Poštovani predsedavajući, članovi Vlade, koleginice i kolege narodnih poslanici, pred nama je danas jedan sistemski zakon, zakon o sportu. Pored sportskih aktivnosti koje definiše i uređuje ovaj zakon, sport ima i neke druge važne stvari, važne dimenzije koje definiše u jednom društvu, i to je nešto što je važno za vaspitanje, za zdravstvenu zaštitu, promotivnu aktivnost, ekonomiju, nauku, turizam i sve ono što ima dodira sa sportom.
Kada govorimo o jednom sistemskom zakonu jeste jako važno na početku reći da li je ovaj zakon prošao javnu raspravu, jer da bi jedan kvalitetan zakon došao u Narodnu skupštinu potrebno je da svi činioci, i oni na koje će se zakon odnositi i oni koji će primenjivati taj zakon, kontrolisati primenu tog zakona, kažu sve ono što imaju da kažu u javnoj raspravi.
Dve godine, otprilike, trajala je neka rasprava o ovom zakonu o sportu. Svi oni koji su želeli da daju svoj doprinos, od lokalnih samouprava, granskih saveta, nevladinih organizacija koje se bave sportom, takođe i pojedinaca koji su zainteresovani, mogli su na različitim mestima da kažu svoje sugestije.
S druge strane, postoji uvek nezadovoljstvo, naročito kod onih čije sugestije iz određenih razloga nisu mogle da se nađu u zakonu. Potpuno je jasno da je danas veliki broj diskutanata i kolega poslanika koji su govorili o manjkavostima ovog zakona govorili one stvari koje jednostavno pojedini lobiji nisu mogli da ugrade u ovaj zakon. To je nešto što treba priznati i što jeste tačno.
Bilo je javne rasprave. Dovoljno je da odete na internet i da ukucate par reči, videćete, po celoj Srbiji, od severa do juga, od istoka do zapada, naročito u većim centrima, bilo je javnih rasprava i svi su mogli govoriti o ovom zakonu.
Zbog ograničenog vremena moje poslaničke grupe ja ću se samo osvrnuti na nekoliko stvari u ovom zakonu za koje mislim da su važne, a to je, prvo, finansiranje sporta; govorimo o finansiranju koje je vezano za lokalne samouprave, autonomnu pokrajinu i nacionalni nivo, odnosno državu. Definisano je da se finansiraju od strane države određeni programi i projekti. Ono što je takođe važno jeste da se definišu godišnji programi i da se definišu javni pozivi za određene posebne programe.
Često se u ovoj skupštini govori o tome da je Ministarstvo to koje odlučuje, Ministarstvo ponekad i po partijskoj liniji odlučuje o raspodeli sredstava. Ovo je dovoljan primer, gde se jednostavno definiše određeni godišnji program koji prolazi stručne organizacije. Znači, programi imaju svoju tačnu dinamiku, odnosno kalendar, on se poklapa i sa budžetskim kalendarom u toku usvajanja budžeta za određenu kalendarsku godinu.
Granski sindikati definišu svoje programe koji su vezani za stipendiranje, za određene sportske aktivnosti, manifestacije koje se održavaju. Oni to predaju Sportskom savezu Srbije. S druge strane, postoji i Olimpijski komitet, koji definiše svoj program. Ta dva programa se objedinjavaju i dolaze u Ministarstvo. U Ministarstvu postoji komisija, koju čine stručnjaci koji su predstavnici Olimpijskog komiteta, Sportskog saveza Srbije i Republičkog zavoda za sport. Oni su ti koji ocenjuju te programe i na kraju oni predlažu ministru, normalno, ministar donosi konačno rešenje.
Mislim da je važno to što je u ovom zakonu, pored procedure prijavljivanja, definisana i procedura odobravanja, ali i ugovaranja, izveštavanja i kontrole trošenja sredstava. Ne možete raspolagati državnim novcem, a da nemate rigoroznu kontrolu i tačno u zakonu definisano da će onima koji nenamenski troše sredstva biti obustavljena sredstva; čak se dolazi do toga da vrate sredstva u budžet ako su ta sredstva nenamenski potrošena, i to sa kamatom. Mislim da je to u redu. Ako upravljate državnim novcem, novcem poreskih obveznika, onda tako morate i da se ponašate.
Ovde je često bilo reči o tome da treba za određene sportove davati više novca. Ja se slažem, ali, znate kako, vi možete da date iz budžeta Republike Srbije onoliko novca koliko ste definisali budžetom i ne možete posle rešavati to kroz zakon, to se rešava kroz Zakon o budžetu. Kada bude bio Zakon o budžetu, ako budemo za budžetski fond odvojili više sredstava, onda će vaterpolo, rukomet, kajak, boks, karate i svi ostali dobiti više; ako budu imali manje para, sigurno će dobiti manje. Ono što je bitno, postoje kriterijumi, postoji zakon, postoji strategija i na osnovu tih kriterijuma, zakona i strategije deliće se novac.
Druga stvar koja jeste važna jesu objekti. Objekti su infrastruktura bez koje nema razvoja sporta, i to je potpuno jasna stvar. Dobro je da je definisano da postoje nacionalni objekti, objekti koji su od javnog značaja i objekti koji su od značaja za autonomnu pokrajinu, odnosno lokalnu samoupravu. Takođe, definisani su i školski objekti. Ti školski objekti treba da budu za bavljenje sportom školske dece, odnosno omladine; mogu se koristiti i u druge namene, ali da ne ugrožavaju školski kalendar određenih aktivnosti koje su definisane.
Važno je naglasiti da sportski objekti danas u Srbiji nisu na adekvatnom nivou, ali nije to tako u poslednje dve godine, to je zato što se nije ulagalo tokom poslednjih dvadeset godina. Da budemo potpuno iskreni, u poslednjih nekoliko godina od strane Ministarstva omladine i sporta, otkako je konstituisano u Vladi Republike Srbije, dosta je uloženo u sportske objekte.
Mislim da je još jedna stvar važna. Važno je reći da se svi projekti koji idu prema sportskim objektima odobravaju preko javnog konkursa. Znači, lokalne samouprave na čijoj je teritoriji potrebno graditi halu, otvoreni teren, zatvoreni bazen ili bilo koji drugi sportski objekat prijavljuju se; svi imaju pravo, postoje određeni kriterijumi. Na osnovu kriterijuma definiše se koji su najpotrebniji i pokušava se voditi računa o ravnomernoj zastupljenosti svih delova Srbije, tako da danas može da se razgovara da je bilo sportskih objekata i u Leskovcu, i u Lebanu, i u Nišu, i u Kraljevu, i u Subotici, bilo kom gradu u Srbiji. U suštini, ako hoćemo ravnomerno da razvijamo Srbiju, moramo da vodimo računa da svaka lokalna samouprava mora da dobije određeni sportski objekat.
Na kraju, ono što najviše boli i o čemu se najviše polemisalo, to je pitanje privatizacije u sportu. Mislim da je najvažniji taj prvi korak, a to je evidencija imovine sportskih organizacija i svih ostalih subjekata. Mislim da je to nešto što je Ministarstvo dobro uradilo. Godinu dana imaju svi da se evidentiraju. Mislim da je tu važno napraviti jednu bazu podataka. Ovde je tačno definisano da se taj rok, ako se zbog objektivnih razloga ne definiše sve ono što je traženo u toj evidencionoj prijavi, može produžiti, ali mora da se završi. Kada se to bude završilo, onda se može ići u privatizaciju društvene i državne svojine.
Potpuno je jasno da ovaj zakon mora da bude u saglasnosti sa drugim zakonom, a to je Zakon o privatizaciji. Ne možete da imate drugačiji odnos, to je nešto što se zove usaglašenost ta dva zakona. Dobra stvar je da sportske organizacije, odnosno klubove ne mogu privatizovati lica koja imaju kriminalni dosije. To je eksplicitno dato u ovom zakonu i mislim da je to važno.
Važna je još jedna stvar koju treba definisati – da se namena sportskih objekata ne može menjati posle privatizacije, osim uz dopuštenje resornog ministarstva. Mislim da je to dobra stvar, jer suština jeste da se zaštite sportske aktivnosti koje treba da se odvijaju u tim objektima koji su predmet privatizacije.
Na kraju, smatram da je ovaj zakon jako dobar, da će uvesti dovoljno reda u državi Srbiji, da rezultati u sportu i sve što je vezano za sport bude bolje nego što je do sada bilo. Hvala vam.

Iskorišćeno je osam minuta i petnaest sekundi od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodna poslanica Judita Popović.

Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovana gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, Liberalno-demokratska partija je očekivala mnogo sažetiji, racionalniji i kvalitetniji zakon od ovog predloga zakona koji je stigao na dnevni red Skupštine.
Pošla bih od člana 1. zakona, koji definiše sadržinu zakona. Između ostalog, u ovom članu 1. navodi se da se reguliše i sve u vezi sa evidentiranjem i privatizacijom u oblasti sporta. Zatim, ovaj zakon, između ostalog, definiše i osnovna načela na kojima se zasniva. To su, recimo, načelo slobodnog bavljenja sportom, načelo zaštite zdravlja sportista, načelo stručnosti, načelo namenskog korišćenja sportskih objekata, načelo transparentnog i namenskog korišćenja sredstava iz javnih prihoda i načelo potpunog regulisanja oblasti sporta.
Šta je zajedničko u ovom članu 1. koji, između ostalog, reguliše i privatizaciju u oblasti sporta, kao i ovih načela? Zajednički imenitelj je da ovaj zakon reguliše materije koje su inače predmet i sadržina i nekih drugih zakona. Prema tome, ako ovaj zakon reguliše privatizaciju u oblasti sporta, ukoliko reguliše zdravlje sportista, ne vidim prepreku zašto ovaj zakon ne bi regulisao i neke fiskalne olakšice. Vi ste, gospođo ministarka, napomenuli da zakon ne može da zadire u domen poreskog zakona koji se tiče nekih poreskih oslobađanja, odnosno poreskih olakšica. Sama ova načela koja sam nabrojala i član 1. govore upravo suprotno od toga.
Mi iz Liberalno-demokratske partije pre svega zameramo ovom zakonu glomaznost, s obzirom na broj članova, odnosno na dužinu ovog zakona. Ovaj zakon se previše bavi normiranjem, previše je opširan i time opterećuje samu sadržinu, koja bi trebalo da bude mnogo jasnija, mnogo koncentrisanija na glavnu problematiku koja se tiče sporta. Recimo, navela bih jedan primer: definicija sportista. Ova definicija u sportiste ubraja i one koji se rekreativno bave sportom. Mislim da je to prilično čudno za jedan zakon koji pretenduje na to da bude stručan i da se bavi isključivo sportistima, da se bavi, između ostalog, i rekreativcima.
Ovaj zakon uvodi neku vrstu prinudnog rada u regulativu, jer šta je to, ako nije prinudni rad, ukoliko vi primoravate nekoga da igra za državnu reprezentaciju, a taj, recimo, nema volju i želju da to uradi? On najverovatnije neće imati ni posebnu motivaciju da se maksimalno založi tokom neke utakmice u kojoj mora prinudno da učestvuje kao reprezentativac.
Mislim da je malo previše državnog intervencionizma. Iz ovih odredaba, kojih je stvarno more i ima ih previše, upravo možemo da utvrdimo da i te kako postoji intervencionizam. Dakle, država pretenduje da normira i nešto što je možda izvan delokruga njene nadležnosti.
Ima problema u ovom zakonu i što se vidi da se možda na mala vrata uvodi neka vrsta nove nacionalizacije, jer predlogom se stvara osnov za nacionalizaciju imovine sportskih organizacija pod firmom evidentiranja imovine i kapitala sportskih organizacija zarad kasnije privatizacije. Po ovom zakonu bi, eventualno, ponovo došlo do prodaje onih nepokretnosti koje bi trebalo da budu vraćene starim vlasnicima.
Zatim, ideja da se prilikom postupka privatizacije 20% kapitala prenosi članovima kluba bez naknade stvarno se dovodi u pitanje, jer se ne može sa sigurnošću utvrditi ko su članovi većine klubova u Srbiji i koji su to navijači prepoznati od strane kluba, potpuno je neodređeno i sporno.
Dakle, to su glavne zamerke koje mi imamo u vezi s ovim zakonom.
Posebno bih istakla navođenje konvencija koje su uzete u obzir kada se sačinjavao ovaj predlog zakona. To su: Konvencija o sprečavanju nasilja na sportskim terenima, Evropska konvencija o sprečavanju dopinga u sportu Saveta Evrope, Principi politike sporta za sve, Kodeks sportske etike itd. Dakle, ovi propisi koji su navedeni u samom predlogu zakona ukazuju na to da je svet zaista ozbiljno shvatio sport kao delatnost, kao jednu vrstu zajedničkog rada svih građana sveta, zajedničke zabave, koja i te kako ima uticaja na sve ljude koji vole sport i bave se sportom.
(Predsedavajuća: Narodna poslanice, vreme koje vam je na raspolaganju je iskorišćeno.)
Izvinjavam se, samo da završim rečenicu. Šta je naša država uradila u vezi sa sprečavanjem nasilja u sportu, na sportskim priredbama i slično?
(Predsedavajuća: Sedam minuta.)
Dakle, pozivanje na sve ove konvencije obavezuje našu državu da učini sve, između ostalog i ovim zakonom, da se svaka vrsta nasilja spreči.

Zahvaljujem. Reč ima ministarka sporta i omladine Snežana Samardžić Marković.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća. Prvo, iskoristiću priliku, samo kratko, da vam se zahvalim na tome što ste imali velika očekivanja od ovog zakona. Mene to ne iznenađuje, prirodno je da svako ko poznaje rad ovog ministarstva ima velika očekivanja. Još jednom vam se na tome zahvaljujem.
Koristim priliku da izrazim svoja očekivanja, a to je da i vi kao narodni poslanik i vaša poslanička grupa pažljivo čitate zakon, jer ovo opredeljenje od 20% kapitala, koliko pripada članovima, uopšte nije ušlo u zakonsku proceduru i ne ulazi u ovaj predlog zakona koji je pred narodnim poslanicima. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Milan Vučković, a posle njega narodni poslanik Saša Dujović.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvažena ministarka, gospođo predsedavajuća, od 2001. godine čujemo glasove kako nam treba novi zakon o sportu. Evo, već možemo da slavimo jubilej kako se zakoni pišu; neki dođu do Skupštine, većina ne dođe, pa se neki iz Skupštine povuku, a najzad, deset godina posle početnih najava o novom zakonu o sportu, imamo jedan Predlog zakona o sportu. Hvala Bogu na tome, hvala Ministarstvu i Vladi na tome.
Zašto zakon do sada nije donet, iako je uočena potreba za njim još pre desetak godina? Pretpostavljam da su u pitanju različiti interesi učesnika u sportu, koje je teško pomiriti. Ali, nije naše da mirimo različite interese. Naše je da vidimo šta u sportu očekujemo, zašto nam je sport bitan, da bismo znali šta je ono što zakon treba da nam donese.
U tom smislu, potpuno je nebitno da li zakon ima deset članova ili deset hiljada članova. Ceo dan slušamo raspravu o tome da je zakon prevelik. Pa šta ako je prevelik, teško vam je da čitate? Šta da vam radim. Nije problem da li zakon ima mnogo ili malo članova, to je nebitna stvar. Bitno je šta nam zakon donosi i šta je ono što očekujemo od sporta.
Od sporta, pre svega, treba da očekujemo da bude dostupan građanima, jer sport znači zdravlje. „Sport za sve“ jeste parola koju treba da usvojimo. Od sporta ili od zakona o sportu treba da očekujemo razvoj vrhunskog sporta, jer je to i biznis, to je i promocija nacije. Te dve stvari treba staviti u neki egal. Zakon treba da nam donese poboljšanja na ta dva polja.
Takođe, ono što je kod nas nerazjašnjeno, a zemlje zapadne Evrope sa tim nemaju problem, jeste status klubova, privatizacija, da ili ne. Tu su otvorena različita pitanja, ali svakako očekujemo da zakon o sportu to reši.
Najpre, sport kao zdravlje. Ako oko nečega postoji konsenzus u naučnom svetu, to jeste da je sedenje nezdravo, a da je fizička aktivnost nešto što doprinosi boljem zdravlju, dužem i kvalitetnijem životu. S obzirom na to da ne živimo svi u zdravoj prirodnoj sredini, da se ne bavimo svi fizičkim poslovima, to znači da treba da omogućimo da sport bude u što većoj meri dostupan svim građanima Srbije. Hvala Bogu, ima mnogo različitih sportskih disciplina, svako može da nađe neku koja mu je bliska i da sebi omogući duži i kvalitetniji život.
Za decu je sport presudan. Iako dečije telo samo po sebi nalaže detetu da bude aktivno, moderan stil života, zabava tipa video-igrice, kompjuteri… Može, organizam dečiji sam nalaže aktivnost, koleginice, dakle, moguće je. To je ono što mi stariji ne osećamo, deca ne mogu da sede mirna. Na to sam mislio. Ako nije jasno, možemo i dalje da pričamo o tome. Svakako, dečiji organizam traži aktivnost.
Navešću vam primer: kod mene u Kragujevcu, pre nekoliko godina, kada je snižen PDV za kompjutere, kada su odjednom svi nabavili kompjutere, pitao sam druga – šta se dešava sa košarkaškim igralištima? Ranije nismo mogli da dođemo da igramo, nismo mogli da dobijemo termin da igramo na tim sportskim igralištima. Danas su ona prazna. On je rekao – svi su u virtualnom svetu, svi su nabavili kompjuter i na taj način se zabavljaju, a sa zdravljem, videćemo kasnije.
Šta kažu istraživanja? Kolega Kasalović je već spomenuo istraživanje Republičkog zavoda za sport, i vi ste, gospođo ministarka, pomenuli istraživanje koje smo svi mi kao članovi Odbora za omladinu i sport videli pre nekoliko meseci na sednici našeg odbora. Evo, za informaciju kolegama, možda ste imali drugačiju percepciju, ali naša deca su viša, teža i nepokretnija u odnosu na decu u Evropi i u odnosu na decu u Srbiji pre 15, 16 ili 20 godina. Na primer, u odnosu na vršnjake iz 1995. godine, osnovci u Srbiji su viši za oko 3%, ali su teži za oko 13%. Indeks telesne mase im je veći za oko 6%. To nije dobro.
Rezultati motoričkih testova pokazuju da su prosečno smanjeni za 9% u prethodnih 15 godina. To znači da ako za 15 godina smanjimo još 9%, pitanje je kako će nam izgledati mlađe populacije. U većini motoričkih testova rezultati učenika u Srbiji su ispod proseka u Evropi. Veća masa, slabiji mišići.
Kakvo je stanje kod odraslih, to vam neću navoditi. Svako od nas može da pogleda svoje najbliže okruženje (ne mora da gleda statistiku) i da vidi rasprostranjenost bolesti koje su direktno vezane za manjak fizičke aktivnosti, pa će mu sve biti jasno.
Srbija – sportska nacija. Ne bih rekao, na osnovu ovih podataka. To više zvuči kao fraza.
Strategija razvoja sporta, koju je Vlada usvojila 2008. godine, pravilno uočava školski sport kao jedan od prioriteta. Tu se konstatuje da nema dovoljno časova fizičke kulture ili fizičkog vaspitanja u školama, da su sale u lošem stanju, a da mnoge škole, čak ni mnoga mesta nemaju mogućnosti za sport u zatvorenom prostoru.
Međutim, u samom zakonu nije dat značajan prostor ovoj temi, osim u članu 150, gde se navodi da školski sportski objekti mogu da se daju i drugim licima na korišćenje, samo kada su zadovoljene sve nastavne i vannastavne sportske aktivnosti. Sjajno, mislim da treba to svi da podržimo, jer jeste činjenica da su u mnogim školama deca taoci onih koji imaju da plate termin. Razumem direktore škola, razumem škole, to je njima jedan od retkih prihoda, koji im dobro dođe, ali ako decu ne stavimo kao prioritet u školama, gde ćemo ih staviti?
Ne samo školski, nego i svi ostali sportski objekti moraju da budu zaštićeni. Zato podržavam zabranu menjanja namene sportskih objekata, da tu stavimo tačku, i to je sjajna ideja, jer ukoliko bismo sve prepustili tržištu, ukoliko bismo dali bogatim ljudima u Srbiji da oni biraju kako će stvari funkcionisati, plašim se da bi cela Srbija bila, i svi mi ovde, samo jedan veliki trgovinski centar i ništa drugo.
Takođe, mislim da bi, možda ne u ovom zakonu, ali u budućnosti trebalo više razraditi sistem školskog sporta. To su mnogi govorili danas i to jeste osnova. Možda to ne treba da uradi samo Ministarstvo omladine i sporta, Ministarstvo prosvete i neka druga ministarstva, ali to jeste nešto bitno. Kao neko ko dolazi iz univerzitetskog grada, mislim da je jako bitan taj univerzitetski sport. To su mnoge kolege ranije pominjale, ali nije zgoreg da se kaže još jednom.
Hrvatska, njihov sam zakon čitao, ima samo dva člana o školskom sportu, ali ima strategiju razvoja školskog sporta. To nije loša ideja za nas.
Druga stvar koju zakon mora da reguliše i koju mora da unapredi jeste tzv. vrhunski sport. I tu imamo napredak u ovom predlogu zakona u odnosu na 1996. godinu i zakon od tada. Jako je dobro što je definisan jasno način finansiranja u sportu, na koje projekte se odnosi, po kojim prioritetima, koji su datumi. To je transparentno i to tako treba da bude. Mislim da je jako dobro što su uključeni Olimpijski komitet Srbije i Sportski savez Srbije, kao tela koja postoje desetinama godina u Srbiji, koja će postojati u budućnosti. Ministarstva će možda da se kombinuju ovako ili onako, ali mislim da možemo da se oslonimo na kapacitete ovih tela. Recimo, našao sam podatak da u Italiji Olimpijski komitet radi veći broj poslova, ono što kod nas radi Ministarstvo.
Zakon dodatno štiti same sportiste, konkretno, obraća veliku pažnju na zaštitu zdravlja sportista. To je nešto što je za pohvalu. Ukida praksu postavljanja tzv. tajnih ugovora tako što se ugovor zaključuje u pisanoj formi između sportista i sportske organizacije i registruje se kod nacionalnog granskog sportskog saveza.
Ono što je meni jako bitno jeste da se daje nacionalno sportsko priznanje svakom sportisti koji je osvojio medalju na Olimpijskim igrama, Paraolimpijskim igrama, svetskim i evropskim prvenstvima, odnosno ukoliko su bili šampioni na svetskim ili evropskim prvenstvima ili osvajači Dejvis kupa ili Fed kupa. To je nešto što mi dugujemo tim sportistima, jer su oni medalje osvajali u ime neke zemlje. Oni ih jesu nosili na svojim grudima, ali znamo čija je zastava išla uvis. Za zemlju koja je siromašna kao Srbija i koja nije baš na najboljem glasu u svetu još uvek, mislim da je to značajna promocija, i to ne treba da zanemarimo.
Pričao sam prijateljem koji je bio u SAD u trenutku kada je odigrano finale Dejvis kupa u Beogradu. Rekao mi je da je slika Beograda, Novog Beograda, „Arene“, petlje kod „Arene“, samih naših sportista, unutrašnjosti hale, koja je ceo dan bio na nacionalnoj američkoj televiziji, nešto što nema cenu za našu promociju. Zbog toga je u redu da se nacionalno sportsko priznanje da svim sportistima koji su ispunili date uslove i da nakon navršenih 40 godina života imaju određena mesečna primanja. Ne smemo da dopustimo da šampioni gladuju ili, ne daj Bože, umru od gladi, kao što je to bio slučaj u nekim zemljama u okruženju. Hvala Bogu, kod nas toga nije bilo.
Ono što je, nažalost, i danas i prethodnih dana izazvalo najviše pažnje jeste ta privatizacija u sportu. Meni je to, ako hoćete pošteno, jedna od najmanje bitnih stvari što se tiče samog sporta. Mnogo je važnije da sport bude dostupan svima, mnogo je važnije ono što sam govorio maločas, zdravlje naše dece, nego kakvo je stanje u klubovima. Daleko od toga da to ne treba rešiti i daleko od toga da neke stvari treba odlagati u nedogled i održavati status kvo, zato što postojeće stanje ne valja. Mislim da oko toga možemo da se usaglasimo. Ako ne valja, hajde da vidimo šta možemo da uradimo.
Šta nam tu zakon donosi? Kada pogledamo stanje sporta u Srbiji, imamo dve krajnosti. U jednoj su, a to je većina, sportisti entuzijasti, treneri, oni koji se iz čiste ljubavi prema sportu, često o ličnom trošku, bave nekim sportovima. To je za svaku pohvalu. S druge strane, imamo veliki kapital i veliki profit. Kako to mogu da znam kao laik i kao neko ko nije u sistemu? Samo gledam ko su ljudi koji se „zakače“ u uprave nekih fudbalskih klubova. Ti ljudi, neću reći čime se bave, uvek su tamo gde je visok profit.
Krajnje je vreme da saznamo čiji su stadioni, čiji su sportski objekti, ko i čime tamo upravlja. Da li mi znamo šta se dešava u klubovima? Da li znamo čija je imovina? Ja ne znam. Koliko vidim, niko u zemlji ne zna. Svako pretpostavlja, svako govori sa svoje strane. Dobra je prilika da u narednih godinu dana, ili koliko već bude trajao proces evidentiranja, saznamo šta je ono što je državno tamo, da napravimo jedan transparentniji sistem u klubovima i da najzad izađemo iz postojećeg stanja, pod navodnicima, koje je jedna agonija srpskog sporta unazad godinama. Svako ko kaže drugačije, mislim da ne govori istinu, svesno ili nesvesno.
Jedna od stvari zbog koje ću takođe glasati za ovaj predlog zakona jeste i Savet za sprečavanje nasilja i nedoličnog ponašanja u sportu. Možda je to subjektivno, jer sam kao predsednik Odbora za omladinu i sport učestvovao u radu tog saveta, ali mislim da je za ono što je taj savet doneo dobro da se ustanovi da je to telo obavezno, a ne ad hok telo koje Vlada može da formira.
Da skratim celu ovu raspravu, naravno, zakon je, kao što rekoše kolege, obiman i o njemu bi trebalo diskutovati jako dugo, ali pokušavao sam da se fokusiram na neke osnovne stvari. Ne bih obrazlagao ostale delove zakona, ali bih vam citirao dve kontradiktorne izjave i poglede na sport. Pjer de Kuberten kaže – važno je učestvovati. Važno je takmičiti se, a ne pobediti. Vins Lombardi, čuveni pokojni trener „Grin bej pekersa“, kaže – pobeda nije najvažnija stvar, to je jedina stvar.
Mislim da je za većinu nas najvažnije da učestvujemo u sportu, jer je to blagotvorno za naše zdravlje. Mislim da ovde u raspravi u Skupštini ne treba da dozvolimo da imamo pobeđene i pobednike, već da svako od nas treba, i u raspravi i amandmanima, da doprinese da zakon bude što bolji, jer će nam od toga zavisiti budućnost narednih generacija, vezano za sport. Hvala vam.

Iskorišćeno vreme od vremena poslaničke grupe je trinaest minuta.
Reč ima ministarka omladine i sporta Snežana Samardžić Marković.

Hvala. Koristim priliku da ovu ideju koju je izneo predsednik Odbora za omladinu i sport narodni poslanik gospodin Milan Vučković o strategiji razvoja školskog sporta kao odličnom načinu i mehanizmu da se što bolje i ovaj segment sporta razvije... Smatram da je ta ideja odlična. Želim javno da kažem da ćemo to, zajedno sa Odborom, sa zadovoljstvom uraditi.
Drugo, kada ste već u završetku svog izlaganja o zakonu pomenuli Pjera de Kubertena, podeliću sa vama jednu dilemu koju sam podelila sa gospodinom Žakom Rogom, koji je današnji predsednik MOK-a. Upravo pre nego što ćemo započeti javnu raspravu 2007. godine o zakonu o sportu, sa njim sam razgovarala o tome da kada ministar ima jedan kolač koji mora pravedno da raspodeli treba da razmisli i o onim aspektima kao što su rezultati, kao što su elementi školskog sporta i elementi zdravlja nacije.
Postavila sam mu pitanje, da je on na mestu ministra sporta Srbije, čemu bi dao prioritet, kako bi na najbolji način podelio kolač, u skladu i sa zdravom nacijom. Gospodin Žak Rog, pošto je Olimpijski komitet jedan od najuticajnijih pokreta na svetu, što se tiče sporta, razmišljao je, naravno, sportski i rekao mi je sledeće – gospođo, moram da vam kažem, uz sve dužno poštovanje, vi niste ministar zdravlja, vi ste ministar sporta. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Saša Dujović. Posle njega narodni poslanik Miljan Ranđelović.