Zahvaljujem.
Hteo bih u okviru ovog člana još nešto da dodam, pa ću preći na amandman. Opet ću iskoristiti vreme poslaničke grupe.
Ponukao me je gospodin Aligrudić sa ovim što je rekao. Donekle se slažem, međutim, ima jedna druga stvar. Mi detetu od 15 godine ne dozvoljavamo da vozi automobil, iako bi možda ono bilo sposobno za rasuđivanje i za donošenje odluka. To je licemerno. Pazite, mi mu ne damo jer ga se plašimo na drumu, nismo sigurni da je ono sposobno, ali licemerno je zato što nas se ne tiče da li to dete ima neku ozbiljnu bolest koju bi trebalo da podeli sa svojim roditeljima, nego mu dajemo pravo da on to roditelju ili kaže ili ne kaže.
Anoreksija i nervoza, koje je koleginica spomenula, dovode do smrti, to znate. Ako roditelj nema prava da na silu dete dovede, da je dete sposobno da samostalno rasuđuje i kaže hoću da gladujem do smrti, da uđe u tu anoreksiju, mi treba da posmatramo kako umire zato što je sposobno samostalno da rasuđuje. Hoću da kažem da je to stvarno licemerno, dozvoliti detetu od 15 godina da samo odlučuje o sebi, a plašimo ga se na drumu. Dajte mu onda pravo i da vozi automobil, pa se susretnite sa njim na drumu. Zato smatram da to nije u redu i da treba preispitati tu odluku, bez obzira na povelju, konvenciju i tome slično. Na kraju krajeva, živimo u drugom podneblju, ne moramo primenjivati sve što Evropa traži od nas.
Što se tiče našeg amandmana, tražili smo da se stav 10. obriše. Šta kaže stav 10? Moram da vam ga pročitam, on kaže – podaci iz medicinske dokumentacije, odnosno izvodi iz tih podataka, kao i kopije medicinske dokumentacije mogu se dati, pazite, organu starateljstva, organizaciji obaveznog zdravstvenog osiguranja i pravnim licima koja obavljaju delatnost dobrovoljnog zdravstvenog osiguranja za obavljanje poslova utvrđenih zakonom, kao i drugim pravnim licima, ako je to propisano zakonom. Zar ne smatrate, gospodine ministre, da je ovo izuzetno široka lepeza mogućnosti, da neko sazna i zna od čega je ko bolestan, kakvim svim tretmanima se neko podvrgao i od čega se sve leči?
Ranije smo imali da samo sudski organ može da dobije informaciju zvaničnim zahtevom o zdravstvenom stanju pacijenta. Sada dozvoljavamo i dobrovoljnom zdravstvenom osiguranju. Zašto dobrovoljno zdravstveno osiguranje mora da zna da sam ja bolestan od ovoga ili od onoga, da li sam imao ovu ili onu bolest? Na kraju krajeva, on može da me pita da li jesam, a ja ću pod morlanom i materijalnom odgovornošću reći da ili ne, pa ako se nešto utvrdi mogu da budem kažnjen, ali ne da on unapred zna od čega sam ja bolestan. Znači, to je ekskluzivno, uostalom ekskluzivno pravo svakog čoveka je da svoje zdravstveno stanje podeli sa profesionalcem, tj. sa onim koji se brine o njegovom zdravstvenom stanju, u ovom slučaju sa lekarom, i tačka. Eventualno može da ga podeli sa sveštenikom, to njegovo pravo, ali sveštenik je obavezan na ćutanje, ne sme da iznese, kao i lekar, ono što smo i uneli u zakon, lekar je dužan da čuva profesionalnu tajnu.
Kako ćemo mi naterati ove ljude, staratelje, osiguravače i ne znam ni za koga, da čuvaju tajnu o tome da li vi imate tuberkulozu ili nemate, da li imate neku drugu bolest ili nemate? Zašto vam je bila potrebna ovoliko široka lepeza mogućih ljudi ili organizacija koje mogu da saznaju vaše zdravstveno stanje? Zato smo tražili da se ovaj stav izbriše i normalno da samo ostane da sudski organi imaju pravo da dobiju podatke i dokumentaciju o zdravstvenom stanju pacijenta. Hvala.