Iskorišćeno je sedam minuta i 20 sekundi od vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.
Da li još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika želi reč?
Narodni poslanik Dušan Marić, izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, 21. oktobra u Kragujevcu je obeležena godišnjica streljanja 2.700 srpskih đaka i civila. Istog dana u Zagrebu Hrvatski parlament doneo je odluku da hrvatski ratni zločinci koji su učestvovali u ubijanju srpskih civila ne mogu da odgovaraju za svoje zločine. Ni ova odluka ni datum njenog donošenja nisu slučajni, oni su nastavak hrvatske državne politike koja je u poslednjih 70 godina počinila dva teška zločina nad srpskim narodom, genocid u Drugom svetskom ratu i produženi genocid u ratu 1991. do 1995. godine. Samo pet dana nakon što je parlament u Zagrebu doneo ovu sramnu i uvredljivu odluku, Vlada Republike Srbije predlaže da mi u centru Beogradu, u srpskom parlamentu usvojimo zakon o saradnji sa Hrvatskom, zamislite, u oblasti odbrane.
Mi iz SRS ovaj predlog zakona doživljavamo kao uvredu za svakog nacionalno svesnog Srbina, a smatramo da će usvajanje ovog zakona predstavljati veliku moralnu kapitulaciju, veliko nacionalno poniženje. Mi za SRS se zalažemo za dobre odnose sa svim državama i sa svim narodima, ali, kao što je istakao kolega Dujović, sklapanje sporazuma o saradnji u oblasti odbrane sa Hrvatskom u ovom trenutku, posle svega, je van pameti.
Navešću razloge zbog kojih će poslanici SRS glasati protiv ovog zakona. u Drugom srpskom ratu Hrvatska država je ubila više od milion Srbina u BiH, Hrvatskoj i Srbiji. Samo u Jasenovcu 700 hiljada, među njima 40 hiljade dece. Pre samo 20 godina Hrvatska je ponovo izvršila masovni zločin nad srpskim narodom. Podsećam da su hrvatska vojska i policija, njihove vojne i paravojne informacije u Hrvatskoj su ubile više 7.500 srpskih vojnika i civila, a u BiH oko 3.000. Od tih zločina prošlo je 16 godina, a samo 8.000 zarobljenih i ubijenih srpskih vojnika i civila je sahranjeno. Više od 2.000 ovih nesrećnika još uvek nije sahranjeno zato što Hrvatska krije njihove posmrtne ostatke. Tamo gde se znaju grobna mesta, a u pitanju je negde oko 600 grobnica, grupnih i pojedinačnih, Hrvatska odbija da dozvoli njihovu eshumaciju.
Sada postavljam jedno moralno pitanje – da li je normalno da srpska država potpisuje sporazum o saradnji u oblasti odbrane sa državom koja krije posmrtne ostatke srpskih vojnika i odbija da ih vrati njihovim porodicama da bi te porodice sahranile po svojim običajima na svojim grobljima? Predsednik Republike Srbije, Boris Tadić, i drugi zvaničnici Republike Srbije su se više puta izvinjavali za zločine koji su Srbi počinili nad Hrvatima, ali niko nikada nije čuo da je iz Zagreba stigla i jedna jedina reč izvinjenja za zločine, mnogo teže i mnogo masovnije, koje su Hrvati počinili nad srpskim narodom. Naprotiv, mi smo svedoci da Jadranka Kosor javno ponavlja da oni koji su navodno branili Hrvatsku ne mogu da budu ratni zločinci, jer su oni državni Hrvatski nacionalni heroji.
Samo u poslednje dve decenije Hrvatska sa kojom mi potpisujemo sporazum o saradnji u oblasti odbrane je dva puta izazvala ratove protiv srpskog naroda. U tim ratovima od Hrvatske ruke ubijeno je najmanje 10.500 ljudi, počinjeno je najveće etničko čišćenje u Evropi posle Drugog svetskog rata. Nakon svega toga, nakon zločina protiv mira Hrvatska je Međunarodnom sudu pravde u Strazburu podnela tužbu protiv Srbije za agresiju i genocid.
Ponavljam da je Hrvatska izvršila najveće etničko čišćenje u Evropi posle Drugog svetskog rata. Prethodnih dana sam govorio da se iz Zagreba i drugih hrvatskih gradova proterali više od 300 hiljada ljudi, a onda je 1995. godine još 200 hiljada iz Krajine.
Znate šta je zaprepašćujuće, kada to sagledavate u nekom istorijskom kontekstu. Znači, ono što nikad niko nije uradio, ni Franačka republika, ni Mleci, ni Austrougarska, ni Švabe, ni Napoleon, Turci, da Republiku Srpsku Krajinu, odnosno Srpsku Krajinu potpuno očiste od srpskog stanovništva. To je učinila ova današnja Hrvatska tzv. demokratska Hrvatska od koje vi na silu hoćete da napravite prijatelja srpskog naroda, prijatelja Republike Srbije i sa njima sklapate sporazume, između ostalog i sporazum o saradnji u oblasti odbrane.
Podsećam da je Hrvatska država koja pod okupacijom drži Republiku Srpsku Krajinu, a takođe podsećam prema Vensovom planu i Rezoluciji 741 Saveta bezbednosti UN, da je Republika Srpska Krajina zona pod zaštitom UN. Takođe podsećam da je Republika Srbija potpisnik tog sporazuma i podsećam da je Srbija garant postojanja Republike Srpske Krajine. Po međunarodnom pravu, formalno pravno Republika Srpska Krajina danas postoji.
Skrećem pažnju da Savet bezbednosti UN nikad nije van snage nekom novom rezolucijom stavio Rezoluciju 741. Umesto da svakog dana Vlada u Beogradu bukvalno vrišti pred UN, pred međunarodnom javnošću i pita šta je sa zonom koja je pod vašom zaštitom, kada ćete da je oslobodite. Vlada Republike Srbije predlaže da mi sa državom koja srpsku oblast drži pod okupacijom potpišemo sporazum o saradnji u oblasti odbrane. Podsećam da Hrvatska kao dan zahvalnosti slavi dan godišnjice kada je izvedena "Oluja". U toj akciji je ubijeno najmanje 2.000 Srba, a više od 200 hiljada proterano iz Hrvatske. To je dan zahvalnosti za akciju "Bljesak". Za 283 srpskih civila koji su ubijeni u zapadnoj Slavoniji, za one tenkove koji gusenicama gazili traktore sa srpskim izbeglicama tamo na cesti između Okučana i Nove Gradiške. Dan zahvalnosti za 183 srpska sela u zapadnoj Slavoniji koja više ne postoje. Dan zahvalnosti za 80 hiljada ljudi, stanovnika tih sela, koji su bezdušno proterani preko Save u Republiku Srpsku i Srbiju.
Hrvatska je država koja otvoreno brani rezultate svojih ratnih zločina i rezultate etničkog čišćenja. Kud ćete veći dokaz od ovoga? Od 500 hiljada proteranih ljudi, 16 godina posle završetka rata, u Hrvatsku se vratilo njih 45 hiljada. Znači, ni svaki deseti.
Neki dan sam upozorio na činjenicu da imamo masovnu pojavu da srpska deca po nagovoru svojih roditelja iz straha pohađaju rimokatoličku veronauku u školama. U novinama ste imali nekoliko primera prekrštavanja srpske dece u Hrvatskoj. Takođe podsećam da je ova Hrvatska, sa kojom trebamo da uspostavimo saradnju u oblasti odbrane, Srbima otela imovinu koja se procenjuje na 30 milijardi evra. Između ostalog, u pitanju je 40 hiljada stanova.
Postavljam jedno pitanje – šta bi bilo da Srbija primeni diplomatsku praksu, ne daj Bože, da pristupi na isti način pitanju Hrvata u Beogradu i Novom Sadu, da iseli 50 hiljada ljudi iz Beograda i Novog Sada? Znate šta bi se dogodilo? Do decembra kad vi očekujete da ovi iz Brisela jave da će nas 2839. godine prihvatiti da budemo njihova kolonija, do tog dana bi Beograd bio bombardovan.
Podsećam da se u Hrvatskoj javno dižu spomenici Jovi Francetiću i Mili Budaku koljaču iz Jasenovca. Svake godine u Hrvatskoj održava se jedan veliki miting, najveći kulturni muzički događaj, to je koncert Ustaški dernek, kako ga oni nazivaju tamo u Čavoglavama, koji drži Marko Perković Tompson.
Hrvatska odbija da Srbima vrati 600 hiljada hektara zemljišta. Odbija da vrati 10 hiljada vinograda sa više od milion čokota vinove loze. Odbija da vrati 320 hiljada hektara oranica. Odbija da vrati 120 hiljada hektara šume, preko 400 hiljada traktora i drugih priključnih mašina i preko 900 hiljada grla krupne stoke.
Takođe, upozoravam da sporazum o saradnji u oblasti odbrane potpisujete sa državom koja je najveći švercer oružja u novijoj svetskoj istoriji. Vi znate da je Hrvatska 1991. godine uvezla preko 200 kalašnjikova, ali nije ih uvezla da se brani, da brani mir i stabilnost u bivšoj Jugoslaviji nego da izazove seriju ratova, da ostvari ciljeve zločinačke politike nezavisne države Hrvatske i Ante Pavelića. Podsećam da je u tim ratovima ubijeno 120 hiljada Srba, Muslimana i Hrvata, a preko 550 hiljada ljudi ranjeno.
Premijer Hrvatske javno izjavljuje, da Hrvati koji su počinili zločin nad Srbima ne mogu biti zločinci zato što su Hrvatski nacionalni heroji, a kao potvrda Hrvatska država u noći između 10 i 11. oktobra, na tvrđavi u Kninu organizuje proslavu 54 rođendana, ratnog zločinca Ante Gotovine. I sada vi od nas tražite da sa tom i takvom Hrvatskom potpišemo sporazum o saradnji u oblasti odbrane i da glasamo za taj sporazum. Ostalih deset minuta ću iskoristiti na kraju. Hvala vam.

Jedanaest minuta iskorišćeno od vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.
Da li se još neko od ovlašćenih predstavnika i predsednika ovlašćenih grupa javlja za reč, da iskoristi svoje pravo u ovom delu toka sednice? Ako da molim da se prijavite.
Pošto nema prijavljenih, obaveštavam vas da saglasno članu 96. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine do otvaranja zajedničkog jedinstvenog pretresa prijave u pisanom obliku, a sa redosledom narodnih poslanika, da je podnela poslanička grupa SRS, te dajem reč narodnom poslaniku Ljubiši Petkoviću, posle njega narodni poslanik Milorad Buha.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministre, poštovani građani Republike Srbije, dozvolite mi da pre nego što kažem nekoliko reči u vezi sa ovim sporazumom izrazim protest i žaljenje što danas po ovim predlozima zakona i sporazumima nije prisutan ministar odbrane, gospodin Dragan Šutanovac. Ovo nisu pitanja baš za ministra pravde, već isključivo za ministra odbrane.

Sporazum o saradnji u oblasti odbrane između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Hrvatske koji je u ime Vlade Republike Srbije potpisao ministar odbrane, gospodin Šutanovac 8. juna 2010. godine u Zagrebu, predstavlja najveći čin izdaje srpskih nacionalnih interesa ove pro zapadne i podaničke vlasti od 2000. godine. Ovi sporazumom Vlada Republike Srbije ponizila je sve generale, sve podoficire i oficire, sve vojnike iz redovnog i rezervnog sastava bivše JNA, sve dobrovoljce, sve učesnike rata koji se desio od 1991. godine do 1995. godine, koji su se borili protiv ustaškog režima u Hrvatskoj i koji su branili svoje živote, branili živote svojih najbližih i sprečili genocid nad srpskim narodom.

Umesto da je ova Vlada potpisala sporazum o povraćaju imovine Srbima vredne preko 30 milijardi evra, 40 hiljada stanova, da umesto da je potpisala sporazum o vraćanju njihove imovine, umesto da je potpisala sporazum o pravu na penziju i druga prava koja im prema Povelji UN, ova podanička vlast im zabija nož u leđa i daje do znanja da njihova odbrana od genocida je bila greška i da im ubuduće neće pomagati.

Da se malo osvrnemo, šta predstavlja ovaj sporazum. U članu 3. u oblasti saradnje kao podnaslov kaže se: "Saradnja saglasno ovom sporazumu, ostvarivaće se u sledećim oblastima". Tu imate nekih devet tačaka, izvinjavam se, za početak bih se osvrnuo na ovu prvu tačku koja je kaže – Bezbednosna politika i planiranje odbrane.

Sada vas pitam, o kakvom planiranju odbrane možemo da govorimo zajedno sa Hrvatskom kada se vrlo dobro zna, da kroz istoriju srpski vojnik i hrvatski nikada nisu bili u istim rovovima niti su se ikada borili na istoj strani. U Prvom svetskom ratu bili su u Austro - ugarskoj vojsci, u Drugom svetskom ratu 1941. godine Hitlerovu vojsku su dočekali sa cvećem i odmah proglasili ustašku nezavisnu državu Hrvatsku, na čelu sa Ante Pavelićem, uz blagoslov kardinala Alojza Stepinca i podrške i pomoć Vatikana.

Istine radi, postoji jedan broj Hrvata koji nisu krvarili ruke, ali taj deo hrvatskog naroda zanemarljiv jeste, ali je postojao i oni su bili pod udar ustaškog terora.

Višegodišnja politika u Hrvatskoj ostavila je stravične posledice po biološki opstanak srpskog naroda u Republici Srpskoj Krajini i delova BiH koje je pokrivala ustaška država 1941. godine.

U tom periodu, kao i u poslednjem ratu, stradali su uglavnom civili, nedužni ljudi, žene, deca i starci i to samo zato što su bili Srbi pravoslavne veroispovesti. Bacani su u jame i završavali su u logorima.

O kakvoj zajedničkoj saradnji sa Hrvatskom bi mogli da razgovaramo ako se vrlo dobro zna da je 80-tih godina Zagreb bio centar separatističke pobune na KiM?

Predsednik hrvatske vlade Jadranka Kosor kao nastavljač Pavelićeve i Tuđmanove ustaške politike i danas, osim verbalne podrške, daje i vojnu pomoć šiptarskim separatistima na KiM.

Gospođo ministre to znate i potpisujete ovakav sporazum sa Hrvatskom? Da vas podsetim, "Hrvatski jutarnji list" objavio je izjavu ministra Šutanovca – visoko cenim ulogu hrvatske vojske na Kosovu. Imam tekst, mogu kasnije da vam dam da proverite verodostojnost ovoga što sam rekao.

Molim vas, u tački 6. kaže se operacija za podršku miru. Gospođo ministre ili neko iz Vlade Srbije, recite u kojim se to mirovnim operacijama nalazi Hrvatska? Ne postoji ni jedna.

Od srpske javnosti se krije da se 450 hrvatskih vojnika nalazi u Avganistanu pod zastavom NATO pakta. Krije se da bi se ovaj sporazum potpisao i prihvatio u Vladi Republike Srbije, odnosno danas u ovoj Skupštini. Da li gospodin ministar odbrane razmišlja o bezbednosti srpskih vojnika koji bi bili rame uz rame sa hrvatskim vojnicima bilo na kom delu terena, pogotovo ako bi bili u nekoj agresivnoj vojsci?

U članu 7. ovog sporazuma u tački 1. predviđena je razmena tajnih podataka sa obavezom da ti podaci ne smeju se preneti nekoj trećoj strani. Ovo je vrhunac cinizma. Pa, ne mislite valjda da Hrvatska kao članica NATO pakta neće izneti sve ove podatke koje bi razmenila Republika Srbija sa Hrvatskom, bilo da su vojni ili neki drugi podaci, sa Nemačkom i sa Amerikom? Uostalom, pitam i ministra da li neko iz Vlade Republike Srbije može da objasni kako je moguće da Srbija kao vojno neutralna zemlja učestvuje sa hrvatskom vojskom u operacijama pod komandom zločinačke organizacije NATO pakta.

Dame i gospodo, poštovani građani Republike Srbije, hajde da se osvrnemo, da vidimo šta kaže i šta predviđa ovaj sporazum. Kao prvo, Hrvatska je članica NATO pakta. Ona je inače okružena zemljama u prijateljskim odnosima i uglavnom koje su članice NATO pakta, osim BiH koja to još uvek možda nije. Kao drugo, vrana vrani oči ne vadi. Zašto će Hrvatskoj ovakav sporazum? Zar neko iz Vlade Srbije nije shvatio da se upecao i da mu ni jednog trenutka nije palo na pamet da će ovaj sporazum obavezivati Vladu Srbije da učestvuje u progonu srpskog naroda iz Republike Srpske Krajine ukoliko bi srpski narod u Republici Srpskoj Krajini eventualno napravio bilo kakvu pobunu?

Gospođo ministre, molim vas da mi odgovorite na pitanje zašto ova Vlada Republike Srbije skriva istinu da će Vojska Srbije nositi hrvatske uniforme? To imate na hrvatskom sajtu. Podsetiću vas, "Hrvatski jutarnji list" objavio je da će srpski vojnici biti obučeni u uniformama i šlemovima koje su izradile i dizajnirale hrvatske firme "Kroko" i "Šesten- Buš", a gospodin ministar odbrane, gospodin Šutanovac se apsolutno sa tim složio i rekao je da će se uzeti najbolja ponuda, bez obzira na zemlju porekla. Dostaviću vam taj dokument. Vidim da vrtite glavom, nevericom, ali i sami imate na sajtu.

Dame i gospodo, i sami znate da je najbolju opremu za opremanje Vojske Srbije dala firma "Mile Dragić" iz Zrenjanina još 2005. godine, a onda je nekome palo na pamet da napravi aferu oko te firme koja je dugo trajala. Šta se desilo? Ta firma je trebala biti diskreditovana, da ispadne iz dalje trke oko opremanje Vojske Srbije, firma koja za elitne jedinice izvan Republike Srbije snabdeva mnoge elitne jedinice vojnom opremom. Ta firma je morala biti diskreditovana.

Želim još da vam kažem da je 2009. godine presudom potvrđeno da ne postoje nikakva krivična dela u vezi sa firmom "Mile Dragić". Država Srbija je trebala toj firmi da isplati, ako se sećam, negde oko 176 miliona evra na ime odštete. Mile Dragić je rekao – meni ne treba nikakva odšteta, samo želim da sprovedem ugovor i da radim za dobrobit naše zemlje i našeg naroda.

Gospođo ministre, zašto od javnosti skrivate istinu da ovaj sporazum nije plod rada i saradnje između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Hrvatske? Zašto skrivate istinu da je tvorac ovog zakona Amerika? Reći ću vam šta piše o tome hrvatska štampa. "Hrvatski nacional" je objavio da su SAD na ovom sporazumu radile od 2009. godine i da su u avgustu 2009. godine organizovale tajni sastanak načelnika Generalštaba Vojske Srbije, general potpukovnika Miloja Miletića sa njegovim hrvatskim kolegom koji je održan u jednom apartmanu u blizini Malog Lošinja.

U vezi istog sporazuma, američki "Vašington post" je objavio ministra odbrane, gospodina Šutanovca, da Srbija sada ima čvrstu saradnju sa NATO od prošle godine i dodaje da je ministar Šutanovac izjavio da svi vojni oficiri koji su učestvovali u zločinima u Hrvatskoj mogu odgovarati pred hrvatskim nadležnim organima.

Dame i gospodo građani Republike Srbije, želim da dodam još na kraju, ne bih hteo da pominjem pitanje genocida i učešće hrvatske vojske na KiM, o tome je kolega Marić već govorio, a govoriće i još neki drugi, želim da pročitam samo jednu rečenicu koju sam pronašao u tekstu preko Hrvatske u NATO objavljeno u listu "Pečat" 16. juna 2010. godine. Kaže se – srpska vlast, tačnije njeno natovsko krilo, predvođeno ministrom odbrane, Draganom Šutanovcem, ubrzano po nalogu američke administracije čini sve potrebne korake brzom prisjedinjenju naše države NATO.

Dame i gospodo narodni poslanici, građani Republike Srbije, ma kakav sporazum potpisala ova antisrpska Vlada sa Hrvatskom, SRS će nastaviti da pomaže srpskom narodu sve do kraja zapadnih granica Velike Srbije, Karlovaga, Ogulina, Karlovca i Virovitice. Zahvaljujem.

Iskorišćeno je 14 minuta od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Milorad Buha, a posle njega narodna poslanica Nataša Jovanović.

Dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, prvo ću početi izlaganje u vezi Predloga zakona o potvrđivanju sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Hrvatske o saradnji u oblasti odbrane. Odmah da kažem da je to najšizofreniji zakon koji sam mogao pročitati i ono što smo mi kao poslanici mogli dobiti.
Zašto je šizofren? Zbog toga što je u toku sudski spor i sa jedne i sa druge strane, jedna i druga strana su se međusobno optužile za genocid, etničko čišćenje, najteže zločine genocida, a evo mi ovde sada raspravljamo i većina će usvojiti ovaj zakon i mi ćemo sarađivati u oblasti odbrane. Kako se može sarađivati? Kako mogu sarađivati države koje su pre dvadesetak godina, a genocid sa Hrvatske strane teče i danas, kako se može sarađivati u oblasti odbrane, ako smo se ubijali, ako je počinjen genocid, ako je počinjeno etničko čišćenje itd? Ko je tu licemeran? Gde su granice licemerstva u svemu ovome? Hajde da krenemo redom.
U preambuli ovoga sporazuma stoji sledeće – Vlada Republike Srbije, Vlada Republike Hrvatske, imajući u vidu potrebu da doprinesu jačanju mira, stabilnosti i razvoja između zemalja u Evropi i svetu u duhu povelje UN, ocenjujući pozitivne procese integracija u Evropi, izražavajući želju za obostrano korisnom saradnjom, zasnovanom na uzajamnom poštovanju i poverenju. Tu ću malo stati. Radi se o korisnoj saradnji, kako ste ovde naveli, to je potpisano od strane ministra, zasnovanoj na uzajamnom poštovanju i poverenju. Ista ta Hrvatska je među prvima priznala KiM, bez obzira na činjenicu da je potpisan Sporazum o normalizaciji odnosa, kojom je zabranjen taj vid komunikacije između država, jer su se jedna i druga država međusobno priznale u granicama, nažalost, administrativnim i danas nismo rešili pitanje granica u Hrvatskoj. I svaki vid jednostranog određivanja odnosa između ove dve države je zabranjen.
Nažalost, to je jednostrano. Hrvati rade šta hoće. Oni zloupotrebljavaju te ugovore, ne samo taj Ugovor o normalizaciji odnosa, nego i kasnije ugovore o socijalnom osiguranju, Sporazum o sukcesiji, Sporazum o izručenju, Sporazum o pravnoj pomoći itd. Gde je tu poverenje? Kako može jedna država koja poruši međusobni odnos, dogovor između država da bude sa naše strane tretirana kao dobar partner i međusobno se i uzajamno poštujemo i imamo poverenje? Kako možemo imati poverenje u takvu državu? To je država koja je počinila genocid, koji je konstatovan i kontratužbom ove vlade.
Priložili ste na hiljade dokumenata, činjenica, papira koji su otišli pred Međunarodni sud pravde, gde dokazujete da je počinjen genocid. Činjenica je da je nad Srbima iz Republike Srpske Krajine, Republike Hrvatske počinjen genocid. Proterano je između 500 i 800 hiljada Srba. Oduzeta je sva imovina. Sva imovinska i socijalna prava su Srbima oduzeta i do dana današnjeg nisu vraćena.
Gde je tu uzajamno poštovanje? Ministar pravde, gospođa Malović, reče sledeću rečenicu – odnosi između dve države se razvijaju. Kako se razvijaju? Da li je to razvijanje?
Da krenemo od ovog uzajamnog poštovanja. Predsednik Hrvatske Vlade Jadranka Kosor je pre mesec dana otvoreno rekla – međunarodni sporazumi i bilateralni sporazumi između Srbije i Hrvatske nisu u korist Hrvatske i nećemo ih primenjivati.
Vidite kako to rade Hrvati. Oni pljuju na vas, pljuju na sve ono što ste potpisali. To isto čine i sa ovim sporazumom. Jednostrano ne primenjuju, a mi primenjujemo sve ono što je potpisano.
Priznali su Kosovo. Zašto Vlada nije priznala Republiku Srpsku Krajinu onog trenutka kada je priznato Kosovo? Kada predsednica Vlade u Saboru kaže – nećemo primenjivati ništa što nije u interesu Republike Hrvatske, bez obzira na potpisane sporazume, zašto mi isto to ne kažemo ovde? Ne možemo primenjivati.
Sporazumom o normalizaciji rečeno je da će se Srbi vratiti na slobodan i bezbedan način u Republiku Hrvatsku. Ni 5% se nije vratilo. Nema slobode, tamo je diskriminacija, tamo su svi nosioci genocidne politike i danas na vlasti. Kako da se Srbi tamo vrate? Nijedno od bitnih elemenata međunarodnog prava, koji se odnose na ljudska prava i privatnu svojinu nije Srbima vraćeno.
Sporazumom o sukcesiji je predviđeno da se vrate sva stečena prava, pravo na penzije, pravo radnog staža koji su Srbi ostvarili u Republici Srpskoj Krajini i Republici Hrvatskoj. Šta je vraćeno? Ništa. Gde su akcije hrvatske imovine koje pripadaju Srbima? Nijedna akcija. Diskriminacija na svakom koraku. I mi sada ulazimo u dobrosusedske odnose samo zato što to Hrvatima odgovara. Hrvati moraju zadovoljiti sva poglavlja koja su predviđena u njihovom putu prema EU, između ostalog i ove elemente vezane za odbranu sa državama regiona, sa kojima graničimo.
Mi izvršavamo sve ono što Hrvatska traži. Zašto ova vlada ne traži ono što nam u ljudskom smislu pripada, što Srbima pripada u Hrvatskoj, prvo, bezbedan slobodan povratak? U Hrvatskoj su to sporazumi koji su validni, koji su sada deo međunarodnog prava, deo nacionalnog prava. Zašto to ne poštujete?
Šta je sa ljudskim i stečenim pravima koja su oduzeta ljudima? Jedan od bitnih elemenata o kojima se svi zdušno zalažete, ali ništa se ne čini da se vrati, je pitanje stanarskih prava. Ako su stanarska prava vraćena Srbima u Sloveniji, ako su vraćena u BiH, u Makedoniji, Crnoj Gori itd, zašto to nije slučaj sa Hrvatskom? Zašto ne pomognete ljudima koji su imali to pravo? Oko 50.000 stanova u društvenom vlasništvu sa stanarskim pravom, koji su imali Srbi, ni jedan stan nije vraćen. Zašto nije vraćen? Oko tri, četiri milijarde je vrednost tih stanova ili ukupna vrednost imovine je tridesetak i više miliona. Ako tome dodamo izgubljenu dobit u ovih dvadesetak godina zbog zlopaćenja, zbog genocidne politike Hrvatske države prema srpskom narodu, to je pedesetak milijardi.
Pričamo ovde o rebalansima budžeta itd, sa nekoliko milijardi. Samo nam vratite to što iskonski pripada.
Gospođo Malović, moram još jednom da vas upozorim, vezano je za ovaj sporazum, a to je odluka Hrvatskog Sabora, za sve ono što se dešavalo u periodu rata i ništavost propisa, i juče sam rekao, po sistemu reciprociteta, ako su oni rekli – ne važe za nas optužnice, a najtragičnije je to što niko te optužnice nije od 1991. godine otvorio, nego ste ih poslali tamo. Šta su Hrvati rekli? To nas ne obavezuje, to je ništavo i donesu takvu odluku. Za njih zločini ne postoje. Šta je to? To je necivilizacijska odluka.
Najtragičnije je to što EU, kojoj se vi kunete, o svemu tome ćuti. Još je tragičnija situacija da i vi o svemu tome ćutite. Što bi se vi sada usprotivili odluci Hrvatskog Sabora, jer je to najviša državna instanca? Tog trenutka kada oni naprave po sistemu reciprociteta, vi morate predložiti odluku, odnosno zakon ovde i tog trenutka nema više gonjenja.
Dostavili ste tamo 44 predmeta, 1.549 koje kakvih predmeta u optuživanju presuđenih postoji sa hrvatske strane.
Vi zdušno radite na tome. Sa oduševljenjem to provodite, jer su Srbi zločinci. Vi mrzite te Srbe. To je evidentno. To je tragično sa aspekta srpskog nacionalnog bića. Mrzite vlastiti narod. Među njima, evo, i vaš državni sekretar je rekao jedan primer, da je jedan Srbin udario konja, konj je bio od nekog Hrvata, i osuđen je za ratni zločin zbog toga što je udario Hrvata i on se ismejava tome. Kaže, zamislite, evo tako. Ali ništa nije učinio da taj predmet izvadi, da kaže – tog čoveka moramo osloboditi. On mora da odgovara po nekim propisima. To je jedan običan prekršaj. Ali, taj čovek odgovara za ratni zločin kao da je ošamario nekoga, kao da je ubio nekoga. Vi te primere znate. Vi znate da je 99% tih optužnica u pravilu politički pamflet hrvatske države i hrvatskog pravosuđa.
Koliko ste izvadili takvih predmeta i koliko ste Srba oslobodili u dogovoru? Od 2006. godine traju pregovori između dva tužilaštva. Kada ste preuzeli resor, vi ste u nekoliko navrata bili sa ministrom pravosuđa Republike Hrvatske, itd, uz obećanje da će se izvršiti revizija. Gde je revizija? Hrvati su jasno rekli – ne dolazi u obzir nikakva revizija. Za nas su svi Srbi ratni zločinci. Svi koji su na spisku su ratni zločinci, a i oni koji su proterani i oni su ratni zločinci. Ne smeju se vratiti. Vidite kakvu politiku vodite. I dokle to može tako ići?
Dokle ide taj cinizam hrvatske države? Dokle vi to možete trpiti? Ali, očito da vi možete puno toga podneti. Međutim, narod to ne može više trpiti. Ne može više to srpski narod trpiti, jer je to zulum vlastite vlasti nad vlastitim narodom. Hvala vam.

Jedanaest minuta i 45 sekundi je iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodna poslanica Nataša Jovanović, a posle nje narodni poslanik Mirko Munjić.

Gospođo Malović, u ovom trenutku, danas na Svetu Petku, dok mi razgovaramo o ovom najsramnijem sporazumu srpskih vlasti i ministra Šutanovca sa ustaškom hrvatskom vojskom, ustaški helikopteri prevoze šiptarske carinike na mesta gde naš napaćeni narod na barikadama na Jarinju i Brnjaku brani vekovnu srpsku zemlju.
Dobro je što je general, kolega iz PUPS , ušao u salu, general Arsenović, pošto je on svedok toga, da smo mi kao predstavnici ovog parlamenta pre nekoliko meseci, a u toj delegaciji smo učestvovali kolega Boris Aleksić i ja, kao i kolega general, saznali od brigadnog generala NATO koji je ustaški vođa i kako se hvalio, bio je komandant svih operacija tzv. hrvatske vojske u Šibeniku i na području Dalmacije, nama rekao da treba da sarađuju Srbija i Hrvatska, da je to dobro za NATO i da je to dobro za budući ulazak Srbije u NATO pakt, o čemu nam je govorila i zamenik generalnog sekretara NATO pakta Rasmunsena, gospođa koja je bila ministar inostranih poslova u Sanaderovoj vladi i koja sada ima tako visoku ulogu u zlikovačkom NATO paktu.
O čemu mi onda da razgovaramo dalje, kada smo mi svedoci toga, da su takve sporazume, ovaj, i mogućnost da Srbija uđe u NATO pakt, na šta nas Ustaše u NATO otvoreno pozivaju, oberučke pozdravili svi poslanici iz vlasti, osim mene, kolege Aleksića i uvaženog gospodina generala.
Mi smo tamo doživeli bruku i sramotu. Mi smo doživeli da delegacija Skupštine Srbije u poseti tim zlikovcima kojima smo kolega Aleksić i ja, uz pokazivanje sada već zlikovački ubijenog pukovnika Gadafija usred NATO pakta, rekli da su ubice i da su načinili najveća zverstva u novijoj istoriji. Doživeli smo da nam predavanje i susret organizuje jedan ustaški general koji je pobio toliko Srba.
Ustaška zverstva i sve ono što su oni kroz vekove činili, najbolje je opisao u svojoj knjizi naš predsednik prof. dr Vojislav Šešelj, u knjizi koja je sada prevedena i na engleski jezik i koja se zove "Rimokatolički zločinački projekat veštačke hrvatske nacije".
Nemam danas vremena ovde, to je jednim delom napomenuo i kolega Marić, da govorim o ustaškim zverstvima u toku Drugog svetskog rata. Ne mogu da govorim ni o tome kako su kao najamnici drugih učestvovali i vršili najmonstruoznija zverstva, o čemu je pisao naš predsednik u toj knjizi za vreme zverskog rata od 1614. do 1648. godine, između katolika i protestanata. Oni su najveće dželate za vreme inkvizicije u 15. veku nadmašili u svojim zverstvima i zločinima. I 1941. godine kada su krenuli na srpski narod, i kada su to specijalci MUP Hrvatske otpočeli 31. marta 1991. godine, kada su napali goloruki narod na Plitvičkim jezerima.
Gospođo Malović, zato ću, podsećanja radi, pa da vidimo da li će neko od vas da se zacrveni u ovoj sali, ili Šutanovac koji danas nije došao ovde da brani ovo i nije smeo da dođe, da se zacrveni i postidi pred činjenicama i pred nekim dokumentima koje ću da pročitam, tek da vas podsetim, a verujem da znate, šta su Ustaše uradile od 1991. godine do 1995. godine Srbi ma.
Taj napaćeni srpski narod, o čemu je govorio kolega Buha, za koga verovatno znate da je predsednik Vlade Republike Srpske Krajine, međunarodno priznate zapadne srpske zemlje, koji je naš kolega i koji sedi ovde, je prikupio, kao i svi ministri iz Vlade koji sada deluju u progonstvu, izgnanstvu, kako oni kažu, ogromnu građu o tome, kako su ugrožena prava i kako Srbi ne smeju da se vrate na svoja vekovna ognjišta. Šta, da idu ponovo pod ustaški nož?
Išao je ovaj nesrećni Vučić, kome je Sanader uzor, pre nekoliko godina i obilazio Kninsku Krajinu i kada je pokušao da izvrši zajedno sa Nikolićem puč u SRS, u neka sela u okolini Knina. Kaže – kako tu narod dobro živi. Eto, vraćaju se starci i dolaze njihovi da pomažu. Tamo nema života, gospođo Malović. Nijedno dete koje tamo živi ne može da kaže da je pravoslavne vere.
Vi vrlo dobro znate da je isti projekat koji su otpočeli Amerika, Nemačka i Vatikan, 1991. godine, da okupiraju Kordun, Baniju, Dalmaciju, Liku, Slavoniju, Zapadnu Srpsku Krajinu su sinhronizovano činili do sada ovih ključnih trenutaka da obezbede Šiptarima nekakvu šiptarsku državu na suverenoj teritoriju naše zemlje.
Zašto smo mi ponosni, a verujem i većina srpskog naroda na to što se borimo za zapadne granice srpskih zemalja na liniji – Karlobag, Ogulin, Karlovac, Virovitica? Zato što su i srpski manastiri, baš kao i na KiM, koja je kolevka srpstva, na zapadnoj liniji srpskih zemalja, obeležili tu granicu, gde su Srbi pod nemogućim uslovima, posle Drugog svetskog rata, pod Brozovom komunističkom diktaturom, uspeli da se podignu i sačuvaju srpstvo, da bi 1991. godine zverskim i mučkim genocidom, ustaških hrvatskih vlasti, oni ponovo bili proterani sa svojih ognjišta.
` Na Miljevačkom platou, juna 1992. godine se desio neverovatan zločin i masakr od strane ustaške hrvatske vojske i to što su oni tamo uradili, o čemu ima brojnih svedočenja onih koji su preživeli, i porodica koji su na takav način ubijeni, nešto je što ljudska civilizacija i normalan ljudski um, ne može da prihvati.
Kasnije ću pročitati izjavu jednog zarobljenog srpskog vojnika o tome, kako su ga ovi sa kojima danas potpisujete sporazum, maltretirali, zlostavljali kao i njegove prijatelje, drugove i saborce. U Gospiću u oktobru 1991. godine, samo u toku jedne noći, između 16. i 17. oktobra 1991. godine, pripadnici ustaške vojske hapse 150 Srba i odvode ih u nepoznatom pravcu. Među njima je bilo 48 žena, gospođo Malović.
Od tog broja vraćeno je na srpsku stranu 26 ugljenisanih tela u kojima je bilo i devet žena. Do današnjeg dana ne zna se sudbina preostalih lica, o čemu je govorio gospodin Marić. Ne zna se njihova sudbina. Ne znaju njihove porodice gde se nalaze njihovi leševi, jer se ne dozvoljava, kao što je on rekao, za nekoliko hiljada srpskih vojnika ekshumacija.
U periodu od 11. oktobra 1991. godine do 29. marta 1992. godine pripadnici ustaških oružanih snaga ubili su oko 2.500 civila srpske nacionalnosti na području zapadne Slavonije. Masovne likvidacije izvršene su u Marinom Selu, Pakračkoj Poljani. Ovaj zločin počinila je vojna policija zenge Ustaša, a neposredno odgovorne starešine za ovaj zločin su Širad Damir, komandir logora i starešina jedinice policije ustaškog ZNG-a i Ribarska Koliba u Marinom Selu i Tomislav Marčad, komandir jedinice za posebne namene, kako su oni rekli, MUP-a Hrvatske.
Ne mogu, jer nemam više vremena, da vam govorim detaljno o zverstvima na Miljevačkom platou, Ravnim Kotarima, u Milović Polju, u Medačkom Džepu, o zarobljenima, o poginulima, o patnjama njihovih porodica, ali ću, gospođo Malović, jer je to pre svega moja obaveza kao pripadnika SRS i kao pravoslavne Srpkinje svima njima i njihovim porodicama da odam priznanje na herojstvu i na tome što su branili i život dali i ubijeni od strane ustaških zlikovaca na takav način, jednom porukom koja glasi: "Blago njima koji znaju srpstvo svoje da čuvaju, da delima srpskim sjaju svakom novom naraštaju". Mi se borimo za takvu Srbiju i tako učimo buduće generacije – da brane vekovne srpske zemlje.

Iskorišćeno je 10 minuta od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Mirko Munjić. Posle njega narodni poslanik Petar Jojić.

Gospođo Malović, ja ću reći nekoliko rečenica o ovim ugovorima sa Slovenijom, kako bih bar malo pokazao da ti ugovori odnosno da ti odnosi sa Republikom Slovenijom nisu ni malo idilični i dobri kako se to želi prikazati ovim ugovorima.
U razlozima za donošenje Zakona o potvrđivanju Ugovora između Republike Srbije i Republike Slovenije o pravnoj pomoći u građanskim i krivičnim stvarima, tvrdite da su to sledeći razlozi: prvo, nepostojanje bilateralnog ugovora, drugo, tvrdite da su odnosi između Republike Srbije i Republike Slovenije jako intenzivni i treće, da će oni biti još jači i još intenzivniji nakon ovih ugovora.
Ugovor je, koliko se sećam, potpisan na Brdu kod Kranja u ovoj godini, 15. aprila ove godine, na srpskom i slovenačkom jeziku. Međutim, hteo bih da se vratimo malo nazad i da se podsetimo zajedno šta je u stvari geneza ovog ugovora i šta se dešavalo u jednom periodu pre ovoga.
Jedan od prvih dokumenata koje su bivše države SFRJ potpisale jeste onaj dokument koji je potpisan i koji se zove Sporazum o pitanjima sukcesije. Ovaj sporazum je potpisan u Beču, 2001. godine, stupio je na snagu 2004. godine, međutim, taj sporazum uopšte nije primenjivan. Do dan-danas taj sporazum se ne primenjuje. Da vas podsetim, gospođo Malović, da Srbija po ovom osnovu, po razno-raznim osnovama potražuje negde oko 700 miliona evra. Zašto se ne primenjuje ovaj sporazum? Razlozi su prilično banalni. Prvi je prilično ozbiljan, a to je zbog toga što su spornu imovinu već prigrabili lokalni tajkuni, tako da nije bilo nekih posebnih interesa da se ovo reši, a drugi razlog je zaista veseo. Naime, Sporazum je zaključen na engleskom jeziku. Mislim da ste imali prilike da vidite ovaj sporazum koji je, na neki način, preteča ovog današnjeg ugovora o kome pričamo i problem je nastao oko tog sporazuma zbog netačnog prevoda. Znate one dve engleske reči: "ez of", pa se nepravilno tumači da li se radi o ugovorima do 31. 12. 1990. ili od 31. 12. 1990. godine. Ovaj sporazum, u stvari, zbog te banalne stvari nije mogao da zaživi. Opet kažem, radi se o imovini vrednoj 700 miliona evra, imovini koju Republika Srbija potražuje.
Potom je doneto neko uputstvo za sprovođenje ovoga, ali po osnovu tog uputstva takođe ništa nije urađeno, osim što je neka imovina vraćena bivšim republikama.
Posle toga se u ovu priču uključio, 2007. godine i Božidar Đelić, tu je bio i Gašo Knežević, a znate, gde se Božidar Đelić uključi, tu trava ne niče i ništa nije urađeno povodom ovoga, a imovina Republike Srbije u bivšim Republikama SFRJ jeste imovina "Centrotekstila", "Utve", "Jugobanke", "Geneksa", "NIS-a", "Zastave", "Jumka", "Beteksa", "PKB-a", "JAT-a", "EPS-a" itd. Ogromna imovina. Ko će, gospođo ministre, da bude odgovoran za svu ovu imovinu do danas? Da li će da budu odgovorni bivši ministri od 2000, 2001. godine do danas, bivši ministri finansija, trgovine i usluga, da li će tu da bude odgovoran Mlađan Dinkić, Mirko Cvetković, Goran Pitić, Gašo Knežević, Božo Đelić, Aleksandar Vlahović ili Bojan Dimitrijević, ne znam da li sam koga preskočio, ko je od njih odgovoran za sve ovo? Najpoštenije bi bilo da budu svi odgovorni, neko više, neko manje je učestvovao u svemu ovome, ali svi su odgovorni.
Kada je u pitanju pravna pomoć u građanskim stvarima, vi tamo predviđate više instituta koji se odnose na državljane obe države ugovornice. Predviđate oslobađanje od plaćanja određenih troškova sudskih postupaka, predviđate davanje obezbeđenja, predviđate oslobađanje od legalizacije, isprave o ličnim statusima, kao i zaostavštine. Međutim, ono što u ovom ugovoru između Republike Srbije i Republike Slovenije se ne rešava i što nije predviđeno, gospođo ministre, jesu u stvari lični, životni, odnosno egzistencijalni problemi koje imaju Srbi u Republici Sloveniji. Zbog toga sam malo čas rekao da ti odnosi između Srbije i Republike Slovenije apsolutno nisu tako idilični, kao što se na prvi pogled može zaključiti iz ovih ugovora ili kao što vi to želite prikazati.
Naime, osnovni problem u Savezu srpske dijaspore u Sloveniji nisu ta individualna građanska prava. Srpska dijaspora u Sloveniji, gospođo ministre, je najbrojnija nepriznata etnička manjina. Mislim da je to i vama jasno, da i vi to znate i u rešavanju ovih problema, u rešavanju problema koje ste predvideli ovim ugovorom, zaista nema rešavanja ovih pitanja.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, ja vas molim o temi dnevnog reda. Dakle, prava dijaspore ne mogu biti tema dnevnog reda, pažljivo vas slušam i molim vas o temi dnevnog reda. Ugovori se potpisuju između dve države time što svaka država preuzima obaveze na sebe za svoje građane i za bilateralne odluke koje imaju u ugovoru. Molim vas o temi dnevnog reda.)
Umesto da se prethodno pregovara o nekim drugim statusima, vi ovde govorite o zamolnicama, govorite o ličnim ispravama, govorite o uverenjima, o imovnom stanju, govorite o sticanju imovinskih i drugih prava itd, a ne rešavate neke druge egzistencijalne probleme koje imaju naši građani i koje imaju naša pravna lica u odnosima sa Republikom Slovenijom i sa njihovim pravnim i fizičkim licima. To je ono što je nedostatak ovog vašeg ugovora i to je ono što je trebalo kao neko prethodno pitanje rešiti, a nakon toga tek donositi ove i ovakve ugovore. Hvala.