Molim narodne poslanike da omoguće da se sednica vodi u skladu sa Poslovnikom.
Narodni poslanik Aleksandar Martinović je prijavljen i dobiće pravo na repliku, a vas sve ostale najljubaznije molim da ne ometate bilo kog drugog učesnika na sednici, koji takođe koristi pravo na repliku kao i zamenik predsednika poslaničke grupe SRS.
Narodni poslanik Aleksandar Martinović. Što važi za jednog, važi za sve. Izvolite.

Pre svega moram da primetim da apel na nacionalno jedinstvo u srpskom parlamentu, kada je reč o KiM, nekako mi ne ide sa ovim stalnim polemisanjem po određenim stranačkim pitanjima. Ma koliko da se mi uzdržavamo gospođo Kolundžija, od toga da sada promovišemo naše usko stranačke interese, vi to uporno činite. Ali, pošto ste očigledno zaboravili neke činjenice, želim da vas na te činjenice podsetim.
Dakle, SRS, gospođo Kolundžija nije potpisala ništa te 1999. godine. Mi smo jedini koji smo glasali protiv sporazuma Černomirdin Ahtisari. Mi smo bili protiv Kumanovskog sporazuma, mi smo odlučili 1998. godine ulaskom u Vladu Republike Srbije, donoseći jednu prilično delikatnu odluku, da branimo Republiku Srbiju od NATO pakta i mi smo Republiku Srbiju branili kako smo znali i umeli i mi smo Republiku Srbiju odbranili. Druga je stvar što vi, vi ste i te 1999. godine, moram da vas podsetim na izjavu pokojnog Zorana Đinđića da je KiM demokratsko pitanje, da će pitanje KiM biti rešeno onoga momenta kada, kako je on govorio, demokratske snage preuzmu vlast u Srbiji. Evo, demokratske snage su deset godina na vlasti u Srbiji i ne vidim da je rešeno pitanje KiM.
Dakle, najlakše je sada reći – vi ste bili u Vladi u momentu NATO bombardovanja. Jesmo i mi smo branili zemlju. Sa tom namerom smo i ušli u Vladu, ali nemoguće je da mi, koji smo bili u Vladi dve godine, snosimo istu političku odgovornost kao vi, koji ste u Vladi deset godina.

Narodna poslanica Nada Kolundžija. Pravo na repliku.

Zaista ne želim više da polemišem. Kada sam govorila na samom početku smatrala sam da je neodgovorno ulaziti u istoriju politike koja nas je kada je KiM u pitanju dovela do ove tačke na kojoj smo danas. Ona nije od pre 2000, nije ni od 1999, nije ni od 1990. Dakle, to je tačno. Mislim da je krajnje ne fer prema ljudima koji žive na KiM, koji očekuju da bar danas pokušamo da uradimo sve što je moguće sa pozicije koje su gore nego što su bile pre 1999, koje su gore nego što su bile 1990, gore su nego što su bile pre 1980. Ali, ipak sa ovih pozicija i sa ovog uskog tesnog prostora koji imamo da pokušamo da uradimo sve što je u interesu građana na KiM.
Jedino zbog čega sam reagovala jeste zbog činjenica. Dakle, mislim da jedino nije fer iznositi stvari koje nisu tačne.

Narodni poslanik Žarko Korać ima reč. Na raspolaganju šest minuta i 24 sekunde. Posle njega narodni poslanik Dragoljub Mićunović.

Poštovana gospođo potpredsednice, poštovani gospodine predsedniče države, poštovani gospodine premijeru, dame i gospodo narodni poslanici, za razliku od većine ili svih koji su danas govorili, mislim da je nažalost ova kriza do koje je došlo na KiM, bila neizbežna. Nedefinisan status i često dvojna struktura vlasti na severu Kosova izazvali su ovaj sukob i on se zaista mogao predvideti.
Za mene je veliko iznenađenje da oni koji su zaduženi da vode politiku ove zemlje to nisu mogli anticipirati. Srbija se predugo uljuljkivala u tome da je mogućno da taj status kvo traje večito i da su pregovori do kojih je počelo, sa velikim zakašnjenjem, će biti u stvari rešenje problema da taj deo teritorije KiM ima u velikoj meri dvojnu vlast ili, realno gledano, pod mnogo većom je vlasti Beograda nego same Prištine.
Tako je skoro uvek u istoriji, da sukobi počnu oko carina. Ako pogledate čitavu ljudsku istoriju, videćete da su sukobi oko statusa jedne teritorije, oko vlasti nad jednom teritorijom počinjali raspravom o carinama. Carinski sukob koji nije počeo sada, nego praktično pre dve i po godine, posle tri i po godine postojanja Kosova kao nezavisne države, pečati te države pre dve i po godine nisu priznati, tako da je taj bojkot nagoveštavao ovaj sukob do kog je došlo. Moram da kažem da je glavna karakteristika politike u ovom trenutku koja se u Srbiji vodi i koja se apsolutno vidi danas u ovoj skupštinskoj raspravi je negiranje realnosti.
Samo ću podsetiti na tri stvari koje svi praktično znaju u ovoj sali i verovatno svi gledaoci koji gledaju ovaj prenos. Prva je da je Kumanovskim sporazumom, to je tačno, Srbija izgubila ingerenciju na Kosovu. Mi se možemo skolastički zavaravati da je to dato UN, onda kada se suverenitet dela teritorije jedne zemlje predao UN, onda je ta zemlja izgubila suverenitet na toj teritoriji. Mi, naravno, možemo ići putem kojim je išao bivši načelnik Generalštaba, pa je predložio bivšeg predsednika države za Orden narodnog heroja jer je odbranio Kosovo, ali realnost je da je Srbija izgubila tada ingerencije.
Druga je činjenica da Srbija nije priznala nezavisnost Kosova, ali ona ne menja ovu prvu i osnovnu činjenicu da je Kosovo danas de fakto nezavisna država. Ono što brine je realnost koja je u ovom trenutku stvorena poslednjih pet dana na Kosovu. Moram da kažem da deluju veoma teško ti prizori koji nas podsećaju na 1991. godinu. Imamo ljude koji blokiraju puteve, imamo balvane na putevima, imamo međunarodne trupe koje žele da se konfrontiraju sa tim ljudima i znamo rezultate politike koja se vodila u Zapadnoj Slavoniji, u Istočnoj Slavoniji, u SAO Krajini. Dakle, svaki put kada je to bio put negiranja postojanja te države, tvrdnje da se može na takav način izboriti za neka prava, završilo se, u suštini, katastrofom za ljude koji su tim putem želeli da neka svoja prava, kako ih oni vide, ostvare.
Realnost je da su tamo trupe KEJFOR-a ili KFOR-a i da je general koji komanduje tim trupama rekao da će sledeći put upotrebiti silu da bi obezbedio putne pravce. Oprostite, imate jasnu najavu primene sile da se obezbede putni pravci i, naravno, mene interesuje ko u ovoj sali želi da preuzme odgovornost, koji podržava to i za posledice do kojih može doći. Ne želim to, ali nažalost može doći, i to vrlo skoro, kada dođe do te konfrontacije, gde sa jedne strane imate vojsku, a s druge strane imate građane, ljude, koji te puteve blokiraju.
Interesuje me da li smo mi kao narod u stanju da nešto učimo iz svoje istorije. Ono što je sigurno, ovde vidimo, ako mogu tako da kažem, jednu dvostruku politiku Srbije. Sa jedne strane, jedno neprekidno oklevanje da se kaže istina, a ja ću je reći. To je da se situacija dramatično promenila poslednjih pet dana. Sa druge strane, cinično korišćenje ove situacije da bi se slale patriotske poruke, sa vrlo jasnim idejama da će to kad-tad politički se isplatiti.
Ovde u pitanju nije samo sever Kosova, nego i stabilnost Srbije, rekao bih čak i budućnost Srbije, kao države. Veliki su ulozi. Sigurno je da nekima u Srbiji i te kako odgovara da dođe do dalje konfrontacije, da se zaustavi ovaj razvoj Srbije i da se Srbija ponovo izoluje. Ovde je vrlo jasno, čak je i rečeno u nekoliko diskusija, da Srbija i nema šta da traži u Evropi, da evropske integracije treba zaustaviti, da je to jedna velika iluzija i da to treba ovde jasno objaviti.
Da bi se to izbeglo, treba reći sledeće, i to vrlo jasno. Prvo, rešenje ove krize je praktično isključivo u rukama međunarodne zajednice i Prištine. Nije rešenje ove krize u rukama Beograda. Srbija ne treba da bude pasivna, Srbija može diplomatski i treba da se diplomatski angažuje, ali ona u suštini ne može, jedino što je njeno sredstvo, da kažem, u ovoj krizi to je da gura građane na severu Kosova u jednu neravnopravnu konfrontaciju. Ona onda mora i da preuzme odgovornost za rezultate te neravnopravne konfrontacije.
Meni je zaista bilo teško da i u govoru premijera, znam da je to zvanična državna politika i da je on samo tu politiku ovde sproveo, u govorima mnogih koji su govorili ovde neprekidno se govori o tzv. organima, o privremenim organima, tzv. državi. Istočna Nemačka nije bila priznata od većine zapadnih zemalja, pa je 30 godina posle bila realna država. Ta nepriznata država, tzv. privremeni organi, imaju policijske snage koje i te kako mogu nešto da urade i to se pokazalo nedavno.
Prema tome, mi moramo, dame i gospodo, ovde da učinimo nešto što je jedino moguće i to nešto je bila prilika kada su bili izbori na Kosovu. Nažalost, politika Beograda je bila i poruka Beograda – ne treba izaći na te izbore, a relativno mali broj Srba, i to južno od Ibra, je izašao na izbore. Oni, nažalost, i nisu reprezentativni, za ostale Srbe koji žive zbog malog broja izašli. Ali, jedina stvarna promena do koje je došlo je ono što ova skupština mora da konstatuje - ovaj problem se neće moći rešiti drugačije, pre svega, nego da Srbi severno od Ibra sami stupe i dijalog sa Prištinom. To se ovde sistematski izbegava da kaže.
Drugim rečima, kao što je jedan manji broj Srba južno od Ibra rešio da u nekakvom razgovoru političkom sa Prištinom pokuša da ostvari neka prava, za sada velika manjina, isto se mora preporučiti Srbima severno od Ibra. Patriotske fraze ih neće zaštititi, oni će morati pre ili posle da o tome razgovaraju sa Prištinom. Kao čovek, mogu da shvatim psihološke probleme, emotivne probleme tih ljudi. Oni dugo to nisu radili, oni to ne žele da urade, ali realnost je takva da jedino što može na neki način da pomogne razrešenju ove situacije je da upravo ti sami ljudi koji sada sede na tim putevima, akteri, pokušaju u izvesnom teškom početnom razgovoru sa Prištinom da se izbore za svoja prava.
(Predsedavajuća: Narodni poslaničke, vreme koje je na raspolaganju poslaničke grupe je iskorišćeno.)
Završavam, poslednja rečenica.
Mislim da Beograd ne treba da uzurpira prava Srba na severu, da ne treba da budu razgovori Beograd-Priština s posredstvom Brisela, nego treba da budu i direktni razgovori ljudi koji žive na severu Kosova sa Prištinom. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Dragoljub Mićunović, a posle njega narodni poslanik Željko Tomić.

Evo, već je šest-sedam sati koliko ova debata traje. Rekao sam – koliko traje rasprava. Bilo bi dobro da dobro slušate kad nešto govorim, pre nego što počnete da dobacujete. Saslušajte, bar dobro da čujete.
Dakle, već više od šest sati traje ova debata. Naravno, ona je očekivana. Opozicija će iskoristiti to da kritikuje vlast. Ne mora da daje nikakve predloge šta bi ona radila, važno je da kaže da to što je vlast radila loše.
S druge strane, vlast je došla, Vlada, upravo ovde da kaže šta su uradili. Korektno je da kažemo šta su uradili. Da su odmah poslali odgovorne ljude, ministra i pregovarača na lice mesta da spreče incidente koje, nažalost, u jednom trenutku oružana, naoružana, kako hoćete, grupa sa fantomkama, svi ti sjajni tipovi, gledali smo ih u Đenovi, gledali smo ih u Beogradu, gledali smo ih svuda, jednom su huligani, drugi put su razbojnici, treći put su deca koja ne znaju šta rade. U svakom slučaju, oni jesu organizovani. Ko ih je organizovao? Stvar je organa koji se time bave da pokažu. To junačko delo sa fantomkama i molotovkama, kad ih niko nije sprečavao, nikoga tu nije bilo, proizvelo je jedan efekat koji danas ceo svet gleda da televiziji, kao jedan oblik nasilja i varvarstva.
Dogodilo se sad sledeće, da mi, umesto da budemo na onoj strani koja brani ljudska prava i koja je protiv nasilja ili primene nasilja, bilo čijeg, treba sada na neki način da tražimo kako se to dogodilo i da se puca u policajce i sve ostalo što se dogodilo.
Mi smo ovde pomešali neke stvari. Jedno je pitanje pravde i pravednosti, to je vrednosno pitanje. Sigurno na Balkanu, gde se granice menjaju svakih 50 godina, uvek se pojavljuje višak neke nepravde za nekoga, ali se onda posle izvesnog vremena pojavi kao višak nasilja i taj odnos ovde koji balansira je takav. Ono što najgore može neko da pretpostavi, a to je da je mnogo jači, mnogo nezavisniji nego što jeste, onda će mu se dogoditi to što se događa.
Ovde je predsednik Vlade Bulatović podnosio ekspoze. Možda se neko i seća, kada nam je saopštio da smo podelili NATO i da smo odbranili naš suverenitet i integritet. Tad sam mu rekao – pa, niste predsedniče malo dete da drži ruku na očima, pa što ne vidi, to i ne postoji. Kada imate taj suverenitet izvolite otidite u Prištinu. O čemu se radi?
Dakle, sve znamo,neću da se vraćam u tu istoriju, ona je svima poznata. Hteo sam nešto drugo da apelujem, ako možemo da tako razmišljamo nekako sa jednom projekcijom budućnosti. Mene samo zanima, naslušao sam se raznih reči. Jedna od najstrašnijih rečenica koju sam čuo na ovim prostorima za ovih 20 godina raznih konflikata i sukoba bila je – mi ne možemo živeti zajedno. Jednom ne možemo sa Hrvatima, drugi put ne možemo sa Muslimanima, treći put ne možemo sa Albancima.
Ta rečenica je prvo ružna za svakog objektivnog čoveka koji je čuje. Ona nije humana, nije tolerantna, nije kako god hoćete demokratska. Ona je neistinita. Neistinita je, jer se ovde živelo i živeće se i u budućnosti šta god mi to sad pričali ili rešavali i zajedno i jedni pored drugih. Ako nismo u stanju, kao političari, da tu projekciju napravimo kako to mi mislimo živeti u budućnosti onda očigledno nismo odgovorni. Politika je odgovorna delatnost.
Ne možemo se ponašati, sećam se jednog našeg funkcionera, ministra, predsednik je posle bio, koji je govorio ke sera sera. Šta bude biće. Videli smo šta je bilo. Ne može se tako voditi politika – nek bude šta bude. Mi ćemo se pokazati dostojanstveni, hrabri itd. Sa tim junačenjem, nadao sam se kada je inflacija došla da se neće toliko ljudi busati u grudi ističući svoj patriotizam osporavajući drugima. U početku sam se čak bojao da neki mladi ljudi tako ne jurnu, pa ne poginu. Sećam se tih godina 90-ih, a onda se ispostavilo da ih nekako neće metak. Niko nije ni okrznut. Znači, ne treba se mnogo plašiti kada se velike parole izbacuju.
Mi imamo jednu kriznu situaciju koja je proizvedena incidentima i sa jedne i sa druge strane. Da li je nekoga iznenadilo da će kosovske vlasti ostati čekajući i lišiti se svog agresivnog romantizma i da će neće preduzeti opet jednostranu akciju? Ja sam to očekivao da će oni to uraditi. I to su uradili sa ovim blokadama carina i naravno da izazovu jednu određenu krizu. Kako mi na to možemo da reagujemo kada kritikujemo vlasti? Hajde da vidimo šta je bila ta alternativa. Alternativa znači sledeće, nešto drugo. To je smisao alternative. Videli smo ne treba činiti ništa. Znači, nećemo sa njima da razgovaramo, nećemo sa međunarodnom zajednicom da razgovaramo, uostalom nećemo ni sa kim da razgovaramo. I kako neko reče doći će vreme, možda za sto, 500 godina, promeniće se okolnosti i onda u redu. Mi nismo izabrani da rešavamo probleme šta će biti za 500 godina, nego ono što će biti za pet godina i što će biti sutra. To je naš ključni posao.
Bilo bi jako dobro i meni je drago da će velika većina ovde glasati za ovu rezoluciju koja je možda mogla da bude bolja, zbog toga je popravljena amandmanima, ali da ne izađemo iz okvira realnosti o čemu je moj prethodnik govorio, da znamo gde su naše moći. Šta mi možemo da uradimo? Mi imamo sad situaciju da, na primer, ostavlja strah tih tamo ljudi. Ko može da kontroliše nekontrolisane grupe koje se nalaze danas u Kosovskoj Mitrovici? Šta oni mogu da proizvedu i kakve će reakcije ili će neko jedva dočekati da može da reaguje što je moguće grublje ili da upotrebi silu.
Dakle, mi se nalazimo u jednoj situaciji, da ne možemo da utičemo na tok događaja. Možemo da utičemo na jedan jedini način, a to je da se pokažemo, da nastavimo politiku jedne zemlje koja ceni mir, koja je uvažavana kao jedan stabilni faktor u regionu, da jedan imidž, remetilački, kakav nas je pratio zbog ratova koji su prošli, polako menjamo za jedan normalan demokratski imidž, jedan drugi imidž. To je bio put, na tome je radio i predsednik države, radila je Vlada, radili su drugi odgovorni ljudi.
To je naš zadatak, uvek ćemo naići na sabotažu, na događaj koji će to remetiti, ali ne moramo se odmah uhvatiti za bilo koji ne odgovarajući gest i onda reći, mi sad prekidamo. Naprotiv, mi ćemo biti uporni u želji da stvorimo jedan dobrosusedski odnos, dobar suživot sa ljudima oko nas jer je to dobro i za nas i da jednostavno promenimo taj loš imidž koji smo imali. Treba da budemo vrlo obazrivi u toj, da nas retorika nekad ne povuče previše, za nešto što posle možemo samo da se kajemo. Hvala.

Zahvaljujem, narodni poslanik Tomislav Nikolić. Samo mi recite osnov javljanja. Po povredi poslovnika?

Dok ste se smenjivale, gospodin Mićunović je izgovorio nešto našta je trebalo reagovati, ali nije imao ko. Naime, u svojoj nameri da širi defetizam na ovoj sednici Narodne Skupštine gospodin Mićunović je rekao, da mi nismo u poziciji da odlučujemo o bilo čemu što može dole da se desi.
Zamolio bih vas da kažete, pošto je on predsednik Odbora za spoljne poslove, ako je to zaista zvanični stav vladajuće većine o čemu mi ovde zapravo raspravljamo? Molim vas, poslednjih pet rečenica valjda ste mogli da zapamtite, uostalom pogledajte stenogram. Ne prihvatljivo mi je da predsednik Odbora za spoljne poslove kaže da mi ni našta ne možemo da utičemo dole i da mi sada ovde sedimo i raspravljamo ceo dan. Ako ne možemo da utičemo hajde da se lepo pokupimo i da se raziđemo.