Dame i gospodo, poslanička grupa SRS, tokom današnje rasprave ukazaće na nekoliko činjenica zbog kojih neće podržati odluke koje su danas na dnevnom redu.
Iako su u pitanju samo dve odluke, jedna o naknadi za rad u Nacionalnom savetu za visoko obrazovanje, a druga odluka se odnosi na naknadu za predsednika i članove Komisije za akreditaciju i proveru kvaliteta, smatramo da je u pitanju vrlo važna oblast, bar bi tako trebalo da je i za državu, kao što je i za nas, a to je obrazovanje i da tome treba i te kako posvetiti pažnju. Pomenuta tema takođe otvara nekoliko veoma važnih pitanja, pitanje visine novčanih nadoknada je mnogo kompleksnija od pitanja da li se mi slažemo da visina novčanih nadoknada za predsednike saveta i komisije iznosi 1,8 prosečnih plata zaposlenih u Srbiji, odnosno 1,5 prosečnih plata za članove saveta i članove komisije.
Ukazaćemo zašto smatramo da je to mnogo kompleksnije pitanje. Prvo, visoko obrazovanje za jednu državu je veoma važna oblast. Već duže vreme kao i u drugim oblastima tako i u ovoj oblasti vidljivi su znaci krize kao posledica sveopšte društvene i ekonomske situacije u zemlji. Procenat u budžetu izdvojen za obrazovanje, a samim tim i za visoko obrazovanje je veoma mali. Učešće visokog obrazovanja u budžetu se iz godine u godinu, pre svega pod pritiscima MMF, smanjuje. Učešće visokog obrazovanja u budžetskim rashodima 2009. godine je iznosilo 2,38%, što je bilo za 14,7% manje nego u 2008. godini.
U 2010. godini ono je bilo još manje, iznosilo je svega 2,12% isto kao i 2006. godine. Međutim, 2011. godine je taj trend nastavljen i ono iznosi svega 1,87% što iznosi 0,60% BDP. Obrazovanje je veoma značajno, ako ne i najznačajnija komponenta razvoja jedne zemlje. Investiranjem u obrazovanje zemlja ulaže znanje, a samim tim i u budućnost i u razvoj. Mala budžetska izdvajanja mogli bi da budu i neki od razloga zbog kojih se obrazovanje danas nalazi u ovoj situaciji u kojoj se nalazi.
Da krenemo redom. Ulazeći u raspravu o pomenutim nadoknadama prvo moramo da razmotrimo nekoliko stvari. Da li su nam na raspolaganju sve potrebne informacije na osnovu kojih bi mogli da donesemo odluku? Ne. Na osnovu mi čega možemo da utvrdimo da li je u pitanju adekvatna nadoknada za predsednike i članove saveta i komisije. Logično bi bilo možda da pred sobom izveštaj o njihovom radu, međutim mi ga nismo dobili. To što je u pitanju zakonska obaveza Skupštine, nikako ne osporava naše navedene dileme. Takođe u obrazloženju odluka navodi se da je neophodno njihovo usvajanje zbog značaja nadležnosti saveta i komisije, kao i odgovornosti koje imaju članovi u sprovođenju procesa obrazovanja i kvaliteta.
Postavlja se pitanje, ako je to već toliko značajan njihov rad, zbog čega se odluke tek danas nalaze na dnevnom redu Skupštine, odnosno zbog čega se sa njima kasni nekoliko godina? Kako smo mogli da vidimo iz izveštaja državnog revizora za 2009. godinu nadoknade za članove oba tela isplaćene su rešenjima ministarstva, odnosno ministra prosvete, pri čemu su prekršena dva zakona, Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i Zakon o visokom obrazovanju. Po tim zakonima članovi oba tela imaju pravo na nadoknadu u visini koju odredi Narodna skupština.
Ministar se tada pozvao na mišljenje Ministarstva finansija, koje je dopisom obavestilo Ministarstvo prosvete da je Vlada donela, odnosno sastavila predlog odluke o visini nadoknada, kako za članove saveta, tako i za članove komisije. Nadoknada je utvrđena u iznosu od 70% za predsednika, potpredsednika u iznosu od 60% i 55% za članove, odnosno toliko je procentualno od neto osnovice plate sekretara ministarstva. Ministarstvo i Vlada su se očigledno snašli i kršeći zakon doneli ove odluke. Da li je neko zbog toga snosio odgovornost? Kakvu poruku je Vlada time poslala građanima Srbije, odnosno da li je time poslala poruku da su državne institucije izuzete iz zakona, odnosno da one ne moraju da poštuju zakon? Šta ih sprečava da tako nastave i dalje? Zbog čega im je sada odjednom potrebna da Skupština donese odluku, ako su zakoni godinama kršeni? Čiji je to propust.
U izveštaju revizora se takođe navodi da je Ministarstvo prosvete uputilo molbu Skupštini 2007. i 2010. godine da se usvoji, odnosno donese odluka o visini nadoknada. Zašto se to nikada nije našlo do sada na dnevnom redu? Neverovatna je činjenica da se sa ovom odlukom kasni nekoliko godina? Takođe, kada razmatramo ove odluke postavlja se pitanje da li su nacionalni savet i komisija opravdale svoj rad, odnosno svoje postojanje?
Komisija za akreditaciju i proveru kvaliteta je osnovana od strane Nacionalnog saveta, kao što svi znamo za visoko obrazovanje sa zadatkom da vrši akreditaciju i kontrolu kvaliteta institucija visokog obrazovanja i vrednovanja studijskih programa. Prema Zakonu o visokom obrazovanju komisija je odgovorna za organizovanje i nadgledanje sistema provere kvaliteta za sve ustanove visokog obrazovanja i sve ustanove moraju da prođu proces akreditacije. To je činjenica i mi, naravno, to ne osporavamo.
Takođe u Zakonu o visokom obrazovanju komisija ima 15 članova, Nacionalni savet ima 21 člana, odnosno broj članova je povećan a 26 na 21 član, što
smatramo da je zaista mnogo ljudi, da i komisija i nacionalni savet, zaista imaju mnogo članova. Naravno nije nam sada namera nikako da osporavamo neophodnost postojanja procesa akreditacije visokoškolskih ustanova, ali pre svega želimo da postavimo pitanje, da li je taj proces sproveden na adekvatan način, odnosno da li je taj rad bio moguć da se organizuje i po nekom drugom modelu. Smatramo da je pre svega trebalo da bude u nadležnosti resornog ministarstva, koje ima veliki broj zaposlenih. Međutim, umesto toga imamo jednu apsurdnu situaciju, znači, pored toga što komisija i Nacionalni savet imaju zaista veliki broj članova, komisija dodatno angažuje po ugovoru spoljne saradnike.
Postavlja se pitanje, ukoliko gotovo svako ministarstvo ima niz pratećih tela, agencija, uprava koje obavljaju i nadležna ministarstva, znači postavlja se pitanje, koja je svrha postojanja i samih ministarstava i možemo da postavimo pitanje koja je svrha postojanja ovih agencija, tela, uprava. Stav SRS po ovom pitanju je jasan i mi ga u ovom parlamentu vrlo često ponavljamo. Smatramo da ne postoje nikakvi opravdani razlozi za postojanje ovih tela, odnosno da je njihov posao već u ingerenciji ministarstava. Postavlja se pitanje, može li se jedna uprava da efikasno funkcioniše kod razvodnjavanja poslova, dupliranje poslova, dupliranje funkcije u neprecizno određenom sistemu odgovornosti, komunikacije, podele poslova. Na taj način, zaista dobijamo jednu preglomaznu upravu čiji teret ne bi mogli da podnesu ni budžeti mnogo razvijenih zemalja ali pre svega dobijamo jednu ne efikasnu upravu. Naravno, na kraju ispaštaju građani Srbije.
Da vi ćete reći da komisiju čine profesori univerziteta, stručni ljudi. Sada ovom prilikom neću da ulazim u raspravu o tome ko su članovi Nacionalnog saveta ili komisije, o tome će više govoriti moje kolege. Prosto, želim da postavim pitanje kako je to moguće da pored toliko broja zaposlenih u resornom ministarstvu, da komisija po ugovoru angažuje dodatne ljude. Da je to tako, mogli smo da vidimo iz izveštaja komisije za 2010. godinu.
Naime, u delu izveštaja koji se odnosi na saradnju sa Ministarstvom prosvete, komisija kaže da je saradnja sa Ministarstvom prosvete bila u skladu sa zakonom, međutim, zbog broja ljudi iz Ministarstva prosvete koji su stavljeni na raspolaganju komisije, koja je smanjena sa šest ljudi na dva čoveka, komisija je morala da angažuje ukupno četiri osobe po ugovoru. Takođe, se navodi da su ovi službenici vrlo savesno obavljali svoj posao, međutim mi ne znamo kako su posao obavljali, pošto iz ovog izveštaja mi to ne možemo da zaključimo.
Znači, postavlja se pitanje da li je moguće da ministarstvo nema na raspolaganju četiri službenika koji bi bili angažovani na ovom poslu ili je već u pitanju oproban recept gde se ogroman novac troši na usluge po ugovoru, specijalizovane usluge i niz drugih stvari. U pitanju je krajnje nemar i jedno ne domaćinsko poslovanje.
Takođe, želimo da postavimo pitanje koliko je takvih ugovora bilo u tekućoj godini. Odnosno, da li je bilo još takvih angažovanja spoljnih saradnika. Želim takođe da skrenem pažnju na sam naslov tog dela izveštaja. Znači, saradnja sa Ministarstvom prosvete. Taj naslov prosto upućuje kao da se radi o potpuno različitim telima koje se u opšte ne bave sličnim poslom, odnosno istim poslom i koji nemaju gotovo nikakvih dodirnih tačaka.
Ukoliko već raspravljamo o platama članova i predsednika, onda se postavlja pitanje, zbog čega mi nemamo nikakav izveštaj. Zašto nije podnet izveštaj da mi vidimo šta su oni do sada uradili. Na sajtu, recimo komisije može da se pronađe izveštaj, međutim on je vrlo štur, svega nekoliko stranica i on pre podseća na neku belešku sa nekog sastanka nego na ozbiljan izveštaj jedne institucije, jednog tela koji obavlja vrlo odgovoran posao, barem tako tvrde nadležni u ministarstvu.
I sada se očekuje da danas raspravljamo, o ovom pitanju a, da nismo dobili sve potrebne informacije. Pre svega u omom parlamentu ako se ne varam i predstavnici Vlade ili većina poslanika su se zalagali da radi javnih institucija tela itd, treba da bude transparentan. Danas raspravljamo odlukama kojima se određuju nadoknade, a da pred sobom, znači da ponovim nemamo izveštaj o njihovom radu. Znači, postoji niz drugih propusta, zbog kojih mi ne možemo da podržimo ove odluke.
Takođe, ukoliko već raspravljamo o nadoknadama, zar ne bi bilo logično da pred sobom imamo, ne samo izveštaj za prošlu godinu, možda i izveštaj o šestomesečnom radu u tekućoj godini.
Da se vrati na gore navedenu tvrdnju o tome da dupliranje poslova može da stvori velike probleme, odnosno haos od koga najviše ispaštaju građani.
Prošle godine smo samo nekoliko dana pre prvog upisnog roka, studenti nisu mogli da dobiju precizne informacije da li će biti odobren upis na studije koje su dobile akt upozorenja.
Naime, kao što znate tokom akreditacije, komisija izriče aktove upozorenja, koje upozoravaju, odnosno daju vremena visokoškolskim ustanovama da otklone eventualne nedostatke.
Imali smo situaciju da studenti nekoliko dana pre upisnog roka nisu imali precizan odgovor, odnosno precizne informacije da li mogu da se upiše na ove studije ili ne.
Komisija je tada čak predlagala da studenti ukoliko se upišu na te programe studije, da oni moraju da snose rizik, pošto one možda nikada neće dobiti akreditaciju.
Treba se podsetiti da je pre prošle godine ministarstvo jednokratnom odlukom upravo odobrilo upis na te studije.
Znači, previše konfuzna situacija. Kome student da veruje? Kome da se obrati u potrazi za validnom informacijom? Šta je u čijoj nadležnosti? Ako je ministarstvo uprkos komisiji odobrilo pitanje, koja je svrha komisije?
Takođe, imali smo situaciju da je Nacionalni savet za visoko obrazovanje preinačio neke odluke komisije. Savet je, kao što znamo nadređeni akreditacionoj komisiji i on rešava o žalbama koje im podnose visoko-školske ustanove na odluke komisije.
Govoreći o tome, za jedan nedeljnik, predsednik Nacionalnog saveta je tada izjavio da, kada su uvažavali žalbe koje su neke strukovne škole podnele na odluke komisije za akreditaciju, oni nisu to učinili zbog toga što su smatrali da je komisija načinila greške i da smatraju da komisija u svom radu nije grešila, već da su to bili različiti pogledi na situaciju.
Znači, imamo ministarstvo, imamo komisiju, imamo savet i imamo različite poglede na situacije, koje se bave istim poslom, odnosno u čijoj ingirenciji je ista oblast. Kako je to moguće? Navodi se zaključak, da nisu u pitanju samo različiti poglede na situacije, nego da tu postoji i nešto više od toga.
Zaista, niz stvari, niz propusta.
Uostalom, kao nedovoljni rezultati i reforme visokog obrazovanja, najčešće se navodi nedoslednost u primeni akreditovanih, odnosno pravila studija. O tome će nešto više da govore moje kolege.
Mi smatramo, dokle god ne bude usvojena strategija visokog obrazovanja kojom bi jasno bili definisani ciljevi koje želimo da postignemo na ovom polju i u ovoj oblasti, i načinima kako da do njih stignemo bavićemo se sporednim stvarima koje treba da dođu nakon toga.
Znači, niko ne spori da je vrlo važno kakvi su uslovi studiranja, koliko stolica ima jedna učionica, koliko kompijutera, kakva je veličina učionice, jer oni definitivno mnogo znače za kvalitet studiranja. To je nešto što dolazi posle.
Prvo je bitno usvojiti vrlo važnu strategiju za razvoj visokog obrazovanja. Dokle to god ne bude, mi ćemo kao i u druge stvari kada su u pitanju, prosto da obrnemo stvari i da se bavimo stvarima na početku, i ako su one trebale da dođu tek na kraju.
To su neki od razloga, naravno, o drugim razlozima će da govore moje kolege, zbog kojih mi danas ne možemo da podržimo ove odluke koje se nalaze na dnevnom redu.
