Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je suština ovog zakona da se zaštite male kompanije, koje nemaju dovoljno finansijskih sredstava u odnosu na velike multinacionalne kompanije da vode neke skupe sporove, i koje su mnogo češće predmet povrede poslovne tajne, nego što su to velike multinacionalne kompanije.
Sa time u vezi, čini nam se da je ovaj institut koji je predviđen, a odnosi se na sredstva obezbeđenja koje onaj koji tuži mora da obezbedi, da bi ušao u proces dokazivanja da je povređena poslovna tajna. To je s jedne strane jako opasno, jer destimuliše male kompanije, one koje su finansijski slabe, da uđu u ovaj postupak dokazivanja. Sa druge strane, nepotreban je, jer imamo Zakon o parničnom postupku u kojem može da se nadoknadi šteta, ukoliko se dokaže da povrede poslovne tajne nije ni bilo.
U samom zakonu ugrađen je u članu 13. još jedan institut, institut da sud određuje verodostojnost nastanka štete. To je sasvim dovoljno da se eventualno tuženi zaštiti od šikaniranja i nekih tužbi koje su neumesne. Sud je, verujem, sposoban da proceni da li je došlo do nastanka neke štete ili nije. Sa druge strane, imamo i jedan tehnički problem. Kako će sud da odredi kolika su sredstva obezbeđenja potrebna u nekom postupku koji se odvija pred sudom? Da li će to biti iznos koji predloži onaj koji je tužen, ili će sud samovoljno, na osnovu neke svoje lične procene da odredi koliko finansijskih sredstava onaj koji tuži treba da odvoji da bi mogao da nastavi sudski proces?
Čini nam se da je ovaj institut potpuno ne razrađen u zakonu, kao što rekoh suvišan je i bitno utiče na kvalitet samog zakona i uopšte na primenljivost ovog zakona. Čini nam se da će, kao što rekoh, veliki broj malih kompanija, onih koje treba pre svega da štiti ovaj zakon, naša preduzeća koja neće moći, zahvaljujući ovom institutu da uđu u neki sudski proces, obesmisliti ceo zakon i dovesti u situaciju da ćemo u najskorije vreme morati da donosimo novi zakon, ili da imamo izmene i dopune ovog zakona. Hvala.

Iskorišćeno je 50 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 16. amandman je podneo narodni poslanik Dragan Stevanović.
Da li još neko želi reč? (Da.)
Narodni poslanik Dragan Stevanović.

Ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ja bih vas zamolio da obratite malo pažnje na ovaj član 16. i na ovaj amandman. Nisam pravnik, ali sam se bavio ovim sa nekog pravnog aspekta, kolko su to moje mogućnosti meni dale i za pravo i za mogućnost, pa bih i vas zamolio, kao čoveka koji nije pravnik, da obratite pažnju na besmisao u članu 16. i u 15, koju smo amandmanom pokušali da promenimo, odnosno da ispravimo.
Šta je apsurd? Apsurd je kakve su amandmane oni koji su se bavili ovim zakonom prihvatali, a jedan vrlo važan i suštinski, možda i najvažniji amandman koji je podnet, nisu hteli da prihvate. Nešto iz čega proističe pravna nesigurnost, a može se slobodno reći i pravno nasilje. U ovom postupku moraju da imaju dve strane, ali obe strane moraju da budu zaštićene i pred zakonom jednake. Ovo kako je ovde napisano ne obezbeđuje ravnopravan status onih koji će eventualno biti u postupku po pokretanju određene tužbe, parnice, kako već to pravnici nazivaju.
Pazite sad ovo, na zahtev lica protiv kog je podneta tužba zbog povrede poslovne tajne ili pokrenut postupak za određivanje privremene mere, odnosno za obezbeđenje dokaza, sud može na teret tužioca da odredi odgovarajući novčani iznos kao sredstvo obezbeđenja u slučaju neosnovanosti zahteva.
Šta smo mi tražili? SRS traži da sud odredi određeni novčani iznos kao sredstvo obezbeđenja, pazite ministre, u slučaju neosnovanosti zahteva. Znači, ne može sud – može, a i ne mora da obezbeđuje novčani iznos kao sredstvo obezbeđenja, sud mora da obezbedi nešto kao sredstvo obezbeđenja u slučaju neosnovanosti zahteva. Znači, možda su tužbe podnete neosnovano i taj protiv koga su podnete mora da bude u ovom postupku zaštićen. Zato ovaj amandman moraju da prihvate. To je jedna stvar.
Druga stvar, odnosno nastavak amandmana kaže ovako – tražili smo da se doda novi stav, da se sredstva obezbeđenja određuju i za slučaj nepoštovanja roka predviđenog u članu 15. stav 1. Zamolio bih sad da samo s pažnjom čujete ovaj član 15. Pazite sad ovo kako ide – privremene mere iz člana 13. ovog zakona i obezbeđenje dokaza iz člana 14. ovog zakona mogu se tražiti pre podnošenje tužbe zbog povrede poslovne tajne, pod uslovom da se tužba podnese u roku od 30 dana od dana donošenja rešenja itd.
Recite mi, molim vas, ako se ne prihvati ovo novčano obezbeđenje, šta obezbeđuje taj uslov? Kako možete da uslovljavate nešto, kako se kaže, aposterior? Znači, ja ću podneti tužbu pod uslovom da ti za mesec dana, odnosno izrećiću obezbeđenje pod uslovom da ti posle toga za mesec dana podneseš tužbu. Šta ako ne podnese tužbu? Šta onda? Mrcvarićete me na sudu bez razloga, ili ne znam ni ja kako, nećete podneti tužbu i nikom ništa. To ne može tako.
Ovaj amandman morate da prihvatite. Šta god da vam kažu nije tačno. Moje kolege pravnici će o svemu tome bolje da govore, ali s pravnog aspekta. Ovo je samo dokaz, ne sme ovako da se piše zakon, zakon koji se bavi ozbiljnom materijom. Ministre, vi ste vlast, vi upravljate ovom državom. Kakav ambijent nam kreiraju i stvaraju ovakvi zakoni? Ne bi se mi bavili ovim amandmanima da možda neko od nas neće sutra doći pod udar ovako nedorečenog zakona. Vi ćete sutra biti žrtva ove nedopisane stvari. Ovo nije zakon, ovako definisano nije ništa. Ovo morate da prihvatite. Ovaj amandman morate da prihvatite da bi zakon imao neki smisao. Za hajdučiju, ministre, i za nasilje, u kom god hoćete postupku, parničnom, krivičnom, ili ne znam ni ja kakvom, ne treba vam zakon. Ako ga već pišete, dajte da ima neki smisao i zaštitite obe strane, koje će eventualno da se nađu u ovom postupku.
Zahvaljujem se. Moje kolege pravnici će više o tome da govore.

Iskorišćeno je četiri minuta i 30 sekundi od vremena poslaničke grupe i 30 sekundi od vremena predstavnika poslaničke grupe, tako da je iskorišćeno vreme predstavnika. Vreme na raspolaganju poslaničkoj grupi je 22 minuta.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 15. i član 16. Predloga zakona su zaista najbolji dokaz do koje mere je ovaj predlog zakona pisan na brzinu, prilično traljavo i bez jasne ideje šta se njime želi postići. Moj kolega Stevanović, iako nije pravnik, ali je zaista na jedan vrlo ubedljiv način pokazao svu besmisao člana 15. i član 16. u onoj formulaciji u kojoj su nama predloženi.
Gospodine ministre, niste pravnik, ali ste obrazovan čovek, poznajete elementarnu logiku, pa po samoj definiciji uslov je nešto što prethodi nekoj radnji, a ne sledi. Da bi ja nešto učinio prethodno nešto mora da se desi. Pogledajte šta ste vi napisali u članu 15. – privremene mere iz člana 13. ovog zakona i obezbeđenje dokaza iz člana 14. ovog zakona mogu se tražiti i pre podnošenja tužbe zbog povrede poslovne tajne, pod uslovom da se tužba podnese u nekom budućem roku od 30 dana od dana donošenja rešenja o određivanju privremene mere, odnosno rešenja o određivanju obezbeđenja dokaza.
Ne mora čovek da bude ni pravnik, ni dobar pravnik, da postavi elementarno pitanje – šta u slučaju da taj koji je tražio izricanje privremene mere u tom roku od 30 dana ne podnese tužbu? Iz Predloga zakona proizlazi da se neće desiti ništa. Pa kakav je onda to uslov? Uslov koji nikoga ne obavezuje nije uslov, onda je to jedna paušalna konstatacija, eto, reda radi, da se nešto stavi u Predlog zakona.
Kakvu garanciju ima sud od budućeg podnosioca tužbe da će ta tužba zaista i biti podneta, ako ne postoje bilo kakva sredstva obezbeđenja? To znači da sad svako može pod firmom kršenja poslovne tajne da traži od suda izricanje privremenih mera i obezbeđenje dokaza, a da nikada ne podnese tužbu za povredu poslovne tajne. Time se u stvari zloupotrebljavaju prava koja su data ovim predlogom zakona i ponovo se vraćamo na ono što smo rekli kod amandmana na član 8. Neko ko je učestvovao u pisanju Predloga zakona zaista ne poznaje elementarne norme procesnog prava, ni krivičnog, ni parničnog, a, bogami, ni osnove materijalno-građanskog prava, jer očigledno ne zna šta je uslov.
Dakle, uslov je neka buduća neizvesna činjenica ili okolnost. Ovde ne postoji nikakva garancija da će onaj koji traži izricanje privremenih mera u tom roku od 30 dana da podnese tužbu. Onda se postavlja pitanje – koja je uopšte svrha propisivanja člana 15. i člana 16 i cela materija poslovne tajne, njene pravne zaštite? Potpuno gubi smisao ovakvim potpuno nelogičnim, da ne upotrebim neku težu reč, formulacijama iz Predloga zakona. Koja poslovna tajna će u Srbiji biti zaštićena rešenjima koja su propisana članom 15. i članom 16? Neće apsolutno nijedna.
Time se sam smisao zaštite poslovne tajne i nečijih poslovnih i materijalnih interesa potpuno gubi. Ne govorim o tome da ste, recimo, ovde propisali, kaznene odredbe. U članu 19. propisali ste kaznene odredbe, a reč "kaznena odredba", upućuje na to da je reč o zaštiti u krivičnom postupku.
Međutim, kada pročitate prethodne članove Predloga zakona, jasno se vidi da vi ne mislite na krivični postupak, nego na građansko-pravnu zaštitu u parničnom postupku. Kada se sve to sabere i oduzme, zaista se postavlja pitanje na koji način se štiti poslovna tajna u Republici Srbiji?
Gospodine ministre, ovakvim Predlogom zakona ne štiti se ni na koji način. Apsolutno neće biti zaštićena poslovna tajna. Ovaj zakon će vrlo lako moći u praksi da se izigra, da se izmetne u svoju suprotnost i ovaj predlog zakona, ako ovo ovako ostane, ne da neće postići svrhu i cilj koji je trebalo da postigne, nego će u praksi izazvati nesagledive posledice, štetne posledice, pre svega po subjekte koji žele da sačuvaju svoju poslovnu tajnu, a onda i po sud. Rešenje iz člana 15. otvara mogućnost da sudovi budu zatrpani predlozima za obezbeđenje dokaza i za izricanje privremenih mera, a da nikada to obezbeđenje dokaza o izricanju privremenih mera ne dobije svoj epilog u sudskom postupku, da se nikad ne podnese tužba i da se nikada ne utvrdi da li je zaista došlo do povrede nečije poslovne tajne.
Sada svako u Srbiji može da traži obezbeđenje dokaza, izricanje privremenih mera, formalno će po zakonu biti obavezan da podnese tužbu u roku od 30 dana, ali mu se ništa loše neće desiti ako on taj uslov ne ispuni. Pa, kakav je to uslov? Uslov koji ne obavezuje, nije uslov. Potpuno je besmisleno da ovakva formulacija stoji u Predlogu zakona.
Ako zaista hoćete da suštinski popravite Predlog zakona, prihvatite amandman gospodin Dragana Stevanovića, amandman je dobar, on pogađa suštinu onoga što ste vi Predlogom zakona hteli da postignete. U protivnom, ceo Predlog zakona, ovakav kakav je, inače veoma kratak, ima svega 20 članova, zaista neće postići bilo kakvu svrhu.

Pet minuta i 50 sekundi iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Jovan Palalić.

Gospodine ministre, kada se pogledaju ova rešenja ,vi jeste konzistentni svom konceptu, ali je to duboko pogrešno. Evo sada ću da vam objasnim. Ovo je način maltretiranja od strane kompanija. Em ste dali široku mogućnost definisanja poslovne tajne, em ste dali mogućnost da se kršenje poslovne tajne tretira kao kršenje dobrih poslovnih običaja u najširem mogućem smislu, a onda ste sva moguća sredstva obezbeđenja stavili u funkciju držaoca poslovne tajne. Gospodine ministre, ne razumem zašto se oni toliko štite. Nije poslovna tajna nešto što je važnije od državne tajne. U Zakonu o tajnosti podataka nemate ovakve mere kako se štiti poslovna tajna. Ko je vršio pritisak na vas da kompletnu državu stavite u funkciju kompanija?
Ovo što su kolege rekle, neko može zbog kršenja dobrih poslovnih običaja da traži privremenu meru, recimo, da se oduzme predmet nastao povredom poslovne tajne.
Pogledajte tu vrstu pritiska između različitih kompanija. Jedno lice je promenilo kompaniju, otišlo u drugu kompaniju, možda je dalo nekakav podatak koji je možda omogućio nekome da u proizvodnom procesu nešto proizvede i taj koji je izgubio taj jedan, recimo, kvalitetan kadar, smatra da je neki proizvod u konkurentskoj kompaniji nastao povredom dobrih poslovnih običaja. On će odmah da traži privremenu meru, sud će da mu je izda, on ne mora da podnese tužbu i privremenom merom će da reši spor, da natera tog drugog da mu plati nešto.
Gospodine ministre, ovo je jako opasno. Jaka sredstva stavljate kompanijama. Država se neverovatno široko angažuje. Dajte mogućnost različitog maltretiranja. On može da podnese tužbu, sredstva obezbeđenja se završe, on ne mora da odgovara ako ne uspe. Ovo što su kolege predložile amandmanom, nekakva sankcija mora da postoji. Mora sud da optereti tog koji podnosi tužbu. Šta ako je on neosnovano podneo, šta ako je maltretirao tog drugog protiv koga je podneo tužbu? On može privremenom merom da reši spor, jer nema nikakvu sankciju ako ne podnese tužbu. Dovoljno je da mu uzmu taj predmet i onda će te dve kompanije da uđu u međusobni odnos i da se nagode.
Prosto je neverovatno na koji način se ovo procesno ovlašćenje daje nekome, naročito ako se stavi odredba da to može da se čini zbog dobrih poslovnih običaja. Kršenje dobrih poslovnih običaja, to je toliko široko, gospodine ministre. Svi živi će se pozivati da je neki proizvod nastao odavanjem poslovne tajne, zato što su se kršili dobri poslovni običaji i tražiće da sud od konkurentske kompanije to oduzme.
Molim vas da ozbiljno razmislite o tome zašto ste toliko stali u funkciju zaštite poslovne tajne i nosilaca poslovne tajne. Koji je interes države, pogotovo u ovakvim normama gde će svi živi biti maltretirani od lica koja imaju želju da se debelo naplate zato što žele da unište konkurenciju? Dali ste mogućnost da svako optuži konkurenciju da mu je ukrala poslovnu tajnu, svim normama, od člana 8, 11, 15, 16, svi će se međusobno tužiti i optuživati jedni druge da im je ukradena poslovna tajna i tražiti da država tu arbitrira. Ko pre podnese privremenu meru, taj je rešio slučaj u svoju korist.
Loš zakon, gospodine ministre. Napravićete ozbiljne probleme u privredi i u odnosima na tržištu. Povucite ovo, neka nađe način Vlada da izađe sa jednim kvalitetnijim zakonom. Kada se sve ovo sagleda, nije na čast da se izađe pred Narodnu skupštinu sa ovakvim zakonom.

Iskorišćeno je 4 minuta i 35 sekundi od vremena predstavnika poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Moram samo da konstatujem, iako se usvoji amandman Dragana Stevanovića, slaba vajda za ceo zakon. Neće zakon ovim amandmanom bitno da se popravi. On svoju nedorečenost koju ima od 1. do 20. člana ne može da otkloni, a i nije svrha ovog amandmana.
Da se vratimo na samu suštinu ovog amandmana. Ako neko podnese tužbu zbog povrede poslovne tajne ili traži određivanje privremene mere ili podnese zahtev da se obezbede dokazi, onda tuženi može da traži, a tužilac kao sredstvo obezbeđenja odvoji neka sredstva kao garanciju da, u slučaju neosnovanog zahteva ili neosnovane tužbe i svega ovoga što se radi, može da se naplati neko potraživanje, ali to potraživanje se, pre svega, svodi na troškove postupka.
Ovde nije rečeno koji iznos, a čuli smo kod privremenih mera da može da se radi o zapleni proizvoda, pa čak može i da se govori o šteti, izgubljenoj dobiti itd. Jednostavno, ovde su se neki građansko-pravni instituti toliko zabrkali da su postali svoja suprotnost.
Sada moram da se vratim opet na početak i da kažem šta je poslovna tajna. To je informacija koja sadrži podatke. Ko odlučuje koji podaci predstavljaju poslovnu tajnu? Vlasnik kapitala nekog privrednog društva. Koje kriterijume on treba da koristi prilikom određivanja poslovne tajne? Sam može da probere. Šta sve može da obezbedi da mu bude poslovna tajna? Može i broj zaposlenih na crno. Sve može da odredi kao poslovnu tajnu.
Slaba je vajda od člana 3, gde se kaže: "Ukoliko informacija sadrži podatke kojima se prikrivaju krivična dela, to ne uživa zaštitu", ali dok se to dokaže, znate koliko treba vremena da prođe. Poslodavac je u međuvremenu završio posao. Šta se tu sve natrpalo, nelojalna konkurencija, dobri poslovni običaji. Ko štiti i ko mora da poštuje poslovnu tajnu? I fizička i pravna lica. Ko može da bude tužilac, ko može da bude tuženi? I fizička i pravna lica.
Na kraju dolazimo do člana 20. Kaznene odredbe i sve privredni prestupi. Gde je ovde javni poredak? Da li je ovo materija javnog prava? Poslovna tajna postala je privatna stvar. Kako ovo može da bude privredni prestup? Privredni prestup može biti nepoštovanje Zakona o računovodstvu i reviziji. Da li je ovaj zakon u istom rangu sa Zakonom o računovodstvu i reviziji? Nije.
Poslovna tajna to je ono što je odlučio vlasnik kapitala privrednog društva. Doduše u zakonu i ne piše ko, verovatno se pretpostavlja da u skladu sa statutom nadležni organ treba to da odredi. Ovde čak i nema odredbe o toj proceduri kako se dolazi do poslovne tajne. Ovde se polazi od premise da je vlasnik kapitala rekao – poslovna tajna. Dovoljno je samo da on kaže da je poslovna tajna. Dovoljno je da on proceni šta je poslovna tajna. Malo vispreniji advokat u Srbiji ima da ismeje ceo koncept zakona i sve ove iz inostranstva koji su od vas tražili ovakav zakon, jer oni razmišljaju da ovde postoji mnogo tih tajni koje omogućavaju zahvaljujući tim tajnama oni su toliko uspešni, pa banke iznose po 400 miliona evra svake godine, pa verovatno ima neka tajna kako skupe tih 400 miliona evra. Ima još mnogih stvari koje su poslovna tajna sa gledišta privrednog društva, ali nikakva tajna ne bi smela sa državne administracije i državnih organa, jer tamo ih čekamo sa Šabićem, sa Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.
Pouka svakome ko bude pod udarom ovog zakona, odmah neka ode kod tužioca i kaže – ja želim da budem svedok saradnik. Zašto svedok saradnik? Informacije koje bi ja vama dao o poslovanju te firme iz inostranstva u Srbiji prevazilaze značaj moje krivične odgovornosti i odgovornosti po osnovu odavanja poslovne tajne, a omogućava državi da sazna kako neko nezakonito zgrće velika sredstva, pa da se otvori čitav sistem koji liči na organizovani kriminal. Može da se spasi tako što će da kaže – kazaću vam koje su firme nameštene da na tenderima učestvuju da bi moja bivša firma dobila posao. Kazaću vam u svakom javnom preduzeću, državnom organu koga plaćaju, ko je zadužen da omogući da prođe na tenderu ta firma iz, ne mora da bude, inostranstva. Znate kako to lepo zvuči u Srbiji kada je na stranom jeziku naziv firme, odmah se tresu svi.
Znači, ovaj zakon otprilike treba da omogući, navodno, ljudima koji su mnogo uspešni, zahvaljujući zvrčki poslovna tajna, da spreče insajdere koji bi odali tu poslovnu tajnu. Oni računaju da ovim predlogom zakona i ova vlast ima interesa. Zašto? Onda ne bi bio "Vikiliks". Ovo je pokušaj sprečavanja "Vikiliksa" i depeša. Sad nisu baš prave depeše, nego neke studije, neke analize itd. Doduše, sve mogu da proglase poslovnom tajnom. Sve. Verujte poslovna tajna se ne nalazi ni u kvalitetu proizvoda, niti u ambalaži, nego se nalazi u onome što omogućava nekome da ima približno monopolski položaj. Ta zvrčka koja mu to omogućava, to je ta poslovna tajna. A to je ta sprega sa onima koji omogućavaju ili odlučuju da neko bude dominantan na tržištu ili da ima monopolski položaj.
Vidite i sami šta se dešava sa tim poslovnim tajnama. Jedan je krenuo sa mobilnim telefonom za dinar, sada svi za dinar daju mobilne telefone. Jedan je krenuo sa keš kreditima, pa sada svi krenuli sa keš kreditima. Jedan dao reklamu kredit 0% kamate, jeste li videli reklame, odmah ovi drugi kažu 0% kamate. Izgleda da nema poslovne tajne između njih. Svi znaju formulu kako se to rešava. Da ne pričam o ovim velikim industrijskim špijunažama itd. Daleko smo mi od tih velikih, da znate. Znate, ona kola se razlikuju samo u žmigavcu, pa su proizvod iz neke druge države. Mi još nismo do tog nivoa došli.
Smatram da je ovde napravljena velika greška, nijedan problem neće da se reši, realno postoji problem da čovek koji je bio na značajnom mestu u nekoj firmi koji je imao puno tih informacija i verovatno su neke informacije i neki podaci predstavljali poslovnu tajnu, možda je to neko i odredio, možda i nije određeno ali se podrazumeva, prelaskom u drugu firmu oni su odneli i ta znanja i te informacije i poprilično ugrozili onu prvobitnu firmu.
Naravno, mi ne možemo da stojimo iza toga da to odobravamo, to nikako ne zaslužuje odobravanje, to na neki način treba da se zabrani, to na neki način treba da se sankcioniše ali ono što smo apsolutno sigurni ovi papiri i ovih dvadeset članova to neće da završi. U tome se ogleda naša primena, na ovaj koncept ovog zakona.
Mi smo pokušali sa nekoliko amandmana da nešto promenimo ali smo svesni situacije da je ovaj nemoguće promeniti. Zašto? Ovde, se prosto nabacuju pravni pojmovi koji u kontekstu više pojmova unutar jedne rečenice stvarno deluju besmisleno i niko živi to ne može da protumači. Verujte mi malo je u poslovnom svetu informacija koje sadrže tehnološke, tehničke podatke koji predstavljaju poslovnu tajnu.
Mnogi ti podaci su stvar doktrine, a ne odgovarajućeg preduzeća. Nije poslovna tajna kako se pravi visoko lučni most, to svi znaju na Građevinskom fakultetu, pa se javljaju neke inovacije, pa se javljaju neki patenti, pa se otkupi licenca, sve to znači, nema u toj sferi mnogo poslovnih tajni. Danas su se poslovne tajne preselile na ekonomsku, finansijsku, komercijalnu sferu gde mi insajder, gde mi je kanal, gde ću da dobijem informaciju pre vremena. I sada da vas podsetim na još jednu stvar i vi to verovatno znate ali možda i ne smete da pričate i ova blokada, gospođo Čomić za srpsku robu prema Kosovu i Metohiji, ima svoju poslovnu tajnu.

Narodni poslaniče, tema dnevnog reda, pogotovo nemoj te tako ozbiljne teme da i pokušavate da smeštate u okvir rasprave o Predlogu zakona.