Iskorišćeno je dvanaest minuta od vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Borislav Pelević, ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe Napred Srbijo.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministre, poštovani predstavnici Ministarstva, poštovani građani Srbije, donošenje zakona o sportu je veoma važno za svaku državu, s obzirom na to da se radi o materiji koja se tiče i naše dece i naše omladine, a naročito svih onih koji se bave sportom.
Već deset godina se radi na usvajanju novog zakona. Inače, stari je usvojen pre petnaest godina, 1996. godine. Bilo je nekoliko nacrta i predloga novog zakona. Međutim, tek sada, ovo je treći put po redu da Predlog zakona o sportu bude pred poslanicima.
Radna grupa sastavljena od stručnjaka o sportu tvrdi, makar većina njih, da nije konsultovana i da njihove primedbe i sugestije nisu uvažavane. S obzirom na to da sam bio i da sam u kontaktu sa mnogima od njih, radi se o ekspertima u sportu, i s obzirom na to da sam i sam sportski radnik, nemam razloga da im ne verujem. Tvrde da se sve dešavalo mimo njih i da su odlučujuća, bitna rešenja donosili činovnici Ministarstva sporta, koji nisu previše kompetentni da odlučuju o donošenju i pisanju zakona o sportu.
Predlog zakona o sportu ima mnogo nedostataka. Poslanička grupa SNS podnela je čak 98 amandmana, u cilju da se ovaj zakon o sportu poboljša, ali sasvim je sigurno da ni tolika količina amandmana ne može doprineti donošenju boljeg, popravljenog zakona o sportu.
Sasvim sam siguran da je naš predlog da se zakon povuče iz procedure i da se uz saglasnost eminentnih sportskih stručnjaka donese novi nacrt, novi predlog zakona... Znam da nije realno, ne gajim iluzije o tome, ali ukoliko se zakon bude doneo, a vi imate za to potrebnu većinu u Skupštini, sigurno će biti popravljan, odnosno doneće se novi zakon o izmenama i dopunama zakona posle godinu dana, godinu i po dana najkasnije, kao što je slučaj i sa Zakonom o gradnji i planiranju, koji je donet pre godinu i po dana, pa se prošle nedelje ponovo o njemu raspravljalo, o čak 90 članova tog zakona koji su predloženi za izmenu i dopunu. Ne treba nam to. Ne treba nam još jedan neozbiljan zakon o sportu, koji će sasvim sigurno biti promenjen. Ali, ako ste tako odlučili, neka tako i bude.
Ovaj zakon je previše obiman, već je bilo reči o tome, on ima 194 člana. Da ne govorim o tome koliko imaju evropski zakoni, zaista, mnogo manje, od 40 do 80 članova maksimalno, ali samo da navedem primere iz okruženja: recimo, Bugarska - 75 članova. Bugarska je zaista eminentna sportska sila. Da ne govorimo o zemljama bivše SFRJ, recimo: Slovenija 73, Crna Gora 74, Hrvatska 75 članova zakona. Naš zakon - čak 194 člana! Zato mislim da je to preobimno. Kao da se neko trudio da u tolikoj masi članova, u tolikom obimu prikrije nekakve stvarne nesportske namere, koje su sasvim sigurno u sportu zastupljene.
Predlog zakona o sportu sadrži i mnoge članove koji se podudaraju sa članovima drugih zakona koji su već usvojeni, kao što su Zakon o privatizaciji, Zakon o udruženjima, Zakon o registraciji privrednih subjekata. U nekim članovima ovaj predlog zakona je čak u suprotnosti sa navedenim zakonima. Pisci zakona su jednostavno mogli da odredbama upute na članove tih zakona, a ne da ih ponavljaju u ovom predlogu zakona.
Ono što je sa naučne strane neprihvatljivo je to što se zakon bavi definisanjem pojmova, naročito u članu 3. gde se pokušavaju definisati neki pojmovi u sportu. Definisati pojmove u sportu je veoma teško, jer i u naučnoj teoriji o sportu postoji mnogo različitih definicija, zavisno od teoretičara, naučnika u oblasti sporta. Zato nije dobro da se upuštamo u neku akademsku raspravu o tome. Ovaj zakon u ovom prvom delu više lični na neki akademski rad, naučni rad o sportu, nego na praktični zakon koji ima jasnu primenu.
Tako je pogrešno prepisana definicija sporta Saveta Evrope, kada se radi o definiciji sportskih aktivnosti, gde je praktično pogrešno interpretirana definicija Sportske povelje Saveta Evrope. Tu se, jednostavno, reči „sportska aktivnost“ donose umesto reči „sport“ u Sportskoj povelji, jer jedino sport ovim zakonom nije definisan. Nije dobro da se sportska aktivnost definiše kao fizička i umna aktivnost kada Sportska povelja Saveta Evrope sport definiše kao fizičku aktivnost. Naravno da se umna aktivnost podrazumeva u svim sportovima, jer se bez umne aktivnosti ne možete baviti nijednim sportom. Pretpostavljam da se ovde mislilo na to da šah na taj način i te kako bude zastupljen u ovim definicijama sporta.
Isto tako, recimo, definicija „sporta za sve“ nije dobro preneta. Sport za sve nije rekreativni sport, kako to u Predlogu zakona navodite. Sport za sve ima mnogo širu definiciju, on obuhvata i takmičenja, jer je to jedna grana olimpijskog pokreta. Rekreativni sport se bavi isključivo poboljšanjem i održavanjem fizičkog i duhovnog stanja čoveka. Dakle, mislim da je nepotrebno, pogrešno definisanje pojmova o sportu. To bi bilo sasvim pogrešno i nepotrebno.
Osim toga, ovaj zakon opterećuje rad klubova i rad saveza nepotrebnom administracijom. Mi već imamo evidenciju sportskih saveza, sportskih klubova u Ministarstvu sporta i nije mi jasno zbog čega je ovim predlogom zakona nametnuta ovakva administracija klubova, koja zaista opterećuje rad klubova, ali ne samo rad, nego ih i novčano, finansijski opterećuje. Izračunao sam da će biti preko milion dokumenata koje treba obraditi. Prema tome, Ministarstvo treba da osnuje posebnu službu, koja će se baviti samo administriranjem, odnosno raspoređivanjem i evidencijom ovih dokumenata i priloga koje su klubovi i savezi obavezni da dostave.
Što se tiče ovog evidentiranja, pisci ovog zakona idu dalje. U članu 188. obavezuju klubove i saveze na ponovno registrovanje, pod pretnjom likvidacije i oduzimanja imovine, što je suprotno članovima 55, 58. 197. Ustava koji propisuje da udruženja, klubove i saveze može zabraniti samo Ustavni sud, a nikako Ministarstvo sporta. Klubovi i savezi su već registrovani i evidentirani kod Ministarstva sporta, pa neka onda Ministarstvo, saglasno tome, njihove podatke dostavi novoosnovanim registrima i Agenciji za privredne registre, a ne da preti klubovima likvidacijom i oduzimanjem imovine, što je protivustavna kategorija.
Posebno je problematično mešanje Ministarstva sporta u određivanje pravila sportskih saveza i klubova. Svi sportski savezi, gradski savezi, fudbalski savez, košarkaški savez, teniski savez, karate savez moraju poštovati pravilo međunarodnih federacija i tu nema mesta mešanju Ministarstva u određivanje pravila.
Ovaj zakon propisuje pravila suprotno pravilima međunarodnih sportskih federacija, i to nije dobro, jer rizikujemo da rad saveza i klubova bude sankcionisan od međunarodnih sportskih federacija koje imaju jasno utvrđena pravila. Svaki savez, kada uređuje svoja pravila, mora pre svega poštovati pravila međunarodne federacije kojoj pripada; u suprotnom, nema pravo nastupa na međunarodnim takmičenjima. To je veoma jasno.
Loš primer mešanja Ministarstva sporta u sportska pravila saveza jeste propisivanje gde mogu da učestvuju profesionalci, a gde amateri. To zaista nije dobro, jer se ne može odrediti zakonom, odnosno Predlogom zakona (član 158), da profesionalci ne mogu učestvovati na amaterskim takmičenjima, odnosno, može jedan deo učestvovati, jedan procenat, a da amateri takođe ne mogu učestvovati, a da profesionalci apsolutno ne mogu učestvovati na amaterskim takmičenjima. To je suprotno odluci Međunarodnog olimpijskog komiteta.
Međunarodni olimpijski komitet (MOK) je još na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992. godine jasno odredio i doneo odluku da profesionalci mogu učestvovati na amaterskim takmičenjima, odnosno na olimpijskim igrama. Danas, recimo, imate da naš Đoković, naša Jelena Janković, Ana Ivanović učestvuju na Olimpijadi, na Dejvis kupu i na svim drugim amaterskim takmičenjima za reprezentaciju Srbije. Prema predlogu ovog zakona, oni nemaju pravo učešća. Takođe, amateri, recimo, stonog tenisa nemaju pravo učešća na profesionalnim takmičenjima.
To nije dobro i to je u suprotnosti sa Statutom i Pravilnikom Međunarodne teniske organizacije i sa Statutom i odlukom MOK-a. Mislim da se o tome moralo voditi računa kada se radio nacrt i kada se usvajao predlog ovog zakona.
Drugo, mora svima nama da bude jasno da međunarodne federacije i MOK ne dozvoljavaju mešanje države i politike u sport. Država ne može da donosi pravila. Pravila donose sportski savezi i ona moraju biti usklađena sa pravilima MOK-a i međunarodne federacije kojoj pripada granski savez o kome se govori.
Dokaz da se država i suviše meša ovim predlogom zakona u rad klubova jeste i propisivanje visine članarine koju klubovi mogu da ubiraju od svojih članova. Molim vas, država direktno određuje kolika će biti cena članarine u jednom klubu ili u jednom savezu! Kada se to država mešala u određivanje tržišta, u cene proizvoda i namirnica? Nemojte, ovo nije dobro. Ovo je zaista u suprotnosti i imaćemo problema ako se usvoji ovaj zakon. Prvo, neće biti primenljiv, a drugo, imaćemo problema sa međunarodnim sportskim federacijama.
Govorilo se ovde, a govorila je i uvažena gospođa ministar, o školskom sportu. Naravno, to je osnova za bavljenje sportom. Zaboravili ste da spomenete predškolski sport. To je veoma važno. Veoma je važno navesti i pomenuti predškolski sport, jer se 39,2% naše dece nalazi u predškolskim ustanovama, gde apsolutno nemaju nikakvih uslova za bavljenje bilo kakvom vrstom fizičke aktivnosti. Naravno, ne sportom, jer se ne može govoriti o sportu u tim godinama. Ali, ne smemo zaboraviti da 173.203 dečaka i devojčica posećuju predškolske ustanove. Tamo radi ukupno 9.000 vaspitača, 3.000 medicinskih sestara i 400 saradnika, u ukupno 1.670 predškolskih ustanova. Taj se podatak ne sme zaboraviti jer je to osnova školskog sporta, koji je osnova sporta uopšte.
O školskom sportu ima reči; jedna odredba, jedan naslov govori o tome, međutim, sasvim nedovoljno. Zaboravlja se da samo 15% dece trenutno učestvuje u sportskim školskim takmičenjima. Škole uglavnom imaju ruinirane sportske sale ili ih mnoge uopšte i nemaju. Manje od dva sata nedeljno, otprilike, ima fizičke nastave u školama, što je sasvim nedovoljno. To bi trebalo poboljšati.
Osim toga, šta su posledice ovakvog fizičkog, ne vaspitanja, nego fizičkog nerada što se tiče fizičkog vaspitanja u školama? Posledice su strašne: 25% naše dece pati od gojaznosti, koja često traje doživotno. Čak 80-90% dece ima deformitet kičme, a 60% dece ima ravne tabane. Sve se to može popraviti boljim radom u školskom sportu, što je Predlog zakona morao malo drugačije i podrobnije da definiše. Znam da se tu radi o mešanju u ingerencije jednog drugog ministarstva, Ministarstva prosvete, ali u tome ste vi morali da imate blizak kontakt sa njima i da ovaj odeljak o školskom i studentskom sportu sa njima dogovorite i uredite na bolji način.
Radi se i o zanemarivanju visokoškolskih ustanova u oblasti sporta u ovom predlogu zakona. Vi znate da su u Ministarstvu već dugo rađeni pravilnici, i to pravilnik o nomenklaturi sportskih zanimanja i zvanja i pravilnik o pravu na stručni rad u sportu, međutim, to nikada nije doneto. Pretpostavljam da se radi o interesima nekih klubova koji žele da potpuno zanemare rad visokoškolskih ustanova u oblasti sporta, a da sve ingerencije oko obrazovanja stručnih kadrova preuzmu isključivo sportski savezi, što nije dobro, jer čemu nam onda fakulteti za sport, čemu visoke škole za sport? Mislim da to nije dobro.
Donošenjem ovih pravilnika, kao obaveznih podzakonskih akata, sistemski bi se regulisala najvažnija područja u sportu, a to su: zvanja, pravo na stručni rad i dobijanje licence, odnosno da definišemo tačno ko sve može da se bavi obrazovnim radom u sportu.
Ukoliko se ne donesu navedeni pravilnici, nije moguće sistemski urediti ovu oblast sporta, već će se zadržati postojeće stanje, koje je sada u većini slučajeva prepušteno slobodnom tumačenju i često nestručnom radu naših stručnjaka koji obrazuju naše sportiste i koji rade sa njima. Dakle, imamo nedovoljno edukovane stručnjake u klubovima i sportskim savezima. Kad bi se doneli pravilnici ne bi se dešavalo, recimo, da studenti visokih škola i fakulteta za sport, kada završe, posle tri ili četiri godine, fakultet, ne mogu da nađu sebi mesta u sportskim klubovima, ako ne završe kod njih neki kurs koji traje nedelju dana ili dve nedelje. To nije dobro.
Mora se naći sklad između rada u visokoobrazovnim ustanovama u oblasti sporta i granskih saveza, kako bi se došlo do edukovanih stručnjaka, koji bi zaista proizvodili mnogo bolje sportiste nego što ih imamo sada u svim granskim savezima, a naročito u onim savezima koji su i te kako interesantni za javnost, kao što su fudbal, košarka, tenis itd.
Ono što je posebno bolno za sportske stručnjake, sportske radnike i za sportiste u neolimpijskim sportovima jeste to što ovaj zakon pravi užasno duboku paralelu između olimpijskih i neolimpijskih sportova. Imate ovde u članu 123. stavove koji zaista potcenjuju neolimpijske sportove i sve one koji rade u njima, posebno sportiste i trenere.
Vi donosite odluku, predlažete ovim predlogom zakona da se penzije, odnosno doživotne novčane naknade daju samo onima koji su osvojili medalje na Olimpijadi, Paraolimpijadi, Šahovskoj olimpijadi i na svetskim evropskim prvenstvima u olimpijskim i paraolimpijskim sportovima. Čim napune 40 godina, imaju doživotne penzije. Ja to pozdravljam. Tu nigde nema neolimpijskih sportista. I sa time mogu da se složim. Slažem se u potpunosti da moramo napraviti paralelu između olimpijskog i neolimpijskog sporta, ali vi idete i dalje.
U sledećem stavu vi kažete da sportisti i treneri koji osvoje medalje u svim ovim sportovima, ali samo olimpijskim i paraolimpijskim, imaju pravo i na jednokratnu, odnosno višekratnu novčanu naknadu. Nigde nema neolimpijskih sportova. Tek u jednom članu vi pominjete da Vlada može svojom odlukom da donese odluku o novčanim nagradama i sportistima iz neolimpijskih sportova, ali to nije dovoljno. To nije jasno precizirano i to nije dovoljno, jer ovim predlogom zakona su ti mladi ljudi potpuno diskriminisani.
Ne zaboravite, prošle godine je karate reprezentacija osvojila prvo mesto na svetu, ekipno, na Svetskom prvenstvu u Beogradu. Osvojili su još tri zlatne medalje. Šta će oni imati od toga? Ništa, jednogodišnju novčanu naknadu, u vidu stipendije, i to je sve. Karate je, da podsetim, posle fudbala najmasovniji sport u Srbiji.
Postoji preko 50 drugih sportova koji su neolimpijski. Nemamo mi previše olimpijskih sportova u Srbiji. Šta ćemo sa tim ljudima koji pronose slavu naše zemlje, donose medalje, ponekad čak i ponosnije drže našu zastavu i jače pevaju našu himnu od nekih iz olimpijskih sportova? Zar ih treba ovako diskriminisati? Mislim da ne. Neću da govorim o sportu gde sam ja predsednik saveza, ali neka o tome govore podaci iz Sportskog saveza Srbije. Mi smo najtrofejniji sport u Srbiji, po broju osvojenih medalja, u konkurenciji od 150 zemalja.
Dakle, hoću da kažem, kada mnogi mladi ljudi, naveo sam primer karatea, vredno treniraju, vežbaju, osvajaju medalje, a za to dobiju zakon gde će njihov rad, trud i znoj biti potcenjen, to nije dobro.
Molim vas da uvažite amandmane koje je podnela Poslanička grupa SNS; ne u ovom delu kada se govori o penzijama, svesni smo da kao neolimpijski sportovi nikada nećemo doći na red, ali u ovom delu gde se određuju novčane naknade, da tu uvrstite i neolimpijske sportove, inače oni više neće postojati. Ne verujem da je bilo kome od vas bio cilj da te klubove zatvorimo, da te sportove zatvorimo i da postoje samo olimpijski sportovi. Šta ćete sa tolikom populacijom omladine koja vežba u neolimpijskim sportovima?
Drugo, hteo sam samo da ukažem na nešto što je jako važno, gde ste se vi upustili u jedan deo o pravilima sportskih saveza, gde neke stvari niste apsolutno ni pomenuli, ali pošto mi je vreme kao ovlašćenom predstavniku isteklo, o tome ću govoriti u drugom delu izlaganja, u raspravi u načelu. Hvala.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Simo Vuković, ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe G17 plus.

Uvažena gospođo Samardžić Marković, poštovana predsedavajuća, gospodo narodni poslanici, kada govorimo o ovom zakonu o sportu naravno da je teško zaobići da se kaže nešto o samom sportu kao delatnosti. Čini mi se da je uvažena gospođa ministar govorila o tome.
Naravno da se radi o jednoj od veoma važnih delatnosti u našim životima. Uopšte, sport kao ljudska delatnost prati verovatno ljudsku civilizaciju od njenog nastanka. Sigurno je da sport objedinjava u sebi mnoge vrline i vrednosti i zbog toga često prema njemu imamo i emotivan, pa ponekad i iracionalan odnos. Naravno, sa tehnološkom revolucijom i sa unapređenjem komunikacija sport je postao jedan od globalnih fenomena, koji i te kako povezuje ljude i dobija sve više na važnosti.
Kada sve te činjenice znamo teško da jedno društvo i država mogu da dozvole da takva oblast ljudskog življenja i delatnost bude zakonski nedovoljno uređena ili čak da u njoj vlada jedna konfuzija koja, zapravo, kao rezultat ima ozbiljne probleme koji potresaju celokupno društvo.
Srbija, kao što je istaknuto u obrazloženju, a i neki od prethodnih govornika su to istakli, ima Zakon iz 1996. godine, koji je u nekim segmentima imao dobro rešenje, međutim, sa ove vremenske distance, on je u mnogim stvarima prevaziđen, a s druge strane, ne može da odgovori potrebama, pogotovo jednog društva u tranziciji, koje se veoma brzo menja i od koga se zahteva da se prilagodi sadašnjim potrebama koje postoje u oblasti sporta.
Ono što je takođe veoma važno, vezano za donošenje ovog zakona, jeste jedna dugogodišnja, u mnogim segmentima jalova, diskusija oko donošenja zakona. Postoji jedan načelan, deklarativan odnos da mi moramo, mi hoćemo da donesemo zakon, ali nikako da to neko učini. Želim da iskoristim priliku, ne zato što se radi o ministarstvu za koje je preuzela odgovornost moja stranka, već prosto da čestitam Ministarstvu i resornom ministru zbog toga što je uopšte došlo u završnu fazu usvajanja zakona o sportu.
S druge strane, čini mi se da, pored donošenja Strategije razvoja sporta do 2013. godine, Ministarstvo omladine i sporta zaokružuje, bar što se tiče sporta, jedan ogroman posao, koji možda u široj javnosti nije prepoznat kao posao koji će sasvim sigurno imati dugoročne dobre efekte, ali to je možda krst koji mora da se nosi, za vredne ljude.
Želim da istaknem da se u postupku javne rasprave o ovom zakonskom predlogu, koja je počela početkom 2009. godine, ovaj zakon apsolutno sve vreme nalazi u senci rasprave o privatizaciji u sportu, koja predstavlja jedan od manjih segmenata ovog zakona. Potpuno je jasno, kroz celu diskusiju tokom javne rasprave i tokom plenarnog zasedanja, a već se kroz neke diskusije to vidi, da su taj ton koji prati zakon o sportu i nametanje privatizacije kao ključne teme forsirani od strane nekoliko interesnih grupa, gde se u potpunosti zanemaruje ono što bi zapravo trebalo da budu strateški ciljevi u sportu, a to su zdravlje našeg stanovništva i sve ono što su tekovine i vrednosti koje sport sa sobom nosi. Upravo zbog toga želim da u svojoj diskusiji istaknem ono što će očigledno veoma malo ljudi istaći, a što ovaj zakonski predlog sa sobom nosi.
To je, pre svega, da konačno definišemo šta čini sistem sporta i ko su učesnici u tom sistemu, dakle, sportisti, sportski stručnjaci, sportski objekti, sportski savezi. Naravno da moraju da postoje odgovarajuće definicije, to nije teoretisanje, to je slovo zakona i ono kao takvo mora da postoji.
Ono što je posebno važno da istaknem jeste da se ovim zakonom regulišu do sada zapostavljena prava sportista. Sportisti su, bilo da su imali status amatera ili profesionalaca, često bili žrtve mahinacija, zloupotreba od strane uprava različitih klubova ili saveza, u smislu neispunjavanja obaveza koje proističu iz ugovora. Ovaj zakon nudi ambijent da se sportisti, u bilo kom statusu, osećaju bezbednije.
Moram da kažem da je zakon ugradio poseban deo koji se odnosi na zdravlje sportista i obavezu da kod sportista periodično (navedeno je na šest meseci) bude utvrđivana opšta zdravstvena sposobnost, a kod posebnih sportova ili pred samo takmičenje to mora biti činjeno i češće. To obezbeđuje da ne budemo više svedoci onih tragičnih scena na sportskim terenima, gde se mnogi sete odgovornosti koju bi trebalo da snosi izvršna vlast, a ne sportske organizacije, koje treba da brinu o zdravlju sportista.
Takođe, ovaj zakon sprečava da se sportisti koji se nalaze pod određenom povredom ili je njihovo zdravstveno stanje narušeno forsiraju da po svaku cenu, a zarad profita, učestvuju u određenim takmičenjima i na taj način se trajno ili privremeno onesposobljavaju da se bave sportom. Ovim zakonom je nametnuta i obaveza sportskim organizacijama, pre svega kada se radi o profesionalcima, da oni budu osigurani za slučaj trajnih povreda, ali i, ne daj Bože, za slučaj smrti.
Dalje, ono što su vrednosti ovog predloga zakona, to je da je uređena oblast stručnog rada u sportu. Stručni rad u sportu, kao i u drugim delatnostima, može doneti pozitivne efekte. Ukoliko se kao stručnjaci predstavljaju ljudi sa poluznanjem ili neznanjem, to ostavlja nekad i tragične posledice. Ovim zakonom obavezuju se sportske organizacije da moraju imati kvalifikovane, visokoobrazovane stručnjake ili one koji su najmanje 25 godina proveli u toj istoj struci, da budu angažovani formalnopravno i praktično u samim sportskim organizacijama.
S druge strane, zakon insistira na tome koje su to ustanove koje se mogu baviti osposobljavanjem stručnjaka u sportu, bilo da su to visoke obrazovne institucije, savezi ili neke druge sportske institucije, ali će se u toj oblasti uvesti red i imaćemo tačan pregled ljudi koji se bave sportom kao strukom u sistemu sporta u Srbiji.
Ono što je bilo jedno od škakljivijih pitanja, o čemu ćemo raspravljati tokom rasprave, to je status samih sportskih organizacija, često trivijalno kažemo - klubova, koji su do sada najvećim delom imali status udruženja građana. Oni su registrovani po jednom starom zakonu iz devedesetih godina, koji je praktično podrazumevao registraciju, a radilo se o Zakonu o društvenim organizacijama i udruženjima građana. Na taj način, klubovi su većinom bili registrovani kao obične nevladine organizacije, bez posebnih odgovornosti i definicije za bavljenje delatnošću koja se odnosi na sam sport.
Ovaj zakon propisuje da taj status mora da se menja i da ćemo sada imati formu sportskih udruženja ili sportskih privrednih udruženja, u zavisnosti os toga kako se same sportske organizacije opredele.
Šta to zapravo znači? Da li to znači da ćemo kroz tu administrativnu transformaciju saznati šta zapravo imamo na terenu? Imate podatke da postoji nekakvih 6.000 klubova, ta evidencija postoji u Ministarstvu sporta. Kroz proceduru jedinstvene evidencije za sva ta udruženja imaćemo pregled o statusu i svemu ovome što se dešava unutar tih organizacija.
Zakon posebno vodi računa o tome da ta sportska udruženja koja će nastati tom transformacijom, iako po definiciji jesu nedobitna, neprofitna udruženja, jer su usmerena na ostvarivanje sportskih ciljeva, nisu vezanih ruku i da zapravo mogu kroz donacije, članarine i druge privredne aktivnosti sticati sredstva, koja se takođe stavljaju u svrhe ostvarivanja sportskih ciljeva. Čak i ova sportska privredna udruženja su obavezna da najmanje 70% svojih prihoda koje ostvare stave u svrhu ostvarivanja sportskih ciljeva.
Takođe, formulisana je i kategorija ljudi koji se individualno bave sportom, da mogu biti u formi samostalnih preduzetnika. Time se zapravo zaokružuje status sportista, o kojima se malo vodilo računa, a previše se deklarativno odnosimo prema njima – to je ponašanje da ih samo tapšemo po ramenu, a da njihov pravni status u našem društvu i državi do sada nije bio rešen.
Ono što takođe želim da istaknem, to je da u ovoj oblasti organizovanja sportskih udruženja konačno imamo, kroz više članova postavljene, procedure na koji način se vrši osnivanje, izbor organa, ko zastupa organizacije. Zašto je ovo važno? Zato što u Srbiji trenutno, ja to mogu da definišem, postoji jedna kasta, jedna klasa tzv. sportskih radnika, za koje niko ne može da definiše koji je njihov status. Mnoge organizacije i savezi funkcionišu u magli, u polumraku, gde mi građani ne možemo da vidimo kako zapravo teče izborni proces i ko te ljude bira, a oni decenijama sede u tim savezima i klubovima.
Mogu da navedem nešto što široj javnosti nije poznato, da ceo izborni proces i evidencija članstva potiče od famoznih knjiga članova. Videćemo šta će proces evidencije pokazati u koliko klubova postoje te knjige članova. A iz knjiga članova sportskih klubova organizujete izbornu skupštinu, izbor organa itd., pa, na kraju krajeva, utvrđujete odgovornost za vođenje kluba. Dakle, važno je da podržimo ovaj zakonski predlog, zato što će se kroz primenu ovih članova uvesti red i procedure, koje su praktično uniformne i za klubove i za saveze.
Takođe je veoma važno da je zakon, regulišući ove procedure, jasno prepoznao još jednu od dimenzija u kojima se danas nalaze sportski klubovi, a to je da su u jednom delu klubova pozicije članova, čak i odgovornih lica unutar klubova, zauzimali ljudi sa krivičnim dosijeima, koji su osuđivani za privredni kriminal ili neka druga dela i koji su, na kraju krajeva, donosili odluke ili napravili štetu za te klubove, za koju se ne zna ko snosi odgovornost. Ovim zakonom je to praktično zabranjeno, i to je eksplicitno navedeno u pojedinim članovima; članstvo i odgovorne funkcije u klubu ne mogu obavljati ljudi tog profila.
Posebna oblast, koja je veoma važna i čini se da najviše danas opterećuje sport, to je finansiranje sporta u Srbiji. Treba obezbediti održivo finansiranje. Ono ne može isključivo, to je potpuno jasno, funkcionisati na budžetskim davanjima. Mi moramo otvoriti prostor za ulazak privatnog kapitala u sistem sporta.
Imate jedan začarani krug. Uzmite koju kod hoćete ligu, nemate publiku na sportskim terenima, nemate atraktivne sportove i niko ne želi da ulaže u to. S druge strane, klubovima je potreban novac. To stanje ostaje nerešivo kao takvo. Mislim da su ponuđena dobra rešenja. S druge strane, Ministarstvo se kroz ovakav zakon odriče diskrecionih prava da odlučuje o raspodeli sredstava, već je za to u najvećem delu ovlastilo dve najveće organizacije koje imamo u oblasti sporta, to su Sportski savez Srbije i Olimpijski komitet. Oni će kroz odgovarajuće konkurse i objedinjene zahteve ići ka Ministarstvu i učestvovati u komisijama koje će odobravati sredstva sportskim klubovima na potpuno javan način, sa uvidom javnosti u gotovo svaki segment odlučivanja o raspodeli sredstava. To je veoma važno.
Ono što ne može, naravno, da se preskoči, to je tema koja „jede“ ovaj zakon u javnosti, potpuno nepravedno, a to je vlasnička transformacija. Bez vlasničke transformacije, koja se ne odnosi samo na sport, mi ne možemo sprovesti mnoge reformske procese koji nas očekuju. Nedostatak jasnih titulara nas, kao što vidimo, umnogome usporava i u oblasti infrastrukture, i energetike, i zdravstva, pa je to i u oblasti sporta.
Hrabro je bilo od predlagača da se uhvati u koštac sa rešenjima koja nudi u ovom procesu. Tačno je, ovaj zakon ne obavezuje na privatizaciju. Ovaj zakon nudi koncept, ukoliko se uđe u privatizaciju, da to bude jednako za sve subjekte koji učestvuju u procesu privatizacije, nezavisno da li su u sportu ili ne; dakle, potpadaju pod Zakon o privatizaciji. Treća stvar, oni koji uđu u proces privatizacije imaće formu otvorenog akcionarskog društva, koje je, mislim, trenutno najpoželjnija, najpovoljnija forma, jer će omogućiti širem zainteresovanom stanovništvu i građanima da učestvuju u kupovini akcija i u odlučivanju u okviru svojih omiljenih klubova.
Potpuno mi je jasna nervoza koja potiče, i to moram ponovo da apostrofiram, iz nekoliko interesnih grupa. Da biste ušli u proces privatizacije morate podneti zahtev za evidentiranje sopstvene imovine u narednih godinu dana, pa ćemo videti sa čim raspolažemo i šta ćemo sve naći. Kladim se da ćemo se začuditi šta je sve davano u zakup, koliko je imovine stavljeno pod hipoteku, ko je podizao kredite. Čini mi se da najveći deo nervoze potiče od toga. Doći ćemo do privatizacije, a najveći deo posla i najveći rezultat ovog zakona biće popisivanje imovine.
Dakle, zbog toga to ovaj zakon čini dobrim, a zato ćemo ga mi, naravno, kao poslanička grupa podržati u danu za glasanje.
Činjenica je da ćemo kroz amandmansku raspravu doći do određenih, možda i boljih, rešenja, nijansiranja zakona svakako, ali čini mi se da je to u svoje vreme i predsedavajuća jednom rekla – ne treba da bolujemo od normativizma. Je l' tako beše, gospođo Čomić? Ne možemo očekivati od ovog zakona da će rešiti sve probleme koji su se decenijama gomilali u sportu. Naravno, nema idealnu formu, ali predstavlja dobar iskorak da bismo mogli ovaj zakon u budućnosti da nadograđujemo i da sport u Srbiji, a mislim da to nepodeljeno svi želimo i u ovoj sali i u široj javnosti, bude na najboljem mogućem nivou organizacije. Zahvaljujem.

Poštovani narodni poslanici, pre nego što nastavimo rad, obaveštenje o ostavci narodnog poslanika: primili ste ostavku Save Čojčića na funkciju narodnog poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije i izveštaj Administrativnog odbora Narodne skupštine povodom razmatranja ove ostavke, koji je utvrdio da je podnošenjem ostavke nastupio slučaj iz člana 88. stav 1. tačka 2) Zakona o izboru narodnih poslanika i predlaže da Narodna skupština, u smislu člana 88. stav 2. i stav 3. istog zakona, konstatuje prestanak mandata ovom narodnom poslaniku.
Saglasno članu 88. stav 1. tačka 2) i st. 2. i 3. Zakona o izboru narodnih poslanika, Narodna skupština, na predlog Administrativnog odbora, konstatuje da je prestao mandat, a pre isteka vremena na koje je izabran, narodnom poslaniku Savi Čojčiću, izabranom sa izborne liste Za evropsku Srbiju - Boris Tadić, danom podnošenja ostavke.
Saglasno Zakonu o izboru narodnih poslanika, izvršiće se popunjavanje upražnjenog poslaničkog mesta u Narodnoj skupštini.
Nastavljamo rad. Reč ima narodni poslanik Aleksandar Pejčić, ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe DSS.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, ministre, predstavnici Vlade, dugo smo čekali ovaj zakon o sportu. Iskreno, kao i prethodnik, i ja moram da čestitam na ovom zakonu, na hrabrosti. Činjenica je da je postojala forma, ispunjena je forma, ali da li je ispunjena suština? Vi ste imali dobru nameru, ali put do onog mesta popločan je dobrim namerama. Mislimo da ovaj zakon nije dobar. Zato smo ga mi iz Demokratske stranke Srbije nazvali – zakon protiv sporta. Pokušaću u svojoj diskusiji da objasnim zbog čega je ovaj zakon protiv sporta. Govoriću kao sportski radnik, kao čovek koji je ceo svoj život proveo u sportu, bio savezni igrač, savezni trener, sportski radnik, a i struka mi je sport.
Dakle, kao što ste i sami rekli, ovaj nacrt zakona o sportu je pretrpeo nekoliko promena, čekamo ga desetak godina. Pošto je ovo ustavna kategorija, mi smo očekivali da će ovaj nacrt zakona o sportu dati kvalitetna rešenja bar što se tiče naših sportista i sporta u celini. Da li je to tako? Ja mislim da to uopšte nije tako.
Kada je počeo ovaj projekat da se realizuje vi ste oformili jednu radnu grupu od stručnjaka i eksperata, koji su se posle nekog vremena distancirali od ovog koncepta koji ste nam ponudili i nisu dolazili na sastanke. Jednostavno, ako su oni izašli kao stručnjaci i eksperti, moje je pitanje za vas, a geslo vaše političke opcije je „stručnost ispred politike“, ko je pisao ovaj zakon? Da li su pisali stručnjaci ili su pak pisali političari? To je prvo pitanje na koje želimo da nam odgovorite.
Takođe, ovde je rečeno da je bilo javne rasprave. Javne rasprave jeste bilo pre dve godine, ali ne o ovom nacrtu zakona koji mi danas imamo, već o sasvim drugom nacrtu zakona. Na tim javnim raspravama upućene su mnoge kritike i umesto da izvučete pouku iz tih kritika, mi danas imamo zakon od 193 člana, jedan konglomerat loših ideja. Republika Srbija ima stari Zakon o sportu, koji je donet 1996. godine, koji ima 88 članova i koji je mnogo racionalniji od ovog zakona koji sad imamo. Jeste, u tom zakonu nemamo zakonsku odredbu o privatizaciji, ali taj zakon nije ni ugledao maltene svetlost dana iz jednog prostog razloga – zato što nisu doneti podzakonski akti i statuti, vezano za ovaj Zakon o sportu iz 1996. godine.
Ovaj zakon se donosi iz jednog drugog razloga, zato što je usvojena Povelja Saveta Evrope, dokument na kojem baziraju sportsku politiku sve zemlje u Evropi. Dobro bi bilo da spomenemo kako su one rešile ovu problematiku. Tako, recimo, Hrvatska ima zakon od 102 člana, koji je donet 2006. godine, Crna Gora ima zakon od 74 člana, Slovenija od 73 člana, Španija, svetska sila, koja je vama pomagala u pisanju ovog zakona, kao što ste rekli, ima zakon od 88 članova, Bugarska 75 i Rumunija od 95 članova.
Postavlja se jedno logično pitanje: da li će ovaj zakon o sportu doneti boljitak našim sportistima, našem sportu uopšte? Da li će dati rešenje kako ćemo finansirati sport i kakav će biti odnos države prema sportistima? Da li će država stvoriti jedan kvalitetni ambijent da srpski sportisti mogu napraviti kvalitetnije rezultate u nekom budućem vremenu? Jer, složićete se sa mnom, u poslednje vreme srpski sportisti ne prave kvalitetne rezultate, pojedinačno da, ali u kontinuitetu nemamo nekih medalja. Neki zvaničnici kažu da sport mora da deli vrednosti društva, pošto je društvo u tranziciji. Međutim, ima zemalja u okruženju koje takođe imaju istu sudbinu kao Srbija, a njihovi sportisti postižu sve bolje i bolje rezultate.
Želim da vam kroz primer Olimpijade pokažem koliko je naš sport spao na niske grane. Na poslednjoj Olimpijadi, kad bi se skupile medalje bivših sportista Jugoslavije, bili bi između sedmog i devetog mesta; u prethodnim reprezentacijama Jugoslavije srpski sportisti učestvovali su sa 50%, a Srbija je na poslednjoj Olimpijadi u Pekingu bila između 62. i 64. mesta. Mislim da ovo nije uspeh, već neuspeh srpskog sporta. Ako se sećate, omladina DSS-a je zatražila da podnesete ostavku posle tih olimpijskih igara. Možda, gospođo ministre, da ste podneli tad ostavku, mi sad ne bismo imali ovakav katastrofalni zakon, koji će sahraniti srpski sport.
Ono što sam hteo da kažem, a to smo pričali gore kad ste bili u našem poslaničkom klubu (ja vam se zahvaljujem što ste došli i posetili naš poslanički klub, jer ste jedan od retkih ministara koji dolaze da obrazlažu zakone), ovaj zakon favorizuje pre svega profesionalni sport, a marginalizuje ostale sportove, kao što su amaterski, školski, rekreativni, milicijski, vojni i univerzitetski sportovi. Morate da shvatite jednu stvar, za vrhunski sport mora da postoji baza, a baza su upravo ove vrste sportova o kojim sam pričao. Pojedine zemlje, poput Rusije, Amerike, velike sportske sile, gaje ove vrste sportova, jer iz tih vrsta sportova dolaze olimpijski pobednici, naročito u borilačkim veštinama. Mi smo ove sportove marginalizovali, stavili ih samo kroz formu javnog interesa, društvenog interesa.
Pričali smo o tome da je trebalo posebno razraditi ovu materiju. Školski sport se spominje ovde kroz dva člana, mi smo ovde o tome pričali. Neko je ovde takođe rekao, a ja se slažem sa tim, da je odnos dva ministarstva trebalo da da bolji rezultat. Naša zamerka je bila da školski sport nije regulisan na adekvatan način. Dešavalo se da zbog neredovnih lekarskih i sistematskih pregleda deca umiru na tim sportskim takmičenjima. To smo rekli i ja vas molim da ubuduće zajedno sa Ministarstvom prosvete to uzmete u obzir i mislim da ćete to kvalitetno odraditi.
Rekreativni sport je takođe bitna kategorija. Pošto je još 1978. godine usvojena Povelja Uneska o fizičkom i telesnom vaspitanju, u tom kontekstu želim da vas podsetim da određene zemlje imaju zakonska rešenja, zakonske odredbe u svojim zakonima, vezane upravo za rekreativni sport. S obzirom na to da je u eskalaciji bolest kardiovaskularnog sistema, pretpostavljam da je trebalo da rekreativni sport ima malo više prostora u ovom zakonskom rešenju.
U Finskoj se 90% građana bavi sportom, ako pričamo o zemljama EU. U Portugaliji je to najmanje 40%. Kada pogledamo koliko se ljudi kod nas bavi rekreativnim sportom ili uopšte sportom, videćete jednu stvar – da se od celokupne populacije 18% očeva bavi, 13% majki, dok bake i deke mnogo manje.
Kada je reč o školskom sportu, to sam zaboravio da vam kažem, gospođo ministre, analizirajući decu i njihovu problematiku najčešće se pojavljuje to da deca u predškolskom i školskom uzrastu imaju deformitete. Na teritoriji Srbije kod 76% dece koja se ne bave sportom, iz te školske populacije, postoje deformiteti.
Kada je reč o ovom zakonu, najveći kamen spoticanja je upravo transformacija klubova. Tu mi iz DSS-a imamo najveću zamerku. Zapravo, i sami ste rekli da je ovo neki mali leks specijalis, da je transformacija društvenog kapitala u državni. Zapravo, namećete nevladinim organizacijama, pošto su mnogi klubovi nevladine organizacije, samo su dva kluba profesionalizovana, a to su „Čukarički“ i „Radnički“, bez odluke njihove skupštine, jer jedino oni mogu promeniti pravnu strukturu kluba, namećete da moraju da se registruju kao privredna društva ili privredna društva sa posebnim ograničenjem. Na taj način stvarate uslove da se ti klubovi prodaju kao preduzeća, fabrike itd.
Mislimo da na taj način kršite član 86. Ustava, koji tačno kaže – jemči se privatna, zadružna i javna svojina. To je prvi stav. Tu ste morali da povedete računa o Ustavu, jer postoji mogućnost da neko uloži žalbu Ustavnom sudu i da se ovaj zakon poništi, upravo zato što je protivustavan. Pitam vas, u kom pravnom sistemu koje države je moguće da se društvena imovina konvertuje u državnu imovinu? Nijedan pravni sistem nijedne države to ne poznaje.
Kada je reč o finansiranju klubova, takođe smo hteli da vam stavimo jednu sugestiju, zato što se država suviše umešala, tzv. državni intervencionizam. O tome su pričale i kolege. Vi malim klubovima određujete da njihovi članovi mogu uplaćivati članarinu 10% od prosečnog ličnog dohotka. Navešću vam primer Leskovca, gde je lokalna samouprava za ceo sport odvojila (a u gradu imamo preko 140 klubova, Leskovac je peti grad u Srbiji, imate državnog sekretara iz Leskovca) svega 20 miliona. Kako će se oni finansirati, a mnogi od njih imaju i mlađe kategorije, treba da plaćaju sudije, treba da plaćaju delegate? Na koji način će se finansirati, ako ne plaćaju članarinu više od 10%? To je pitanje na koje treba dati odgovor.
Takođe, ovde primećujemo i asimetrično finansiranje, pošto u zakonu stoji da može finansirati lokalna samouprava, autonomna pokrajina i Republika Srbija. Sportisti iz Republike Srbije su u nezavidnom položaju, zato što sportisti iz Vojvodine imaju trostruki način finansiranja i imaće mnogo više sredstava, što znači da će kvalitetan sport otići u Vojvodinu. S obzirom na to da smo im preneli određena prava statutom koji smo usvojili, postoji mogućnost da se u nekom narednom periodu reprezentacija Vojvodine takmiči sa kvalitetnijim sportistima nego što ima reprezentacija Srbije, zato što im je to Statut Vojvodine omogućio i prenošenje nadležnosti i prava iz sporta.
Ono na šta takođe imamo zamerku, to je diskreciono pravo ministra. Suviše diskrecionog prava ministra ima u ovom zakonu. Umesto da Vlada bude ta koja nudi zakone, vi ćete to formulisati na jedan sasvim drugi način. Vlada je na taj način generator korupcije. Ovo ne imputiram vama, može neko sutradan biti neki novi ministar, hoću da vam kažem da je Srbija na 83. mestu po percepciji i prepoznatljivosti korupcije i da su ovakvi zakoni upravo generatori korupcije. Dakle, kad ministar ima diskreciono pravo da odlučuje o nekim stvarima, to je predznak za koruptivno delovanje. Neću da verujem da će se to desiti i sada, ali kažem da je to jedna od pretpostavki.
Ono što je nama nejasno, to je da ulazimo u privatizaciju, a zakon o denacionalizaciji i restituciji nije donesen. Postoji mogućnost da se neko ko polaže tapiju na određeno zemljište oko stadiona javi. Znam da je to rešeno drugim zakonima, ali postoji mogućnost da traži svoje imovinsko-pravne odnose, da traži ono što je njegovo.
Poštovani prijatelji, poslanici, obraćam se i vama, ali i kolegama iz opozicije i vlasti, u slučaju usvajanja ovakvog zakona, a mislimo da zakon treba povući iz skupštinske procedure i doraditi, Srbija ubuduće neće imati kvalitetne sportiste kao što su Vlade Divac, Dragan Stojković Piksi, već će biti prosečna sportska zemlja. Da se takve stvari ne bi desile, sve vas molim, ujedno i vas, ministre, da povučete ovaj zakon, jer je to dobro za srpski sport. Zahvaljujem.

Iskorišćeno je 15.45 minuta od vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.
Da li se još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika javlja za reč? Narodni poslanik Slađan Mijaljević, ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe SRS.

Poštovano predsedništvo, gospođo ministre, poštovane kolege, ovo moje obraćanje, gospođo ministre, nemojte da shvatite lično, nego moju reakciju podelite sa jednim delom Vlade, a malo više podelite sa ostalim koalicionim partnerima.
Dakle, Predlog zakona o sportu izazvao je zaista ozbiljna reagovanja. Sa razlogom je izazvao i veliko interesovanje, jer pokriva veliku oblast života većeg dela stanovništva, kod nekih direktno, kod nekih indirektno, ali nema dela populacije koji ne dotiče. Reagovali su mnogi stručnjaci, čak neki koji su pisali prvu radnu verziju i po medijima veoma negativno ocenjuju ovaj predlog zakona.
Što se tiče nas iz SRS, uvek se trudimo da neke životne oblasti depolitizujemo. Sport je jedna od njih. U protekle tri godine smo kroz saradnju u skupštinskom Odboru za sport i omladinu imali zaista dobru saradnju sa Ministarstvom za sport i omladinu. Naravno, verujemo da je Ministarstvo uložilo veliki trud u izradu ovog predloga zakona, ali ovaj predlog zakona je mesto gde se ozbiljno razilazimo. Mi smo na ovaj predlog zakona podneli blizu 60 amandmana. Zaista smo mogli još toliko. Međutim, ipak smo izabrali da se bavimo suštinom.
Vrlo je bitan ambijent u kome donosimo ovaj zakon i u kome on treba da funkcioniše sa pojedinim svojim odredbama, dakle, socijalna i ekonomska situacija koja već duže vreme vlada u Srbiji, pod izuzetno (to je moje mišljenje, a mislim i stranke) nesposobnom i korupcionaškom vlašću DOS-a. Ovo „DOS-a“ mislim – u raznim njegovim oblicima. Pored nesposobnih vlasti, bilo je dosta međusobnog sputavanja između raznih dosovskih struja, naravno, sve na štetu građana Srbije. Naravno, preko svega toga je i svetska ekonomska kriza, kao i domaća, koju ste stvarali desetak godina. Iz ove svetske možda i izađemo, ali iz ove domaće teško. Dakle, to je ambijent u kojem donosimo zakone i ovaj zakon o sportu.
Po nama, ovaj zakon je rogobatan, nedovršen, neki delovi su dobri, neki veoma slabi, ali i oni dobri nisu usklađeni sa situacijom koja u državi postoji već dvadeset godina i ne vidi joj se kraj. Dakle, kao što sam već rekao, veoma loša ekonomska, socijalna, politička situacija.
Zakon je, upravo zbog neujednačenosti, vrlo teško razumljiv. Kada krenete da ga čitate ili kao mi poslanici da radite na njemu i vidite sve njegove mane i vrline, počne prosto da vas usisava u sebe kao nekakav vrtlog kome se ne vidi kraj, tako da na nekom nivou morate da presečete i tu stanete i da ga obrađujete do tog nivoa.
Ovo stanje je upravo zbog toga, kao što se nama čini, a kasnije smo kroz raspravu i dobili potvrdu toga, što ga je radilo nekoliko interesnih grupa, radilo ga je nekoliko stručnih grupa. Prvu radnu grupu domaćih stručnjaka iz sporta, koja je započela izradu prvog nacrta pre par godina, vi ste raspustili. Pojedini stručnjaci iz te prve radne grupe su vam postali ozbiljni oponenti na svakom sledećem nacrtu. Zatim su vam pomagali i neki strani stručnjaci. Sve u svemu, ti pokušaji okupljanja stručnjaka nisu sami po sebi loši, ali njihovi predlozi, po nama, nisu baš najsrećnije uklopljeni u ovaj predlog zakona. Jedan deo kao da su radili sportski entuzijasti, drugi zaljubljenici u sport, treći sportski radnici, a četvrti političari.
Po nama, klubovi gube autonomiju, mnogo je veće i nepotrebno mešanje države u rad klubova. Pojavljuje se i neko lice koje imenuje Vlada i ono ulazi u upravni odbor kluba. Meni se odmah nameće pitanje da li se mi tu vraćamo u neko sovjetsko vreme, pa dobijamo neke nove komesare, odnosno, ako vam Vlada da neki novac, onda ona postavlja nekakvog nadzornika? Sa ove tačke gledišta, meni izgleda kao da taj nadzornik donosi svileni gajtan, jer se bez njega ne može ništa više raditi u klubu, ni prodati, ni kupiti.
Reagovanja po medijima, pa i na skupštinskim odborima su se najviše vezivala za fudbalske klubove Zvezdu, Partizan pa i Vojvodinu. Učesnici u diskusiji su veoma negativno tumačili moguće posledice ovog predloga zakona prema naša dva-tri vodeća kluba. Ako su ti naši sportski stručnjaci, kao i ostala zainteresovana javnost zabrinuti za velike klubove, imaju pravo na to. Međutim, mene mnogo više interesuje sudbina drugih klubova, malih klubova, klubova takozvanih malih sportova, gde se sportisti takmiče ekipno i pojedinačno, a baš u tim sportovima postižemo svetske rezultate, svetski smo prvaci i pojedinačno i ekipno. Naši sportisti u tim „malim“ sportovima su svetski prvaci, i pojedinačno i ekipno, i muškarci i žene, i u seniorskoj i u mlađim kategorijama.
U delovima zakona vidi se nesrazmera: deo o olimpijskom sportu opširno je obrađen, a prosto je neverovatno da je školski sport u ovom predlogu zakona obrađen samo sa dva člana, i to prebrojavanjem i prepoznavanjem aktivnosti i kraj, nema dorade sistema. Školska i studentska takmičenja dovode do Univerzijade, dakle, školski sport nije naivna stvar. Učenici za vreme nastave vežbaju po školskom programu, nakon nastave u vannastavnim aktivnostima, većina u svojoj ili u nekoj obližnjoj školi trenira u klubovima koji imaju zakupljene termine u školskim salama, velikim i malim, po holovima; strelci vežbaju po bibliotekama. Ovo je primer koji ja znam, doduše, radi se samo o vazdušnoj pušci, vazdušnom pištolju. Plesači plešu po svečanim salama, mačevaoci treniraju po hodnicima.
U ovom delu o školskom sportu moglo bi se nadugačko i naširoko, jer kakav zaista plan i program mi imamo za školski sport? Pazite, jedno je nastava fizičkog vaspitanja, gde se uči o svim sportovima, a drugo je kada prepoznate dobre predispozicije i talenat kod neke dece, pa se oni takmiče u tri-četiri sporta i nastupaju za svoju školu u tim sportovima. Kako su stariji, naravno, broj sportova se smanjuje, a rezultati i zahtevi postaju mnogo ozbiljniji, do ulaska u reprezentaciju za Univerzijadu.
Šta mi imamo? U osnovnoj školi jedva se nešto radi. U srednjoj školi prekid, čak i fizičko vaspitanje rade pretežno oni koji već ozbiljno treniraju u nekom sportu, ostali ništa. Na fakultetu potpuno prestaje fizička aktivnost. Pa ko se to onda takmiči na Univerzijadama za naše reprezentacije? Upravo oni studenti koji po nekim drugim sportskim klubovima vežbaju u školskim prostorima, po bibliotekama, holovima i hodnicima.
Ponovo dolazimo do onog pitanja: šta mi imamo od školskog sporta? Nemamo ništa, nemamo najosnovnije, nemamo sistem. Da bih bliže objasnio široj javnosti šta neki imaju, a mi nemamo, upotrebiću sledeće primere, recimo iz vaše voljene Amerike. Ono što mi nemamo, a mnoge druge zemlje imaju je koledž sport kroz koledž lige, pa se iz koledž klubova košarke, ragbija, rvanja, plivanja ide u profesionalce, sa završenim fakultetom u zrelijim godinama. Da li mi u Srbiji imamo neku ozbiljnu studentsku ligu u nekom sportu? Tako je na zapadu, a slično je i na istoku. Zašto, recimo, Japanci počinju sistemski da treniraju džudo sa četiri-pet godina u obdaništu, pa u osnovnoj školi imaju redovan predmet fizičko vaspitanje i redovan predmet džudo? Zato što imaju sistem. Sistem organizovanijeg treniranja i takmičenja kod nas nikada nije zaživeo. Ko zna da li će ikada zaživeti.
Vi kroz ovaj predlog zakona predviđate i sportskog nadzornika i sportskog inspektora. Šta im piše u opisu posla? Da one sa vazdušnom puškom izbace iz biblioteke i one sa mačevima isteraju iz hodnika sa trećeg sprata neke osnovne škole? Zar mislite da se njima trenira po bibliotekama, a ne po streljanama? Ili po školskim hodnicima, a ne po mačevalačkim borilištima sa adekvatnom mekšom podlogom, a ne po betonu?
Zašto se tako radi? Zato što su nam klubovi siromašni, zato što su nam treneri slabo plaćeni, zato što ne postoji sistem sponzorisanja. Ne može se sve iz budžeta sponzorisati, podvlačim – ne može se sve iz budžeta sponzorisati, državnog ili pokrajinskog budžeta, ne može sve da se finansira. Potreban nam je ozbiljniji sistem u sponzorisanju. Naši sportisti sami sebi plaćaju putovanja na takmičenja i pripreme, klubovi, da bi odbranili titulu evropskog prvaka, podižu kredit u banci da bi platili put na Evropsko prvenstvo! Nonsens. Zbog toga postoje sivi i crni tokovi novca između privrede i sporta, naravno. O tome će više govoriti moje kolege u načelnoj raspravi i videćete šta nam se sve dešavalo u proteklih dvadeset godina.
Naravno, od toga samo nekolicina ljudi ima koristi. Oni koji prolivaju suze, znoj i krv nemaju gotovo ništa, osim ličnog zadovoljstva. Naravno, uz određeni broj izuzetaka, i to opet u velikim sportovima, odnosno bogatim sportovima. Ali, da bi se došlo do velikog kluba, da bi se ušlo u prvu ligu, ogromna većina sportista mora da prođe kroz male klubove, mora da stiče osnovno znanje o sportu upravo u tim malim klubovima i, naravno, jednog dana će postati veliki i zaigrati u prvoj ligi.
Naši sportski centri su u užasnom stanju, na stranu to što u manjim sredinama i ne postoje. U one koji postoje nije ulagano decenijama, kofe vise sa plafona u grozdovima. Mislim da u Sportskom centru „Pinki“ u Zemunu kofe na plafonu stoje poslednjih 25 godina. Zanima me šta će povodom toga da urade sportski nadzornik i sportski inspektor, pošto postoji opasnost da se neka kofa, polupuna, od nekih pet, šest, deset kilograma, stropošta sa visine od sedam-osam metara na glavu nekog vežbača.
Kada pomenuh ova dva nova radna mesta u sportu, sportskog nadzornika i sportskog inspektora, ako se ne varam, da li se to državna administracija još malo širi i od čega ćete ih plaćati? U budžetu nemate novca ni za ove sadašnje budžetske korisnike. Ili će oni možda raditi volonterski? Čisto sumnjam. Ili ste smislili neki novi način da namaknete novac?
Evo jednog primera, gotovo neverovatnog, kako se ponašaju neki ljudi u Srbiji kada se dokopaju vlasti. Ove zime na Kopaoniku redarska služba, neki inspektori „Skijališta Srbije“ u pratnji policije maltretiraju sve one za koje im se učini da podučavaju neko lice koje stoji na skijama pored njih. Kazne samo pljušte. Dakle, niko nema pravo da po slobodnoj volji odabere ko će da ga obučava, već mora da ide u ski-školu koja je dobila licencu za rad na Kopaoniku. Naravno da na uređenim skijalištima mora da postoji neki red i zakon i da se mora održavati red u saobraćaju, ali nema ni na svakoj planini takve uređenosti kao što je na Kopaoniku. Naravno, i ovi početnici koji uče ne uče na najtežim stazama.
Koji su to licencirani instruktori obučavali tokom svih ovih decenija ostale skijaše po Srbiji? Do sada baš i nije moralo, a od sada baš mora. Postavlja se legitimno pitanje – od kada, od sada? Pa, od kada su „Skijališta Srbije“ pod ingerencijom Ministarstva ekonomije.
U delu o privatizaciji predvideli ste sledeće – klubovi mogu da se privatizuju, ali ne moraju. Međutim, predvideli ste da postoje tri zainteresovane strane: klubovi, zainteresovani kupac i Vlada. U dobro uređenoj državi neko bi rekao – odlično, dato je mnogima da po slobodnom izboru odluče šta im je volja. Ali, mi ne živimo u dobro uređenoj državi. Posle deset godina vaše vladavine i sprovođenja ekonomije destrukcije, kada spomenete nekome u Srbiji reč „privatizacija“ građanima Srbije odmah pozli, jer u Srbiji reč „privatizacija“ ima drugo značenje, znači – otmi.
Ko bi to kupovao klubove po Srbiji? Ovi što su kupovali preduzeća, ovi što su kupili Luku Beograd, ovi što su kupili „Ušće“, ovi što su od Rakovice napravili industrijsko groblje? Samo na potezu Luke Beograd, od prvog dimnjaka Fabrike kartona na Adi Huji, pa do poslednjeg dimnjaka toplane na Dorćolu, zatvoreno je petnaest fabrika, ili će biti u najskorijem periodu zatvorene. Naravno, većim delom po nekom zakonu, a ostalo određenim prevarama.
Sada dolazimo do pitanja privatizacije u sportu. Ko će da zaštiti neki klub koji ne želi da se privatizuje od tajkuna i saradnika u Vladi? Da li neko može da zamisli da će se odbraniti neki klub ili mali klub koji ne želi da se privatizuje, kada nije moglo da se odbrani deset fabrika u centru Beograda? A tek kako proceniti imovinu pojedinih klubova? To će morati klubovi sami, novi trošak. Pripremaju se sami, o svom trošku, za svoju pogibiju, a onda se pojave „ljubitelji sporta“, čitaj tajkuni, da vide šta može da se ućari po što nižoj ceni, ako može i džabe.
Primer: koliko klubova različitih sportova trenira na Zvezdinom stadionu? Pazite ovo, Zvezdinom stadionu. Jeste Zvezdin stadion, ali kojeg kluba, iz kojeg sporta, koji nosi ime Crvena zvezda? Fudbaleri koriste fudbalski teren, ali da li samo oni koriste fudbalski teren? Gde su tu, recimo, atletičari? Ne mislite valjda da je neko pravio atletsku stazu zbog fudbala? Pravljena je valjda zbog atletike, tu su i zaletišta i bazeni sa peskom za skok udalj, troskok i zaletište za skok uvis, sa i bez motke. Sve ovo ne treba fudbalerima, ali fudbalski teren treba atletičarima. Gde mislite da oni mogu da bacaju koplje, disk, kladivo? Naravno, atletici trebaju i tribine.
Šta hoću da kažem? Vi ste u zakonu predvideli da novi vlasnik nekog sportskog objekta ne može da menja namenu, ali da bi se privatizovao, odnosno prodao stadion Crvene zvezde mora da se složi nekoliko klubova, možda 20, 30. Ko ima manje ili više udela u tom stadionu? Koliko klubova ima SD Crvena zvezda? U svakom sportu koji se vežba ovde u Srbiji imaju po jedan klub; po nekom spisku do kojeg sam ja došao imaju 31 klub. Svi oni ulagali su u stadion Crvene zvezde ili je preko njih ulagano u stadion Crvene zvezde. Šta mislite da li će oni moći da ispune rok da se registruju po novom zakonu? Mislim da će tu sudovi da rade, da bi se braća podelila među sobom, a kakva je brzina naših sudova, to je tek priča za sebe.
Moralo je da se ide postupno, etapa po etapa. Ovako ste napravili veoma komplikovanu situaciju, plus situacija u državi. Koliko još postoji sportskih društava sa po 10 ili 15 klubova koji treniraju na jednom mestu?
Ovde se, kao i na drugim mestima, radi o novcu. Moraju se sve rasute transakcije usmeriti u željene tokove, a tokovi u određene kase, koje kontroliše što manji broj ljudi, i sve to prema Ministarstvu ekonomije.
Naš stav je da mnogo i oštro propisujete, a malo dajete. Ovaj novac što ste dali sportistima u protekle tri godine – dobro je, ali je kroz ovaj rogobatni i opširni predlog zakona trebalo da date i sistemska rešenja za bolje uslove, za lakše postojanje klubova, lakši život klubova, za bolje finansiranje, odnosno sponzorisanje i sistem za školski sport.
Hoću da kažem, nama u Srbiji, građanima države Srbije je najveća relaksacija i razbibriga sport. Iz te razbibrige i relaksacije stvaramo svetske šampione, u gotovo nemogućim uslovima. Ovaj ili neki drugi zakon o sportu u državi Srbiji mora da poboljša uslove, bolje sale, teretane, terene, sportske centre, bolji sistem sponzorisanja, mora da dovodi ljude da vežbaju, a ne da ih suzbija, da ih guši dodatnim pravilima i nametima, da se isteruju na ulicu, na parkinge, u školska dvorišta, kafane, kafiće, bircuze, razne kladionice, igraonice, zavijeni u oblake duvanskog dima i ko zna čega još, a to čega još najviše izgleda zavisi od sposobnosti i snalažljivosti lokalnih dilera.
Mnogo je ozbiljnih pitanja, a malo kvalitetnih odgovora. Čini mi se da će ovaj zakon biti veoma negativan eksperiment. Hvala.

Zahvaljujem. Da li se još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč da iskoristi svoje pravo u delu sednice kada pravo na reč imaju predsednici, odnosno ovlašćeni predstavnici? (Ne.)
U tom slučaju obaveštavam vas da su, saglasno članu 96. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja načelnog pretresa prijave za reč u pisanom obliku, a sa redosledom narodnih poslanika, podnele sledeće poslaničke grupe: Poslanička grupa SPS-JS, Poslanička grupa DSS, Poslanička grupa LDP, Poslanička grupa G17 plus, Poslanička grupa ZES, Poslanička grupa Napred Srbijo, Poslanička grupa SRS.
Prvi prijavljeni na listi govornika, po prijavama za reč u načelnom pretresu o Predlogu zakona o sportu, jeste narodni poslanik Zoran Kasalović, a posle njega narodni poslanik Zoran Šami.

Zahvaljujem. Uvaženo predsedništvo, poštovani predstavnici Ministarstva, na samom početku želim, pre svega, da izrazim priznanje resornom ministarstvu i ministarki zbog toga što, evo, posle izvesnog vremena, javne rasprave i javne debate, imamo Predlog zakona o sportu, koji je sistemski zakon.
On svakako ima nameru i želju da izrazi interes sporta, kako amaterskog, profesionalnog, rekreativnog, olimpijskog, posebno osoba sa invaliditetom, što ovaj predlog zakona posebno ističe i apostrofira. Zatim, školski sport, za koji bih želeo da je nešto više zastupljen u ovom zakonskom predlogu i moja diskusija će uglavnom biti bazirana na ovoj temi; naravno, i vojni sport, koji bi mogao značajnije da bude obuhvaćen ovim predlogom zakona.
Takođe, ovaj predlog zakona zadire i u mnoga druga suštinska pitanja. Između ostalih su i dva koja su provejavala već u ovim raspravama u načelu, a tiču se privatizacije i finansiranja sporta, takođe, države i učešća države u samom sportu.
Poslanički klub SPS-JS izneo je svoje stavove, pre svega, kroz amandmane. Mi ćemo u raspravi u pojedinostima konkretnije govoriti o ovim temama, ali očekujemo da ova rasprava u načelu, a i u pojedinostima, iznedri najbolja rešenja kada je u pitanju privatizacija i uvaži zainteresovane i velike klubove, odnosno klubove od nacionalnog interesa. Naravno, kada je u pitanju finansiranje sporta, smatramo da sredstva koja se budu ostvarivala iz privatizacije ili drugim putem treba 100% ili u velikom procentu vratiti samom sportu. Učešće države treba definisati u skladu sa ustavnim odredbama, poštujući i međunarodne standarde, ali, naravno, i pozitivnu savremenu praksu u Evropi i svetu.
Kao što sam rekao, pre svega bih želeo da govorim o temi školskog sporta, koja je ovde već bila predmet rasprave. I u samom koncipiranju ovog predloga zakona deklarisano je više ciljeva, nekih 19; između ostalih, na rednom broju 14, da li po rednom broju ili po mestu važenja, definisan je, kao jedan od ciljeva, razvoj školskog sporta i unapređenje i utvrđivanje funkcionalnog sistema školskih sportskih takmičenja. Značaj ovog cilja potvrđuje i Evropska sportska povelja, zatim, Kodeks sportske etike, u kome se kaže da država, odnosno javne vlasti treba da osiguraju izgradnju temelja, odnosno sporta u školama i oko škola.
To je sigurno pravi i dobar put da se kod dece školskog uzrasta, omladine, pa i studenata razvije sportski duh, koji u suštini podrazumeva osobine kao što su fer-plej, poštenje, zdravlje, timski rad, posvećenost, solidarnost. Složićete se, svakako, to su sve osobine koje treba da krase jednog mladog čoveka i predstavljaju bazu za sve buduće životne aktivnosti mladog čoveka.
Zbog toga, značaj škole prepoznaje se u činjenici da je to mesto u kome sport pre svega ima masovni i humanistički izraz. On je zasnovan na nekomercijalnoj osnovi. Ipak, na ovom mestu, a i uopšte u diskusiji, pokušaću da iznesem dosta podataka koji potkrepljuju moje teze. Podaci govore da je veliki broj apstinenata, učenika oslobođenih od nastave fizičkog vaspitanja, a naravno, u toj situaciji i od učešća u školskim takmičenjima.
Na ovom mestu bih želeo da kažem da je školski sport jako bitan i zbog tzv. senzitivnog perioda deteta. Stručnjaci taj period definišu kao period u kome se fizičkim vežbanjem mogu postići veoma značajni i natprosečni rezultati u tom dobu. Ukoliko se taj senzitivni period u kome se mogu postići optimalni efekti propusti, taj zlatni period za razvitak odgovarajućih fizičkih sposobnosti će nepovratno proći.
Čini mi se da se ni ovim predlogom, sa svega dva člana o školskom sportu, nije puno vodilo računa u tom pravcu. Naravno, tu bi mogao da bude jedan put i trasa za planiranje i programiranje fizičke pripreme mladih u sportu. To je, pre svega, jedna baza i za stvaranje, da tako kažem, kvantiteta, masovnog učešća. Iz tog kvantiteta će sigurno, velika je verovatnoća, da proistekne i određen broj vrhunskih profesionalnih sportista.
Jedno istraživanje Republičkog zavoda za sport iz 2009. godine govori da naša mlada populacija iskazuje inverzan karakter fizičkih sposobnosti u odnosu na fizičku razvijenost. Šta to znači? Naša mlada populacija pokazuje napredak kada je u pitanju fizička razvijenost. Logično je, zbog ekonomskog i socijalnog napretka. Međutim, kada su u pitanju fizičke sposobnosti, motoričke i funkcionalne sposobnosti, tu imamo suprotan trend i smanjenje tih sposobnosti. Kada se to uporedi sa nekim rezultatima iz drugih evropskih zemalja evidentno je da su naši osnovci ispod proseka u većini tih rezultata. To svakako mora biti polazna tačka sa koje relevantne institucije i resorno ministarstvo, a i sve druge institucije i sportske organizacije u oblasti sporta treba da krenu u pravcu donošenja odgovarajućih mera. Svakako je u tom slučaju potreban i razvoj i unapređenje školskog sporta.
Godinama su se rezultati sporta i rekreacije procenjivali jedino po broju osvojenih medalja. Uticaj sporta i rekreacije na čoveka, na njegovo zdravlje, radnu sposobnost i kulturu življenja retko je evidentiran. Rekao bih da su upravo to aspekti kojima se valorizuje suštinska vrednost sporta.
Jedan od podataka koji takođe nije za pohvalu jeste da procene govore da se redovnim fizičkim vežbanjem u predškolskim ustanovama obuhvata svega 5-7% dece. Prema raspoloživim podacima zdravstvenih i predškolskih ustanova, broj poremećaja statusa kičmenog stuba je sa 60% iz 1987. godine porastao čak na 85-90%, statusa stopala sa 35% na 65%. Naravno, ta istraživanja pokazuju da su to anomalije u početnoj fazi. Ukoliko bi se one zapustile, u starijim uzrastima bi svakako prešle u značajniju vrstu deformiteta. Isti podaci govore o kretanjima kod osnovaca i srednjoškolaca.
Ako uz to dodamo da su deca danas manje aktivna nego njihovi vršnjaci iz ranijih generacija, treba konstatovati da se veliki broj učenika osnovnih i srednjih škola ne bavi ni minimalnom fizičkom aktivnošću. Jedan deo koji je uključen u bavljenje sportom je uključen u sportske klubove, koji su često komercijalnog karaktera. Roditelji treba da izdvajaju određena sredstva. U tim klubovima po pravilu su angažovani i nedovoljno kvalitetni treneri.
Specifični deo o kojem ovde razgovaramo je i studentska populacija. U Vojvodini gotovo da je organizovani sport kod studentske populacije zamro. Osim neke univerzitetske lige koja postoji u fudbalu i u košarci, ne postoje drugi, a do pre 15 godina je nastava fizičkog vaspitanja na svim državnim fakultetima bila obavezna.
Nekada smo imali masovna takmičenja, čuvene školske olimpijade, gde je više hiljada učesnika bilo prisutno. Ono što danas karakteriše tu vrstu takmičenja jeste da se jedan broj učesnika pojavljuje u duplom smislu: pre svega, kroz učešće u svojim klubovima pojavljuje se u tim aktivnim ligama, a i u ovim školskim takmičenjima. Naravno da tu treba preduzeti određene mere i možda primeniti američki model, koji predviđa formiranje jedinstvenog sistema takmičenja za tu nadarenu decu, a da se ostaloj deci ostavi mogućnost školskog takmičenja.
Istraživanja i ankete govore da deca školskog i srednjoškolskog uzrasta žele da se bave sportom, to shvataju kao način života, i da bi više volela da igraju u timu koji gubi nego da sede na klupi tima koji pobeđuje. To je jedan od osnovnih načina da se izvrši motivacija dece da se masovno bave školskim sportom. U tom slučaju, da bi se neka vrsta ovih problema prevazišla, potrebno je obezbediti određenu finansijsku podršku, ali i motivaciju nastavnika, profesora i svih onih koji učestvuju u ovom sistemu. Naravno, treba unaprediti saradnju škola sa lokalnim sportskim klubovima i sportskim savezima.
Želeo bih još da u prilog ovoj diskusiji iznesem i neka istraživanja koja su urađena u Srednjobanatskom okrugu, kome pripada i moja opština Žitište. Podaci govore da je oko 80% sedmogodišnjaka intenzivno ispred računara, veliki broj njih provodi vreme sedeći ispred TV ekrana i video prijemnika; samo 1% uopšte ne gleda TV ili video. To su podaci koji stvaraju određene predispozicije kod te populacije.
Ako kažemo da dve trećine srednjoškolaca u Srbiji puši, a da osobe u okolini tih pušača... dakle, većinom, ta jedna trećina koja je preostala su pasivni pušači i konzumiraju oko 40% duvanskog dima, sa svim posledicama.
Želeo bih da kažem da je jasno izražen značaj izgradnje temelja sportskog duha kod dece i omladine i sporta u školama i oko škola. Zbog toga želim da se jasno izraze programi i projekti podrške školskom sportu. U tom smislu će i resorno ministarstvo, u svakom slučaju, imati apsolutnu podršku poslaničkog kluba SPS-JS. Zahvaljujem.