Poštovana predsedavajuća, uvažena gospođo ministre, poštovane kolege, posle dugog vremena evo zakona o sportu ispred nas. Naravno, on je izazvao dosta pažnje, izazvao je dosta polemika o nekim stvarima i to je posledica dugogodišnjeg čekanja na ovaj zakon, koji treba da definiše mnogo toga.
S obzirom na vreme koje imam, neću se držati onoga što su mnoge moje kolege izrekle, a to je privatizacija klubova, legalizacija imovine itd. Osvrnuću se na jedan segment, jednu grupaciju koja je izuzetno u sportskim rezultatima afirmisala našu državu, a to su osobe sa invaliditetom, i njihovo učešće u sportu.
Mislim da do sada, bilo da je u pitanju ova sadašnja, bez ikakvih namera da me lično shvatite, ministarstva nisu baš pratila adekvatno ono što su te osobe na velikim međunarodnim manifestacijama ostvarivale kao rezultate. Prosto nisu. Često razgovaram sa njima, prosto su prinuđeni da skupljaju novac da plate kombi da odu negde na neku međunarodnu manifestaciju, pogotovo kada je u pitanju Evropsko prvenstvo, kada je u pitanju streljaštvo, atletika.
Naravno, pomaka ima i, hvala Bogu, zahvaljujući vama, ministre, ali i vašim saradnicima, to se pomera. Pomera se na osnovu projekata, na osnovu svih onih tendera, na osnovu međunarodnih kalendara takmičenja, i to je dobro.
Čini mi se da ovim predlogom zakona nije u potpunosti obuhvaćena, bar ne adekvatno, ova kategorija naših sportista. Naravno, čuo sam da je u pitanju jednakost sportista i to je dobro, pošto smatram da su osobe sa invaliditetom jednake u odnosu na aktivne sportiste.
Dobro je što je nacionalno priznanje, u vidu primanja za osvojene medalje, na istom nivou kada su u pitanju zdravi sportisti i sportisti invalidi, za razliku od nekih zemalja EU; u pripremnim razgovorima sa nama rekli ste da negde imaju umanjeno, svega 30%, kao što je, čini mi se, u Mađarskoj, ako sam vas dobro razumeo. To je izuzetno pohvalno i to je jedna od dobrih stvari. No, ne mogu svi sportisti da osvoje vrhunske rezultate, ponajmanje osobe sa invaliditetom koje se bave sportom. Prosto, to nije ni normalno.
Uzeću još jedan segment, a to je uticaj sporta na svakog, ovde smo dosta čuli od naših kolega, da sport izuzetno utiče na zdrav život, na razvoj itd. Dodao bih tu još jedan mali segment, a to je da na invalide sport utiče dodatno kao važna karika njihove resocijalizacije unutar društva u celini; tada se oni dodatno osećaju važnim. Mislim da tome treba posvetiti možda malo veću pažnju nego što je bilo do sada. Ne možda, nego sigurno.
Prosto, očekujem da u narednom periodu Ministarstvo ima bolju podršku kada su u pitanju rezultati ili pripreme vrhunskih sportista i osoba sa invaliditetom, ali i ostalih klubova i društava u našoj državi koja okupljaju te osobe i invalide i koji se trude da nađu načina, mogućnosti da im obezbede kakve-takve uslove za što adekvatnije treniranje.
Mnogi sportski objekti koji su ovde bili predmet rasprave, i verovatno će biti u narednim danima predmet rasprave, privatizacija tih sportskih objekata, jednostavno nisu prilagođeni tim ljudima. Oni ne mogu da ih koriste. Vrlo malo sportskih objekata, u smislu otvorenih terena, ima sve potrebne atribute da bi se i ti ljudi bavili tim sportom. Neki zatvoreni gotovo da nemaju ništa.
Potrebni su silni napori i organizacija da se stvore neka sredstva, da plivači, koji imaju zaista fantastične rezultate, strelci, koji pogotovo imaju fenomenalne rezultate, ali nemaju adekvatnih streljana, atletičari, koji imaju svega jedan ili dva stadiona gde mogu da odu sa tim kolicima... Videli smo nedavno, naš kolega, jedan sportista, inače, invalid, doneo je značajnu medalju sa Svetskog prvenstva u atletici itd.
U vezi s tim što sam do sada naveo, očekujem i verujem da će ovakav predlog zakona biti jedna dobra polazna osnova, kako za sve ostale oblasti koje je obuhvatio, tako da malo šire obuhvati i ovu oblast, uz malo više adekvatnih pristupa invalidima, prosto da omogućimo da još bolje rezultate postižu.
U prilog tome koliko je to značajno treba izneti činjenicu da su naši paraolimpijci sa Paraolimpijade u Pekingu došli sa izuzetno puno medalja, da to ovde nije propraćeno, bilo je svega nekoliko pasusa u nekim javnim štampanim glasilima; da je prenos otvaranja Paraolimpijade iz Pekinga pratilo pola sveta, ali na našim televizijama ga nije bilo itd.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, vreme koje je na raspolaganju vašoj poslaničkoj grupi je iskorišćeno.)
Završavam. Verujem da ćete, gospođo ministre, ipak imati razumevanja i posvetiti više pažnje.

Reč ima ministarka omladine i sporta gospođa Snežana Samardžić Marković.

Hvala puno. Veoma sam zahvalna narodnom poslaniku Dujoviću na tome je što je upravo ovu temu pomenuo.
Sa stanovišta Ministarstva, mogu da vam ilustrujem da je po pitanju sportske infrastrukture za prilagođavanje sportistima sa invaliditetom u praksi već mnogo toga učinjeno, od, na primer, ugrađivanja lifta u Sportskoj hali „Jezero“ u Kragujevcu do posebnog prilagođavanja bazena u Svilajncu ili Bečeju, do toga da je i Republički zavod za sport prilagođen osobama sa invaliditetom, i u svlačionicama i u liftu.
Moram da pomenem da planiramo da uradimo još puno toga. Na primer, trenutno je u izradi poseban projekat za Školu za slepe i slabovide „Veljko Ramadanović“ u Zemunu itd. Znači, puno toga činimo za sportsku infrastrukturu za osobe sa invaliditetom.
Međutim, kad ste već pomenuli zakon i elemente zakona koji se na to odnose, reći ću vam, pod jedan, da je, za razliku od važećeg zakona iz 1996. godine, u novi zakon o sportu unet paraolimpijski komitet, koji se pre svega bavi vrhunskim sportistima sa invaliditetom. Takođe, pomenuću, ilustracije radi, član 114, gde se kao opšti interes navodi upravo briga o osobama sa invaliditetom. Navešću i član 145. stav 3, koji se odnosi na objekte i predviđa da se svi objekti koji se u budućnosti budu pravili prilagode osobama sa invaliditetom.
Na taj način kroz zakon mi ne samo što signaliziramo i normiramo inkluziju, nego je ovde i ohrabrujemo, naročito u vezi sa stavom 4, gde govorimo o načelima, to je načelo dostupnosti i ravnopravnosti; praktično smo ga, kroz ovu obavezu da se objekti prilagode sportistima sa invaliditetom, mi u stvari zacementirali. Kroz to vidite jedno duboko opredeljenje, i sami ste pomenuli nacionalna priznanja, da ne pravimo nikakvu segregaciju između sportista, nego da ih jednako i ravnopravno tretiramo, kako u praksi, tako, kao što vidite, i u zakonu. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Miljan Ranđelović, a posle njega narodna poslanica Smiljana Milisavljević.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici Vlade, mislim da ovde već postaje trend da mlade generacije prosto jedva čekaju da razgovaraju o budućnosti. Naravno, svaki sistemski zakon, kad uđe u ovu salu, jeste upravo razgovor o budućnosti. Ako postoji neka oblast u društvu koja nema svoju budućnost, ako nemamo sistemsko planiranje, onda je to svakako oblast sporta.
I pored nekih tema koje dotiču ovaj predlog zakona o sportu, želim da na ovom mestu podvučem temu koja je iznad svih tema, a to su deca, to je čovek i to je život naših sugrađana. Mislim da nema tog čoveka koji nije srećan, onako iskreno srećan, kada naši sportisti pobeđuju, ali, isto tako, ima mnogo ljudi koji se bave sportom, koji bi želeli da se i ozbiljnije bave sportom, ali su, nažalost, kilometrima daleko od tog ozbiljnog bavljenja sportom. Ako je čudno to što kažem „kilometrima daleko“, pojasniću. Svi smo svedoci da se decenijama unazad, regionalno posmatrano, vrlo nejednako ulagalo u razvoj sporta u našoj državi.
Kada pitate sportske radnike u Srbiji kakav to zakon njima treba da bi bili uspešniji u svom bavljenju sportom, oni kažu – onaj zakon koji će nas pustiti da radimo. To znači da je njima potreban i zakon koji će ih zaštititi od svih negativnih uticaja koji opterećuju sport. Koliko puta i koliko godina slušamo da je oblast sporta neophodno dodatno urediti, da je neophodno usvojiti jedan novi zakon o sportu. Sada je došao trenutak da raspravljamo i, naravno, da usvojimo ovaj sistemski zakon.
Razumem negodovanje opozicije, jer to negodovanje u principu samo potvrđuje moju tvrdnju da je ovo u stvari jedan dobar zakon. Prvi put imamo jasno definisane kategorije u sportu, prvi put imamo jasno definisane kategorije sportista, sportskih radnika i stručnjaka, bez kojih naravno nema sporta.
Meni je, kao predstavniku generacije koja ne želi da se bavi prljavim rabotama, generacije čiji pripadnici polako šire svoje porodice, generacije koja želi da živi u uređenoj državi Srbiji, mnogo bitnija oblast koja je u zakonu o sportu definisana kao „sport za sve“ i, naravno, školski sport. Zašto „sport za sve“? Pre svega zbog toga što nam to omogućava da imamo zdraviju populaciju. Meni je jako zanimljiv podatak koji sam pronašao, da na jedan dinar koji je uložen u sport u zdravlju štedimo tri dinara.
Često čujemo da imamo dobre zakone, ali da nemamo dobru primenu tih zakona. Zadovoljan sam zbog toga što ovaj zakon definiše sportskog inspektora, koji će biti zadužen da kontroliše sprovođenje ovog zakona i, naravno, da kontroliše sve propise koji će biti doneti na osnovu ovog sistemskog zakona.
S druge strane, kao predstavniku političke stranke koja svoje političko delovanje usmerava ka običnom čoveku i njegovom životu, kao predstavniku stranke koja političko delovanje usmerava ka vraćanju života u one delove Srbije odakle život pokušava da pobegne, meni je jako zanimljiv član 137. ovog zakona, koji jasno definiše ovlašćenja lokalne samouprave, u smislu razvoja sportskih objekata i sporta u tim mestima.
Nema tog profesionalnog sporta koji ne izađe iz jednog bazičnog sporta. Nema tog profesionalnog sportiste koji u nekom trenutku nije bio sportista amater i koji u nekom trenutku svog sportskog razvoja nije zavisio od svoje sredine. Niko ovde nije rekao šta kažu sportski radnici iz Niša, Knjaževca, Zaječara, Paraćina, Nove Varoši, Leskovca. Oni kažu da je ovaj zakon, u principu, jako dobar.
Ne mogu danas da ne primetim razliku između poslanika koji ovaj zakon vide kao sredstvo borbe za bolji i uspešniji sport i bolji i zdraviji život i onih poslanika koji ovaj zakon i današnju raspravu vide kao sredstvo za zadovoljavanje nekih više ili manje vidljivih drugih interesa. Većina nas, naravno, ima svoj omiljeni klub, ali to nije razlog da mi čitave delove zakona pokušavamo da obesmislimo iz tih razloga.
Malo je falilo pa da privatizacija postane centralno pitanje ove teme. Zbog toga moram da podsetim da je privatizacija u zakonu data opciono, što znači da je moguća, ali nije obavezna. Zalažem se za to da se iza sporta ne krije ništa osim samog sporta. Zalažem se za to da iz ovog segmenta našeg društva isteramo one pokvarene ljude. U tom smislu, želim da pohvalim 59. član ovog zakona. Zalažem se za to da se ova tema bavi isključivo sportom i zalažem se za to da cilj bude čovek, a ne da bude prevara ili samo zarada.
Pošto se, još jednom ponavljam, godinama svi slažemo i tražimo da se usvoji ovaj zakon o sportu, ne mogu da shvatim neke današnje diskusije koje su sada praktično protiv usvajanja ovog predloga, pa čak predlažu da se taj zakon povuče iz procedure. Zaista to ne mogu da shvatim. Razumem, s druge strane, iste te ljude koji su predstavnici nekih opozicionih stranaka, zato što takvim ponašanjem zastupaju svoju stranačku politiku, zastupaju svoje političke pozicije, a mi smo se na Odboru za omladinu i sport, iz različitih partija, složili da je sport oblast u kojoj moramo da neutrališemo uticaj politike.
Sportski duh je suštinska vrednost sporta. Karakteristike tog sportskog duha jesu: etika, fer-plej, upornost, poštovanje sebe i drugih učesnika u sportu, hrabrost i solidarnost. Ove vrednosti moraju biti iznad svih pojedinačnih interesa jer na ovim vrednostima počiva svako uspešno društvo.
U ime podrške ovim vrednostima, pozivam cenjene poslanike da u danu za glasanje daju svoju podršku ovom Predlogu zakona o sportu. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem. Narodni poslanik Smiljana Milisavljević ima reč. Izvolite.

Zahvaljujem. Poštovana predsednice, uvažena ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, sigurna smo da smo svi saglasni da su naši najbolji sportisti zaista mnogo učinili na podizanju ugleda Srbije u svetu, na šta smo svi veoma ponosni, i da na neki način predstavljaju naše ambasadore.
Međutim, polemika se otvara oko toga, o tome je govorio i poslanik Šami iz DSS-a, da li su oni do vrhunskih rezultata došli zahvaljujući našem klasičnom modelu organizovanja u sportu ili zahvaljujući njihovim porodicama, koje su morale mnogo da rizikuju i žrtvuju. Mnoge porodice ne mogu da rizikuju egzistenciju da bi podržale napredovanje jednog svog talentovanog deteta kroz sport. Zato mi iz Demokratske stranke insistiramo da država preuzme inicijativu; u protivnom, javnost za mnoge velike talente nikada neće saznati. To je nešto što je nedopustivo.
Nesumnjivo je sport delatnost od posebnog značaja za Republiku Srbiju i to se ovim zakonom konstatuje, ali zbog mnogo problema i nedefinisanosti i te kako predstavlja delatnost koju je neophodno temeljno urediti. Ovaj zakon pre svega daje ono što je sportu i svim činiocima oko sporta uvek nedostajalo, a to je odgovornost.
Dobra vest je da je strategija razvoja sporta u Srbiji podignuta na najviši nivo. Dakle, veoma je bitno što strategiju donosi Vlada Republike Srbije i donosi je za period od pet godina. U zakonu je dat jedan širi okvir u kom pravcu bi razvoj sporta kod nas trebalo da se kreće, sa jasno zacrtanim ciljevima i predviđenom realizacijom kroz budžet.
Moram da naglasim da se kroz ovaj zakon prvi put pokušalo, mišljenja sam uspešno, regulisanje i precizno definisanje sportskih udruženja, od osnivanja, naziva, članstva, imovine, pa sve do rešavanja sporova unutar udruženja. Dosadašnja praksa organizovanja sportskih udruženja je pokazala da ta klasična forma i način na koji je ona bila organizovana, istina, dovodi do nekih rezultata, ali uz mnogo problema, poteškoća i bez ikakvih garancija.
Upravo zbog nepreciznih pravila ko i za šta odgovara na nivou lokalne samouprave, pokrajine, Republike, često se po sistemu ličnih poznanstava i veza pokušavalo doći do finansijskih sredstava neophodnih za funkcionisanje i, u najčešćem slučaju, puko preživljavanje klubova, iz bilo koje grane sporta.
Novina ovog zakona je kako se definiše i ostvaruje opšti interes. Dakle, kroz finansiranje i sufinansiranje programa i projekata na godišnjem planu, a vezano za oblasti od opšteg značaja.
Veoma je bitno što je na precizan način definisana i kontrola budžetskih sredstava, i ja to pozdravljam, to je za primer. Ukoliko podnosilac određenog programa ne ispoštuje rokove i programe koji su predviđeni ugovorom i ne opravda finansijski izveštaj, Ministarstvo ima mehanizme da raskine ugovor.
Veliku polemiku u sportskoj javnosti izazvalo je i pokretanje pitanja vlasništva nad imovinom pojedinih sportskih udruženja, da bi se u određenim slučajevima možda krenulo i u razgraničenje vlasništva i pokretanje postupka privatizacije.
Dakle, privatizacija da, ali prethodno moramo znati koliki udeo vlasništva u sportskim klubovima ima država i ko vrši evidentiranje. Treba da se otklone sve kontroverze. U uvodnom izlaganju ministarka je rekla da klubovi ne bi trebalo da se plaše privatizacije, da je ona opcija. Zbog ovih kontroverzi bitno je da imamo odgovor na pitanje ko odlučuje o privatizaciji klubova, da li Vlada, Ministarstvo ili skupština klubova. Treba otkloniti sve nejasnoće, zato što se podigla velika prašina oko privatizacije, a ovo je zakon o sportu, a ne zakon o Zvezdi i Partizanu.
Kao dobar primer privatizacije navešću bivše socijalističke zemlje, koje su imale slično uređenje i organizaciju sporta, sa nedefinisanim oblicima svojine kojima je država upravljala. Upravo ulazak privatnog kapitala u klubove u ovim zemljama doveo je do vidljivih rezultata.
Kao i tehnologija, tako i sport mora da ide u korak sa vremenom, a zakoni moraju pratiti standarde koji se nameću u sportu. Bitno je da zaštitimo i sportiste i ljude koji misle dobro sportu od kriminalnog uticaja koji tamo i te kako postoji.
U toku javne rasprave, pa i danas u parlamentu, javile su se sumnje u vezi sa promenom namene sportskog objekta. Iako je u zakonu propisana najstroža moguća procedura po kojoj može doći do promene namene prema generalnom urbanističkom planu, mišljenja sam da bi taj deo trebalo preciznije definisati kako bi bile otklonjene sve sumnje. Kako je ministarka rekla, tako ni mi u Demokratskoj stranci ne želimo da sutra na mestu predviđenom za izgradnju nekog lepog stadiona, ili gde se nalazi lep stadion, nikne neki šoping centar.
U toku današnjeg izlaganja više puta sam rekla da je veoma bitno ulaganje u vrhunski sport. Sada govorim kao prosvetni radnik. Radim u srednjoj školi i, zaista, od presudnog značaja i za državu i za društvo je ulaganje u sport. U eri poroka i poremećenih vrednosti neophodno je usmeriti mlade sa ulica na sportske terene. Ako mladim ljudima ne ponudimo sport kao alternativu, kao granu za koju će se uhvatiti, sigurna sam da će se uhvatiti za drugu granu, ali bojim se da će u većini slučajeva to biti ulica i kriminal.
Dakle, sport je veoma bitan, zato što ima i vaspitnu, i razvojnu i zdravstvenu dimenziju. Odgovorni su i država i društvo, ne samo zato što moraju da omoguće mladim ljudima da se pravilno razvijaju i napreduju kroz sport, već moraju i da ih motivišu da usvoje zdrave stilove života, da vrednosti koje sport promoviše primenjuju u svim sferama društvenog i socijalnog povezivanja.
Stanje u našem školskom sportu, da budem otvorena, nije na tako uzornom nivou zato što se u neadekvatnim uslovima, u nekim školama, obavljaju sportske aktivnosti. Neke škole u ruralnim područjima uopšte nemaju sportske sale. Primera radi, u opštini u kojoj ja živim, a to je opština Zvečan na Kosovu i Metohiji, postoji srednja škola sa velikim brojem učenika, koja uopšte nema sportsku salu. Tu činjenicu možemo da prihvatimo zato što se radi o staroj školi, koja nije imala tako veliki broj učenika kao danas. Međutim, ono što ne mogu da prihvatim jeste opština Zvečan od Ministarstva za Kosovo i Metohiju 2009. godine dobila šesnaest miliona za renoviranje ove škole; škola je renovirana, nadograđen je još jedan sprat i opet nije izgrađena sportska sala. To je već nešto što liči na lošu praksu.
Moram da podržim predlog mog kolege Milana Vučkovića za donošenje strategije školskog sporta. I, veoma je bitno što ste vi to prihvatili. S tim u vezi, sa pažnjom ću pratiti donošenje podzakonskih akata i kako će u njima bliže biti objašnjeni uslovi i kriterijumi za definisanje i organizovanje školskog sporta. To je u nadležnosti Ministarstva prosvete i tada ću imati konkretne predloge.
Pozivam predstavnike Ministarstva za omladinu i sport da preciznije definišu odredbe koje su izazvale polemiku i podeljena mišljenja u sportskoj javnosti, baš zbog ovih kontroverzi, kako bi ova značajna oblast društvenog života u Srbiji bila što bolje regulisana.
Poslanici Demokratske stranke će glasati za ovaj zakon.

Dajem reč narodnom poslaniku Miroslavi Pejici.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažena gospođo ministre, dame i gospodo narodni poslanici, razlozi koji su uslovili da danas raspravljamo o nacrtu novog zakona o sportu su brojni. Ovo je prvi od četiri prioriteta Sektora za sport Ministarstva omladine i sporta. Zbog zastarelosti postojećeg zakona, donetog još 1996. godine, neophodno je bilo napraviti jedan savremen pristup celokupnoj i širokoj problematici koja danas postoji u sportu. Taj pristup se manifestuje u jasno utvrđenim ciljevima i usklađenosti sa standardima, odnosno sa poveljama EU i Međunarodnog olimpijskog komiteta.
Neki od ciljeva koji bi morali da budu ostvareni implementacijom budućeg zakona o sportu svakako su: definisanje piramidalne strukture sporta; donošenje, kao i sama implementacija strategije razvoja sporta u Republici Srbiji; kontrola trošenja finansijskih sredstava; razvoj i unapređivanje školskog sporta i sistema školskih takmičenja; kao i sprečavanje negativnih pojava u sportu.
Uticaj na nacrt ovog zakona svakako su imale i promenjene norme u domaćem zakonodavstvu, kao i potreba uvođenja raznih oblika kontrole u postojećem načinu finansiranja.
Najvažnije novine koje zakon donosi su: definisanje prava i obaveza svih subjekata u sportu; zaštita prava sportista, gde je opšti interes detaljno razrađen, počev od potpisivanja ugovora, preko raznih vidova osiguranja i zdravstvene zaštite, sve do zaštite od bilo kakve vrste diskriminacije sportista; obaveza licenciranja u sportu ili dobijanja dozvole za rad, a smatram da je ovo od posebne važnosti, jer to je jedina garancija da će u budućnosti biti sprečeno postojanje nestručnog rada, kako na sportskim terenima, počevši od trenera sve do medicinskog osoblja; sistem javnih poziva za dostavljanje programa za finansiranje, koji je, smatram, od velike važnosti, jer usled nepostojanja mogućnosti za finansiranje svih sportskih aktivnosti iz republičkog budžeta, odnosno iz budžeta lokalnih samouprava, samo ovakav pristup omogućava određivanje prioriteta od opšte važnosti pri donošenju odluka nadležnih o podršci i finansiranju određenih projekata.
Ovaj predlog zakona ozbiljno stavlja naglasak na brigu o sportskim objektima. U tom pravcu, smatram da će značajnu ulogu imati predviđena evidencija imovine sportskih organizacija, kako bi ona predstavljala ne samo dobru bazu podataka, već i omogućila njihovu transparentnost, odnosno uvid u vlasničku strukturu svake ponaosob sportske organizacije, odnosno njene imovine. Evidencijom sportskih objekata u narednih godinu dana utvrdiće se ko upravlja objektima, u čijem se vlasništvu nalaze i u kom procentu, pa će moći da se urade procene strukture kapitala. Time će se stvoriti jedna dobra osnova za moguću privatizaciju u budućnosti, koja će biti samo opciona, a nikako obavezna aktivnost, a saglasnost bi davala Vlada Republike Srbije.
Sve je to neophodno uraditi, jer danas, nažalost, u Srbiji imamo mnogo sportskih objekata koji propadaju, za koje se ne zna ni čiji su ni ko ih održava, a ni ko ulaže u njih. Neki smatraju da bi oni trebalo da budu danas briga države, ali mi mislimo da država, odnosno ovaj parlament treba da donosi, ni duge ni kratke zakone, kako je danas ovde rečeno, nego dobre i kvalitetne zakone, koji će uređivati ovu oblast i treba da brinemo o implementaciji i sprovođenju zakona.
Smatram da je dobro što je članom 190. ostavljena mogućnost da zbog društvenog značaja, tradicije i popularnosti neke sportske organizacije mogu ostati u nadležnosti, odlukama Vlade Republike Srbije, autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave.
Član 148. definiše pojam sportskih objekata od nacionalnog značaja, koje utvrđuje Vlada, i oni ne mogu biti predmet privatizacije.
Veoma važan segment ovog zakona govori o školskom sportu kao organizovanoj nastavnoj i vannastavnoj aktivnosti u oblasti fizičkog vaspitanja, koja uključuje i školska takmičenja. Ovde su obuhvaćene i sportske aktivnosti studenata i njihova sportska takmičenja. Takođe, značajno je reći da su školske sale i tereni školski objekti koji su u prioritetu korišćenja školske nastave i vannastavne sportske aktivnosti u odnosu na rekreativne aktivnosti lica koja se nalaze izvan škole.
Ovaj zakon daje podsticaj osobama sa invaliditetom da bi, s jedne strane, ova osetljiva populacija svojim učešćem u sportu dala veći doprinos, a s druge strane, društvo se obavezuje da stvori što više mogućnosti za masovnije organizovanje i integrisanje ove populacije kako na lokalnom, tako i na državnom nivou.
Možda je ovo prilika da iskažem svoje zadovoljstvo zbog onoga što je učinjeno u unapređenju uslova za razvijanje školskog i rekreativnog sporta u gradu Loznici, iz koga dolazim. Za nepune tri godine napravljena su dva bazena, brojna školska igrališta, a pri kraju je i završetak radova na teniskim terenima, modernoj trim-stazi sa svim pratećim sadržajima. Dakle, uslovi za podršku nekim budućim talentima, ali i onima koji žele da deo svog slobodnog vremena posvete rekreaciji i zdravom načinu života u našem gradu postoje.
Smatram da ovaj zakon ne može rešiti sve probleme koji su nastali i nagomilani u sportu, ali je sigurno ovo jedan veliki iskorak napred, koji će pospešiti unapređenje sporta i aktivnosti vezanih za njega na svim nivoima, počev od školskog, preko rekreativnog, sve do profesionalnog, sve sa ciljem razvoja sporta i obezbeđenja boljih uslova za postizanje vrhunskih rezultata naših sportista, kako u timskim tako i u pojedinačnim sportovima. Hvala.

Zahvaljujem. Dajem reč narodnom poslaniku Žiki Gojkoviću.