Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovani gospodine predsedniče Vlade, dame i gospodo ministri i kandidati za ministre i potpredsednike, danas raspravljamo, zapravo, danas nam je tema – izbor članova Vlade u rekonstruisanoj Vladi. Kada imamo to na dnevnom redu, onda možemo bar iz nekoliko uglova da priđemo ovoj temi. Jedna je da govorimo o rezultatima, a druga je da govorimo o projekcijama i onim očekivanjima zbog kojih se ovaj posao radi.
Kada se govori o rezultatima, onda sam uvek mišljenja da treba čuti opoziciju jer, kao predstavnik koalicije koja podržava ovu Vladu, znam rezultate ove Vlade, poštujem ono što je Vlada uspela da uradi u okolnostima koje nisu bile lake i smatram da nije u redu da o tim rezultatima mi govorimo.
Mislim da je bitno da opozicija kaže šta je to što nije dobro urađeno, šta je to što bi trebalo uraditi, šta je to što je Vlada propustila da uradi, a morala je, šta je to što je uradila, a nije smela. Nažalost, mi ništa od toga nismo čuli. Sada zaista moram da potpuno drugačije posmatram ono što želim da kažem.
Nisam čula, osim netačnog podatka da je 13% sa evropske agende poslova završeno, dakle, ukupno to je preko 90%, u ovom kvartalu je 13%, ali ukupna evropska agenda je urađena sa preko 90%. Istine radi, mislim da je važno da se to zna.
Ako bih zanemarila potpuno da su ovde iznete paušalne ocene, opšta mesta, kvalifikacije kako ništa ne valja, kako ništa nije urađeno, kako je zemlja u teškom stanju, da pri tom niko nije napravio odnos između onoga od čega se krenulo, kakav je cilj postavljen i kakav je rezultat u ostvarenju tog cilja postavljenog, onda bismo mogli da govorimo realno o tome šta je Vlada htela da uradi, mi joj dali mandat da to uradi i u kakvim okolnostima je trebalo to da postigne i šta je ono što je postigla.
Onda bismo možda imali konstruktivniju raspravu o tome i možda bismo onda mogli da postignemo onaj cilj koji neki pominju, a to je da ova Vlada traži saveznike ne samo među strankama koje je podržavaju, već saveznike i u drugim delovima društva, kako bi vrlo tešku situaciju u kojoj se zemlja nalazi svi zajedno prevazišli na mnogo uspešniji način.
Govoriću pre svega iz ugla nekoga ko podržava ovu Vladu i ko će glasati za novu rekonstruisanu Vladu. Kada se u parlamentu pojavi potreba da se rekonstruiše Vlada, onda to znači bar nekoliko stvari. Prva stvar je da postoji potreba da se učine neke izmene koje će doprineti da ciljeve koje smo postavili ostvarimo što efikasnije.
Onda to takođe znači da u trenutku kada je Vlada birana i kada je postavljala svoje ciljeve, bile su okolnosti drugačije, da se u međuvremenu desilo nešto, pre svega svetska ekonomska kriza, i da je to menjalo i tempo rada i prioritete rada ove Vlade i da to sada pred Vladu postavlja nove zadatke, a to je sanacija posledica ekonomske krize.
Naravno, kada se rekonstruiše Vlada, to isto tako znači da je postojalo nešto u radu te Vlade ili u nekim rešenjima personalnim, što nije omogućavalo da Vlada da svoj pun efekat. Istovremeno, to znači i da je procenjeno da će neki novi ljudi koji uđu u Vladu dati novi podstrek i novu energiju, nove ideje, kako bi se ciljevi koji su zacrtani ostvarili u punoj meri.
Neću da branim Vladu. Mislim da to nije naš posao. O Vladi najbolje govore njeni rezultati. Mislim da svako ko ima dobru nameru i iskrenu želju da učini nešto da Vlada radi bolje, onda će zaista poći od objektivnih činjenica šta jeste urađeno i šta može da se uradi kako bi bilo bolje.
U ime poslanika koji podržavaju ovu Vladu i građana koji su nama dali mandat da izaberemo ovu Vladu sa ovim ciljevima, želim da govorim pre svega o tome koji su razlozi zbog kojih mi podržavamo ovu Vladu.
Mi ovu Vladu podržavamo zbog politike koju ona vodi, iako, naravno, od strane opozicije mi dobijamo sasvim suprotne, ali i međusobno oprečne poruke, da ono što treba menjati jeste politika, odnosno ciljevi ove Vlade. Mi ovu Vladu podržavamo upravo zbog toga što je politika koju je ona uspostavila i ciljeve koje je definisala i za koje smo glasali prilikom izbora Vlade, ona istrajava na njihovom ostvarenju.
Ono što je za nas zaista najvažniji cilj i on mi je i cilj i sredstvo istovremeno, jesu evropske integracije Srbije. Nema nikakvog spora da je politika koja je utemeljena na ostvarenju tog cilja suština onoga zašta se zalažemo, ne samo zbog toga što mi želimo da Srbija postane članica EU, već zato što mi razumemo da će na putu ka punopravnom članstvu u EU Srbija da se transformiše kao društvo u jedno demokratsko, ekonomski razvijeno i uređeno društvo, moderno društvo i mnogo, mnogo snažnije društvo, sa stanovišta njenih institucija.
Legitimno je da se ova politika i ovaj strateški cilj osporavaju. Mislim da ne treba ni polemisati s onima koji osporavaju taj cilj. Problem je samo što alternativa koju nude nije nikakva čak ni uteha za jedan veliki istorijski projekat kakav je EU.
Ima onih koji misle da u EU ne idemo dovoljno brzo. Mogla bih da se saglasim s njima i da kažem – ako hoćete da pomognete, svaka pomoć da se ubrza taj proces uvek je dobrodošla i ne znam da smo ikad odbili tu pomoć.
Ali, mislim da nije pomoć ako nas udarate po nogama i mi padamo, pokušavajući da ostvarimo taj cilj, a oni koji nas udaraju kažu – mi vas udaramo zato što hoćemo da idete brže. Dakle, na taj način teško možemo da napravimo suštinsko savezništvo u ostvarenju tog cilja.
Neki drugi, pak, koji kažu da ne idete dovoljno brzo i koji su do juče bili okovi i bukagije na evropskim nogama Srbije, sada kažu – ne idete dovoljno brzo, mi ćemo to mnogo brže od vas.
Istina, mi ćemo i da radimo neke stvari koje su daleko od onoga što Evropa prepoznaje kao evropske standarde, nećemo se odreći svoje prošlosti duge 20 godina, nećemo se odreći onoga što smo govorili i onoga što smo radili drugima nažao, ali, evo, mi ćemo sada da budemo od vas brži.
Ali, sa druge strane, nikada ne pokažu ni trunčicu spremnosti da bilo koji posao koji jeste u interesu ostvarenja tog cilja urade zajedno s nama. A mi nikada nismo bili prepreka da to urade zajedno s nama. Dakle, ni jedan jedini put, ništa što smo radili, pokušavajući da ubrzamo put Srbije ka EU, oni nisu pomogli ničim, ni rečju niti bilo kakvim delom.
Naravno, svi ostali ciljevi koje je Vlada postavila još prilikom izbora, a koje je ovaj put potvrdila, jesu oni ciljevi zbog kojih mi i ovog puta glasamo za ovu rekonstruisanu Vladu. Ali, ono što očekujem je sledeće.
Mi očekujemo da ova vlada pokaže jedinstvo. Jer, ova vlada je kolektivan organ, odgovoran Skupštini i građanima Republike Srbije. Ova vlada nije i ne može biti zbir partija, pojedinaca, poslaničkih grupa itd. Ova vlada je organ koji je Narodna skupština izabrala da ostvari ciljeve za koje smo ovde, oni koji su podržali ovu vladu, zajedno glasali.
Ono što očekujemo od ove vlade jeste da pokaže punu odgovornost prema neminovnim žrtvama tranzicije. Dakle, Srbija jeste društvo u tranziciji i istina je da mnogi problemi koje ova vlada treba da reši niti je ona napravila, niti je bila u mogućnosti da ih reši. Mnogi od tih problema nastajali su decenijama.
Dakle, da izaberem samo jedan jedini primer – ako je ova vlada morala da rešava pitanje uplaćivanja penzija za ljude za koje 20 godina nisu uplaćivane penzije, onda se ne može reći da ova vlada može biti odgovorna za to.
Ali, ono što svakako očekujemo jeste da pokaže strategiju u pomoći onima koji su žrtve tranzicije. Jer, žrtve tranzicije i svih događaja koji nas prate još i pre 1990. godine i tih devedesetih godina, u kojima su te posledice bile najdrastičnije, jesu ogromne i kada neko hoće da upoređuje Srbiju sa nekim drugim zemljama u okruženju, onda ipak mora da uzme u obzir i činjenicu odakle je Srbija 2000. godine krenula kada je odlučila da ide putem ka EU.
Krenula je sa nivoa koji ne može da se poredi ni sa jednom jedinom drugom zemljom. Dakle, bila je potpuno devastirana, spržena zemlja. Ako sada hoćemo da kažemo šta su rezultati vlada od 2000. godine naovamo, onda ipak treba poći od tog nivoa sa kog su te vlade polazile.
Shodno tome, ova vlada je došla na određeni nivo problema. Priznavali mi to ili ne, može neko da negira da se ekonomska kriza nije desila, ali činjenica je da se ona zaista desila. Može neko da kaže – ekonomska kriza nije izazvala baš takve posledice, ali činjenica je da jeste izazvala baš takve posledice. Možemo da govorimo o tome da li su baš sve mere preduzete da bi se posledice ekonomske krize na najbezbolniji način prevazišle.
Dalje očekujemo od Vlade da kao jedinstven tim, uključujući sve važne činioce društva, pronađe najbolja rešenja za sve probleme sa kojima se ova zemlja suočava. Ti problemi nisu jednostavni i ono što može da se kaže jeste da najveće priznanje ova vlada zaslužuje zato što je u najtežem periodu teške ekonomske krize uspela da očuva makroekonomsku stabilnost, da sačuva zemlju od potresa kakve su doživele neke druge zemlje koje su bile u boljoj startnoj poziciji od nas, uspela je da izvrši suštinske reforme u mnogim oblastima i da da odlične rezultate koje nam ceo svet priznaje.
Dakle, u ovoj zemlji je najtragičnije uvek bilo, po meni, kada nam svet prizna uspeh, a mi ovde poništavamo to i kažemo da ništa nismo uradili i ništa nismo zaslužili i da ničemu ne vredimo.
Svi oni koji tvrde da reforme koje su urađene u oblastima kao što je, na primer, odbrana, da te reforme ne zaslužuju priznanje kao reforme koje imaju izrazito priznanje svih koji su relevantni da to ocenjuju, kao i u nekim drugim oblastima i zato mislim da je ono što je važno – rado bi slušali one koji ne podržavaju ovu vladu kada bi zaista davali neke predloge. Rado bismo slušali njih kada bi zaista ukazivali na neke greške. Uvrede, diskvalifikacije, poništavanje svega, zaista ne zaslužuje ozbiljan odgovor. Hvala.

Iskorišćeno je 14 minuta i 25 sekundi vremena za predsednicu poslaničke grupe.

Narodni poslanik Čedomir Jovanović želi repliku. Dva minuta.

Svakome, naravno, u ovom parlamentu, pošto su takva pravila, može svašta da se kaže, ali mi nismo dužni da prihvatimo sve što ste vi rekli, gospođo Kolundžija. Mi smo poslednja poslanička grupa kojoj imate pravo da kažete kako nešto nismo predložili, jer uglavnom sve ono što je Vlada naknadno prihvatila kao mere su bili predlozi koje smo mi kandidovali.
Nemojte nama, mi cenimo reforme gospodina Šutanovca više nego njegova stranka. Na stranačkim izborima za potpredsednika najmanje glasova je dobio čovek koji je najviše ispred te stranke uradio u Vladi. O tome smo otvoreno govorili.
Ako govorimo o evropskim integracijama, pa nemojte da pričamo o 2008. godini, u poslednjem kvartalu koji je meren, 13% onog što su obaveze smo ispunili. Mi kažemo da je to loše i dajte da to popravimo. Ne kažemo da bi u tom poslu propali.
Kad je Vlada preuzela dužnost, prosečna plata u Srbiji je bila 400 evra i u Crnoj Gori 400 evra. Ista kriza u Srbiji, ista kriza u Crnoj Gori. Sad je tamo 500 evra, kod nas je 320 evra. To nije samo zbog krize.
Tačno je, mnogi problemi su nasleđeni. Problem je što se sa tim problemima Vlada nije suočila na odgovoran način. Problem penzionog fonda je nasleđen, ali kako je Vlada na taj problem odgovorila? Tako što je linearno svim penzionerima za 10% podigla penzije, probila budžet za 500 miliona evra, pogurala evre u odnosu na dinar i evo nas danas u 2011. godini sa gospodinom Krkobabićem kao najradikalnijim zagovornikom penzione reforme, dok svi drugi viču – stani, čekaj, izbori su u ovoj godini.
Ekonomska politika. Zašto je stepen investicija u Crnoj Gori ravan stepenu investicija u Srbiji, a Crna Gora je 15 puta manja? Kakve smo zakone doneli? Zakon o planiranju i izgradnji. Siguran sam da nije Dulićev hir. Toliko puta smo ovde o njemu razgovarali, toliko puta smo ga kritikovali, to nije njegov hir, to je demagoška potreba ove vlade da društvu ponudi pravdu, pošto ne može da mu ponudi pare.
Evo vam jedan dan glava ovog investitora, drugi dan glava drugog investitora i na kraju više investitora nema, a ni glave više nisu dovoljne. Zbog toga nam je potrebno otrežnjenje, ozbiljna rasprava o načinu na koji će se voditi politika u preostalom periodu rada ove vlade, kritika onog što je bilo loše i podrška onome što je bilo dobro.

Dva minuta. Zahvaljujem.

Narodna poslanica Nada Kolundžija, pravo na repliku.

Zaista ne znam zašto ste se vi prepoznali i zašto ste tako žučno reagovali. Odala sam priznanje svima onima koji su pomagali u obavljanju poslova, posebno kada su u pitanju reformski procesi. Ali, ne možete osporiti da ta vaša borba ponekada ubija onog ko je nosi.
Dakle, morate voditi računa o tome da ste ponekad žešći protivnik onog ko nosi reforme i evropske integracije, nego što ste neko ko u tim reformama pomaže.

Narodni poslanik Aleksandar Martinović, pravo na repliku, pa narodni poslanik Čedomir Jovanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, ako je sve onako kao što kaže gospođa Nada Kolundžija, onda se postavlja jedno elementarno pitanje – zašto pristupate rekonstrukciji Vlade koju svi u svetu hvale, koja ima sjajne rezultate u svom radu i jedne Vlade od koje očigledno u Srbiji ne može da se izabere neka bolja? Čemu onda rekonstrukcija Vlade? Zašto promena nekih ministara u Vladi?
Jedno vaše opšte mesto u kritikama SRS – ne nudimo alternativu. Nudimo – ne u EU, obustavite sramnu saradnju sa Haškim tribunalom, zaista povedite odlučnu i iskrenu borbu protiv kriminala i korupcije. Borba protiv kriminala i korupcije se, gospođo Kolundžija, ne vodi tako što hapsite lekare koji za 100, 200 ili 500 evra vrše neke hirurške intervencije. Naravno da i protiv toga država treba da se bori, ali šta ćemo sa privatizacijom Luke "Beograd", "Večernjih Novosti", šta ćemo sa aferom "Mobi 63", šta ćemo sa 1001 drugom aferom u Srbijo?
Evo šta piše u ekspozeu gospodina Mirka Cvetkovića: "Predložićemo sistemske zakone, između ostalog, sistemski zakon o načinu izbora narodnih poslanika i sistemski zakon o pitanju blanko ostavki". To je pitanje svih pitanja u Srbiji – da li ćemo imati blanko ostavke ili ne. Da li mislite da od toga zavisi budućnost Srbije?
Dakle, prosto je neverovatno. Vlada Republike Srbije, gospođo Kolundžija, treba da nastupa kao tim i s tim se slažem. Svaka dobra Vlada nastupa kao tim. Zašto od poslaničkih grupa onda pravite skupinu pojedinaca koje ništa ne vezuje? Kako to jedan standard za Vladu, drugi standard za narodne poslanike? Kako to Vlada treba da bude tim, a u Narodnoj skupštini legalizujete krađu mandata? Valjda isti princip treba da se odnosi i na parlament i na Vladu, tim pre što poslaničke grupe treba da budu jedinstvene.
Dakle, ono što ste rekli zaista nije bazirano ni na kakvim činjenicama. Mene zanima jedna stvar – kada ćete prestati da se obazirete na period od pre 2000. godine? (Predsedavajuća: Dva minuta.) Da li treba da sačekamo još 20, 50, 100 ili 200 godina, pa da kažete da više niko nije kriv za situaciju u Srbiji, krivi smo mi sami. Slobodan Milošević je, gospođo Kolundžija, bio na vlasti 10 godina, isto kao i vi, vi ste čak i duže na vlasti nego što je on bio.

Zahvaljujem. Narodni poslanik Čedomir Jovanović, pravo na repliku.

Potpuno je neprihvatljivo tumačiti naše kritike ambicijom da se ono što se pozitivno radi obustavi i da se oni koji te poslove rade unište. Baš naprotiv.
Gospođo Kolundžija, mislim da nije normalno da naša stranka više brani neophodnost reforme pravosuđa i vašu ministarku od vladajuće koalicije koja ju je izabrala i koja je te zakone donela. Mislim da nije normalno da propalu privatizaciju više branimo mi od vas u čijim klupama sedi najbolji ministar privatizacije u Srbiji Vlahović.
Mi imamo problem upravo zbog toga što bi vi da reformišete Srbiju, ali da ne promenite u Srbiji ništa od onoga što bi vas konfrontiralo sa većinom koja, naravno, cenu tih promena treba da plati. Vi to nazivate žrtvama tranzicije. Ja bih njih nazvao drugim imenom, ljudima koji su takođe odgovorni za stanje u kojem se nalaze.
Vi uvek pronađete novac u Kragujevcu za one koji su 20 godina primali platu zato što nisu pravili automobile, uglavnom su glasali za Miloševića i mislim da treba da preuzmu odgovornost za posledice svojih postupaka. Studenti Kragujevačkog univerziteta nisu dobili ništa, osim grada koji je industrijsko groblje.
Evo ga Mirko Cvetković, bio je direktor Agencije za privatizaciju. Mi više branimo tu vašu privatizaciju od vas. Kakva je sudbina zemlje u tranziciji koja ne sprovodi privatizaciju, ne reformiše PIO, ne unapređuje obrazovni sistem? Imamo rektora koji se buni protiv kriterijuma Šangajskog univerziteta, smeta mu to što je referentna tačka broj nobelovaca, broj studenata koji su dobili Nobelovu nagradu, broj stranih studenata. Kakvu mi školu hoćemo, ako nam ti kriterijumi smetaju? Valjda nam je potreban plan kako takav univerzitet da dobijemo.
Čitav je niz tih paradoksa. Ovo je trenutak, jer kad izađemo iz ove skupštine, i vi i ja smo građani ove zemlje, naša deca su valjda nešto o čemu treba da razmišljamo, prijatelji koje takođe ovde predstavljamo. Dajte da vidimo gde je prostor da nešto uradimo. Kada počne da puca, pucaće preko svih nas.
Vi ste suspendovali one snage u društvu koje mogu jako puno da urade. Ne mislim na stranke. Partijska država je sve ugušila. Hajde da reformišemo javna preduzeća. Najavili ste to. Dajte plan kada će koje biti reformisano. (Predsedavajuća: Dva minuta.) Previsoka je cena haosa koje oni proizvode, a premala korist od toga što ih žrtvujemo u ime partijske stabilnosti.

Narodni poslanik Ivan Andrić.