Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, mi smo podneli amandman na član 6. i pročitaću ga radi javnosti. Tu se opet nadovezuje diskusija na te godine limita za decu, tih 15 godina. Mi smo predložili amandman gde u članu 6. imamo stav 2. koji glasi – izuzetno medicinski ogled može se preduzeti i na maloletnim licima, ali samo radi njegove neposredne koristi i uz pismeni pristanak njegovog zakonskog zastupnika, koji je prethodno obavešten u smislu stava 2. ovog člana. Naš amandman se odnosi na to da se na kraju ovog stava doda nastavak koji glasi – u smislu stava 2. ovog člana, kao i maloletnog lica koje je navršilo 15-tu godinu života i koje je sposobno za rasuđivanje, odnosno za samostalno donošenje odluka.
Znači, mi dodajemo opet stav i u ovom stavu rečenicu koja u stvari čini dopunu ovog stava, jer ste i na drugim mestima, do sada se diskutovalo o tome, ponudili rešenja i u članu 4. i u članu 5, gde dajete pravo, moje kolege poslanici su prethodno diskutovali, da dete može da dobije uvid u medicinsku dokumentaciju posle 15-te godine ako je sposobno za rasuđivanje. Mi smo i ovde smatrali da u duhu ponuđenih rešenja od strane vas u ovom zakonu i ovde da postoji ta dopuna. Međutim, naravno, ovaj amandman je odbijen. Amandman je odbijen sa obrazloženjem gde se pozivate, ne samo za odbijanje ovog amandmana, nego i za odbijanje prethodnih amandmana, na Rimsku povelju o pravima pacijenta, onda na univerzalnu Deklaraciju o biotici i ljudskim pravima, na iste te međunarodne neke deklaracije za odbijanje.
Ovo je stvarno kontradiktorno, ovamo unosite u stavovima ovih članova da mogu deca maloletna, koja su navršila 15 godina, da dobiju uvod u dokumentaciju, da ne ponavljam ono što su kolege rekle prethodno, a sada u ovom stavu kažete – odbija se zato što nije u saglasnosti. Ono što je značajno, čuli smo obrazloženje oko tog limita 15 godina starosti. Sigurno, rekao je kolega Aligrudić, da u nekim evropskim zemljama čak imaju pravo i da rade. Pa imaju i kod nas, ali to pravo su imali i pre 100 godina, da rade od 12 godina, od 13 godina, od 14 godina i da ne ulazimo u neku istoriju. To je bilo razrešeno i ja poštujem sve to, ali je suština ako uvodimo ovako i dajemo mogućnost da može sa navršenih 15 godina, kako to zakonski da se uredi?
Verovatno postoje u Vladi i u drugim institucijama pravnici i treba na odgovarajući način, da li samo razgovor sa psihologom, psihijatrom, koji je to cilj, koja ekipa ljudi? To je stvar koja nije stvar odluke gde će jedno dete da kaže – ja sam sposoban za rasuđivanje. Ta granica ipak, iako živimo u modernom svetu, iako ta deca rastu uz kompjutere, televiziju i sazrevaju sigurno brže u nekim segmentima zbog velikog broja informacija, ipak treba sistemski u državi, ne znam kako je u zapadnim zemljama, urediti ovo, a ne ovako, samo dati konstataciju da je dete posle 15-te godine sposobno za rasuđivanje. Ipak je potrebno da na odgovarajući zakonski način, a shodno svim tim, prirodnim i drugim zakonima koji prate rast i sazrevanje dece, urediti ko je to ko odlučuje da je jedno dete u 16-toj godini sposobno za rasuđivanje, a da ono drugo nije. Nije tu samo nivoa inteligencije, koeficijenta inteligencije itd, ako isključimo te medicinske parametre.
Činjenica je da je neko zreliji, neko nije, tako da sam se samo nadovezao na neke diskusije prethodnih kolega, da to ipak zakonski treba da bude razrešeno i da na taj način ove konstatacije, koje ste uneli u ovaj zakon, dobiju i neku pravnu snagu. Ponavljam, kontradiktorno je da vi sada odbijate amandman, a u prethodnim članovima stavljate konstataciju da može maloletno dete koje je sposobno za rasuđivanje da dobije uvid u dokumentaciju i neke druge delove.
Sada samo jedna tehnička primedba, gospodine ministre. Imate isti stav i u članu 4. i u članu 6. Da li je to potrebno? "Dete koje je navršilo 15 godina života i koje je sposobno za rasuđivanje, odnosno za samostalno donošenje odluka, ima pravo da na svoj zahtev izvrši uvid u medicinsku dokumentaciju koja se odnosi na njegovo zdravstveno stanje, kao i pravo na poverljivost podataka koji se nalaze u medicinskoj dokumentaciji". Ovo čitam zbog javnosti.
U članu 6. je apsolutno isti stav, sa tačkom i zapetom. Jeste da se u članu 4. odnosi na medicinsku dokumentaciju, a sledeći član se odnosi na tajnost podataka ili ranije službenu tajnu. Lično smatram da je apsolutno nepotrebno u dva člana isti član ponavljati od reči do reči, da je to suvišno i nepotrebno je, verovatno je omaška, pa neka bude ili u članu 4. ili članu 6. ali zašto ponavljati identični član u oba člana.