Poštovana gospođo potpredsednice, poštovani gospodine predsedniče države, poštovani gospodine premijeru, dame i gospodo narodni poslanici, za razliku od većine ili svih koji su danas govorili, mislim da je nažalost ova kriza do koje je došlo na KiM, bila neizbežna. Nedefinisan status i često dvojna struktura vlasti na severu Kosova izazvali su ovaj sukob i on se zaista mogao predvideti.
Za mene je veliko iznenađenje da oni koji su zaduženi da vode politiku ove zemlje to nisu mogli anticipirati. Srbija se predugo uljuljkivala u tome da je mogućno da taj status kvo traje večito i da su pregovori do kojih je počelo, sa velikim zakašnjenjem, će biti u stvari rešenje problema da taj deo teritorije KiM ima u velikoj meri dvojnu vlast ili, realno gledano, pod mnogo većom je vlasti Beograda nego same Prištine.
Tako je skoro uvek u istoriji, da sukobi počnu oko carina. Ako pogledate čitavu ljudsku istoriju, videćete da su sukobi oko statusa jedne teritorije, oko vlasti nad jednom teritorijom počinjali raspravom o carinama. Carinski sukob koji nije počeo sada, nego praktično pre dve i po godine, posle tri i po godine postojanja Kosova kao nezavisne države, pečati te države pre dve i po godine nisu priznati, tako da je taj bojkot nagoveštavao ovaj sukob do kog je došlo. Moram da kažem da je glavna karakteristika politike u ovom trenutku koja se u Srbiji vodi i koja se apsolutno vidi danas u ovoj skupštinskoj raspravi je negiranje realnosti.
Samo ću podsetiti na tri stvari koje svi praktično znaju u ovoj sali i verovatno svi gledaoci koji gledaju ovaj prenos. Prva je da je Kumanovskim sporazumom, to je tačno, Srbija izgubila ingerenciju na Kosovu. Mi se možemo skolastički zavaravati da je to dato UN, onda kada se suverenitet dela teritorije jedne zemlje predao UN, onda je ta zemlja izgubila suverenitet na toj teritoriji. Mi, naravno, možemo ići putem kojim je išao bivši načelnik Generalštaba, pa je predložio bivšeg predsednika države za Orden narodnog heroja jer je odbranio Kosovo, ali realnost je da je Srbija izgubila tada ingerencije.
Druga je činjenica da Srbija nije priznala nezavisnost Kosova, ali ona ne menja ovu prvu i osnovnu činjenicu da je Kosovo danas de fakto nezavisna država. Ono što brine je realnost koja je u ovom trenutku stvorena poslednjih pet dana na Kosovu. Moram da kažem da deluju veoma teško ti prizori koji nas podsećaju na 1991. godinu. Imamo ljude koji blokiraju puteve, imamo balvane na putevima, imamo međunarodne trupe koje žele da se konfrontiraju sa tim ljudima i znamo rezultate politike koja se vodila u Zapadnoj Slavoniji, u Istočnoj Slavoniji, u SAO Krajini. Dakle, svaki put kada je to bio put negiranja postojanja te države, tvrdnje da se može na takav način izboriti za neka prava, završilo se, u suštini, katastrofom za ljude koji su tim putem želeli da neka svoja prava, kako ih oni vide, ostvare.
Realnost je da su tamo trupe KEJFOR-a ili KFOR-a i da je general koji komanduje tim trupama rekao da će sledeći put upotrebiti silu da bi obezbedio putne pravce. Oprostite, imate jasnu najavu primene sile da se obezbede putni pravci i, naravno, mene interesuje ko u ovoj sali želi da preuzme odgovornost, koji podržava to i za posledice do kojih može doći. Ne želim to, ali nažalost može doći, i to vrlo skoro, kada dođe do te konfrontacije, gde sa jedne strane imate vojsku, a s druge strane imate građane, ljude, koji te puteve blokiraju.
Interesuje me da li smo mi kao narod u stanju da nešto učimo iz svoje istorije. Ono što je sigurno, ovde vidimo, ako mogu tako da kažem, jednu dvostruku politiku Srbije. Sa jedne strane, jedno neprekidno oklevanje da se kaže istina, a ja ću je reći. To je da se situacija dramatično promenila poslednjih pet dana. Sa druge strane, cinično korišćenje ove situacije da bi se slale patriotske poruke, sa vrlo jasnim idejama da će to kad-tad politički se isplatiti.
Ovde u pitanju nije samo sever Kosova, nego i stabilnost Srbije, rekao bih čak i budućnost Srbije, kao države. Veliki su ulozi. Sigurno je da nekima u Srbiji i te kako odgovara da dođe do dalje konfrontacije, da se zaustavi ovaj razvoj Srbije i da se Srbija ponovo izoluje. Ovde je vrlo jasno, čak je i rečeno u nekoliko diskusija, da Srbija i nema šta da traži u Evropi, da evropske integracije treba zaustaviti, da je to jedna velika iluzija i da to treba ovde jasno objaviti.
Da bi se to izbeglo, treba reći sledeće, i to vrlo jasno. Prvo, rešenje ove krize je praktično isključivo u rukama međunarodne zajednice i Prištine. Nije rešenje ove krize u rukama Beograda. Srbija ne treba da bude pasivna, Srbija može diplomatski i treba da se diplomatski angažuje, ali ona u suštini ne može, jedino što je njeno sredstvo, da kažem, u ovoj krizi to je da gura građane na severu Kosova u jednu neravnopravnu konfrontaciju. Ona onda mora i da preuzme odgovornost za rezultate te neravnopravne konfrontacije.
Meni je zaista bilo teško da i u govoru premijera, znam da je to zvanična državna politika i da je on samo tu politiku ovde sproveo, u govorima mnogih koji su govorili ovde neprekidno se govori o tzv. organima, o privremenim organima, tzv. državi. Istočna Nemačka nije bila priznata od većine zapadnih zemalja, pa je 30 godina posle bila realna država. Ta nepriznata država, tzv. privremeni organi, imaju policijske snage koje i te kako mogu nešto da urade i to se pokazalo nedavno.
Prema tome, mi moramo, dame i gospodo, ovde da učinimo nešto što je jedino moguće i to nešto je bila prilika kada su bili izbori na Kosovu. Nažalost, politika Beograda je bila i poruka Beograda – ne treba izaći na te izbore, a relativno mali broj Srba, i to južno od Ibra, je izašao na izbore. Oni, nažalost, i nisu reprezentativni, za ostale Srbe koji žive zbog malog broja izašli. Ali, jedina stvarna promena do koje je došlo je ono što ova skupština mora da konstatuje - ovaj problem se neće moći rešiti drugačije, pre svega, nego da Srbi severno od Ibra sami stupe i dijalog sa Prištinom. To se ovde sistematski izbegava da kaže.
Drugim rečima, kao što je jedan manji broj Srba južno od Ibra rešio da u nekakvom razgovoru političkom sa Prištinom pokuša da ostvari neka prava, za sada velika manjina, isto se mora preporučiti Srbima severno od Ibra. Patriotske fraze ih neće zaštititi, oni će morati pre ili posle da o tome razgovaraju sa Prištinom. Kao čovek, mogu da shvatim psihološke probleme, emotivne probleme tih ljudi. Oni dugo to nisu radili, oni to ne žele da urade, ali realnost je takva da jedino što može na neki način da pomogne razrešenju ove situacije je da upravo ti sami ljudi koji sada sede na tim putevima, akteri, pokušaju u izvesnom teškom početnom razgovoru sa Prištinom da se izbore za svoja prava.
(Predsedavajuća: Narodni poslaničke, vreme koje je na raspolaganju poslaničke grupe je iskorišćeno.)
Završavam, poslednja rečenica.
Mislim da Beograd ne treba da uzurpira prava Srba na severu, da ne treba da budu razgovori Beograd-Priština s posredstvom Brisela, nego treba da budu i direktni razgovori ljudi koji žive na severu Kosova sa Prištinom. Hvala.