno, sudbina tog kluba, a i mnogih drugih klubova u opštini i Srbiji biće neizvesna.
Kada govorimo, pošto imam još malo vremena, o sportu u školama, malo je časova fizičkog. Malo je apsolutno. U zakonu treba doneti... U nekim školama kojima sam prošao postoji i opšte fizičko i stručno fizičko, pa da ne kažem svaki dan, obavezno, jer jedino tako ćemo decu, od predškolskih ustanova do fakulteta, odvojiti od kompjutera, od soba, jer je to postalo već zarazno. Imaćemo degeneričnu naciju, nažalost, ako to ne uradimo. Gledam koliko mi je vremena ostalo, ali ono što ne stignem, biće prilike da kažem u pojedinostima.
Veoma je važan, samo da dotaknem, rekreativni sport za zdravu naciju. Da bi se ljudski organizam mogao regenerisati u fizičkom i mentalnom smislu, neophodno je upražnjavati sportske aktivnosti kao ličnu potrebu, u cilju odmora, rekreacije, razonode i zabave. Postojeći problemi su nedostatak objekata, životna tranzicija i dužina radnog vremena, a i navike za bavljenjem sportom. Nemamo podatke koliko stanovnika naše zemlja se bavi rekreativnim sportom, ali imamo podatke da se u Skandinaviji do 75% stanovništva bavi rekreativnim sportom i da je to na veoma visokom nivou.
Danas se smatra da je sport nezamenljivo sredstvo za formiranje kulturnih stereotipa, kao i efikasan put za prevazilaženje krize identiteta i legitimiteta nacije. Država se može ponositi sportskim rezultatima ako su ti rezultati odraz zdravlja i sposobnosti kompletnog stanovništva, a ne plod sporadičnog uspeha pojedinaca, a da ne spominjemo, ako su plod nedozvoljenih sredstava u sportu. Ne smemo imati moto – cilj ne bira sredstvo. To ne sme da bude u sportu.
Koliko mi je ostalo vremena, da ne počinjem novu temu?
(Predsednik: Deset sekundi.)
Deset sekundi. Evo, iskoristiću momenat da damama u Skupštini koje su ovde zaposlene i vama prisutnima, a naravno i svim, kao poslednji govornik, svim damama u državi čestitam 8. mart. Hvala lepo.
