Iskorišćeno je trinaest minuta od vremena poslaničke grupe.
Reč ima ministarka Snežana Samardžić Marković.

Hvala. Uvažena predsedavajuća, drage gospođe i gospodo poslanici, ima stvari koje sam tokom ove diskusije slušala i koje su mi zaista veoma mile, da konstatujem, i ima stvari koje me svakako nisu obradovale. Među one koje su mi veoma mile, njih ću prve pomenuti, spada upadljiva ljubav i interesovanje za sport koje u ovom zakonodavnom telu postoji. Za mene to nije iznenađenje, ali mi je svakako drago da se to iznova konstatuje.
Ono što mi je takođe milo, to je da se citiraju neka relevantna dokumenta, poput ovog istraživanja koje ste vi, gospodine Kasaloviću, pomenuli, istraživanja Republičkog zavoda za sport iz 2009. godine, koje govori o stanju dece u školama. Prilika je da kažem svima onima koji to možda nisu znali, mada verujem da je većina znala, da je ovo istraživanje naručilo upravo Ministarstvo omladine i sporta da bi na osnovu dokaza i evidentnih činjenica moglo da donosi odluke i strateška opredeljenja.
Bilo je prilike i da čujemo još jedno istraživanje, o stanju sportskih objekata, koje je citirao narodni poslanik gospodin Pelević, a reč je o tome kako izgledaju školski objekti u Srbiji. Sa zadovoljstvom konstatujem da je i to istraživanje naručilo Ministarstvo omladine i sporta, zajedno sa Zavodom za vrednovanje kvaliteta nastave, za potrebe donošenja Nacionalne strategije razvoja sporta. Meni zaista imponuje da upravo dokumenta koja je naručivalo i izgrađivalo Ministarstvo omladine i sporta bivaju citirana u ovom uvaženom zakonodavnom telu.
Takođe, ono što mi jeste veoma milo i što želim ovde da konstatujem, to je da je veliki napor učinjen u pažljivom čitanju zakona o sportu, međutim, bojim se da neke stvari nisu dovoljno pažljivo pročitane. Dozvolite mi onda kratko da kažem ono što svakako jeste upadljivo.
Ima stvari koje mi nisu mile, a to je kada se konstatuje da u Ministarstvu omladine i sporta (postoje neke kvalifikacije, nazvala bih ih vrednosnim kvalifikacijama) rade nestručni ljudi. Ne znam ko je zapravo takvu vrstu kvalifikacija, i na osnovu kojih kriterijuma, mogao da donese. Citiraću jednu kvalifikaciju o nestručnom radu naših stručnjaka. Meni je strašno žao ukoliko vlada uverenje među narodnim poslanicima da su stručnjaci u sportu nestručni, kao što je, molim vas, bilo navedeno; znači, ne samo u Ministarstvu, nego i u samom sportu imamo nestručnjake. Kao ministar omladine i sporta, moram da vam kažem da je to duboko netačno.
Postoji još jedna stvar koju smo mi učinili baš zarad unapređivanja stručnosti. Ministarstvo omladine i sporta je svojim naporom već ranije napravilo, u širokom konsultativnom procesu, Pravilnik o nomenklaturi sportskih zanimanja, koji je upravo citiran ovde. Taj pravilnik je trenutno na snazi. Drugi pravilnik, o licenciranju stručnjaka, još uvek nije na snazi, iako je radna grupa koju su činili ljudi sa univerziteta, ljudi iz saveza, ljudi iz Ministarstva omladine i sporta, iz Ministarstva prosvete i Ministarstva rada, napravili pravilnik o licenciranju, koji je spreman, kao podzakonski akt, onog trenutka kada i ako ovaj zakon bude donet.
Još ću samo reći da ima stvari koje su nejasne povodom opredeljenja u okviru Narodne skupštine o veličini zakona. Naime, u izlaganju istih poslaničkih grupa mi imamo neke kontradiktorne zahteve. S jedne strane, ako sam dobro shvatila, postoje zahtevi da zakon bude kraći i manjeg obima, a onda ista poslanička grupa zahteva da se zakon produži, naime, da bude obimniji u oblastima poput policijskog sporta, vojnog sporta, univerzitetskog sporta, pa i školskog sporta. Moja je duboka molba, kao predstavnika izvršne vlasti, da se ljudi odluče šta žele, da li žele veliki, obiman zakon ili žele kratak zakon. To bi moralo biti, pod jedan, jasnije.
Pod dva, ono što mi je takođe upadljivo, to je pitanje školskog sporta, i policijskog i vojnog, koje se, to bi naročito u zakonodavnom telu moralo da bude jasno, reguliše nekim drugim zakonima, a ne zakonom o sportu. Naime, za škole i univerzitet nadležno je Ministarstvo prosvete i, koliko je meni poznato, nedavno je usvojen novi zakon, relativno novi i relativno nedavno, koji se upravo tiče ove materije. Isto važi i za vojni i za policijski sport i one elemente koji su ovde pomenuti.
Povodom školskog sporta, pošto vidim da će to biti veoma zanimljiva tema, prilika je da kažem da je za vreme mandata ovog Ministarstva omladine i sporta ukupno u Srbiji izgrađeno 68 hala, 207 terena, četiri bazena i jedno klizalište, za sada. Ogromna većina od ovih 68 hala, što su balon hale, što su sportske hale, školske sportske hale, 70% tih infrastrukturnih zahvata je bilo upravo u školi, a od ovih 207 terena, u koje se ne računaju 52 terena sa veštačkom travom, koja su takođe blizu škola, više od 50% je školskih terena. To je svedočanstvo o ozbiljnosti ulaganja kojima je Ministarstvo omladine i sporta, iako je osamnaesto po veličini budžeta, uspelo za tri i po godine da zanovi infrastrukturu.
Još jedna stvar povodom školskog sporta: reći ću vam da se iduće godine u Sremskoj Mitrovici održava školska olimpijada, iste godine kada i Olimpijada u Londonu. Dokaz o tome koliko Ministarstvo omladine i sporta ulaže u ovu materiju je činjenica da smo jednoj nevladinoj organizaciji, udruženju građana, koje je inače označeno od strane Ministarstva prosvete da bude nadležno za ova pitanja, dakle, Savezu za školski sport i olimpijsko vaspitanje, u prostorijama Ministarstva omladine i sporta obezbedili kancelariju kako bi mogli nesmetano da rade. Budžet smo podigli sa sedam miliona, koliko su imali u prošloj godini, na dvadeset miliona, koliko imaju sada, pri čemu smo predvideli da imaju mnogo bolje uslove za rad, upravo kako bismo pomogli školskom sportu.
Poslednje što sam ovom prilikom htela da kažem, to je da zamolim narodne poslanike da, uz svoju osvedočenu ljubav, interesovanje i poznavanje sporta, sav svoj autoritet i gorljivost koju povodom ove teme pokazuju ulože i kada bude diskusija o narednom budžetu Republike Srbije i da u ime svih koje ste branili povećamo ukupan budžet za sport. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Zoran Šami, a posle njega narodni poslanik Kenan Hajdarević.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministar, pred nama je nesumnjivo zakon koji bi ne samo po svom naslovu, nego i po svojoj suštini morao da bude jedan od sistemskih zakona. Odmah da se izjasnim, DSS i ja lično ne vrednujemo zakone merenjem u kilogramima, nego ono što u zakonu piše. Samo takvim očima sam i čitao ovaj zakon.
Pre svega, želim da kažem da DSS, naravno, smatra da valja doneti zakon o sportu. Isto tako, Demokratska stranka Srbije svesna je koliko je teško napisati dobar zakon o sportu jer su problemi mnogobrojni i, za razliku od nekih drugih oblasti, čak potpuno različiti međusobno. Navešću samo nekoliko primera. S jedne strane, moramo da vodimo računa o našim visokokvalitetnim sportistima, koji se bave atraktivnim sportovima. Moramo takođe da vodimo računa da u nekim atraktivnim sportovima nemamo trenutno visokokvalitetne sportiste. Moramo da se bavimo našim vrhunskim sportistima i u neatraktivnim sportovima. Naravno, moramo da razvijamo sport i sportove koji nisu atraktivni, a u kojima trenutno nemamo predstavnike. To je jedna grupa problema kojom, kao što vidite, moramo da se bavimo, sa neke četiri različite kategorije.
S druge strane, naravno, tu je problem, ja to ne bih nazvao školskim sportom... Slažem se sa gospođom ministar koja je malopre rekla da bi se u nekim drugim zakonima trebalo baviti školskim sportom, ona je tu u pravu, to je tačno, ali postoji jedna široka oblast, a to je kako organizovati mlade ljude da se amaterski bave raznim sportovima.
Danas to, kao što dobro znate, uopšte ne funkcioniše. Funkcioniše isključivo tako što mame i tate koje eventualno imaju nekog novca plaćaju treninge svojoj deci da treniraju košarku ili šta god. Da ne pominjem opštepoznatu činjenicu kako su desetak naših najpoznatijih tenisera postali veliki teniseri. Svakako ne tako što je o njima brinula država, nego su brinuli roditelji, snalazili se na najrazličitije načine. Postavlja se pitanje, koliko bi njih tek bilo da su oni neka logična posledica državne brige o sportu?
Svemu ovome valja dodati još nešto. Ako nećemo da žmurimo, činjenica je da naši sportski savezi, čast izuzecima, u velikom broju slučajeva ne funkcionišu dobro ili, da budem precizan, ne funkcionišu uopšte, pa imamo paradoksalnu situaciju da imamo vrhunske, ne znam, košarkaše ili vrhunske tenisere, a da njihovi savezi ne rade ništa, odnosno rade svašta, ali ne ono što treba.
Ovo sam sve rekao na početku i samo zato, ponoviću još jednom, DSS ima razumevanja da je pisanje ovakvog zakona veoma teško. Nažalost, mi mislimo da zakon ne valja. Ne zato što se vi niste trudili, ne zato što su ga pisali ovakvi ili onakvi stručnjaci, on je naprosto manjkav i valjalo bi ga popravljati, i to mnogo ozbiljno.
Neću govoriti o pojedinostima i detaljima, o tome će biti reči kada bude rasprava u pojedinostima, ali načelno postoje tri grupe problema. Saopštio sam vam pre neki dan u razgovoru u poslaničkom klubu, jedan deo zakona se prilično deklarativno bavi nespornim stvarima, dobro, to je u redu, ali je ta deklarativnost mogla u mnogim situacijama da bude jednostavnija i jasnija. Dakle, po mom uverenju, ima nepotrebno i suviše velike retorike u svemu.
Druga primedba, koja je u stvari mnogo ozbiljnija, jeste da postoji čitava grupa problema koji su vrlo važni a kojima se zakon ne bavi, ili se ne bavi na dovoljno konkretan način. Dosta primera bih mogao da vam navedem, ja sam jedan pomenuo a pomenuću ga i ovde.
Mislim da se u ovom zakonu, pošto je on sistemski zakon za oblast sporta, moralo naći određenje da se može uvesti mogućnost da naši najbolje plaćeni vrhunski sportisti plaćaju porez u Srbiji. Ne tako što bi im to neko naredio, to im niko ne može narediti, ali zapitajte se zašto većina njih svoje rezidencije ima u Monaku. Pa zbog stope poreza, naravno. Ako ih naterate da plaćaju porez kao svi drugi privatnici, oni će naći zemlju u kojoj su poreski uslovi bolji. Mislim da je interes zemlje ne da pozivamo te ljude na patriotizam, taman posla, da je interes zemlje da kroz neke odgovarajuće finansijske zakone omogući tako nešto. Zakon o sportu to treba načelno da predvidi kao mogućnost, a onda je stvar drugih zakona da to regulišu.
I konačno, postoji treća vrsta pitanja i problema, pokušano je da se oni reše, ali bojim se da su rešeni pogrešno. Bojim se da su sva pitanja vezana za privatizacije u sportu pomalo arhaično rešavana. S jedne strane se negde provlači nit o, da kažem, etatizmu u sportu, koji smo nekad imali; s druge strane, naravno, pominje se privatizacija, ali se onda pominje, i to je kao neko veliko dostignuće, da, čini mi se, 70% dobiti treba ponovo da se uloži u sport. Znate šta, ja vam garantujem da će bilo koji privatnik koji postane vlasnik nekog sportskog društva, kluba, šta god, imati prihod nula, dobit će biti nula; niko razuman neće prikazati dobit, pa će od te nule 70% opet biti nula.
Zato kažem, ja razumem, namera je bila dobra, ali ona je napisana tako da zapravo ne znači ništa. Takvih priča imate u zakonu koliko god hoćete. Lepo je to, to me podsetilo, znate, ali to je izgleda, izvinjavam se, ženski trend u Vladi. Znate, gospođa Diana Dragutinović je mislila da može da napuni budžet tako što će tamo neki porez za pivo umesto 30% da bude 60%. Neće, jer narod onda pije duplo manje piva i onda smo opet na istom.
Razumem vašu potrebu da to nekako regulišete, ali to kako ste uradili nije dobro. To nije dobro, i neće pomoći sportu, s jedne strane, ni državi s druge strane. Na kraju krajeva, ni celom društvu i svima nama koji smo, iz koje god partije dolazili, prirodno zainteresovani, jer ima nekih stvari u državi oko kojih ne možemo imati posebne političke interese.
Jedna od takvih stvari je nauka, druga obrazovanje, treća sport, ima tu i zdravstvo. Ne možemo imati neko političko zdravstvo ili neki politički sport. Doduše, možemo, vidim da ponovo vlada moda da razni političari budu predsednici upravnih odbora, udruženja itd. Jedan od njih bi mogao da me sluša. Lično nisam za takva rešenja. To nije stvar zakona, to je stvar nečeg drugog, da ne kažem čega.
Da završim, mi ne možemo podržati ovaj zakon. Smatramo korisnim da se zakon o sportu donese, ali je mogao biti mnogo ozbiljnije pravljen, uz uvažavanje činjenice da je to jako teško i zato sam sa tim i počeo. Stvarno je jako teško napraviti dobar zakon o sportu.
Na kraju, što se tiče dobrih namera, potpuno verujem u to da ste Ministarstvo i vi lično imali jako dobre namere, ali, što reče jedan italijanski renesansni pesnik, „put u pakao je popločan dobrim namerama“. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Kenan Hajdarević.

Poštovana predsedavajuća, poštovana gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj Predlog zakona o sportu za LDP predstavlja jednu praznu ljušturu, koja ne daje odgovore na najosnovnije probleme i pitanja sa kojima se sport susreće u 21. veku. Stoga nas ne iznenađuje što su pojedini poslanici vladajuće koalicije izrazili nedoumice povodom pojedinih rešenja u ovom predlogu zakona, iskazujući upravo ono na čemu je Liberalno-demokratska partija insistirala u uvodnom izlaganju gospodina Ranđelovića i kroz naše amandmane.
Mi treba takođe da kažemo da se sport u 21. veku najviše razvija zahvaljujući ekonomskom interesu. Taj ekonomski interes u ovom predlogu zakona ne postoji, i ako postoji, on je dat na veoma štur način. Osobe koje vole sport treba da se bave sportom, a mi Predlogom zakona o sportu moramo jasno da definišemo šta su ekonomski interesi u sportu, jer tamo gde postoji prodaja igrača, prodaja televizijskih prava i karata, postoji taj ekonomski interes. Civilizovane države se razlikuju od drugih, između ostalog, upravo zato što taj ekonomski interes jasno definišu, čine ga transparentnim, a bojim se da to u ovome predlogu zakona ne postoji.
Ako to ne postoji, onda će nam se sve to vraćati kao bumerang, bilo preko nasilja na sportskim manifestacijama, bilo kroz razne afere koje su vezane za funkcionisanje sporta. Nije borba protiv toga hapšenje pred kamerama nesretnog Džajića, dok mnogi drugi pojedinci koji su kršili i krše zakon, a vezani su za sport, i dalje normalno to rade.
Liberalno-demokratska partija je već ukazala na neke nedostatke, vezano za predlog ovog zakona, a ja ću pokušati da ukažem na još neke. U članu 3. definišu se pojmovi iz oblasti sporta na neprecizan i pogrešan način. Primer, tačka 6): „sportista jeste lice koje se bavi sportskim aktivnostima“. Po ovome ispada da je sportista i lice koje se bavi sportom u svom dvorištu.
Tačka 11): „perspektivni (talentovani) sportista jeste maloletni sportista koji je na osnovu ostvarenih sportskih rezultata rangiran, u skladu sa nacionalnom kategorizacijom sportista, u kategoriju perspektivnih sportista“. Mislimo da je ovo malo čudno objašnjenje, jer onaj ko ima 18 ili 19 godina takođe može da bude perspektivni sportista, a bojim se da se ovakvim tumačenjem njemu uskraćuje mogućnost na ono što je predviđeno ovim predlogom zakona.
Tačka 20): „sportska pravila jesu pravila utvrđena opštim aktima nadležnih nacionalnih sportskih saveza“ itd. Nigde se ne predviđa i usklađenost sa odgovarajućim aktima evropskih, odnosno svetskih sportskih saveza.
Član 22. za LDP je možda najčudniji član. Ovim članom, kao što je profesor Ranđelović istakao, naređuje se, možemo slobodno reći, sportistima da učestvuju u reprezentativnom dresu, bez jasne kazne ako se to ne desi. Odnosno, mi imamo jednu pravnu obavezu, koja nema nikakve pravne sankcije. Takođe, ovde se postavlja jedno drugo pitanje – da li može neko nekome da naredi da učestvuje u reprezentativnom dresu, zar to nije kršenje nekih njegovih ljudskih prava, s jedne strane? S druge strane, šta očekujemo od onog sportiste kome se naredi da učestvuje u reprezentativnom dresu, da li očekujemo da će on imati iste motive da postiže odlične rezultate kao onaj sportista koji svojom voljom to čini?
Član 38. Predloga zakona je, između ostalog, jedan od članova koji na najbolji način govore o, ja ću ga tako nazvati, državnom intervencionizmu. Naime, članom 38. Predloga zakona se čak određuje i visina mesečne članarine. Mislimo da je to nedopustivo i da to treba da se briše iz predloga ovog zakona.
Takođe, ovde ću iskoristiti priliku da ukažem, ako je definisano Predlogom zakona da postoje klubovi od nacionalnog značaja, neophodno je da Predlogom zakona, odnosno zakonom definišemo koji su to klubovi od nacionalnog značaja, a ne da Vlada donosi odluku koji su klubovi od nacionalnog značaja. Čini mi se da ovde može da dođe do situacije nekog partijskog odlučivanja ili nečega drugog. Ako imamo neke institucije od nacionalnog značaja, zaista je potrebno da to definišemo Predlogom zakona.
Član 96. za LDP nije dobar, zato što se time, između ostalog, krši autonomija u radu sportskih organizacija. O svim pitanjima vezanim za organizaciju i odvijanje sportskih takmičenja, pa i za sticanje dozvole za rad treba da odlučuju sportske organizacije, bez uticaja države i bez bilo kakve saglasnosti Ministarstva.
Član 148. za LDP može da bude sporan, jer ako neki sportski objekat aktom Vlade bude proglašen za objekat od nacionalnog značaja, tu treba dodati stav ili deo koji govori da se ne može menjati namena tog objekta. Mi smo uputili amandman koji ide u tom pravcu.
Takođe, član 154. za nas nije dobar, naročito stavovi od 1. do 4, zato što se ovde govori o diskrecionoj odluci Ministarstva o opstanku određenog sportskog objekta. Kriterijumi za donošenje odluke o promeni namene sportskog objekta su dosta uopšteni.
Takođe, želim da iskoristim ovu priliku da napomenem da mnogi dokumenti Saveta Evrope i EU navode da mogućnost donošenja diskrecione odluke najviše utiče na zloupotrebu i korupciju u državama u procesu tranzicije.
Član 180. stav 2. nije dobar, pošto je predviđeno da sredstva ostvarena od prodaje kapitala subjekta privatizacije mogu da budu uplaćena u budžetski fond za finansiranje sporta. Ako je to već definisano, mislimo da to ne treba da bude pitanje dobre volje, nego obaveza koja mora da se ispuni.
Na samom kraju želim da kažem da je naš predlog da se član 190. briše. Ako Vlada bude određivala predstavnike državnog ili društvenog kapitala u sportskim organizacijama, bojimo se da se na taj način ponovo vrši neka partijska kontrola, da ne kažem partijsko upravljanje.
Sve ovo o čemu sam govorio, uz izlaganje prof. Ranđelovića, pokazuje da mi ne možemo da podržimo ovaj predlog zakona. Takođe, mi ćemo da podržimo one amandmane vladajuće koalicije koji traže prolongiranje početka primene pojedinih odredaba ovog zakona, jer mislimo da je to zaista neophodno kako bi koliko-toliko svi sportski objekti i sve sportske institucije bile spremne za sprovođenje svih zakonskih odredaba. Hvala.

Osam minuta je iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Reč ima ministarka sporta i omladine Snežana Samardžić Marković.

Hvala, gospođo predsedavajuća. Javila sam se zbog ovog pitanja koje je poslanik Hajdarević napomenuo povodom definicije sportskih aktivnosti. Da ne bi u budućnosti bilo nedoumica, a sigurno će se pojavljivati tokom rasprave, i danas u načelu i u pojedinostima, moj odgovor na pitanje o ovoj definiciji biće istovremeno odgovor profesoru Šamiju na pitanja što se tiče poreske politike.
Prvo, želim da kažem da zakon o sportu ni na koji način ne može da se bavi pitanjima poreske politike, iako je to bilo zaista značajno pitanje tokom javne rasprave, pošto su mnogi ljudi koji učestvuju u sistemu sporta u Srbiji imali ideju da se poboljša finansijsko stanje u sportu upravo regulisanjem poreske politike. Treba li reći upravo u ovom zakonodavnom domu da zakon o sportu ne može takvu vrstu regulative da obezbedi?
Međutim, ono što smo se potrudili da uradimo, kao preduslov, jeste upravo razdvajanje aktivnosti od delatnosti. To ćete videti u celom zakonu, da se sportske aktivnosti definišu, kao što je takmičenje, to se odnosi na takmičenje i druge sportske aktivnosti. Za razliku od aktivnosti, postoje sportske delatnosti. Sportska delatnost je pružanje usluge trećim licima i to je nešto što se ne odnosi na takmičenje, koje je više trošak, nego sticanje dobiti, koje nije predmet ovog zakona; sticanje dobiti je predmet drugih zakona u ovoj zemlji.
Ono što mi je važno da vam po tom pitanju kažem jeste visina mesečne članarine o kojoj vi govorite. Ne samo vi, bilo je još komentara narodnih poslanika o ovom opredeljenju u zakonu. Ministarstvo je u svojoj praksi imalo brojne komentare, pritužbe i probleme koje roditelji sreću; oni su se upravo zalagali, roditelji, na svim nivoima, lokalnom, pokrajinskom i republičkom, da se ograniči članarina u klubovima. Ona se odnosi pre svega na sportske aktivnosti. Članarina je, shodno tome, ograničena kako bi se zaštitila upravo davanja koja roditelji imaju za visoke mesečne članarine.
Još bih dodala dve razlike kojima sam htela da se pozabavim. Vi zamerate zakonu to što ima obavezu da se uskladi sa pravilima granskog saveza, ali ne sa internacionalnim. Koristim ovu priliku da vas obavestim, ukoliko niste znali, da granski sportski savezi, da bi uopšte bili članovi nekog međunarodnog saveza, moraju da se usklade sa pravilima tog međunarodnog saveza.
U više navrata je pomenuta diskreciona volja ministra, da odlučuje o ovome ili onome. Ono što je u zakonu prisutno, to je da ministar donosi podzakonska akta i ja vas molim da podzakonska akta ne tretirate kao diskrecionu volju ministra, pošto podzakonska akta predstavljaju samo detaljnije regulisanje pojedinih tema u zakonu.
Poslednje što sam htela da kažem jeste pitanje opredeljenja budžetskog fonda za sportsku infrastrukturu. Nećete se iznenaditi da je ideja Ministarstva omladine i sporta bila da ukoliko se pribave sredstva od ovog procesa privatizacije u sportu, ta sredstva idu upravo u budžetski fond za sportsku infrastrukturu, zato što smo zaista svesni, kao i vi, da sportska infrastruktura u Srbiji nipošto nije u dobrom stanju.
Reći ću vam da se moj odgovor, i pre zakona, na pitanje sportske infrastrukture našao u Zakonu o Vladi, jer kad sam postala ministar omladine i sporta predložila sam da se osnuje mali sektor unutar Ministarstva koji bi se pozabavio sportskom infrastrukturom, što do sada nije postojalo. Ta vrsta odgovora postoji u Zakonu o Vladi. Međutim, što se tiče budžetskog fonda za sportsku infrastrukturu, tokom razmatranja unutar vladine procedure ministarstvo koje je nadležno za ova pitanja nije moglo da prihvati da se oboje sredstva od privatizacije u ovoj oblasti, kao ni u jednoj drugoj oblasti. Smatrali smo da je kompromis koji smo postigli u interesu sporta bio barem taj da postoji mogućnost da se ovakva sredstva transferišu u budžet, odnosno u budžetski fond za sportsku infrastrukturu. Hvala.

Pre nego što okončamo prepodnevni deo naše današnje sednice, na osnovu člana 87. i člana 90. stav 2, obaveštavam Narodnu skupštinu da ćemo danas raditi i posle 18.00 časova.
Sada određujem pauzu. Popodnevni deo sednice nastavljamo u 15.05 časova raspravom po redosledu narodnih poslanika. Prvi prijavljeni za reč je narodni poslanik Jovan Nešović, a posle njega narodna poslanica Judita Popović. Hvala vam.
(Posle pauze – 15.05)

Nastavljamo rad u popodnevnom delu, po redosledu narodnih poslanika, a prema prijavama za reč u načelnom pretresu o Predlogu zakona o sportu.
Reč ima narodni poslanik Jovan Nešović, posle njega narodna poslanica Judita Popović. Izvolite.