Gospođo Đukić-Dejanović, uvažene kolege narodni poslanici, pred nama su danas dve tačke dnevnog reda koje ne predstavljaju klasične predloge zakona, kao što je bio slučaj sa prve četiri tačke dnevnog reda ove sednice, nego predlozi dveju odluka koje su u nadležnosti Narodne skupštine, konkretno Predlog odluke o naknadi za rad Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje i Predlog odluke o naknadi za rad u Komisiji za akreditaciju i proveru kvaliteta.
Na prvi pogled reklo bi se da nemamo šta toliko puno da raspravljamo jer u materiju za ove dve tačke dobili smo samo ova dva lista, od kojih se jedan odnosi na jednu, a drugi na drugu tačku dnevnog reda, gde je rečeno da za rad u spomenutim komisijama predsedniku je predlog da pripadne 1,8 prosečnih neto zarada u Republici Srbiji, a članovima Komisije jedna prosečna zarada. Da li je to mnogo ili malo, argumenata ima mnogo i za i protiv, a ja bih ovde naglasio činjenicu da svi ti ljudi koji su članovi ovih komisija su već negde na stalnom radu i primaju plate u svojim organizacijama i institucijama, a ovo im dođe kao nekakva dodatna delatnost. U vreme ove velike ekonomske krize sigurno je da i to treba imati u vidu. Međutim, bez obzira na to ko je za, ko je protiv, smatram da je potrebno reći par reči i o subjektima na koje se ove dve odluke odnose, a to su Nacionalni savet i Komisija za akreditaciju.
Zakonom o visokom obrazovanju koji je donet 2005. godine, a dopunjen 2007, 2008. i 2010. godine, kompletna materija koja uređuje visoko obrazovanje u Republici podeljena je u nekih 19 glava i za našu današnju raspravu posebno je interesantna glava 2. pod nazivom "obezbeđivanje kvaliteta visokog obrazovanja". U okviru ove druge glave mogu da se uoče tri zasebne karakteristične celine. Prvu celinu čine članovi zakona 9. do 12. koji se odnose na Nacionalni savet, na rad, sastav, nadležnost i ostale delatnosti. Druga celina bi bili članovi zakona od 13. do 17, koji se odnose na Komisiju za akreditaciju i njene delatnosti. Treća celina je ono što je od zajedničkog interesa za sve subjekte, odnosno to je u ovom slučaju osnivanje tzv. konferencije univerziteta, skraćeno KONUS, konferencija akademija strukovnih sudija, studentske konferencije univerziteta i studentske konferencije akademije strukovnih studija. Pokušaću da ukratko objasnim svaku od ovih celina.
Prva celina, tj. Nacionalni savet. Jasno je da je to najvažnija institucija koja se bavi obezbeđenjem kvaliteta u Republici i posle izmena i dopuna Zakona o visokom obrazovanju, ove zadnje koje su bile 1. jula 2010. godine, Nacionalni savet za visoko obrazovanje po novom broju 21 člana, dok je ranije brojao 16. Struktura članstva je takva da 12 članova predlaže konferencija univerziteta iz reda redovnih profesora, istaknutih naučnika ili međunarodno priznatih umetnika, dva člana predlaže konferencija akademija strukovnih studija iz reda redovnih profesora strukovnih studija, šest članova predlaže Vlada Republike Srbije, pri čemu je naglašeno da jedan mora biti sa teritorije KiM i jednog člana predlaže AP Vojvodina. Znači, ukupno 21 član, s tim što je rečeno da u radu Nacionalnog saveta mogu učestvovati i dva predstavnika studenata koji delegiraju studentske konferencije i oni učestvuju u radu samo po određenim pitanjima bitnim za studente.
Što se tiče istorijata, da se malo vratimo. Prvi put je konstituisani Nacionalni savet za visoko obrazovanje 3. aprila 2006. godine sa mandatom od četiri godine, što znači da mu je 3. aprila 2010. godine istekao mandat, ali podsetiću vas, do isteka mandata nije izabran novi Nacionalni savet, nego je na jednoj od sednica Odbora za prosvetu, to je konkretno bilo 18. maja 2010. godine, odlučeno da i savet i sva njegova radna tela nastave sa radom do izbora novog saveta. Vidite, u startu je prisutna jedna velika neodgovornost jer je na delu bilo prisutno kašnjenje liste kandidata od strane ovlašćenih predlagača.
Nacionalni savet je po zakonu dužan da bar jednom godišnje podnosi izveštaj o svom radu. Ispraviću gospodina Konstantinovića koji, koliko vidim, nije u sali. Rekao je da je to savet redovno podnosio. Nije redovno. Prve godine rada, 2008. godine, mi smo na odboru kritikovali savet što nema izveštaja, pa tek na našu kritiku, naknadno, retroaktivno je podnet taj izveštaj o radu. Znači, jeste podnet, ali sa godinu dana zakašnjenja.
Mogu vam reći da je u tom izveštaju više bilo hronologije dešavanja sednica nego što treba da bude u izveštaju Nacionalnog saveta, pre svega, strategije. Znači u njemu nije bilo nikakve strategije obrazovanja.
Što se tiče ovih izmena Zakona o visokom obrazovanju, koje sam spomenuo, 2010. godine, interesantno je napomenuti da je onda najviše izmena bilo baš na ovu glavu 2. o kojoj danas raspravljamo – obezbeđenje kvaliteta visokog obrazovanja. Konkretno, na sedam članova zakona su podnete izmene i dopune što samo po sebi govori da je tu nešto škripelo i da nije bilo u redu jer sve ostale glave u Zakonu o visokom obrazovanju imale su po dve-tri izmene, a ovde je čak sedam članova promenjeno. Šta je promenjeno? Oni članovi koji se odnose na sastav saveta, na nadležnosti saveta, na nadležnosti komisije i na finansiranje konferencije univerziteta akademija strukovnih studija i ovih studentskih konferencija gde je rečeno da su one od 2010. godine na budžetu Republike Srbije.
Što se tiče komisije za akreditaciju i proveru kvaliteta, ona je specijalno radno telo u sastavu nacionalnog saveta i bavi se akreditacijom visoko-školskih ustanova, proverom kvaliteta njihovog rada i njihovih visoko-školskih jedinica ako postoje, kao i vrednovanjem studijskih programa.
Komisija za akreditaciju broji 15 članova, po tri člana iz svakog naučno-obrazovnog polja, a podsetiću vas, u Zakonu ima pet ovih polja. Prvo polje su prirodno-matematičke nauke, drugo, društveno-humanističke, pa onda medicinske, tehničko-tehnološke nauke i na kraju, peto polje je umetnost.
Isto kao kod Nacionalnog saveta, mandat članova komisije traje četiri godine, sa mogućnošću dva uzastopna mandata.
Komisija, takođe, podnosi izveštaj o svom radu Nacionalnom savetu, a ova komisija obrazuje stručne timove, u čiji sastav ulaze članovi koji se nazivaju recenzenti i koji u stvari vrše proveru kvaliteta rada visokoškolskih ustanova.
Najvažnije aktivnosti Akreditacione komisije, samo ću ukratko da navedem, bile bi - komisija je konstituisana 27. juna 2006. godine, znači, godinu dana po usvajanju Zakona i visokom obrazovanju. Prva velika aktivnost Komisije bila je izrada Predloga standarda za akreditaciju ustanova i studijskih programa. Druga velika aktivnost je bila izrada Uputstva za pripremu akreditacione dokumentacije, pa onda, da kažemo, sledeća je bila izbor recenzenata. Znači, po podacima koje sam skinuo sa sajta, izabrano je oko 700 recenzenata koji imaju ovlašćenja da se bave ovim akreditacionim poslovima. Oni su posle prošli nekih dvadesetak jednodnevnih seminara za obuku recenzenata, a bila su organizovana, do 2010. godine, i četiri velika seminara sa 856 učesnika.
Podsetiću samo da je akreditacija visokoškolskih ustanova počela 2007. godine. Najpre su akreditovane visoke škole strukovnih studija. Ukupno 68 škola je akreditovano sa 263 studijska programa, a akreditacija fakulteta je krenula 2008. godine i u sklopu toga je akreditovano 8 univerziteta, 102 fakulteta i visokih škola akademskih studija i 1.006 studijskih programa.
Ministarstvo za prosvetu je izdalo jedan priručnik, zove se "Akreditacija u visokom obrazovanju" i kada pogledate šta se sve ovde traži i šta bi Komisija trebalo da proverava, odnosno šta bi visokoškolske ustanove trebalo da ispune da bi bile akreditovane, verujte, svaka visokoškolska ustanova u Srbiji bila bi bolja od Oksforda i Sorbone. Ovo je jedan imaginaran, da kažemo, više spisak više želja, nego stvarnih potreba, koje se u Srbiji danas mogu tražiti od ovih ustanova, što znači da u radu Komisije možemo da kažemo da postoji više jedan formalizam, nego neka suština, koja treba da se ispuni.
Na kraju bih samo, sa žaljenjem, istakao činjenicu da ovde danas nema od predstavnika nikoga ni iz Nacionalnog saveta, ni iz Akreditacione komisije, što je malo neobično, jer o njima vodimo raspravu.
Ali, moraću da pomenem i ovaj treći deo glave 2. koji se odnosi na studentske konferencije akademija strukovnih studija i ovih akademskih studija. Naime, ove konferencije su ustanovljene sa ciljem da rešavaju pitanja od važnosti za studente. Kako one rade, to je posebna priča. Podsetiću vas samo na najsvežiji događaj od pre nekoliko dana. U Čačku je 8. septembra 2011. godine održana Skupština studentske konferencije akademskih studija. Ako znamo da je u Republici Srbiji akreditovano oko 70 škola strukovnih studija, to znači da je potreban kvorum za rad ove skupštine nekih 35. Prema informacijama kojima raspolažemo, u Čačku je bilo prisutno svega 20-ak delegata predstavnika strukovnih škola, što znači da nije bilo kvoruma za rad. Ali, očito to nije smetalo nekima da izaberu predsednika Skupštine akademija strukovnih studija. Izabran je izvesni Nebojša Andrejević iz Kragujevca, čovek koji ima 30 i nešto godina. Sada ovde javno postavljam pitanje – da li čovek u nekih 30, 40 godina može da predstavlja redovne studente u 19, 20 godina koji imaju sasvim različite interese od redovnih studenata?
Sednicu u Čačku je vodio izvesni Mario Spasić, student koji nema status studenta, koji je od Visoke tehničke škole mašinskih studija iz Trstenika razrešen. Dopis je poslat u kome se jasno kaže da je umesto njega izabran drugi predsednik Parlamenta Stevan Jakovljević. Vidite, oni nisu ni dobili, legalni predstavnici, pozivnicu za taj sastanak, nego jedna grupica članova nevladinih organizacija, otporaša, čega li, pozivajući se na akademske slobode i autonomiju je izabrala sama sebe. Izgleda, situacija iz vrha države se prenela i na studentske parlamente, jer očito je da predsednik države Boris Tadić više drhti od Nataše Kandić i Sonje Biserko nego od 250 poslanika srpskog parlamenta, jer očito nad parlamentom ima uticaja, a nad nevladinim organizacijama nema.
Ovo je jedan primer drastičnog kršenja prava studenta, gde nevladine organizacije postavljaju predsednike parlamenata skupština. Žao mi je što gospodin Obradović nije ovde. Ministarstvo bi trebalo da štiti zakonitost rada i da poništi ovu nelegalnu skupštinu u Čačaku od pre nekoliko dana.
Za sada bih toliko, a o detaljima ove dve odluke govoriće dalje kolege iz moje poslaničke grupe.

Narodni poslanik gospođa Radica Jocić ima reč.

Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, iako nam je ministar prosvete pri kraju zasedanja, pre godišnjeg odmora, obećao da ćemo u jesen razgovarati o već pripremljenom zakonu o obrazovanju odraslih i strategiji obrazovanja, mi evo već na vanrednom zasedanju odmah u septembru razgovaramo o odlukama o naknadi za rad u Nacionalnom savetu za visoko obrazovanje i Komisiji za akreditaciju i proveru kvaliteta.
Iako su članom 11. Zakona o visokom obrazovanju predviđene nadležnosti Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje vezane za akreditaciju i ocenjivanje kvaliteta, kao i da će stručne, administrativno-tehničke i informatičke poslove za potrebe Nacionalnog saveta obavljati Ministarstvo, zakonom je odmah predviđeno i da Nacionalni savet može da obrazuje posebna radna tela. Tako je po starom dobrom običaju, iako Nacionalni savet ima 21 člana i na raspolaganju sve službe Ministarstva, nastala još jedna od mnogih agencija sa 15 novih članova, iako agencija na spisku Poverenika za informacije ima preko 110, a mnogima se već prepliću nadležnosti.
O tome koliko su potrebne govorićemo više kada na dnevni red dođe Predlog zakona o pomorskoj plovidbi, kojim je inače predviđeno formiranje posebnog tela koje će se brinuti o pomorskim nesrećama, iako Srbija, koliko svi znamo, nažalost, nema more.
Na sednici Odbora za prosvetu, održanoj 18. maja ove godine, predsednik je pročitao pismo Ministarstva prosvete i nauke, podsetio da je naknada za rad članovima Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje i Komisiji za akreditaciju i proveru kvaliteta u ranijem periodu isplaćivana na osnovu akta Vlade, ali da je DRI na ovo stavila primedbu, pa je iz tog razloga neophodno da Narodna skupština donese novi akt na predlog nadležnog odbora.
Obzirom da je članovima ovih tela utvrđeno pravo na naknadu Zakonom o visokom obrazovanju i to u visini koju odredi Narodna skupština na predlog nadležnog odbora, kao i da od usvajanja Zakona 2005. godine Narodna skupština nije donela odgovarajući akt, Odbor za prosvetu je jednoglasno zaključio da zamoli Administrativni odbor da u što kraćem roku razmotri problem u vezi sa isplatom naknade i utvrdi njenu visinu, kako za članove Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje i Komisije za akreditaciju i proveru kvaliteta, tako i za članove Nacionalnog prosvetnog saveta.
Naravno, 27. jula ove godine Administrativni odbor je zasedao i njihov predlog danas imamo pred nama. Na sve ovo podsetila sam vas iz jednog prostog razloga, da bih mogla da postavim jedno pitanje: Kako je moguće da se, kada su interesi vladajuće većine u pitanju, svi odbori, i po najvećoj vrućini, sastaju i rade sa kvorumom, a da ovih dana gospodin Ljubomir Kragović, predsednik Odbora za KiM, i pored toga što je više puta zakazivao sastanke, nije uspeo da ubedi članove iz vladajuće većine da je situacija na Kosovu alarmantna i da je neophodno da se održi sastanak Odbora?
Takođe, u Odboru za prosvetu u vreme štrajka nije bilo moguće obezbediti kvorum, ali kada su naknade u pitanju, Odbor se sastane usred leta, bez problema, i glasa jednoglasno. Da ne bih bila pogrešno shvaćena, naravno da svakome za učinjeni rad sledi naknada, samo se pitam koliko to ljudi treba da radi da bi reforme bile katastrofalne? Kome platiti ako, na primer, Nacionalni prosvetni savet odredi timove za promenu programa iz 1990. i 1993. godine i rezultat bude taj da su planovi i program toliko loši da je procena da je manja šteta da se ništa ne menja, nego da se radi po inoviranim programima? Ili, kome odrediti ili ukinuti naknadu ako u programu srpskog jezika i književnosti izbaci ili potpuno marginalizuje pojedine autore koji su svojim delima obeležili čitave epohe? Na primer, Danila Kiša, Vladislava Petkovića Disa, Miloša Crnjanskog ili čak Ernesta Hemingveja?
Čemu naknade bilo kom savetu ako ministar mora da dođe u situaciju da najavi da će, ukoliko Nacionalni prosvetni savet uskoro ne usvoji inovirane programe, sve doneti mimo njih? Čemu ovolika nezavisna radna, regulatorna i druga tela, ako su i ove godine fakulteti u Srbiji odredili upisne kvotu za školsku 2011. i 2012. godinu bez prethodne analize da li će budući diplomci i nakon završenih studija moći da se zaposle? To se niko ne pita. Kvote se gotovo samo prepisuju iz godine u godinu, a da se pri tom ne vodi računa o problemima tržišta i privrede.
Zato i ne čudi što svake godine nekoliko hiljada ekonomista, pravnika i lekara mesecima čeka posao na birou rada, ili se, kao u mojoj Beloj Palanci, Pirotu ili Babušnici, počinju da bave raznim poslovima, od preprodaje voća, povrća i garderobe na pijacama, do proizvodnje kesa, kutija, itd. Čak su razočarani što nisu određeni za popisivače u predviđenom popisu.
Ove godine na najvećem državnom univerzitetu u Beogradu indeks je u julu dobilo preko 14 hiljada brucoša. Da se na fakultetima ne vodi mnogo računa o broju studenata koji se upisuju, utvrdio je i prof. Branko Kovačević, rektor univerziteta u Beogradu. Kako je on istakao, u Srbiji još ne postoji plan kojim bi se usaglasile potrebe tržišta i broj budućih brucoša na fakultetima, za šta je potrebno uključivanje cele države, Vlade, ministarstva i Nacionalne službe za zapošljavanje. Zato u Srbiji još uvek ne možete fakultet da birate prema sklonostima i talentima, već i dalje morate, prema rečima samog rektora, gospodina Kovačevića, dobro da razmislite šta želite da upišite i razmislite koliko će vam posle završetka studija biti potrebno da se zaposlite.
Koliko je odmakla reforma visokog obrazovanja o kojoj se govori zadnjih godina, tj. reforma zasnovana na Bolonjskoj deklaraciji, koja je i pored protivljenja SRS i velikog dela stručne javnosti uvedena u Srbiji, govore i zaključci sa stručnog skupa "Trendovi razvoja – Trend 2011." koji je proletos održan na Kopaoniku, koji je okupio predstavnike akademske naučne zajednice i nadležnih ministarstava. Ovaj 17. trend bio je deseti koji je obrađivao teme vezane za reformu visokog obrazovanja, a ovog puta tema je bila, zamislite "Evropa 2020. – društvo zasnovano na znanju".
U zaključcima četvorodnevnog skupa, koji je okupio 132 učesnika iz osam država i 40 institucija, ističe se da značajan reformski iskorak karakteriše uspostavljanje državne infrastrukture, misli se na odgovarajuće zakone, kao i to da je većina visokoškolskih ustanova prilagodila svoje studentske programe i kapacitete propisanim standardima i završila prvi korak akreditacije ili je u postupku akreditacije.
Pozitivne rezultate dosadašnje reforme visokog obrazovanja ogledaju se u zadovoljavanju, pazite ovo – samo formalnih zahteva standarda vezanih za studijske programe, procese i karakteristike ustanova, uspostavljanju sistema obezbeđenja i unapređenja kvaliteta na univerzitetima i fakultetima, skraćenju vremena studiranja, povećanju kompetentnosti nastavnika i saradnika, povišenoj mobilnosti studenata i nastavnika saradnika.
Kao nedovoljni rezultati reforme, prvenstveno se pominju: nedoslednost u primeni akreditovanih pravila studija. Ukazuje se i na to da je došlo do snižavanja kriterijuma kvaliteta, čemu su kumovale i jednokratne odluke državnih organa. Nedostaju podzakonski akti neophodni za potpunu primenu izmenjenog Zakona o visokom obrazovanju. Nije do kraja rešen sistem finansiranja visokog obrazovanja, niti je dovršen proces integracije univerziteta na odgovarajućoj kontroli ispunjenosti uslova nakon davanja dozvole za rad.
U zaključcima ovog skupa ukazuje se na to da je neophodno hitno i suštinski promeniti sistem finansiranja visokog obrazovanja u Srbiji, i to tako da se finansira delatnost za ciljni broj studenata, što podrazumeva veće izdvajanje za obrazovanje i nauku, a da bi se to realizovalo, potrebno je što pre doneti nacionalnu strategiju visokog obrazovanja i u skladu sa njom, naravno, novi zakon.
Takođe se kaže da je nastavak reforme neophodno zasnivati na potpunom usklađivanju studijskih programa i kapaciteta visokoškolskih ustanova evropskim standardima za akreditaciju, jer internacionalizacija visokog obrazovanja postaje uslov njegove održivosti. Insistira se na potpunoj primeni i kontrole stručne ispunjenosti tih standarda, kojima smo bili skloni u donošenju. Naglasak mora biti na kvalitetu studijskih programa, a ishod obrazovanja da bude zasnovan na vertikalnoj povezanosti sadržaja, u cilju dobijanja znanja upotrebljenog u praksi i kreativnost, a ne isključivo na izraženom broju bodova.
Ističe se potreba da se podstiču studije na daljinu i da se razradi metodologija provere i priznavanja neformalno stečenih kompetencija i znanja, postigne dovoljna kompatibilnost sa studijskim programima u okolini, uvažava specifičnost struke, posebno vodeći računa o mogućnostima dobijanja odgovarajućih licenci, da se vodi računa o etici, obrazovanju, nauci i umetnosti.
Kao i u mnogim drugim oblastima, i u visokom obrazovanju na evropskom putu bitno je, izgleda, samo doneti zakone, izabrati radna tela i slično, a o tome da li se zakoni sprovode, da li sva ta tela bilo šta rade – niko ne vodi računa. Koliko će još vremena, članova i možda novih tela trebati da bi budući studenti znali kada se upisuju na fakultete, da li su akreditovani ili nisu, da li su pod aktom upozorenja ili ne? Šta da misle roditelji ako im prof. dr Vera Vujičić, predsednik Komisije za akreditaciju i proveru kvaliteta, kaže da budući studenti moraju znati da postoji rizik da ti programi ne budu akreditovani i da se upisuju na svoj rizik, a onda savetuje buduće brucoše da nipošto ne upisuju studijske programe koji nisu akreditovani, a da za onih 150 koji su pod aktom upozorenja isprate kakvu će odluku doneti ministarstvo? Kada?
Tačno je da je akreditacija proces u kome se otklanjaju nedostaci u studijskim programima, ali kako da ne dobije akreditaciju privatni univerzitet koji je uspeo da za predavača dovede, zamislite, Karla Lamersa, čelnika Parlamentarne skupštine NATO-a da nam deci, ako se ne sećaju, ispredaje kako su nam bombardovali i uništavali državu?
Na kraju, imala bih da postavim nekoliko pitanja. Kada će konačno ta strategija obrazovanja, pa da se više ne dešava da za par godina više puta promenimo stvar, na primer u sledećem: kada je bilo na birou previše nastavnika fizičkog, doneli ste odluku da učitelji nisu sposobni da u 3. i 4. razredu drže fizičko, pa ste nazapošljavali profesore. Sada, pošto učitelja ima više zbog smanjenja broja dece, odlučili ste da su ti isti učitelji sposobni da drže fizičko u 3. i 4. razredu, pa su sada samo na teritoriji školske uprave u Nišu 17 profesora fizičkog vaspitanja višak.
Drugo, da li se radi na metodologiji provere i priznavanja neformalno stečenih kompetencija i znanja? To je ono, sećate se, na seminarima, kursevima, radionicama, jer tamo samo ako ste prisustvovali dobijate sertifikate i odmah vam se računa da ste za datu oblast stručnjak. Niko nikad ne proverava tu osposobljenost a to vam valjda govori koliki se značaj pridaje tome što su vas obučavali.
Treće, kako će Ministarstvo odgovoriti na zahteve oko 1.500 mladih ljudi, koji su na protesnom skupu u Bujanovcu, noseći američke, albanske i zastave EU, uputili zahtev da prosvetne institucije Srbije priznaju diplome univerziteta u Prištini? Hvala.

Zahvaljujem.
Narodni poslanik Dušan Marić ima reč.

Dame i gospodo, slažem se sa svojim kolegama, da je ovo bila prava prilika da u diskusiji o ovim odlukama razgovaramo i o izveštaju Saveta, o njegovom radu. Međutim, pošto tog izveštaja nema, ja ću iskoristiti ovu priliku da ukažem na neke činjenice o visokom obrazovanju koje, s jedne strane, govori i o radu ovog saveta, a s druge strane mogu da predstavljaju određene smernice za njegov dalji rad.
Pre 20 godina nije se moglo dogoditi da neki roditelj, pa taman bio i nepismen, u po dana, u po noći, ne zna kako se zove fakultet ili škola koje mu dete studira i da ne zna koje zvanje će mu dete steći kada završi studije. Danas imamo situaciju da to ne znaju i mnogi studenti. Nedavno sam pročitao podatak da zbog primene ovog bolonjskog sistema obrazovanja oko 7,5% studenata u Srbiji ne zna tačan i potpun naziv stručnog zvanja koje će steći kada završi studije.
Na biroima rada u Srbiji ima negde oko 50.000 stručnjaka sa fakultetom i višom školom koji ne mogu da nađu posao. Neki od njih na posao čekaju i po 20 godina. Mnogi među njima imaju diplome nepostojećih zvanja i zanimanja, zato što tih zanimanja nema u praktičnom životu. To je najbolja potvrda da sistem visokog obrazovanja nije usklađen sa potrebama društva i privrede, nego da fakulteti i više škole, narodski rečeno, štancuju kadrove zato što im to odgovara.
Kakav nam je sistem visokog obrazovanja može da se vidi i po dužini studiranja. Prosečan student u Srbiji studira 7,84 godine, što je otprilike skoro duplo više nego što je predviđeno takozvanim bolonjskim sistemom. Studije najduže traju na veterinarskom i medicini, u proseku 10,16 godina. Prosečna dužina studiranja na šumarskom fakultetu je 9,25 godina. Isto stanje na Hemijskom fakultetu u Beogradu. Na ekonomskom fakultetu studije traju 7,2 godine, na pravnom 6,95 godina, a na filozofskom 8,33 godine. Od fakulteta gde je predviđeno da studije traju pet godina, najduže se studira na građevinskom fakultetu, 8,75 godina, na rudarsko-geološkom 8,56 godina i na stomatološkom 8,28 godina. Juče sam čuo jedan neverovatan podatak, od 1.800 studenata, koji su 2007. godine upisali pravni fakultet, studije je u roku završilo njih četvoro.
Sledeći podatak kojim treba da se bavi Savet za visoko obrazovanje jeste da od 90.000 studenata 20.000 studenata studira sedam godina ili više. To su takozvani večiti studenti, koji su upisali studije, ali ne mogu da ih završe ili nemaju nameru da ih završe. Jedan večiti student na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu je tri ispita polagao 14 godina. Njegov kolega sa Pravnog fakulteta u Beogradu jedan ispit je polagao punih 11 godina i, zamislite, na kraju položio. Novine su nedavno pisale o jednom studentu koji nije mogao da prisustvuje proslavi 20 godina mature zato što je tog dana polagao ispit.
Sledeći podatak – među izabranim sudijama nalazi se i sudija koji je pravni fakultet studirao samo 17 godina, a završio ga je sa prosečnom ocenom 6,26. Inače, kada smo kod ovih večitih studenata, zanimljivo je da je prosek njihove ocene 7,48. Ovo je po meni jedan neverovatan, alarmantan podatak, koji je zaista za analizu, jer on govori da nisu u pitanju glupi ljudi, da nisu u pitanju lenji ljudi, naprotiv, nije problem u njima, njihovom znanju i njihovoj volji, nego je problem verovatno u određenim životnim okolnostima i u sistemu studiranja.
Stanje i položaj visokog obrazovanja vide se i po parama. U razvijenim zemljama na zapadu za finansiranje visokog obrazovanja odvaja se otprilike negde oko 4% budžetskog rashoda. U Srbiji je taj procenat duplo manji i iznosi negde oko 2,20%. Što najviše zabrinjava, taj procenat stalno pada. Godine 2005. bio je 2,15%, 2006. godine 2,12%, 2007. godine 2,35%, 2008. godine 2,79%, a ove 2011. godine 1,87%. Znači, najveća izdvajanja su bila 2008. godine, a od izbora sadašnje Vlade procenat budžetskih sredstava koja se izdvajaju za visoko obrazovanje je sve manji i manji.
Da bi učešće visokog obrazovanja u budžetskim troškovima ove 2011. godine dostiglo izdvajanje iz 2008. godine bilo bi potrebno povećati za 50%. Da bi učešće sredstava za visoko obrazovanje u bruto društvenom proizvodu u Srbiji dostiglo prosek u zemljama EU, isti je potrebno povećati za ogromnih 65%. Kada sam već kod para i procenata, indikativan je podatak da je osnovica za platu u visokom obrazovanju godinama bila za čak jednu trećinu niža od osnovice u srednjem i osnovnom obrazovanju.
Još jedan podatak, za osam godina Uredba o koeficijentima, misli se na koeficijente za plate, menjana je čak 33 puta. Otprilike, prosečno svaka tri meseca. Sada se ovde nameće jedno pitanje – da li je to moguće? Kako je moguće da u jednoj državnoj ustanovi, gde se menjaju ministri, menjaju se vlade, ali stručne službe ostaju, ostaju sekretari, ostaju pomoćnici, za sedam godina 33 puta bude promenjeno mišljenje o jednom tako značajnom i skupom pitanju?
Sledeći problem na koji želim da ukažem jeste neumereno i nekontrolisano otvaranje fakulteta i viših škola i njihovih odeljenja. Već sam prošle godine govorio da mislim da nema opštine u Srbiji, nema grada u Srbiji koji nema svoj fakultet, svoju višu školu ili bar odeljenje nekog fakulteta i više škole. Mislim da su u poslednje vreme, čitao sam u novinama, isturena odeljenja viših škola otvorena na nekim seoskim sredinama. Više niko živ nema pojma koji fakulteti i više škole postoje u Srbiji, ko od njih ima akreditacije i za koja zanimanja. Zagovornici otvaranja fakulteta i viših škola širom Srbije tvrde da je to u interesu studenata jer se na taj način navodno smanjuju troškovi njihovog studiranja. Međutim, svi znamo da to nije tačno. Oni uštede na taj način određeni novac na putovanja, na ishranu i smeštaj, međutim, sve te pare na drugoj strani potroše za plaćanje previsokih školarina i kupovanje prolaznih ocena. Većina tih fakulteta i viših škola posluju kao obične privatne trgovačke radnje, u kojima se ispiti ne polažu znanjem, već novcem.
Svi znamo za slučaj organizovane prodaje ili kupovine, prodaje ispita, odnosno kupovine ocena na Pravnom fakultetu u Kragujevcu i svi znamo da se to događa na većini drugih fakulteta i univerziteta. Kada se takve stvari događaju na jednom prestižnom fakultetu prestižnog univerziteta, onda možete zamisliti šta se događa na univerzitetu, odnosno na fakultetima u Lešku ili u Smederevskoj Palanci.
Još nekoliko podataka koji u svakom slučaju predstavljaju probleme kojima bi trebalo da se bavi ovaj savet. Na Univerzitetu u Beogradu ima 12.354 studenta kojima je istekao apsolventski staž. Među njima je 1.191 student kojima do diplome nedostaju tri ispita, 813 njih treba da položi još dva ispita, a 722 studenta do diplome deli samo jedan ispit.
Sledeće, nekad je za studenta bilo najvažnije da prilikom polaganja ispita pokaže da li zna, da pokaže znanje, a da nauči gradivo. Danas je za studenta najvažnije koliko je bodova skupio pre ispita, odnosno da li je i u kojoj je meri prisustvovao redovnim predavanjima i vežbama. Student koji je redovno prisustvovao predavanjima i vežbama iz određenog predmeta, ali niti je na njima šta slušao, niti je šta naučio, može u startu da računa da je položio polovinu ispita.
Sledeći problem jeste problem studenata koji su studije završili pre 15-20 godina. Oni su 20 godina živeli u zabludi da su stekli jedno stručno zvanje, a sada se uspostavilo, posle usvajanja Bolonje, da su se obrazovali za nešto drugo, da su u stvari stekli drugo stručno zvanje.
Kada je u pitanju izdvajanje za visoko obrazovanje, odnosno ukupni BDP, saopštiću podatke od 2005. do ove godine. Izdvajanje je 2005. godine bilo 0,55%, 2006. godine je bilo 0,59%, 2007. godine 0,66%, 2008. godine 0,76% i od 2008. godine je ovde prisutan trend opadanja procenta sredstava iz BDP, koja se odvajaju za visoko obrazovanje.
Da bi dostigli evropski standard, podvlačim i ponavljam, potrebno je da ta sredstva povećamo za 65%. Znam da Srbija nema para koliko imaju zemlje EU. Međutim, mislim da se svi slažemo da srpsko društvo i srpsku privredu, iz krize u kojoj se trenutno nalazi, mogu da izvuku samo i jedino mladi i školovani ljudi.
Nadam se da se svi ovde slažemo, bez obzira na stranačku pripadnost, da smo mi imali jedan dobar sistem obrazovanja. On nije bio idealan, ali je bio mnogo bolji od ovog što sada imamo. Napustili smo taj sistem, kao "guske u magli" krenuli tim bolonjskim putem, tamo nismo stigli, ovamo odakle smo krenuli ne možemo da se vratimo i vrtimo se u krug.
Postoji samo jedan izlaz, a to je da Ministarstvo prosvete, uključujući i Nacionalni savet, pozove sve pametne, školovane ljude u ovoj zemlji, ljude koji su nadležni za ovu oblast, da se na osnovu naših i tuđih iskustava napravi jedna strategija obrazovanja u Srbiji, i visokog i osnovnog i srednjeg obrazovanja, i da kao nekad imamo studente, imamo đake koji će biti priznati širom sveta, koji će se sa međunarodnih prestižnih takmičenja vraćati sa nagradama. Ako nam sistem obrazovanja bude dobar, ako budemo imali dobre stručnjake, onda niko neće postavljati pitanje po kom sistemu su oni završili studije.
Na kraju samo da postavim nekoliko pitanja, mislim da bi bilo dobro da poslanici znaju odgovore. Ko su članovi Nacionalnog saveta za obrazovanje, kojim političkim strankama pripadaju, gde su stalno zaposleni i kolika su im primanja? Da li naknadu, koju mi treba da im izglasamo, oni već primaju, a čuli smo da primaju. Da li bi Narodna skupština raspravljala o ovom pitanju da revizor nije počeo da piše kazne ministru obrazovanja? Žarko Obradović juče kaže da je od revizora dobio kaznu zbog toga što Skupština nije raspravljala o ovoj problematici. Kao što su pitale moje kolege, postavljam pitanje – zašto nema izveštaja Saveta za nacionalno obrazovanje i zašto nema nacionalne strategije obrazovanja? Hvala.

Narodni poslanik Nikola Savić ima reč. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas raspravljamo o dve odluke, od kojih se jedna odnosi na Nacionalni savet za visoko obrazovanje, a druga odluka se odnosi na Komisiju za akreditaciju i proveru kvaliteta. U svojoj diskusiji ću se zadržati na ovoj prvoj odluci koja se odnosi na visoko obrazovanje.
Naime, ova skupština treba da donese odluku o visini novčane nadoknade predsedniku i članovima Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje. Kao što se predlaže u ovoj odluci, nadoknada predsedniku treba da iznosi 1,8 prosečnih plata u Republici Srbiji, dok članovima treba da pripadne jedna i po takva plata. Naravno, nije sporno da svi oni koji rade, koji obavljaju neki posao, treba da imaju novčanu nadoknadu za svoj posao.
Međutim, smatram da bi trebalo imati u vidu i opštu ekonomsku situaciju u kojoj se nalazi država Srbija. Danas u državi Srbiji negde oko milion ljudi ne prima nikakvu platu, oko 75% onih koji rade imaju platu koja je manja od prosečne. Zato nekome, ko već po nekom drugom osnovu ima platu, a to su uglavnom ljudi koji su zaposleni na univerzitetima ili nekim drugim telima, imaju negde oko dve prosečne plate, davati 1,8 ili 1,5 prosečnu platu je stvar o kojoj bi možda moglo da se diskutuje. Mislim da iznos tih plata nije primeren ekonomskom trenutku u kome se nalazi država Srbija.
Ne bih želeo da se ovo shvati kao demagogija, već treba, pre svega, da se zapitamo da li je Savet, o kome govorim, ispunio ono zbog čega je formiran. Lično, a i svi mi u SRS smo duboko ubeđeni da ovaj savet nije ispunio ono zbog čega je formiran. To je činjenica koja je mnogo važnija od toga koliku će novčanu nadoknadu imati članovi ili predsednik ovog saveta.
Nažalost, imamo situaciju da današnji univerziteti i fakulteti obrazovanje prevashodno shvataju kao biznis, umesto da mladima prenose znanja, kao i moralne i svake druge vrednosti. Dakle, univerziteti i fakulteti su uvučeni u jedan menadžerski lanac, što na neki način predstavlja pravu tragediju za obrazovanje.
Iako ima fakulteta i naučnih radnika na univerzitetima i pojedinaca koji se iskreno i svom snagom odupiru ovoj pojavi, čini mi se da borba za profit preuzima primat nad borbom za znanjem. Znamo da je znanje ipak ono zbog čega i postoje univerziteti i sve naučne ustanove. Onda u takvim situacijama dolazimo u priliku da se odgovornost prebacuje na drugu stranu, a uvek je najlakše odgovornost prebaciti na nekog drugog. To se, po pravilu, prebacuje na one koji su najmanje krivi, a u ovoj situaciji su to studenti.
Aktuelna vlast u Srbiji je potpuno nesposobna da rešava probleme obrazovanja, a Nacionalni savet za visoko obrazovanje, o kojem ovde govorimo, nije u stanju da vlasti ukaže način i put za rešavanje tih problema, a to bi bio jedan od njegovih zadataka, ako ne i jedan od osnovnih zadataka ovog Nacionalnog saveta.
Danas se mladi školuju ali, nažalost, većina onih koji završe škole i fakultete više neće moći da se zaposle, jer sa ovom vlašću vidimo da je posla sve manje i oni koji rade ostaju bez posla. Tako među mladima nastaje određena nesigurnost, nastaje strah, a strah je uvek najbolje sredstvo za ostvarivanje ciljeva onih koji su na vlasti. U takvim situacijama otupljuju se kolektivni instikti i slabi sposobnost grupe da se bori za svoje interese i da se odupire negativnim pojavama.
Dolazimo do onoga što je najgore i najtragičnije u obrazovanju i u ovakvoj situaciji, bez problema može potpuno da se menja smisao i cilj obrazovanja, ali ne samo smisao i cilj obrazovanja, već i smisao i cilj i ekonomije i mnogih drugih stvari u društvu.
Kroz obrazovanje se danas najviše insistira na nacionalnoj indokrinaciji, koja se radi sistematski i na dugi rok, a svima nama je jasno da mladi predstavljaju najpogodnije tlo za to. Mladi treba da zaborave ko su i šta su, da bi moćnici lakše ostvarivali svoje ciljeve. Oni se ponašaju po onom sistemu: ako već prošlost ne možemo da menjamo ili ne možemo potpuno, onda možemo uticati i učinićemo sve da utičemo na njeno viđenje.
Da su moćnici u mnogome uspeli, govore i mnogi primeri koje ću ovde navesti. Pre nekoliko dana je bio Dan pismenosti i tamo su saopšteni neki primeri i govoriću o tome i navešću nekoliko primera iz EU i neke primere iz naše zemlje. Tako u EU više od 20% mladih i 15% odraslih nije savladalo osnove čitanja i pisanja. Govorimo o EU. Dalje, samo u Nemačkoj živi oko 7,5 miliona funkcionalno nepismenih, koji nisu u stanju da pročitaju ili napišu više od nekoliko jednostavnih rečenica. Ovo su izvori nemačkih organizacija koje se bore protiv pismenosti.
U EU 20% mladih ima teškoće u čitanju i pisanju. Te iste teškoće u SAD ima 18% mladih, u Japanu 14%, u Kanadi 10%, a najmanje takvih je u Južnoj Koreji oko 6%. Druga studija je pokazala da je najveća stopa nedovoljno pismenih među mladima u 2009. godini bila u Bugarskoj, čak 41%, Rumuniji 40,4%, a najniža stopa u EU među ovom populacijom bila je u Finskoj 8,1% i u Estoniji 13,3%.
Podatak koji postoji takođe, više od 75 miliona odraslih u EU savladalo je samo osnovni ili niži nivo čitanja i pisanja. Mnogi odrasli u EU nisu dovoljno savladali veštine čitanja i pisanja da bi mogli da se nose sa svakodnevnim zahtevima na ličnom, društvenom i ekonomskom planu.
Što se tiče naše zemlje, navešću samo nekoliko primera vezano za to. Neka istraživanja su pokazala da je broj nedovoljno pismenih učenika u Srbiji i dalje veoma visok i da iznosi 33% u oblasti čitanja, znači tačno jedna trećina ili svaki treći učenik ima problema sa čitanjem. Preko 34% imaju takve probleme u oblasti nauke i čak 40% učenika imaju takve probleme kada je u pitanju matematička pismenost.
Prema popisu stanovništva iz 2002. godine osnovnu školu u Srbiji nije završilo oko milion ljudi, odnosno više od 20% starijih od 15 godina. Zvanična statistika pokazuje da je oko 50% odraslih u Srbiji završilo samo osnovnu školu ili je funkcionalno nepismeno.
Zato smatram da je ovo o čemu sam govorio i ovi podaci koji su ovde navedeni, a koji su zaista frapantni, mnogo važniji od činjenice da li će neko imati jednu, pet, deset prosečnih plata za neki svoj rad. Najvažnije je da ono zbog čega je neko telo formirano da ostvaruje svoju ulogu, ali ovde kada je u pitanju Nacionalni savet za visoko obrazovanje to nije slučaj. Ali dobro, to su evropske vrednosti kojima vi težite, a videli smo da čak i u EU je ogroman broj ljudi nepismen i ima problema sa čitanjem i pisanjem. Sada je po tim evropskim vrednostima era ljudskim prava, svako je slobodan da bira da li hoće da ide u školu ili ne. Zaboga, vi nemate prava sada da nekoga terate da uči i da ide u školu, jer je njemu lakše da i kada ode u školu da se za vreme časa igra i radi nešto drugo nego da uči čitanje i pisanje.
Još jednom ponavljam da je od toga kolika će biti nadoknada ovim ljudima važnije da ipak se donese jedna sveobuhvatna strategija obrazovanja i da se zaista krene iz jednog ćorsokaka ovde. Hvala.

Zahvaljujem. Dajem reč narodnom poslaniku Zoranu Krasiću. Imate još 15 i po minuta.

Da se ne bi zbunili oni koji prate ovaj prenos, na dnevnom redu su dve odluke o naknadama za rad u Nacionalnom savetu za visoko obrazovanje i u Komisiji za akreditaciju i proveru kvaliteta.
Zašto ovo kažem? Da odgovorim na neka pitanja koja su se danas ovde pojavila. To jeste nadležnost Narodne skupštine, ovo nije nadležnost ni Vlade ni ministarstva, i Narodna skupština nije do sada ispunila tu svoju obavezu da odlukom propiše iznos odnosno visinu te naknade. I evo, sada se to dešava zato što je revizor utvrdio da postoji neka vrsta nezakonitosti kada su u pitanju ova dva tela. Ovde je propisano koliko ta naknada treba da iznosi 1,8, 1,5, 1,8 za predsednike, 1,5 za članove. Sada kada bi neko postavio – kako je to Administrativni odbor sa Necom otporašem na čelu zaključio da taj koeficijent treba da bude, niko ne može da dobije odgovor. Da li oni imaju uvid u to šta se radi u ova dva tela, kakav posao se tamo radi, koliko je taj posao težak.
Svi članovi ova dva organa su u radnom odnosu, pretežno na univerzitetu, znači tamo rade, primaju platu. Koja je svrha te naknade koju treba da odredimo ovim odlukama? Nekada kada je neko u nekom od tih organa bio imao je pravo na dnevnicu i na neku skromnu naknadu. Vi ste u međuvremenu zamrsili taj naš pravni-politički sistem, napravili ste agencije, napravili ste mnoge organizacije koje su statusno nedefinisane. Da li rad u ovim organima, u ova dva tela predstavlja nešto što je volonterski ili predstavlja obavezu ili predstavlja čast, pa u tom smislu u neka satisfakcija za nešto što dodatno čovek sa univerziteta radi da bi poboljšao i programe i uopšte stanje na našem univerzitetu?
Mi odgovore na ta pitanja nemamo, mi imamo samo 1,8 i 1,5 i tačku 4) koja kaže: "Retroaktivno od 1. januara 2011. godine". Da se to ne bi pogrešno protumačilo da ovi radikali su protiv naknade ili ne znaju šta hoće, morate da znate da ovi koeficijenti kada se primene to je negde 70 hiljada dinara, pored plate naravno. Zašto? Zato što se odazove pozivu da dođe na neku sednicu gde treba nešto da usvoje. Zato je vrlo važno da se ima puni uvid u to šta rade ti ljudi koji su članovi komisije ili članovi ovog saveta. Mi odgovora na to pitanje nemamo, mi samo imamo naznake u zakonima gde je propisana nadležnost, pa možemo da izvlačimo neke zaključke da to oni navodno rade.
Ovo je dobra tema da se otvori pitanje uopšte plata u javnom sektoru i naknada. Bez namere da potcenim rad ovih ljudi u ovim organima, moram da kažem, kada ste prihvatili Bolonju što vas rukovodi u obrazovanju generalnom, prihvatili ste princip razvlašćivanja Vlade i ministarstva od ovih poslova i prenos tih poslova na neke družine. Prošle godine smo imali prilike da vidimo da neki saveti se nisu ni sastajali u toku godine, a primali su naknadu, a onda konstatujemo – obrazovni program, pa neko može da upiše neki fakultet, da završi fakultet, a na kraju se zaključi da program tog fakulteta nije bio adekvatan, nije prošao i da ta diploma nema apsolutno nikakvu težinu. I onda je država prevarila i te studente i roditelje koji su to finansirali da bi deca bila što obrazovanija.
Ako želite da imate ova dva tela koja bi radila ono što treba da rade onda mora da se pogleda težina tog posla, pa u skladu sa tom težinom posla da se odredi neka naknada, a ovako je odokativno određena naknada. Ta naknada spada u deo izdataka za javne službe. Po definiciji onih koji rade u javnim službama i javnim preduzećima, uopšte u javnom sektoru imaju veće plate i veće naknade. Sada da vidimo, da li rad ovih ljudi u ova dva tela može da se uporedi sa nečim? Hajde da uzmemo javna preduzeća.
Podaci su iz februara 2009. godine kada je bilo interesantno da niko ne kontroliše plate u javnim preduzećima. Moram da vam skrenem pažnju. Javna preduzeća nemaju prevashodni zadatak da prave dobit, nego da funkcioniše delatnost javnog preduzeća na dobrobit svih građana kao korisnika njihovih usluga. Šta ste napisali 2009. godine? Verovatno ima nekih promena do danas, ali to niko ne objavljuje.
Najplaćeniji je bio JAT Ervejz. Kažete da je u velikim problemima taj JAT. Direktor je imao platu 379.161 dinar mesečno. Kaže se, nema bonuse, ima neku reprezentaciju, službena vozila, stanovi, nema menadžerski ugovor, a akt o raspodeli kaže – dostupan je samo po zahtevu. Znači krije se. Tu ste dali pregled za 32 javna preduzeća i sada da uporedim. Kaće se ovako, recimo Nacionalni park "Đerdap" direktor prima 59.344 dinara, podaci su iz 2009. godine. Sad, ako taj iznos plate stavimo u kontekst predsednica Nacionalnog saveta, koji radi na univerzitetu ili članova koji takođe rade na univerzitetu i dobijaju naknadu koja je veća od plate Nacionalnog parka. Mislim da najmanje što trebate da uradite da date odgovor kako je to moguće. Kao što morate da date odgovor kako je moguće da Javno preduzeće JAT posluje sa gubitkom, a da direktor prima ovolike novce ili Telekom, Elektroprivreda Srbije, Trans nafta itd, itd.
Ako smatrate da javna preduzeća nisu reper sa savetom i ovom komisijom onda ću uzeti nešto što jeste reper, to su vaše agencije. Imate Centralni registar, pričam sve o februaru 2009. godine, direktor je imao 355.000 dinara mesečnu platu. Izvinite, molim vas, onaj ko vrši akreditaciju fakulteta, onaj ko donosi programe, kao što je u pitanju ovaj Savet za visoko obrazovanje. Ko radi odgovorniji posao? Direktor Centralnog registra koji se bavi knjigovodstvom ili onaj koji treba da odluči šta će da bude sa generacijama koje treba da prođu kroz obrazovni proces? Vi se sećate one izreke da jedan loš učitelj može da napravi veću štetu nego pukovnik, jer toliko generacija prođe, pa ukoliko ih nije vaspitao i obrazovao na pravi način šteta je nesaglediva i multiplicira se. Jer onaj ko nije prošao dobar obrazovni sistem, naravno diktira neki svoj stil ponašanja i na svoje potomstvo i na svoje okruženje. Mi nemamo odgovor.
Nama Neca nije rekao zašto je koeficijent 1,8? Zašto nije koeficijent 1,2? Zašto nije koeficijent 5? Nema odgovora, nego se pošlo od pretpostavke kada to nije radila Narodna skupština kada je to radilo ministarstvo i Vlada bila 70.000, ajde da zadržimo 70.000. Znate, pored stručnosti za rad u ovim telima potrebno je još nešto. Ja dajem veći značaj tome što vi kažete još nešto. Opredeljenost, da voli taj posao, da želi dobro, da se odriče nekih stvari da bi se postiglo nešto dobro, generalno dobro.
Mi sada imamo situaciju da se u ovakvim idi mi dođi mi telima, e tako to po zakonu ispada. Nema odgovornosti. Da nema odgovornosti dokaz je ova tačka dnevnog reda. Da li neko snosi odgovornost što Narodna skupština nije donela ove dve odluke još pre nekoliko godina? Niko ne snosi odgovornost. Ko sme da pogleda u oči Neci Konstantinoviću otporašu. Pozove svog kuma Nikita Rakića, samo ima da uzdišete ovde. Zašto? Rekla američka ambasada, rekli ovi drugi. Ko pita šta je interes ljudi ili prosvete u Srbiji. To je marginalna stvar. Važno da se ispune zahtevi iz Brisela. To nema alternativa. Svaki profesor ima alternativu. Kako pretite prosvetnim radnicima? Il ćeš da radiš ili na birou imamo takvih koliko god hoćeš da te zamene. U tom strahu se razvija, navodno napredak Republike Srbije, i krupni koraci ka EU.
Znate, ako se ovde manifestuje neodgovornost i Narodna skupština ne svoju obavezu po zakonu, s kojim pravom mi možemo da prozivamo nekog prosvetnog radnika tamo što je odložio čas, što je smanjio čas, ili što nije po programu završio nastavnu jedinicu. To je ta poruka koja ide odavde. Onda se mi čudimo. Od Narodne skupštine u ovom pogledu postoje i gori. Gora su, recimo naša ministarstva. Evo mi svakog dana imamo po neki predlog zakona.
Da bi se dokazalo koliko je taj zakon, onda se kaže pisali su ga profesori univerziteta. Da li je bio jedan javni tender gde ministarstvo koje je zaduženo za neki predlog zakona putem tendera poziva zainteresovane da naprave nacrt nekog zakona. Ne. Tu vam je Hiber, tu vam je Vodinelić, Gašo Knežević, Lilić, te ovaj, te onaj. U ovim bankarskim oblastima Ekonomski institut, te ovaj, te Labus, te ovo, te ono. Šta je garancija da je to kvalitetno urađeno? Diploma. Ko može da sumnja u diplomu Gaše Kneževića. Sve što štancuje Gašo Knežević to je dobro.
Čak ide se dalje, neka ministarstva daju CESID-u da im napravi projekat jer navodno ministarstva nisu projektovana sa tom vrstom analitike da bi mogli da rade predloge ili nacrte zakonskih akata, nego to mora da se da, a onda kažu nećemo na tender jer to finansiraju amerikanci, pa oni koji finansiraju mogu da odaberu ko će da piše neki propis. Ta logika vam je prisutna i ovim telima. Zašto? Gde god postoji prostor da se zarade pare ljudi idu. I kopiraj, skini sa interneta propis iz Hrvatske, Slovenije, prevedi, napiši kao da je tvoj autorski rad, dobićeš trista, četrsto, petsto po zakonskom projektu.
Čekajte ako to mogu da rade neki profesori univerziteta kad su u pitanju nacrti propisi, zakoni pre svega, zašto to ne bi radili ljudi koji rade u ovim telima, kao njegovo autorsko delo njegov program. I samo je bitno da se u komisiji izglasaju, da se u savetu izglasa. U suštini vi plaćate diplomu. A ko je kod nas poznat kao stručnjak? Samo onaj koga neko iz inostranstva prizna. Ako je u inostranstvu učestvovao na nekom simpozijumu pa je neko rekao imate tamo nekog velikog stručnjaka, on je kod nas zvezda. Našeg, strpljivog, marljivog koji radi koji je stvarno stručnjak za te stvari, ne, njega ne cenite. Narodna skupština može sve propise da donese za džabe. Imamo virtuelnu biblioteku, imamo analitički deo ljudi koji prate uporedno šta se dešava u nekim državama u sa nekim propisima, prave analize. Sve zakone možemo za džabe da pravimo. Ne mogu da se ugrade neki ljudi, ne mogu da se ugrade.
Sad da vratim ponovo diskusiju, imamo javne agencije, čime su opravdane velike plate. Uzmite na primer ovu za sanaciju banaka. Znate koliku platu primaju tamo ljudi? Nenormalnu, a koji je efekat njihovog rada, koja je korist za državu. Nema je. I dalje nije razrešeno sa desetak banaka šta je sa njihovom imovinom, šta je sa bilansima itd. Plaća se ćutanje, plaća se struka, a nemamo odgovora zašto je 1,8 zašto nije 0,8. Ne može Administrativni odbor to da izmeri. Naravno, ne može to da izmeri zato što neće, ne želi. Uostalom, većina je izabrala te ljude u Nacionalnom savetu. To su vaši ljudi, morate da ih nahranite da ćute. Morate da ih nahranite da se sprovede bolonjski proces rasturanja obrazovanja u Srbiji.

Vreme gospodine Krasiću. Hvala.
Reč ima narodni poslanik gospodin Zoran Mašić.