Gospodin Samardžić, replika.
Izvinite gospodine Samardžiću, pre nego što vam dam reč, samo obaveštenje da je nastavak 33. sednice Odbora za Kosovo i Metohiju u 17,30 časova u sali II.

Hvala.
Gospodine Stefanoviću, reći ću vam nešto što verovatno ne znate, jedan primer, iz 1992. godine, kada je jedna delegacija koju je obrazovala Vlada Milana Panića, dakle, ona vlada koja je pokušala drugačije da deluje nego Miloševićeva, to je bila savezna vlada, imala pregovore sa predstavnicima kosovskih Albanaca godinu dana oko problemu obrazovanja. Posle godinu dana kada im je dat svaki ustupak, ambasador Rajf je posredovao nemački, kada im je dat svaki ustupak u pogledu programa nastave finansiranja, potpuna autonomija obrazovanja kao da je reč o drugoj državi. Stvar je zapala na pečatu diplome. Ako imate strpljenja da me saslušate. Albanci su tražili da pečat te diplome bude Republika Kosovo, vlada gospodina Panića, tj. radna grupa koja je bila veoma kompetentna prof. Ivan Ilić je vodio tu grupu, to nije prihvatila.
Naime, mogla je da prihvati i da reši problem obrazovanja, ali nije zato što Kosovo Republika znači priznavanje druge države. Hoću da vam kažem, ne susrećete se vi prvi put sa takvim pitanjem, to je davno, vi to možda i ne znate. Ali, prosto, tako je bilo i tako su delovale razne vlade. Panić i Milošević su nebo i zemlja. Koštunica i Milošević, Koštunica i Panić, Đinđić, to su sve različiti ljudi, ali to su stvari kod kojih su svi isto radili.
Jedino vaša vlada drugačije reaguje, prihvata, dakle, dokumenta nelegalno odcepljene države, to je otcepljenje to je prekršaj međunarodnog prava, bez obzira šta je rekao ovaj međunarodni sud pravde. On je rekao nije u nesaglasnosti, nije rekao jeste u saglasnosti državnim pravima, pogledajte malo tu razliku. Znači, vi to prvi radite u istoriji ove zemlje. Prihvatate ta dokumenta, kao dokumenta i to ne možete da radite. To je, dakle, razlika i problem o kome mi govorimo. Hvala vam.

Vreme.
Narodni poslanik Zoran Ostojić ima reč.

Hvala predsednice, gospodine Stefanoviću, ja znam da je gospodin Kuper odložio, ali predsednik Republike Tadić je rekao da se stekao utisak u međunarodnim krugovima da smo mi krivci, znači, zašto je gospodin Kuper odložio, da li je prethodno bilo nekog dogovora oko pečata, pa je onda ta saglasnost povučena, to sam vas pitao, a da je formalno odložio gospodin Kuper, to znam i ja.
Što se tiče mira, ja znam da se čini sve da se smiri ova situacija, da ne pogine još neko i to bi bila katastrofa. Ali, znate šta, Srbi su loše prolazili kad su koristili balvane po putevima. Kad sve saberemo, balvan na putu ide kao SAO, a SAO ide ka švercu, šverc ide sa zločinima, zločini dođu do nekog Hadžića, itd. A šta posle bude, da ne pominjem sad neka iskustva, iz krajeva drugih država, gde su balvanima, kako se zvala akcija ohrabrivati ljude da istraju biti svestan da KFOR ima ovlašćenja da sprovede, da kažem, za normalizaciju saobraćaja, da ne zvučim cinično, i to je objektivno pumpati ljude, pumpati im emocije da će time postići nešto, a na kraju sam siguran da se teško može vratiti ono stanje od pre 25. jula, ali ima tu i jedna negativna posledica.
Ako se to prenese na jug Srbije, odnosno južno od Ibra, u enklave, ti ljudi će biti ugroženi, ti koji tamo žive, u tom smislu sam ja govorio i zato treba smiriti situaciju. Nisam stekao utisak, kako da kažem, ohrabrivanje ljudi da izdrže pominjanje imena itd i to nije u funkciji smirivanja, tako meni izgleda. U redu, ja bih voleo da vi uspete.

Pravo na repliku narodni poslanik Tomislav Nikolić.

Najpre, mislim da gospodin gost na ovoj sednici ne bi trebalo da se upušta u raspravu sa narodnim poslanicima i da mu to ne treba omogućiti, a pošto za njega važe pravila kao za sve učesnike, a ne kao za članove Vlade, pa vas molim da o tome vodite računa da čuvate naše dostojanstvo. Kada govorite o granici, ja sam to na svom primeru video da je to za vas administrativni prelaz.
Mene ste vi, gospodo iz Vlade Srbije, sprečili da prisustvujem ustoličenju njegove svetosti patrijarha srpskog gospodina Irineja, pošto nisam bio na spisku građana Srbije koji tog dana mogu da pređu granični prelaz Jarinje, po odobrenju Vlade Republike Srbije. Jedna Poljakinja je rekla, gospodine Nikoliću, Vlada RS nije odobrila danas da vi uđete na teritoriju KiM, na taj administrativni prelaz.
Dalje, po članu 124. Ustava, Vlada je odgovorna Skupštini za ono što radi, a ne Skupština Vladi, pa zato kada tražite da vam mi kažemo šta bismo mi uradili, da vas podsetim na jednu narodnu izreku – kad pravite dete, Jeftu ne zovete, a posle ljuljaj Jefto dete.
Ovo ste sve vi zakuvali i zamesili, ovo ćete vi morati sve da sprovedete i ja bih zaista voleo da ste aplauz od poslanika zaslužili tako što se uspešno obavili pregovore, a ne tako što se bavite predizbornom kampanjom na dan kada raspravljamo o KiM. Vi znate ko će da pobedi i ko će da bude predsednik Vlade. Za mesec dana postadoste najveći srpski političar koji određuje šta će u Srbiji da se desi.
Pazite, uzleteli ste visoko, ja čak mislim da je to, kao i za gospodina Jeremića, veoma opasno i u vašoj stranci.

Gospodine Nikoliću, vi ste bili na sastanku sa šefovima poslaničkih grupa i sa šefovima poslaničkih grupa sam se dogovorila da gospodin Stefanović može imati apsolutno pravo na reč, a to proističe iz činjenice da onaj ko je sa Srbima na KiM, ima pravo ovde da govori o problemima ovog tipa.
Reč ima narodni poslanik Suzana Grubješić.

Poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, poštovani članovi Vlade, predsedniče Republike, tačno godinu dana je prošlo od poslednje skupštinske rasprave  o KiM i tada je na dnevnom redu bilo mišljenje Međunarodnog suda pravde koje je, bez obzira na jezičke i pravne akrobacije bilo nepovoljno za Srbiju, jer se većina sudija izjasnila da deklaracija o jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom.
Tom prilikom smo dali i ovlašćenje i podršku Vladi da podnese rezoluciju pred Generalnom skupštinom UN, da učini sve političke diplomatske napore da ta rezolucija bude usvojena. Rezolucija jeste usvojena, ali ne u obliku u kom je podneta, i dobra stvar je što je za nju glasalo svih 27 zemalja članica EU.
Na osnovu te rezolucije, obavezali su se i Beograd i Priština da će pokrenuti dijalog o tehničkim pitanjima.
Danas je dijalog prekinut i danas mi treba da usvojimo jednu novu skupštinsku deklaraciju i to s punim nazivom o aktuelnom stanju na KiM i nakon jednostranih nasilnih akata privremenih institucija samouprave u Prištini. Šta se dešavalo na KiM i šta se i dalje dešava, čuli smo od predstavnika Vlade i nemam pravo da osporim ni jednu reč iz tog izveštaja, jer nisam bila ni učesnik, ni posmatrač na licu mesta, već sam sve vreme bila u Beogradu, obaveštavala se preko medija, preko društvene mreže, preko kontakata koje imam sa ljudima koji žive na čitavom Kosovu o tome šta se dole dešava.
Zašto ovo pominjem, reći ću vam. Iz dva razloga. Prvo, zato što verujem da je retko ko od danas ovde prisutnih otišao na sever Kosova i obišao narod na barikadama. Drugo, zaista želim da se zahvalim i Borku Stefanoviću i ministru Goranu Bogdanoviću na tome što su ne časeći časa na prvi znak krize se spakovali i otišli na sever Kosova. Tako se radi i zato imaju pravo da danas i podnose izveštaj i da nam kažu šta se dole zaista dešava, šta će se dešavati i čim se ova sednica završi oni krenu nazad.
Tim potezom, slanjem svoja dva visoka funkcionera, Vlada Srbije je jasno iskazala spremnost da sva, pa i ona najsloženija i najosetljivija pitanja i situacije rešava mirnim i diplomatskim sredstvima. Kad smo kod toga, takođe, želim da se zahvalim i ministru Vuku Jeremiću na njegovom nesebičnom trudu da stigne do Saveta bezbednosti UN i da pokuša da izloži problem u kome se našla ne samo Srbija i KiM, već i čitav region, i da pred tim telom zastupa stavove Srbije, bez obzira na protivljenja nekih stalnih članica Saveta bezbednosti.
Kako je i zašto došlo do toga da Priština najpre uvede blokadu na robu iz Srbije, a da po tom ohrabrena jednom mlakom reakcijom Međunarodne zajednice na ovakav potez, koji je suprotan ne samo Sporazumu CEFTA, već i logici slobodnog kretanja robe, ljudi i kapitala, ode i korak dalje i slanjem specijalaca pokuša da preuzme administrativne prelaze i time praktično zaposedne čitav sever Kosova? Odgovor na ovo pitanje, kao i mnoga druga koja iz njega proizilaze, sigurno ćemo dobiti u nekoliko narednih dana, jer svi znamo da vlasti u Prištini nikad nisu preduzimale neke radikalne poteze bez makar prećutne saglasnosti njihovih sponzora i mentora.
Evropska unija, to treba reći, nije sa odobravanjem gledala na ovakav potez, naglasivši da to nije urađeno uz konsultacije sa Briselom. Iz Vašingtona nam kažu isto. S druge strane, meni je zapala za oko izjava francuskog ambasadora na Kosovu, Žan Fransoa Fitoa, koji je izjavio da je kosovska vlada time preuzela kontrolu nad severom Kosova, na šta ima pravo. Sličnu izjavu dao je Endi Megafi, šef Međunarodne i civilne kancelarije. Jedino logično objašnjenje ovako suprotstavljenih izjava leži u činjenici da ne postoji jedinstveni stav unutar EU prema Kosovu, i to će ostati sve dok postoje zemlje članice koje nisu priznale samoproglašenu državu Kosovo, a to su, treba da se podsetimo svaki put kad pričamo o EU, Grčka, Kipar, Slovačka, Rumunija i Španija.
Drugo objašnjenje može biti da je zvanična pozicija EU da podržava dijalog između Beograda i Prištine i da specijalni izaslanik Ketrin Ešton, Robert Kuper, koji je posrednik u dijalogu, stiže u Beograd za par dana. Prošlo je 12 godina od kada su NATO i UN stavili KiM pod svoju kontrolu. Za to vreme nisu uspeli da od Kosova stvore multietničko društvo, niti da uspostave vladavinu prava. Dole živi većinsko stanovništvo koje je naraštajima naučilo da u srpskim vlastima vidi krvnog neprijatelja, a da na Srbe gleda kao na strani element koji treba da bude iseljen čim se ukaže mogućnost. Slično je i sa odnosom Srba na KiM prema Albancima. Jasno je da modeli kohabitacije ovde nisu primenljivi u neposrednoj budućnosti. Jasno je da, osim zahteva za simboličkom suverenošću, moramo da otvorimo i put za traženje novih rešenja.
Nema dobrih rešenja za KiM, ona su potrošena, ostala su samo loša, a mi treba da pokušamo da nađemo najmanje loše. Ovo nisam rekla ja, ovo sam citirala Zorana Đinđića iz 2001. godine. Ali, od tada do danas ništa se nije promenilo. Najbolja rešenja su bila ona do 1999. godine, od tada do danas svi se, svako na svoj način, trudimo da nađemo najmanje loše rešenje. Nisam danas stekla utisak, slušajući debatu, a nadam se da će me dalji tok debate demantovati, da smo mi spremni da pokrenemo jednu odgovornu političku raspravu, da osim likovanja, pravdanja, traženja krivca i pametovanja, mi u stvari danas i nemamo bog zna šta da saopštimo. Teško možemo da izađemo iz svojih stranačkih rovova i teško možemo bilo šta da ponudimo Srbima na Kosovu, osim parola i raznovrsnih političkih stavova.
Pitam se da li možemo nešto da naučimo i od kosovske skupštine, koja je pre par dana jednoglasno, osim Srba koji su bojkotovali sednicu i glasanje, ali svi drugi su dali podršku vladi Kosova da uspostavi kontrolu na severu jer to smatraju pitanjem od najvišeg nacionalnog interesa, pa da li je za sve nas ovde to isto odbrana severa Kosova? Nisam sigurna, iskreno govoreći. Za neke u Srbiji su Srbi sa severa Kosova ili teret ili breme ili večiti izvor manipulacija, pa se tako i oni vrte u začaranom krugu političkih igara skoro svih političkih stranaka iz Beograda.
Stav URS je da dijalog između Beograda i Prištine mora da se nastavi, ma koliko to u ovom trenutku, dok danas govorimo ovde, izgledalo daleko. Mi za prekid dijaloga nismo krivi, jer dijalog jeste u našem interesu i u interesu i Srba i Albanaca sa Kosova. Da, tačno je, ima mnogo protivnika dijaloga i u Prištini i u Beogradu, ali i među Srbima na severu Kosova. To je normalno, jer u tom dijalogu će neki izgubiti stečene privilegije, a neke politička zaslepljenost i egoizam sprečavaju da sagledaju širu sliku i da pogledaju celu Srbiju, a ne samo jedan delić njene teritorije. Pošto čak ni najekstremniji pripadnici srpskog i albanskog naroda više niti veruju, niti pozivaju na rat, a oni koji to ipak čine gledaju da budu što dalje od Kosova, jasno je da jedino dijalog otvara vrata nekim rešenjima, ne najboljim, kao što sam rekla, ali sigurno ne i najgorim.
Još nešto želim da kažem za kraj. Koliko je danas bilo teško podržavati, a kamoli voleti EU, jasno je da, kao što nemamo prava da dignemo ruke i odustanemo od diplomatske borbe za KiM, tako isto nemamo prava da se odričemo od partnerstva i saradnje sa EU. Samo usaglašavanjem i partnerstvom sa EU mi možemo da dođemo do rezultata u korist interesa i Srba na KiM i Srbije kao države i njene evropske perspektive.

Zahvaljujem.
Povredu Poslovnika reklamirao je narodni poslanik Riza Halimi, koji ima reč. Izvolite.

Hvala gospođo predsedavajuća.
Povreda člana 104. Maločas je profesor Samardžić spomenuo 1993. godinu, Milana Panića i pokušaj rešavanja tadašnje situacije na Kosovu sa predstavnicima Albanaca. Uz to je dodao da su tada glavni problem bili pečati diploma i svedočanstva. Podsetio bih ga, radi preciznosti, da Skupština bude informisana, da je ta problematika verovatno u ovim detaljima raspravljena, a ne samo raspravljena, nego i sporazum je postignut 1996. godine, uz posredovanje italijanske katoličke organizacije.
Međutim, taj sporazum nije ispoštovan. Dobro znate da i nakon tog potpisanog sporazuma i dalje su Albanci bili primorani da ostanu u podrumima, u privatnim kućama, nisu mogli da koriste školske i fakultetske objekte i čak je uzurpirana i zgrada albanološkog instituta. Dobro znamo, ali profesionalni analitičari to dobro prate, da od tog perioda vi imate pad uticaja na Kosovu, te mirnodopske linije i jačanja drugih pozicija, drugih orijentacija koje su posle prevagnule sve do poznatih tragičnih događa 1999. godine. Hvala lepo.