Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovana gospođo ministre, dame i gospodo poslanici, želim na početku da kažem da sam tek odnedavno član Odbora za sport i da izrazim zadovoljstvo zbog toga kako taj odbor radi, funkcioniše i zbog toga što u tom odboru ne postoji ni najmanji vid politikantstva. Tome je doprinelo, naravno, i Ministarstvo i sam ministar koji je redovan na sednicama i, koliko vidim, ima dobru komunikaciju sa predsednikom Odbora gospodinom Vučkovićem. Mislim da je to signal kako svi drugi odbori, manje ili više važni, treba da funkcionišu.
Moja koleginica je malopre izjavila da mladima treba kao alternativu ponuditi sport. To jeste tačno, ali ne samo kao alternativu, nego kao preventivu, jer je sport jedino sredstvo, uz ono što nosite od kuće i ono što stičete u školi i daljem školovanju, protiv svih onih loših stvari koje ulica nosi.
Zadovoljstvo mi je što posle nekoliko godina najavljivanja, posle višegodišnje javne rasprave, imamo priliku da u parlamentu razgovaramo i konačno usvojimo zakon o sportu, jedan sistemski zakon. Imali smo dugu javnu raspravu, zakon nije rađen na brzinu, a i ne usvaja se na brzinu i samim tim predstavlja jedan transparentan proces, sam za sebe, naravno, usklađen sa evropskim standardima, i pokazuje težnju države da se ozbiljnije i kvalitetnije bavimo ovom materijom.
Svi smo svesni da je teško uskladiti baš sve interese u svim sportovima. Ukoliko vam nije poznato, 96 sportova ima i stvarno je teško u jednom ovakvom dokumentu uskladiti svačije interese. Podsetiću, preneću izjavu ministarke sa Odbora, na jedan apsurd – da smo imali zahtev velikih klubova, sa čime su se susretali ljudi koji su pravili ovaj zakon, zahtev jednog velikog kluba da se u ovaj zakon ugradi beneficiran radni staž za fudbalere jer igraju nedeljom!
Treba istaći, između ostalog, da ovaj zakon definiše prava i obaveze subjekata u oblasti sporta, štiti opšti interes, ali i prava sportista, reguliše privatizaciju u oblasti sporta, definiše sistem sporta i svih organizacionih oblika u sportu.
Pozitivno je to što se posebna pažnja posvećuje radu Saveta za sprečavanje nasilja u sportu, pogotovo u zemlji u kojoj mi živimo, u kojoj smo tokom ovih dvadeset godina svašta proživeli, iako je, kada je u pitanju nasilje u sportu, to mnogo više stvar tužilaštva i policije, pa tek onda pitanje sporta i sportskih radnika.
Isti slučaj je i sa pitanjem dopinga. To je jedan od velikih problema ne samo naše zemlje, nego i ostalih zemalja, kako u okruženju tako i šire, i tu je takođe neophodna još energičnija reakcija države, pogotovo Ministarstva unutrašnjih poslova.
Ono što je pozitivno i što treba istaći, to je da u skupštinama klubova, kako su već rekle moje kolege, ne mogu da budu osuđivane osobe. Podsetiću samo na razne Spasojeviće, Arkane i slične, koji su fudbalere držali u robovlasničkom odnosu, koji su nameštali utakmice i prali pare preko klubova. To je sigurno nešto što, nažalost, i danas traje u manjoj meri, ali sigurno nešto sa čim ova država u skoroj budućnosti mora da se izbori. Imamo tako apsurd da svi koji se bave sportom, a pogotovo fudbalom, koji je najpoznatiji i najrasprostranjeniji, znaju da su vrlo često klubovi u situaciji da sudiji moraju da plate da bi svirao pošteno. Kada pogledate da, s druge strane, imate filmsko hapšenje veličine poput Dragana Džajića, onda je svima jasno u kakvoj mi zemlji apsurda živimo.
Problem stručnog nadzora je takođe bitan i pozitivno je što se ovaj zakon bavi ovom temom. Maltretiranje dece zarad boljeg rezultata nije nešto što traje od juče i sasvim sigurno nije lako ovaj problem rešiti. Na to se, naravno, nadovezuje pitanje inspekcije. Do sada su možda bili, možemo reći, nedovoljno jasni kriterijumi kada su u pitanju standardi i uslovi rada u kojima mladi treniraju i takmiče se. Tu je jednostavno neophodno podvući crtu ispod koje se ne može ići više.
Veliki problem je, takođe, i pitanje hiperprodukcije klubova. Pretpostavljam da ćete se složiti sa mnom, gospođo ministarka, posebno je problem na lokalnom nivou. Tu je takođe neophodno formiranje standarda i tu se, naravno, očekuje najveća pomoć Ministarstva, posebno kada su u pitanju statuti klubova, gde smo takođe imali apsurdne situacije: recimo, stvaraju se klubovi samo da bi se dobile neke subvencije ili, recimo, još apsurdnija ideja, da bi se otvorio neki restoran ili kafana. Naravno, ovaj zakon takođe unosi neke pozitivne promene kada su u pitanju ovi problemi.
Zamerka da je zakonski predlog obiman za mene je bez veze i smatram da se takvim argumentima ne treba ni baviti.
Primedba koja možda stoji, to je da školski sport nije definisan ovim zakonom, što je šteta, pogotovo kada su u pitanju školski objekti. Zakon je, kao i svaki drugi, živa materija, podložna promenama. Ono što je pozitivno i što treba pohvaliti jeste to da treba nastaviti sa ulaganjem kada su u pitanju invalidi i njihovo bavljenje sportom.
Posebno poglavlje ovog zakona, koje je možda izazvalo najveću kontroverzu u javnosti, jeste neophodnost jasne vlasničke transformacije, najpre zbog odgovornosti, ali naravno i zbog uvećanog razvoja sportskih klubova i društava. Velika su očekivanja, ali postoji strepnja od privatizacije u sportu. Posebnu strepnju iskazuju mali klubovi. Smatram da je to uglavnom posledica nedovoljnog informisanja, ali i tendencioznih manipulacija pojedinih političkih faktora. Sam zakon demantuje sva proizvoljna i paušalna tumačenja. Ipak, slažem se da postoji određena strepnja, jer je proces privatizacije poveren Agenciji za privatizaciju, koja nema toliko iskustva kada su u pitanju privatizacije sportskih klubova. Otežavajuća okolnost je, u svakom slučaju, i percepcija građana koja je proistekla iz, moramo reći, ne baš uspešne privatizacije, čije efekte građani danas trpe.
Neophodno je iz ovog procesa izuzeti objekte i zemljište koji su nacionalizovani, koji imaju stvarne vlasnike, čija će imovina, nadamo se, biti predmet zakona o restituciji, koji će, verujemo, konačno biti donesen.
Ovaj zakon, kao i mnogi drugi koje je ova skupština usvojila, pokazuje da je Evropska unija sve više mentalni, a ne geografski pojam. Zbog toga će poslanici Srpskog pokreta obnove podržati ovaj zakon i pozivamo sve svoje kolege, pa i članove opozicije, da urade isto. Hvala.

Zahvaljujem. Narodni poslanik Elizabet Paunović ima reč. Izvolite.

Poštovana predsednice, uvažena gospođo ministarka, cenjene koleginice i kolege, narodne poslanice i narodni poslanici, pred nama je Predlog zakona o sportu, koji se na jedan integralan i sveobuhvatan način bavi sportom. Morala bih prvo da prokomentarišem primedbe koje su date o obimnosti zakona. Mislim da je mnogo važnije da se zakon bavi na jedan sveobuhvatan način jednom zaista složenom materijom, zato što je sport deo života u mnogobrojnim aspektima, a da je manje važno da li je po obimu, odnosno volumenu zakon veći ili manji, tako da zaista mislim da te primedbe ne stoje.
Posebno bih ukazala na dva aspekta iz kojih se, u suštini prvi put kod nas na taj način, pristupa bavljenju sportom, a to je omogućavanje jednog širokog pristupa („sport za sve“), gde se doprinosi socijalnoj koheziji, što je veoma važno, naročito danas kada imamo pojave veoma neadekvatnog, netolerantnog i nasilnog ponašanja, u vezi sa bavljenjem sportom ili sportskim događajima. Promocijom sporta i omogućavanjem jednake dostupnosti svima kroz bavljenje sportom omogućava se da se kod dece, kod mladih ljudi, pa kasnije i kod vrhunskih sportista, a onda i kod njihovih navijača, promoviše jedan tolerantan i nadasve human i normalan, civilizovan pristup sportu. U protivnom, sport gubi svoj smisao.
Pored toga, kao lekar želela bih da ukažem na još jedan aspekt kojim se prvi put bavi zakon koji reguliše sport, a to je zdravstveni aspekt, kroz zaštitu zdravlja sportista. Ne samo sportista, već i svih onih koji se bave sportom, od dece, preko amaterskog sporta, do vrhunskog sporta, što smatram da je veoma važno.
S druge strane, gospođa ministarka je citirala predsednika Međunarodnog olimpijskog komiteta. Gospodin je potpuno u pravu; kada se ministar nadležan za sport bavi svojim poslom kako treba i tu oblast uredi kako treba, što je u svakom slučaju sa ovakvim predlogom zakona ministarka Samardžić Marković učinila, onda i ministar zdravlja ima mnogo manje posla i lakše obavlja svoj posao. Kao lekar, mislim da je to jako važno.
Posebno mi je drago što se insistira i u preporukama Svetske zdravstvene organizacije i u pristupu Evropske unije o javnom zdravlju na pristupu zdravlju u svim politikama. Ovo je stvarno jedan pravi pristup, kako i druge oblasti uređuju i promovišu zdravlje na pravi način. Tako da mi je kao lekaru posebno važno to što se prvi put omasovljavanjem sporta i davanjem jednakih mogućnosti za sve to promoviše, a s druge strane, uvode se lekarski pregledi i opšta i posebna zdravstvena sposobnost.
Zavod za sport i medicinu sporta decidirano dobija svoje mesto. Možda bi u budućnosti trebalo razmotriti da to mesto, naročito ovaj deo koji se odnosi na medicinu sporta, nađe svoje preciznije mesto u sistemu zdravstvene zaštite. Ali, u svakom slučaju, budući da podzakonska akta donose ministar nadležan za sport i ministar nadležan za zdravlje, to je još jedan korak ka promovisanju principa zdravlja u svim politikama. Možda će se u budućnosti i mesto Zavoda za sport i medicinu sporta na neki bolji način odrediti, kao institucije koja promoviše jedan aktivan preventivan odnos prema zdravlju.
Glasaću za ovaj zakon, naša poslanička grupa će glasati i pozivam sve kolege narodne poslanike da glasaju za ovaj zakon. Predlog zakona je dobar i promoviše ono što su univerzalne vrednosti koje sport treba da promoviše. Zahvaljujem.

Zahvaljujem koleginici Elizabet Paunović i dajem reč narodnom poslaniku Čikiriz Mirku.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministre, poslanici Srpskog pokreta obnove, naša politička stranka je, kao korektan i konstruktivan koalicioni partner, pratila kompletan tok izrade jednog značajnog, sistemskog zakona o sportu, ali istovremeno i medijske napise o zakonu.
Nekako se stvorila slika u javnosti, koje smo svi svesni, otprilike se očekivalo od ovog zakona da reguliše status pre svega fudbalskih klubova Crvena zvezda i Partizan, da se odredi čija je imovina i, manje-više, da se odredi i vlasnik. Naravno da to nije zadatak ovog zakona. Zakon je stvorio jedan normativni ambijent i normativni okvir za sveobuhvatan razvoj sporta na nivou naše zemlje, od školskog uzrasta do profesionalnog sporta.
Pri tom, uvažavam diskusije kolega iz opozicije, ali sam očekivao nešto što mi nismo videli, a zadovoljni smo ovim zakonom, da nam na to ukažu i da iza toga stoji valjana argumentacija. Zbog čega? Mislim da smo svi svedoci da smo mi iz SPO, bez obzira na korektnost i konstruktivnost, upravo zbog toga bili u prilici da često osporavamo mnoge članove zakona ili zakonske odredbe mnogih ministara i da to ne bude naš lični stav prema ministru, ministarstvu itd., već upravo želja da iz ove Narodne skupštine izađe što kvalitetniji zakon.
Međutim, prateći javnu raspravu i analizirajući sve odredbe zakona o sportu možemo da kažemo da je ovo jedan moderan, sveobuhvatan i dobar zakonski predlog, zato što on reguliše sve ono što treba da reguliše i ne dotiče sve ono čega ne treba da se dotiče.
Svi smo mi razmišljali i o privatizaciji i o tome kakvo će biti konačno rešenje, jer je bilo više opcija, međutim, zakon je poštovao i ostale zakone, da bi bio u skladu sa Ustavom i sa pravnim sistemom, pre svega Zakonom o privatizaciji, i krenuo redosledom, ako neko želi da uđe u proces privatizacije, a ona ne može biti obavezna, jer najveći deo sportskih organizacija i klubova počiva na jednoj drugoj osnovi – na udruženju građana, na entuzijazmu. Sport, bez obzira na to da li ga doživljavamo kao vrhunski sport i gledamo samo vrhunske sportiste... Čini mi se da se zakon elegantno bavi sportom kojim se bave svi građani, od školskog uzrasta pa nadalje.
U Strategiji razvoja sporta Ministarstvo je dalo jasnu viziju kako vidi razvoj sporta od 2009. do 2013. godine i zakon je samo jedno finale te strategije. Sigurno da će posle 2013. godine, u skladu sa tadašnjim stanjem, biti doneta nova strategija razvoja sporta.
Uvažene kolege pominjale su stanje sportskih objekata, terena, stanje zdravlja nacije itd., ali se to otprilike odnosilo na prigovor da je to sve, zbog čega je stanje takvo kakvo je, a toga smo svi svesni... Ministarstvo je izvršilo potrebne analize, i pre narodnih poslanika to stanje opisalo u Strategiji razvoja sporta. Čini mi se da odgovornost za nasleđeno stanje ne može biti na onome ko nasleđuje stanje, nego na svim prethodnim ministarstvima, vladama itd. Stanje je takvo kakvo je. Da li je dobro? Nije. Da li su vrhunski rezultati naših sportista koji u lošim uslovima za pripremu, za ostvarenje vrhunskih rezultata, ostvaruju te rezultate, pre svega plod entuzijazma? Najčešće da.
Ovde zakon više ne prepušta sve entuzijazmu, već na sistemski način reguliše sve, od statusa klubova, od privatizacije, od nadzora. Prvi put se uvodi institut sportskog inspektora, od zdravstvenog osiguranja, redovnih zdravstvenih pregleda, finansiranja, kontrole itd.
Zaista, mi iz Srpskog pokreta obnove, koji možda nekad volimo da nađemo nešto što ne stoji, u ovom zakonu nismo mogli da nađemo nešto što bi trpelo jedan ozbiljan prigovor. Zbog toga će poslanici Srpskog pokreta obnove u danu za glasanje glasati za ovaj zakonski predlog, sa onom latinskom „Menѕ sana in corpore sano“ („U zdravom telu zdrav duh“). Na kraju, da kažem jednu šalu, da ne bude kao u vreme Titove Jugoslavije, kada je jedan poznati funkcioner prisustvovao jednom sportskom takmičenju, na kraju ih pozdravio rečima: „Pozdravljam vas sve sa latinskom sentencom Veni, vidi, vici, što će reći – u zdravom telu zdrav duh“. Hvala.

Dajem reč koleginici Tijani Nikolić. (Nije prisutna.) Narodni poslanik Srđan Milivojević ima reč. (Nije prisutan.) Narodni poslanik Gordana Čomić ima reč.

Zahvaljujem. Dame i gospodo, želim u ovih nekoliko minuta sa vama da podelim tri procene i dva pitanja, što se tiče sadržaja Predloga zakona o sportu, o kojem upravo razgovaramo. Prva procena odnosi se na Ministarstvo za omladinu i sport i na ministarku Snežanu Samardžić Marković i ta procena se tiče mog iskrenog žaljenja što sjajni rezultati koje to ministarstvo ima u sektorima za koje je nadležno nedovoljno često stižu do javnosti, a očigledno i do nas narodnih poslanika. Ta procena je o tome da i kada imamo rezultate, kao da se stidimo dobrih vesti i rezultata, jer nam se čine nedovoljnim i malim, jer nam se čini kao da će neko jako sumnjičavo proveravati da li je to stvarno tako, a jeste tako.
Zato sam zahvalna ministarki što je bar deo podataka o tome šta je Ministarstvo uradilo podelila sa nama, sa željom da sva ministarstva u kojima postoje dobri rezultati o tome govore. Naša mentalitetska sklonost da verujemo samo lošim vestima i da u obilju loših vesti smatramo da dobre vesti uopšte ne postoje nikome ne ide na korist. Zato je moja procena da bi ministarstva koja zaista imaju rezultate, koja imaju dokaze u odnosu na prethodni period, bio on razlika između dve vlade ili razlika od deset godina, svejedno, trebalo da pruže kao dokaz, jer nekom je u Srbiji od nekog rezultata tog ministarstva nešto malo bolje.
Ako samo pokušamo, to je moja procena, da sa merom i proveravajući stalno ipak izlistavamo dobre rezultate, kojih, ponavljam, Ministarstvo za omladinu i sport ima, videćemo da se tako mnogo lakše nalazi energija da rešavamo stvari i tamo gde nema nikakvih rezultata i gde postoje samo loše vesti.
Druga procena koju želim da podelim sa vama tiče se donošenja zakona. Predlog zakona o sportu, kako smo čuli, kako smo svedočili, neki od nas i učestvovali u nekim fazama donošenja ovog zakona, donosi se, po mnogim procenama, suviše dugo. Trebalo je već da bude u proceduri, a nije bio.
Kada je u pitanju donošenje zakona koje traje suviše dugo pre nego što uđe u proceduru u parlament, postoje dva razloga zašto se to dešava: ili nema političke volje da se zakon donese ili neko ko radi posao za koji je plaćen i nadležan ne radi svoj posao. Za obe procene imam dokaza, pošto upravo na ovoj sednici raspravljamo o zakonu o socijalnoj zaštiti, koji je čekao dvadeset godina da se stekne politička volja, politička saglasnost i dogovor o tome da nekakvog zakona bude. Još uvek čekamo takvu političku volju, saglasnost i dogovor oko npr. zakona o restituciji ili zakona o izboru narodnih poslanika, gde bi se jasno definisao mandat narodnog poslanika, uloga i mesto ove kuće građana Srbije, u kojoj mi njih predstavljamo i u njihovom interesu treba da radimo. Dakle, to je jedan od razloga i to je kontekst zakona o kojem mora biti, takođe, dijaloga, jer i tu ima i dobrih i loših vesti koje se mogu podeliti.
Kada neko ne radi posao za koji je plaćen, pa nema zakona ili podzakonskog akta, takođe svedočimo, i to je stanje za koje sam postavila i poslaničko pitanje, jer jednom donet zakon ne može biti primenjen zbog toga što nema podzakonskih akata. Dakle, u čemu je problem da se donese podzakonski akt, ko ne radi svoj posao? Ovde smo svedočili, takođe, da poslanici kažu da i prethodni Zakon o sportu nije nikad primenjen, kad god da je donet i kako god da je donet i koliko god valjao ili ne valjao. Zašto? Zato što nije bilo podzakonskih akata.
Šta je po mojoj proceni posledica toga da nema političke volje, dogovora, saglasnosti ili znanja o tome kako se postiže politička saglasnost ili neko ne radi svoj posao? Utisak u javnosti Srbije je da mi ili ne donosimo dovoljno dobre zakone ili se dobri zakoni, jednom doneti, ne primenjuju ili se primenjuju selektivno, što doprinosi opštem rastu osećanja socijalne nepravde u društvu.
Treća procena koju želim da podelim sa vama je procena o toku donošenja zakona i moja molba ministarki za sport i omladinu i drugim ministrima, bez obzira na to da li trenutno postoje ili ne postoje, da li će ih biti ili ne za koji dan, o načinu na koji se o izmenama i dopunama zakona ili o novom zakonu razgovara sa narodnim poslanicima na sednicama odbora ili ovde na plenumu.
I sa predstavnicima Ministarstva za prostorno planiranje i životnu sredinu i sa predstavnicima ovog ministarstva imala sam nesporazum povodom pitanja na koje nisam uspela da dobijem odgovor, kada su u pitanju izmene i dopune zakona. Ponavljam molbu svima da pripreme odgovor na pitanje, jer od pitanja odustati neću, bila članica odbora ili ne, a ni na plenumu. Pitanje je, kada su izmene i dopune zakona, onda predstavnik Vlade mora nama da da jasan, sažet i kratak odgovor – šta se to desilo u primenjivanju što iziskuje izmene i dopune? To nije pitanje koje može da ostane bez odgovora, kada bilo koji narodni poslanik pita.
Druga vrsta pitanja, koje neću odustati da postavljam na odborima i na plenumu, jeste da mi predstavnik Vlade da odgovor kada pitam, hipotetički – zakon koji nam predlažete je stupio na snagu i šta se dešava, objasnite mi proceduru, objasnite mi kakve posledice ovaj član proizvodi na život i rad jednog čoveka u Srbiji, muškarca ili žene, organizacije, sektora, grada, privrednog društva, udruženja, kako god hoćete. Predstavnik Vlade mora da zna odgovor na takvo pitanje.
Dva pitanja te vrste sam postavila na Odboru i, nažalost, ostala bez odgovora, a tiču se odredaba Zakona o sportu, onih oko kojih postoji sumnjičavost, vezano za evidentiranje imovine i za evidentiranje kapitala. Dakle, ko evidentira imovinu, ko to radi? Drugo, kad se evidentira kapital? Da li se evidentira neto iznos kapitala ili kapital sa dugovima, bankama, kreditima i svim ostalim? Razlika je ogromna. Ni u jednom članu zakona to ne piše. Odgovor – biće u podzakonskom aktu, nije dovoljno dobar. Pre nego što prihvatimo da je zakon o sportu neophodan i da moramo da uredimo stanje u sektoru, moramo da imamo od predstavnika Vlade jasan odgovor, koji razumeju svi u Srbiji.
S tim u vezi, zašto insistiram na odgovorima na ta dva pitanja, postavljena jednom prilikom izmena i dopuna zakona, drugi put prilikom donošenja novog zakona, kao u slučaju Predloga zakona o sportu? Zato što mi postojimo, mi kao zakonodavno telo Srbije, i Vlada, ministarstvo i sudovi, zato da bi neko od toga imao koristi u Srbiji. Sva priča o tome da to ne može da se objasni, da je to jako komplikovano, sva ta mistifikacija oko primene zakona jednom mora da prestane.
Postoje dva načina da to prestane – ili da se sami dogovorimo da je to loše po sve nas ili da ne odustajemo od toga da od svih nas zahtevamo jasan, sažet, kristalno jasan odgovor, bez mistifikacije o tome šta se dešava; zakon o sportu stupio na snagu juče u podne, na primer, šta se dešava u sredu sa sportskom organizacijom, sportskim klubom, šta se gde dešava i po kakvoj proceduri.
Zakon o sportu uređuje jednu od oblasti koja ima, metaforično govoreći, i nadam se da niko od onih koji se direktno bave sportom neće to razumeti kao uvredu jer nije uvreda, ima elemenata haosa i potreba da se uredi, da svi znaju svoja prava i obaveze je nesporna.
Najveći deo odredaba koje su pred nama na sasvim dobar način, ako nam se još daju dodatni odgovori, uređuje jednu važnu oblast, jedan važan sektor u društvu, koji se, recimo, odnosi na nešto manje građana nego Porodični zakon. Porodični zakon se odnosi na sve građane; to je „mali ustav“ u zakonima. Zakon o sportu je sledeći po, da tako kažem, broju korisnika, odnosno onih na koje bi se odredbe morale odnositi.
Za sve mreže koje zakon o sportu proizvodi, ono što se zove – vrste sportova (školski sport, vojni sport, policijski sport, rekreativni sport, muški sport, ženski sport, visokoškolski sport, kako hoćete), nije logično da pravite zakone i propise o vrstama sportova. To je ili zakon o sportu ili nije zakon o sportu, ali je ta njegova suštinska mrežna osobina takva da iziskuje saradnju drugih ministarstava koja su neposredno zadužena za te oblasti.
S tim u vezi, samo jedna ilustracija i poslednje pitanje, na koje će, nadam se, ministarka da nam da odgovor, a tiče se statusa ženskog sporta. Tema nije prigodna. Govorila bih o statusu ženskog sporta i da nije sutra 8. mart, koji nam svima od srca čestitam, jer je mnogo žena stradalo zato da neke žene, da mi danas imamo pravo glasa i da naše kolege, drugovi, prijatelji smatraju prirodnim da mi sedimo u klupama zajedno sa vama, što je, ne pre sto godina, nego pre 50, bilo potpuno nezamislivo. Nije prigodno, slučajnost je. Ovo pitanje bih postavila i da nije 8. mart pred nama.
Status ženskog sporta. Jer, to je oblast u kojoj ima dodatnih problema i kada uredite sve ono što ima da se uradi zakonom o sportu u raznim sektorima. Kada kažem status ženskog sporta, ne mislim samo na to da li su jednaki pred odredbama ovog zakona klubovi, odnosno vrste sportova koje su isključivo ženske, isključivo muške, ako takvih uopšte ima, u šta sumnjam, ili je oko koje finansira jednako otvoreno i za muški ili ženski sport, i da li je uopšte promocija u našem društvu koju ovaj zakon omogućava u sektorima sporta takva da smo jednaki pred zakonom, ako smo žene koje žele da se bave sportom ili ako smo muškarci koji žele da se bave sportom... U onom jeziku kojim se to obično govori, kada su ovi zakoni u pitanju, to bi bila rodna osetljivost odredaba zakona. Da li zakon razlikuje modele koji su namenjeni ženama u toj oblasti i koji su namenjeni muškarcima u toj oblasti?
Želim da verujem da ako i ima takvih odredaba ili ako ima takvih sklonosti u društvu, da ćemo se zajedno potruditi da ih smanjimo ili uklonimo, jer smatram da žene i muškarci moraju da imaju potpuno jednake šanse za pristup svim resursima koje omogućava i otvara zakon o sportu.
Kao što ste primetili, nisam govorila o poslednjim članovima, nego u kontekstu u kojem se zakon donosi, jer to smatram, i to je moja lična procena, uvek mnogo važnijim od odredbe koja može biti razmatrana, menjana amandmanima, ponovo pisana itd.
Pokušala sam da kroz ovih nekoliko minuta i ministarki i mojim kolegama narodnim poslanicima i, naravno, javnosti Srbije približim kakva je teškoća da se donese jedan dobar zakon u jednoj zapuštenoj oblasti, kako se dolazi do političke volje, dogovora i saglasnosti, šta smo sve mogli i šta ćemo uraditi ubuduće da se dijalogom do političkog dogovora o nama nedostajućim zakonima, koji se rade dovoljno dugo, stigne pre i na koji način da na interes svih, i poslanika opozicije i poslanika vladajuće većine, Vlade, a pre svega stanovništva u Srbiji, postignemo dogovor o tome kakve odgovore, na koja pitanja, Vlada mora dati.
Da se vratim zaključivanjem na prvu rečenicu. I ovo ministarstvo i druga ministarstva imaju mnogo dobrih vesti, mnogo dobrih rezultata. Zamolila bih ministarku, jer, opet ne prigodom, nego zato što je istina, žene su obično hrabrije da kažu stvari koje okolina ne trpi. Okolina u Srbiji ne trpi da joj se govori da ima dobrih vesti, da ima dobrih ljudi koji rade puno, da ima potencijala u Srbiji, da mi to možemo, ako samo ljudi na javnim poslovima budu mnogo više radili. Mislim da bi jedan spisak dobrih rezultata vaših ministarstva učinio za promociju sporta taman toliko koliko i dobre odredbe i dobri odgovori, a, naravno, i zajednički rad u budućnosti na odredbama koje izazivaju najviše interesovanje u javnosti.
Daću svoj glas ovom zakonu u načelu i učestvovaću u raspravi u pojedinostima. Volela bih da zakon o sportu bude još jedan kamenčić u mozaiku kojim unapređujemo zajednički rad svih nas u Skupštini, međusobnu političku komunikaciju između izvršnih organa, odnosno Vlade i nas, a najviše da donesemo zakon koji će mnogo dobrog doneti stanovnicima Srbije, i ženama i muškarcima. Hvala vam.

Zahvaljujem potpredsednici Gordani Čomić. Dajem reč ministarki Samardžić Marković. Izvolite.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo poslanici, gospođo Čomić, prvo, hvala vam za ove komentare u vezi sa prvom procenom, a to je nedovoljno prisustvo dobrih vesti u našoj javnosti. Možda ste mogli iz ukupnih javnih nastupa koje, sigurna sam, u frustracijama delim i sa drugim kolegama, da vidite i navode kada se često javno žalim zato što pojedini destruktivni elementi, reći ću u ovom slučaju, vezano za sport, čak i huligani, imaju besplatnog publiciteta koliko hoće i prostora u medijima koliko god im duša želi, dok, na primer, tome sam svedok kao predsednik Fonda za mlade talente, četiri hiljade mladih talenata u Srbiji, koji su stipendirani od strane države od 2008. godine do danas, nemaju uopšte prostora u našim medijima. Za to se mora čovek dodatno boriti, dodatni napor ulagati, dok, nažalost, neki destruktivni elementi imaju prostora koliko žele. U to ime, naravno, neću zloupotrebljavati niti upotrebljavati ovaj cenjeni dom, nego ću preći odmah na odgovore, manje-više, na vaša pitanja.
Pre toga samo želim da kažem, pošto ste u okviru procene komentarisali pitanje donošenja podzakonskih akata, Ministarstvo omladine i sporta je donelo sedam podzakonskih akata, vezano za važeći zakon, u pokušaju da barem ono što imamo kao okvir i zakonsku formu unapredimo u korist sporta dok je važeći zakon na snazi.
Pravde radi, reći ću vam da smo na Savetu za sport, koji je Ministarstvo omladine i sporta ustanovilo kao neformalno telo pre donošenja zakona, a nakon donošenja zakona to će postati institucionalni mehanizam, već formirali elemente jedne grupe koja će se baviti podzakonskim aktima onog trenutka kada ovaj zakon bude donet, jer smatramo da oni treba da unaprede stanje u sportu zajedno sa zakonom.
Još jednom ću pomenuti Nacionalni savet za sport, pošto je ovde bilo govora o Strategiji razvoja sporta. Kada sam postala ministar zatekla sam takvo stanje da nismo imali u prethodnoj istoriji nigde, ali nažalost nigde... Hteli smo da imamo makar referencu o nekoj strategiji razvoja sporta koja je doneta, možda, u nekom trenutku u našoj dalekoj prošlosti, makar to bilo u prošlom i pretprošlom veku. Nažalost, nije bilo nikakve strategije razvoja sporta. Ministarstvo je uradilo taj pionirski posao. Mislim da je to naš posao i za to ne treba posebnu medalju da dobijemo.
Međutim, reći ću vam da smo prilikom donošenja ovog zakona planirali da odmah lansiramo izradu nove strategije, koja će važiti od 2013. godine. Nemam ambiciju da je donosim kao ministar sporta, zato što će važeća strategija važiti do 2013. godine. Ima puno posla da se ona sprovede u delo. Međutim, ono što želim, to je da pripremim teren u širokoj konsultativnoj raspravi nekom budućem ministru, pa da ona ili on, kada dođe nakon sledećeg mandata, ne zatekne tabulu raza, nego priličan broj podataka koje onda može da uzme u obzir, pa iskoristi ili odbaci. Važno je da uradimo taj posao, kako ne bismo imali situaciju kakvu sam, nažalost, zatekla ja.
Dozvolite mi da vam se izvinim u ime Ministarstva omladine i sporta što niste dobili odgovor, dovoljno adekvatan, kako ste smatrali. Prilika je da sada na ta vrlo konkretna i direktna pitanja odgovorim. Pre toga, dozvolite mi da vam kažem da, u stvari, Ministarstvo omladine i sporta... Odnosno, da ilustrujem koliko ozbiljno shvatam ovaj dom reći ću vam da je Strategija za borbu protiv korupcije doneta, kao što i sami znate, još 2004. godine. U okviru te strategije koju je ovaj dom doneo privatizacija klubova se posmatra kao deo borbe protiv korupcije u sportu. Koristim priliku da vam kažem da mi to vrlo ozbiljno shvatamo i zato smo u ovaj zakon, između ostalog, uneli i elemente privatizacije.
Pitali ste za evidencije i ko evidentira i šta evidentira. Većina stvari je rečena u članu 169. Daću vam konkretan odgovor. Pre toga, samo bih htela da vam kažem da će ovaj posao evidentiranja koji se predviđa izvesno raditi Ministarstvo omladine i sporta. Reći ću vam da je to sa stanovišta Ministarstva, koje u Sektoru za sport ima zaposlenih, zajedno sa sekretaricom i pomoćnikom, ukupno 11 ljudi, za 96 gradskih i sportskih saveza i oko 16.000 klubova, znači, nas je ukupno jedanaest zaposleno, i to je za nas dodatni namet na vilajet.
Ako verujete da Ministarstvo to radi, odnosno zahteva u zakonu ove elemente evidencije, iz besa, odmah ću vam potvrditi da to nije tako, već iz nužnosti. Evo, i iz koje nužnosti: da je sreće da smo zatekli takvo stanje da je neko pre nas obavio taj posao, neću imenovati ko, ali postoje nadležne institucije koje nažalost nisu obavile ovaj posao, bilo zbog malog broja zaposlenih, a obimnog posla, bilo iz drugih razloga... Ali, zatekli smo takvo stanje u kome nema tačnih i preciznih evidencija o tome šta je imovina jednog kluba. Postoje evidencije klubova. Tu ste, gospodine Peleviću, bili u potpunosti u pravu. Međutim, nemamo evidenciju tih elemenata imovine.
Ilustracije radi, Ministarstvo je započelo izradu interaktivne baze podataka o stanju sportske infrastrukture. Na to nas niko nije obavezivao, naravno, nikakvim zakonskim aktom, ali smo smatrali da je dužnost i posao jednog ministarstva da to uradi. Na tome radimo već dve i po godine, a ni dan-danas od lokalnih samouprava ne možemo da dobijemo sve elemente koje bi trebalo da imamo za ovu vrstu evidencije zato što, verovali ili ne, u mnogim lokalnim samoupravama i dan-danas postoje objekti koji čak nemaju ni upotrebnu dozvolu, a ipak se koriste.
Želeli smo da imamo sveobuhvatnu bazu podataka i pre donošenja ovog zakona zato što zakon takođe iziskuje da se vrši kategorizacija objekata (ovde je to pomenuto, narodni poslanik Pejica je to pomenula), od toga koji su od nacionalnog interesa, koji od regionalnog, a koji eventualno od lokalnog interesa, pa će shodno tome da se izdvajaju budžetska sredstva za njihovo održavanje.
Sada, odgovor o tome ko evidentira. Znači, evidentira Ministarstvo. Imaće, naravno, tu vrstu znanja i Republička direkcija za imovinu, koja danas nema ovakvu vrstu znanja. Da ima, nama bi to mnogo pomoglo u modelu kako najefikasnije i najbolje obaviti posao privatizacije. Znači, Ministarstvo evidentira.
Da li evidentira pitanja bruto bilansa ili ne? Reći ću vam – da. Tražimo finansijski izveštaj. U članu 169. je izlistano šta je ono što želimo da imamo; između ostalog, i bruto bilans u finansijskom izveštaju o ukupnoj imovini. Za druge elemente možemo i kasnije, da ne bih zadržavala narodne poslanike.
Koristim priliku da kažem povodom ženskog sporta, hvala vam što ste postavili to pitanje, čekala sam, jer možda nije u redu da ministar, još ženski ministar, bude na neki način ženski šovinista u sportu. Reći ću vam da mnogo toga u praksi već činimo, zajedno sa Olimpijskim komitetom i njihovim odeljenjem za ženski sport, a naravno i sa mnogim drugima. Međutim, u samom zakonu, pod jedan, izuzetno smo vodili računa o rodnoj senzitivnosti jezika. Molim vas, obratite pažnju da smo se svuda trudili da se ta senzitivnost oseti. Pod dva, u članu 4, gde govorimo o ravnopravnosti, naročito vodimo računa da se ta ravnopravnost odnosi, kao što smo rekli, i na osobe sa invaliditetom. Naravno, i na muškarce, ako se osećaju neravnopravno u odnosu na žene, a naravno i na žene, koje treba da budu jednako ravnopravne u našem društvu.
Još da pomenem, u članu 114, koji definiše opšti interes, pod posebnim programima (a to je tačka 12) pominju se žene u sportu. Naravno, pominju se i deca i sportisti sa invaliditetom. U čl. 134. i 137, gde se definišu pokrajinski i lokalni opšti interesi, pitanja ženskog sporta su čak prve dve tačke; znači, druga tačka je i u lokalnoj samoupravi i u opštem interesu na nivou pokrajine.
Tako da smo pokušali da imamo tu vrstu blage pozitivne diskriminacije; ne preterane, jer ja i dalje ostajem pri stavu da je ravnopravnost prvo načelo i da ne bi trebalo ni previše apostrofirati ove elemente, samo im dati malo više prostora u zakonu. Hvala.

Zahvaljujem ministarki. Dajem reč narodnom poslaniku Tomislavu Nikoliću.