Poštovane dame i gospodo, nastavljamo rad Četvrte sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2011. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 91 narodni poslanik.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika u elektronskom sistemu za glasanje, a i prisutnih u sali, molim vas da ubacite svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema utvrđeno da imamo odredbama Poslovnika Narodne skupštine propisane uslove za rad.
Podsećam narodne poslanike da utorkom i četvrtkom, a nakon otvaranja sednice i utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, i pre prelaska na dalju raspravu, Narodna skupština radi na osnovu člana 286. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, koji u svom prvom stavu kaže – da narodni poslanik ima pravo da traži obaveštenje i objašnjenje od predsednika Narodne skupštine, predsednika odbora Narodne skupštine, ministara i funkcionera u drugim republičkim organima i organizacijama, a o pitanjima iz okvira prava i dužnosti ovih funkcionera iz nadležnosti organa na čijem se čelu nalaze, koja su mu potrebna za ostvarivanje funkcije narodnog poslanika, osim na sednici Narodne skupštine.
Izuzetno, predsednik, odnosno ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe ima pravo iz stava 1. ovog člana da ga ostvari na sednici Narodne skupštine usmeno, u jednom obraćanju, u trajanju do pet minuta, utorkom i četvrtkom i to odmah nakon otvaranja sednice i utvrđivanja broja narodnih poslanika koji prisustvuju sednici, a pre prelaska na dalju raspravu.
Pitam – da li neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje ili objašnjenje u skladu sa članom 286. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine. (Da.)
Reč ima narodna poslanica Marija Bugarčić.

Uvažena predsedavajuća, poštovane dame i gospodo, imam pitanje za ministra prosvete.
Naime, u opštini Ražanj, opštinski odbor LDP je pokrenuo inicijativu skupljanja potpisa za otvaranje odeljenja srednje škole. Znamo da je opština Ražanj mala opština i prosto je skandalozno da opština ima 11.000 stanovnika, a nema nijedno odeljenje srednje škole.
Prikupljeno je oko 1.000 potpisa i upućeno je nadležnom ministarstvu, tj. Ministarstvu prosvete. Opštinski odbor LDP i građani opštine Ražanj su se dogovorili za preokret opštine, dogovor za srednju školu. Oko 1.000 ljudi je potpisalo peticiju i napravili su dogovor sa lokalnim predsednicima ostalih stranaka.
Opština Ražanj je opština koja je jedna od najnerazvijenijih opština, nema nijedno ni veliko ni srednje preduzeće, na svakih 1.000 zaposlenih jedva da ima 96 zaposlenih radnika i spada u red najnerazvijenijih opština, kao i ceo jug Srbije.
Mi iz LDP smatramo da je neophodno da Ministarstvo prosvete izađe u susret građanima opštine Ražanj i otvori odeljenje srednje škole, koje je ukinuto i nema ga već zadnje četiri godine. U prilog tome dodajemo da sadašnjih osmaka ima oko 80, i učenika od prvog do osmog razreda takođe ima u proseku oko 70-80, što znači da postoji mogućnost da se odeljenje srednje škole otvori u opštini Ražanj.
Ono što sam još htela da dodam, nama predstoji zakon o mladima. U tom zakonu kaže da postoje načela podrške mladima i načelo jednakih šansi. Stoga postavljam pitanje Ministarstvu da li je moguće da mlad čovek iz opštine Ražanj ima istu šansu kao i mlad čovek iz Beograda?
Stoga smatramo da je neophodno da Ministarstvo prosvete otvori odeljenje srednje škole u opštini Ražanj i tek kada se sprovede načelo jednakih šansi, tj. kad se omogući mladim ljudima da pohađaju srednju školu onda možemo pričati o načelu jednakih šansi.
Mi smo ionako tehnološki i obrazovno pregažena zemlja i stojimo negde u rasponu među najnerazvijenijim po obrazovanju. Mi smo vicešampion po odlivu mozgova i zemlja iz koje svakodnevno mladi ljudi odlaze.
Apelujemo na Vladu Republike Srbije i na resorno ministarstvo da pomogne ovim građanima i da im izađe u susret i najmanje što može da uradi ova Vlada jeste da otvori jedno odeljenje bilo koje srednje škole u opštini Ražanj. Ako država može da plaća 50 miliona subvencija propalom JAT, onda ne vidimo razlog da ne plati i ne donira određena sredstva da se otvori to jedno odeljenje.
Još jednom apelujemo na ministra prosvete da dobro razmotri ovaj naš predlog i da pomogne svim građanima opštine Ražanj. Hvala.

Ko se dalje javlja za reč?
Narodni poslanik Nikola Novaković. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, iskoristiću ovu priliku prvi put da pokušam da pitam ili da formulišem pitanje predsedniku Vlade, gospodinu Mirku Cvetkoviću, a verujte neće mi biti lako, jer potpuno sam zblanut odgovorima koje sam dobio od Vlade u međuvremenu.
Radi se o sledećem. Godine 2008. pokušano je, postojao je pokušaj jedne grupe ljudi da formiraju fakultet, kako je to moderno, za evropske studije i inženjerski menadžment, to je bilo u junu 2008. godine i naravno ljudi su Komisiji za akreditaciju i proveru kvaliteta uplatili onoliko koliko je potrebno za dobijanje akreditacije, 1.575.000 dinara.
Negde u aprilu 2009. godine, u stalnoj saradnji sa Komisijom, o kojoj imam samo reči hvale, utvrđeno je da taj fakultet neće moći da se osnuje, pa je u aprilu uplatilac zatražio da mu se vrati novac i dokumentacija. Komisija je odmah reagovala i donela nalog, odnosno naložila da se izvrši povraćaj sredstava i to u septembru 2010. godine, ovaj nalog je prosleđen Ministarstvu prosvete, Sektoru za finansije, pomoćnici Bojani Mitrović.
Naravno, ništa se nije događalo, pa je mene, kao poslanika iz Novog Sada, uplatilac zamolio da intervenišem ne bi li što pre ova svoja sredstva dobili nazad, jer ona stoje u Ministarstvu prosvete bez ikakvog valjanog razloga i osnova.
Misleći da je u pitanju čisto tehnička stvar, naravno, okrenuo sam dva-tri telefona, uveravali su me da će sve biti u redu, kako je bilo u redu onda, tako je i danas. Ali, u januaru postavio sam poslanička pitanja i tražio zvanična obaveštenja od svih učesnika u ovom, da kažem, galimatijasu.
Prvo sam dobio vrlo uredno obrazloženje Komisije za akreditaciju i proveru kvaliteta o kojem sam govorio. Potom sam dobio od ministarke Diane Dragutinović odgovor da Ministarstvo finansija nema nikakve veze sa ovim slučajem, da je u pitanju nadležnost Ministarstva za prosvetu.
Da bih posle tri ponovljena pitanja konačno juče dobio odgovor Ministarstva prosvete, u kome doslovce piše: "Sredstva od uplate po osnovu akreditacije iz 2008. godine u poslovnim knjigama Ministarstva prosvete i nauke evidentiraju se na ekonomskoj klasifikaciji 321311", kao da to mene interesuje. "U vezi razrešenja povraćaja, obaveštavamo vas da sa te klasifikacije nije moguće izvršiti povraćaj"
Sada ne vredi da pitam ministra prosvete, on čovek u ovo se ne razume, ali vredi da pitam premijera. Dakle, gospodine Cvetkoviću, tuđ novac bez ikakvog osnova leži na klasifikaciji 321311 u Ministarstvu prosvete. Šta treba da se uradi da bi taj novac bio vraćen vlasniku, koji usput ne želi da tuži svoju državu, čak ne traži ni kamatu?
Da su mi odgovorili da novac stoji u ministrovim pantalonama, ali da on te pantalone dugo nije obukao, pa zbog toga ne može da ih vrati, to bih mogao da poverujem i to bi mi bilo logično, jer jednog dana će ih obući, pa možda ćemo se sresti i onda će on izvaditi novac i vratiti mi. Ovako, jednostavno, izgleda da je žao svima što tuđ novac ne može niko nikome da vrati. Pazite kad uplaćujete. Hvala.

Reč ima poslanik Dragan Šormaz.

Sad ne znam kako da počnem, te zblanuti, te pazite kad uplaćujete, stvarno mi je drago kada čujem i vidim da konačno i poslanici iz vladajuće većine vide kakav je odnos Vlade prema nama narodnim poslanicima i Narodnoj skupštini, hajde da pređemo preko toga, ali kako je prema građanima, poslovnim ljudima, preduzetnicima.
Inače, drage moje kolege, već godinu dana nisam dobio odgovor ni na jedno postavljeno pitanje, u stvari, jesam na jedno iz Ministarstva sporta, vezano za Zakon o sportu, a na sva ostala pitanja koja sam postavio nisam bio udostojen da dobijem odgovor, a kamoli da budem zblanut tim odgovorom, ni to nisam uspeo.
Imam pitanje za gospodina Cvetkovića i ono je vrlo jednostavno: postoji li neka oblast, neka aktivnost u radu Vlade Republike Srbije koju on vodi, ove reformisane, rekonstruisane, u kojoj ta Vlada ima zajedničku politiku, jasnu politiku svih koalicionih partnera koji se u njoj nalaze?
Mislim da je to veoma jednostavno pitanje i da bi gospodin Cvetković trebalo da mi odgovori, ali ne samo da mi odgovori kako stoji, nego da mi navede koja je to oblast. Zadužujemo se svakog dana kao država novim kreditima, sve više i više smo dužni, znamo da kao država taj dug možemo da vratimo samo povećanjem proizvodnje u industriji, poljoprivredi i povećanjem izvoza, ali mi vodimo takvu monetarnu politiku da izvoz apsolutno destimulišemo.
S druge strane, kažu jak dinar, sada će pasti cene, pa se i to ne dešava. Ne padaju cene, pa oni ministri koji to najavljuju, ispadaju i oni nedosledni u svojim izjavama, jer nijedna cena nije pala, bez obzira što je odnos evro – dinar sada 95, a pre mesec ili dva je bio 107.
Znači, to građani mogu da potvrde, da nije jedan jedini artikal pojeftinio. Stalno pričate o povećanju BDP, a mi čujemo da je pao, pa pričate o novim radnim mestima, vi sami priznajete da je izgubljeno 200 hiljada, a MMF kaže 400 hiljada.
Šta se radi na tom planu, da li neko nešto radi, osim što kolega narodni poslanik Mlađan Dinkić i dalje ide po Srbiji, kao da je ministar i obilazi fabrike i govori o novim radnim mestima, ali to je poslanik, to nije ministar, to nije Vlada. Opet nešto tu nije u redu sa Vladom.
Treba li da govorim o izjavi ministra Dačića, vezano za KiM i o podeli KiM, a onda čujemo izjavu ministra Jeremića, pa šta je politika Vlade u toj oblasti?
Ili je tačno ono što je rekao malopre, pre pola sata, visoki funkcioner koalicione partije PUPS, da je odnos PUPS – SPS takav da PUPS ima 6%, a SPS 5% podrške birača u Srbiji, to sam pre pola sata čuo od strane Milana Krkobabića, pa je onda Dačić došao na taj nivo da služi kao probni balon Borisu Tadiću i da može da izgovori šta bilo, ionako neće snositi nikakve posledice za to, da vidi Boris Tadić da li može on posle toga da govori o podeli Kosova ili ne, jer kakva šteta za Dačića kada ima samo 5%, može to da govori, i šta je tu politika Vlade?
Da li je politika Vlade ono što kaže Ustav RS, skupštinske odluke ili to da možemo tek tako da delimo Kosovo, bez obzira na to što dve trećine građana ne živi na severu Kosova, bez obzira na to što znamo da bi se otvorilo pitanje Preševa, Bujanovca i ko zna čega sve još, onako parolaški samo reći, a bez ijedne ozbiljne pripreme zaista mi deluje neozbiljno.
Znači, pitanje za predsednika Vlade je postoji li jedna jedina oblast u Srbiji gde Vlada ima usaglašenu politiku?

 Reč ima poslanica Milica Radović.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre par dana imala sam priliku da pročitam da je Tužilaštvo za ratne zločine Republike Srbije, po ko zna koji put u poslednje vreme, šokiralo srpsku javnost.
Naime, ono je uspelo da određenom vrstom pravne akrobatike i neverovatnim umećem samoponiženja, podseti Srbiju da je ona zarobljena država, koju će svako sećanje na ratne zločine i na njene žrtve mnogo koštati, i u svakom slučaju njoj će to biti zabranjeno. Tako je naše Tužilaštvo pre nekoliko dana odlučilo da je bolje da predmet protiv Mladena Bajića, republičkog tužioca Hrvatske, gde se on tereti za stravičan ratni zločin progona srpskih civila u zloglasni hrvatski državni logor Lora, uputi upravo njemu, kako bi on sam o sebi u tom slučaju odlučivao.
Srpski tužilac je tako, odbijajući da procesuira ovaj slučaj, faktički svesno prikrio krivično delo, svesno prikrio zločin, čime je omogućeno da Mladen Bajić sam o sebi odlučuje.
Meni stvarno nije jasno šta je srpsko tužilaštvo u tom slučaju mislilo. Da li je mislilo možda da će Mladen Bajić da kaže, da, jeste, ja sam ratni zločinac, ja sam te 92. godine u svojstvu zamenika vojnog tužioca odlučivao koji će Srbi biti zatvarani u logoru Lora, ja sam odlučivao o tome kako će oni zverski biti mučeni, kako će biti zlostavljani i u krajnjem slučaju ko će od njih biti ubijen.
Zamislite samo o kakvom pravnom apsurdu se radi ovde, o kojoj količini drskosti, o kojoj količini odsustva elementarne nacionalne svesti i osećanja nikakve empatije prema žrtvama koji su sažete u jednoj ličnosti, u ličnosti srpskog tužioca za ratne zločine, gospodina Vukčevića.
Pomislila sam i nadala sam se istinski da će slučaj Jove Divjaka biti poslednji u nizu srpskih blamaža, ali odmah nakon toga pojavio se slučaj Božidara Vučurevića, ratnog gradonačelnika Trebinja, kojeg je Srbija uhvatila na svojoj teritoriji, gle čuda, po hrvatskoj optužnici.
Istinski verujem da ratni zločin ne treba da ima nacionalnost, ali ne mogu da ne primetim da je Srbija neverovatno ažurna i agilna kada je u pitanju hapšenje i procesuiranje Srba, pa makar oni bili nevini.
Znam, i u to sam sigurna da srpska javnost nije zaboravila slučaj Ilije Jurišića, koji je prvo optužen na kaznu od 12 godina zatvora, da bi mu kasnije Apelacioni sud istu tu presudu preinačio, odnosno ukinuo i pustio čoveka na slobodu, bez ikakve obaveze da se on srpskom sudu ikada više javi, odnosno da se pred njim pojavi.
Takođe znam da srpska javnost nije zaboravila slučaj Tihomira Purde, od čijeg je krivičnog gonjenja Tužilaštvo za ratne zločine, isto ovo, dakle, odustalo zbog navodnog nepostojanja dokaza. Takođe znam da se srpska javnost seća slučaja Ejupa Ganića, koga je sud u Londonu oslobodio, a to isto Tužilaštvo za ratne zločine nije našlo za shodno da protiv te odluke podnese žalbu, uz prosto neverovatno objašnjenje da bi ponovni postupak neverovatno mnogo koštao srpske obveznike.
Nakon svih ovih promašaja, mi kao narod imamo pravo samo da crvenimo zbog onoga što radi Tužilaštvo za ratne zločine, jer ili odustaje od krivičnog gonjenja, ili se izvinjava za podignute optužnice, ili čini to da predmet u kome za stravičan zločin optužen Mladen Bajić, republički tužilac Hrvatske, ustupa upravo njemu da on sam po svojoj krivici odlučuje. Nije li to potpuno neverovatno?
Ovom prilikom pozivam reformisano srpsko pravosuđe da ispita da li u ovakvom postupanju našeg tužioca za ratne zločine postoje elementi bića krivičnog dela nesavestan rad u službi i ovom prilikom postavljam pitanje da li igde u svetu postoji država, pravna država koja drži do svog dostojanstva, a koja se ponaša na ovakav način? Gde je kraj samoponiženjima i gde je kraj političkim nagodbama sa zločinima učinjenim prema Srbima.
Na kraju, postavljam pitanja, da li će i kada gospodin Vukčević da podnese ostavku zbog svih onih odluka koje su nas kao narod duboko ponizile?

Reč ima narodni poslanik Miroslav Markićević.

Poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije koji gledate ovaj direktan prenos, tražim obaveštenje, odnosno imam poslaničko pitanje za gospodina Vuka Jeremića, ministra inostranih poslova.
Mislim da javnost ovo što ću da pitam posebno interesuje ovih dana, s obzirom da se i u medijima, kako štampanim, tako i elektronskim, nametnula jedna tema, kratko rečeno diplomatski pasoši. Stoga pitam gospodina ministra Jeremića da li postoji pravilnik, neka pravila u okviru Ministarstva i u okviru Vlade na koji način se dele diplomatski pasoši, ko ima pravo na diplomatske pasoše i na upotrebu i korišćenje istih? Da li ministar Jeremić zna uopšte koliko trenutno ima važećih diplomatskih pasoša koje imaju naši državljani?
Direktan povod za moje pitanje jeste diskriminacija sportista. Na kraju, pošto je ovo zemlja diskriminacije, gde se građani diskriminišu po raznoraznim osnovama, došli su na red i naši vrhunski sportisti da budu diskriminisani.
Prema tome, postavljam pitanje gospodinu Vuku Jeremiću zašto on misli da Nemanja Vidić nije zaslužio diplomatski pasoš? Zašto misli da naš proslavljeni fudbaler Stanković nije zaslužio diplomatski pasoš? Zašto gospodine Vuk Jeremić misli da naš veliki, legendarni već, plivač Milorad Čavić nije zaslužio diplomatski pasoš?
Ovako, na način na koji gospodin Jeremić dodeljuje diplomatske pasoše, možda bismo mogli da pomislimo da je on u sukobu interesa, jer on dodeljuje diplomatske pasoše članovima Udruženja profesionalnih tenisera gde je on predsednik. Da li u stvari gospodin Cvetković treba da razmisli da stvarno izaberemo ministra za inostrane poslove, jer ovom narodu i ovoj zemlji u ovom trenutku je on neophodno potreban, jer očigledno da je gospodin Vuk Jeremić prešao u sportske funkcionere, tačnije tenisere.
Da slučajno neko ne bi pomislio da sam protiv, ili Nova Srbija, ljudi koji su dobili diplomatske pasoše, naravno, mislim na naše tenisere, to je nešto najmanje što je država mogla da uradi za njih i to ništa nije sporno. Sporno je zašto drugi sportisti nisu dobili diplomatske pasoše.
Svedoci smo da svi mi narodni poslanici imamo pravo na diplomatske pasoše. Jedan sam od retkih koji do sada nisam iskoristio tu privilegiju. Pozivam gospodina ministra Vuka Jeremića da moje pravo, odnosno to moje pravo ustupamo za jednu našu sportistkinju koja nas je svojevremeno sve obradovala, a mislim da će nas tek obradovati. Znate, najviše radovanje i iznenađenje jeste kad je to baš iznenađenje.
Gospođica Nađa Higl, naša legendarna plivačica, nas je stvarno sve obradovala kad se tome nismo nadali. Tako pozivam ministra Vuka Jeremića da pasoš koji bi meni, koliko za 48 sati, izdao, kao narodnom poslaniku, izda gospođici Nađi Higl, jer će ona sigurno biti i jeste ambasador ove zemlje, kao što su i ostali drugi sportisti.
Prema tome, pozivam gospodina Vuka Jeremića još jedanput, ministra inostranih poslova, da se izjasni odmah. Ovo mnogo interesuje javnost. Svedoci smo da su mnogi sportski savezi reagovali. Ovako je ostao jedan opor ukus. Da ponovim da je gospodin Vuk Jeremić na neki način u sukobu interesa.
On je rekao na konferenciji za štampu da je on odlučio da ćemo ove godine malo da favorizujemo tenisere. Jasno je svima da i Novak Đoković i svi naši teniseri zaslužuju mnogo više od ovog naroda i od ove države, ali ne na ovakav način, na štetu drugih.
Prema tome, imam podatke da u ovoj zemlji ima izdatih nekoliko hiljada diplomatskih pasoša, pa šta je problem da još 15-20 za naše uspešne vaterpoliste, košarkaše, fudbalere, plivače i sve druge koji zaslužuju, hvala bogu imamo ih dosta koji zaslužuju, tih naših sportista, da i oni dobiju diplomatske pasoše?