Hvala.
Reč ima prof. dr Janko Veselinović.

Poštovani predsedavajući, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, postavio bih jedno pitanje koje je usmereno ka Vladi, nadležnim ministarstvima u Vladi i nadležnim telima, odnosno organima u gradovima i opštinama Srbije. O čemu se radi? Srpska napredna stranka, DSS i još neke manje stranke već nekoliko dana, odnosno više od deset dana ne učestvuju u radu ovog parlamenta. To je njihovo legitimno pravo, kao što je njihovo legitimno pravo da redovno silaze na blagajnu, uzimaju sredstva za rad u ovoj Skupštini, kao što je njihovo pravo da ih redovno viđamo i srećemo u restoranu ove Skupštine. Njih je narod birao i za to će narodu u određenom momentu trebati da polože račune.
Međutim, mene ne zanima toliko ovaj njihov politički stav koji ima svoje razne aspekte, nego me više interesuje jedna druga njihova aktivnost, ona bi se mogla nazvati njihovim noćnim aktivnostima. Naime, ako ovih dana prođete gradovima Srbije, Novi Sad, Beograd, ne znam kakva je situacija u Nišu, ali znam kakva je situacija u drugim gradovima Vojvodine, videćete da su bandere, stubovi javne rasvete, mostovi, novoizgrađena infrastruktura u ovim gradovima, a priznaćete da je puno urađeno u proteklom periodu u Novom Sadu, Beogradu, da su sagrađeni novi mostovi i nadvožnjaci i puno toga urađeno na obnovi i izgradnji, oblepljeni plakatima, glavama njihovim predsednika.
Možda sam povod za ovo poslaničko pitanje imao u činjenici da sam jutros prešao preko Brankovog mosta i da je od prvog do zadnjeg stuba središnjeg dela stubova na ovom mostu oblepljeno plakatima sa glavom Tomislava Nikolića. Postavljam pitanje nadležnim ministarstvima da li je izborna kampanja počela, da li su raspisani izbori? Postavljam pitanje – šta nadležna ministarstva preduzimaju po pitanju pokretanja postupaka prema važećim zakonima za vođenje kampanje na ovaj način, mimo izbornog perioda?
Postavljam pitanje gradskim službama, komunalnim inspekcijama i drugim službama, da ih poimence ne navodim, nisam ni siguran koje su sve službe nadležne za to, da li su i koliko pokrenule postupaka protiv ovlašćenih lica u tim strankama za, rekao bih, grđenje ovih gradova? O čijem trošku će se ukloniti ti plakati? Kada će se ukloniti?
Na neki način, postavljam pitanje, gospodin Šami je izašao. Vrlo je nekulturno, rekao bih, postaviti pitanje i brže bolje izaći iz sale, kao da njega ne interesuje ni odgovor na to pitanje, ni uopšte rad ove Skupštine, a uvek svoju rečenicu završava – da li je sramota Vladu Srbije, i slična pitanja, pitao bih ga - da li je zaista sramota pripadnike ovih stranaka što se ponašaju na ovaj način i što uz činjenicu da nisu u sali i ne raspravljaju o zakonima, kao što je Predlog nacionalne strategije zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama, Predlog zakona o prebivalištu i boravištu građana, Predlog zakona o upravnoj inspekciji, Predlog zakona o dopunama Zakona o održavanju stambenih zgrada itd? Ovo su sve životna pitanja. Da li ih nije sramota što ne učestvuju u radu Skupštine i da li ih je sramota što se bave ovim, kako sam ih nazvao, noćnim aktivnostima i za koje ne odgovaraju? Ali molim nadležne organe da mi daju odgovor na ovo pitanje. Hvala.

Hvala vama.

Taj će odgovor biti interesantan.

Pošto više niko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa se ne javlja za reč, nastavljamo sa radom.

Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju narodni poslanici Nada Kolundžija i Branko Ružić.

Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da je predsednica Narodne skupštine, gospođa Slavica Đukić-Dejanović, pored predstavnika predlagača gospodina Vuka Jeremića, ministra spoljnih poslova i gospođe Snežane Malović, ministra pravde, pozvala da sednici prisustvuju i Mirko Stefanović, državni sekretar u Ministarstvu spoljnih poslova i Branka Latinović, šef Odseka za kontrolu naoružanja i vojnu saradnju u Ministarstvu spoljnih poslova.

Nastavljamo rad i prelazimo na pretres u pojedinostima 4. tačke dnevnog reda – PREDLOGA ZAKONA O ZABRANI USAVRŠAVANjA, PROIZVODNjE I STVARANjA ZALIHA BAKTERIOLOŠKOG, BIOLOŠKOG I TOKSIČKOG ORUŽJA I O NjIHOVOM UNIŠTAVANjU.

Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici Zlata Đerić, Srđan Spasojević, Miroslav Markićević, Dušan Marić, Radiša Ilić, Momir Marković, Milan Škrbić, Radica Jocić, Vitomir Plužarević, Goran Mihajlović, Milorad Buha, Momčilo Duvnjak, Petar Jojić, Milorad Krstin, Sreto Perić, Vladan Jeremić, Božidar Delić, Dobrislav Prelić, Milan M. Nikolić, Zoran Popović, Lidija Dimitrijević, Dragan Aćimović, Sulejman Spaho, Tomislav Ljubenović, Ljubomir Kragović, Milovan Radovanović i Vlada Milojković.

Primili ste mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.

Primili ste izveštaj Odbora za odbranu i bezbednost.

Narodna skupština je obavila načelni pretres, pa saglasno članu 157. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.

Na naslov Predloga zakona amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zlata Đerić, Srđan Spasojević i Miroslav Markićević.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Na naziv Predloga zakona amandman je podneo narodni poslanik Dušan Marić.

Reč ima gospodin Marić.

Dame i gospodo, naziv ovog zakona glasi – Zakon o zabrani usavršavanja, proizvodnje i stvaranja zaliha bakteriološkog, biološkog i toksičkog oružja i o njihovom uništavanju. Podneo sam amandman kojim predlažem da se u nazivu zakona doda i reč "korišćenje".
Da bi se izbegla šteta od upotrebe ovog oružja, svakako je najvažnije zabraniti njegovu proizvodnju, a zatim korišćenje istog. Pošto je zabrana proizvodnje biološkog oružja praktično nemoguća, jer se u biološko oružje svrstavaju i neke supstance koje se koriste u medicini, u medicinskim istraživanjima za lečenje, kao prva sledeća mera za zaštitu od biološkog, bakteriološkog i toksičkog oružja dolazi zabrana njegove upotrebe, odnosno njegove zloupotrebe.
Nelogično je da donosimo zakon o zabrani korišćenja ovog oružja, a da u samom nazivu zakona, pored pet, šest zabrana nema one najvažnije zabrane, zabrane korišćenja.
Da je ovaj amandman opravdan, potvrđuje prvi član zakona, u kojem se kaže – ovim zakonom propisuje se zabrana usavršavanja proizvodnje i stvaranja zaliha bakteriološkog oružja i korišćenja bakteriološkog oružja. Velika, u stvari najveća mana ovog zakona jeste to, što neće biti primenjivan na celoj teritoriji Republike Srbije, što će biti primenjivan selektivno po više osnova. Konkretno, neće biti primenjivan na teritoriji KiM.
Ako sami sebi postavimo pitanje, gde na teritoriji Srbije postoji najveća opasnost od korišćenja biološkog oružja? Gde postoji najveća potreba da odredbe ovog zakona budu primenjene? Svi ćemo se složiti da je u pitanju KiM.
Senku na usvajanje ovog zakona i ovu raspravu baca i činjenica da mi 11 godina otkako se dogodilo bombardovanje Republike Srbije i SRJ, sa raznim otrovima, uključujući i osiromašeni uranijum i dalje ćutimo o tome zločinu, izbegavamo da se suočimo sa posledicama tog zločina i da aktivnije radimo na njihovom otklanjanju.
Podsećam da u Srbiji postoji 111 lokacija koje je NATO pakt zatrovao. Na njih je bačeno, procenjuje se, čak 30 tona osiromašenog uranijuma. Sto sedam lokacija nalazi se na KiM i nijedna još uvek nije očišćena. Ponovo podsećam da je od rata prošlo 11 godina.
Da bih još jednom skrenuo pažnju javnosti, koliko je ovo pitanje značajno i izgleda značajnije svima nego nama samima, još jednom ću citirati deo priručnika koji se deli vojnicima NATO pakta na KiM. Taj priručnik je potpisao pukovnik Osvaldo Bizari. Citiram - držite se dalje od tenkova, vozila i zgrada pogođenih projektilima ili krstarećim raketama sa osiromašenim uranijumom. Nosite zaštitnu masku, ukoliko radite na udaljenosti od 500 metara od tenka, vozila ili zgrade pogođene projektilom sa osiromašenim uranijumom. Udisanje nerastvorljivih čestica ove prašine dugoročno je povezano sa zdravstvenim posledicama, uključujući i kancer i deformaciju novorođenčadi. Ove posledice mogu da postanu vidljive tek nakon nekoliko godina. Hrana i voda, postaće nejestive zbog kontaminacije ovom prašinom i zadnje, nikako ne jedite hranu koja nije kontrolisana.
Ovo je znači što se tiče zaštite vojnika NATO pakta. I ovo je korektno i pošteno što se ljudi upozoravaju da vode računa šta rade.
Međutim, postavljam pitanje šta je sa zaštitom ljudi koji žive na KiM, koji neće jednom u pet godina doći u blizinu lokacije koja je gađana sa ovim otrovom, koji žive pored tih lokacija ili na tim lokacijama. Da li je NATO pakt štampao ijedno upozorenje? Da li je Republika Srbija štampala ijedno upozorenje stanovništu KiM, u kojem ga je upozorila na ovu opasnost? Nije.
Kakva je opasnost u pitanju vidi se iz sledećih podataka. Na KiM je pre rata od malignih oboljenja godišnje umiralo 1.500 ljudi. Sada ih umire tri puta više, oko pet hiljada. Kosovo je crna tačka na karti Evrope kada su u pitanju maligne bolesti.
Od 225 italijanskih vojnika koji su u sastavu KFOR boravili na KiM, do sada je njih 45 umrlo od malignih bolesti, dok su kod 25 njih rođena deca sa genetskim anomalijama.
Navešću i neke podatke Instituta za javno zdravlje DR Milan Milovanović Vatut. To je istraživanje koje je pravljeno 2005. godine, znači, šest godina nakon bombardovanja. Istraživanje je pokazalo da je učestalost oboljevanja od raka u centralnoj Srbiji porasla kod muškaraca za 22%, a kod žena za 16%. Učestalost raka prostate je porasla za 60%, mokraćne bešike za 37%, debelog creva za 29%, karcinom pluća za 16%. Kod žena je porast oboljenja od raka debelog creva 25%, pluća 24%, materice 17% i tumor dojke 7%.
Stvarno smatram i kao poslanik SRS i kao građanin Srbije da je ćutanje Republike Srbije o ovom zločinu sraman, i iz humanističkih i iz političkih razloga. KiM je sastavni deo Republike Srbije. Srbi i Šiptari koji žive na KiM su građani Republike Srbije, a država mora da vodi računa o svim svojim građanima.
Praktično, Srbija učestvuje u zaveri ćutanja o zločinima nad sopstvenim narodom, zajedno sa NATO paktom, Svetskom zdravstvenom organizacijom, UN. Ova zavera postoji, ima više dokaza, a ja ću navesti samo dva. UN je 1999. godine na Kosovo poslalo jednu ekipu stručnjaka. Oni su tamo radili dva meseca. Napravili su jedan alarmantan izveštaj. Dostavili su taj izveštaj UN. Taj izveštaj je potpisao funkcioner UN, Bakari Kante. Međutim, taj izveštaj nikada nije ugledao svetlost dana.
Dve godine kasnije, SZO je uradila isto. Poslala je ljude na teren, oni su napravili izveštaj. Nakon toga, iz tog izveštaja je izbačeno osam poglavlja koja govore o upotrebi osiromašenog uranijuma.
Mi iz SRS smatramo da Srbija treba da preduzme sledeće korake. Prvo, da od Saveta bezbednosti UN zatraži da donese rezoluciju o formiranju jednog tima stručnjaka – fizičara, hemičara, biologa i lekara, koji bi došli na teren Srbije, na KiM i ima sledeći zadatak, da utvrdi kojom vrstom i količinom otrovnog oružja je NATO pakt bombardovao teritoriju Republike Srbije, da se tačno utvrdi koje su lokacije pogođene i kakve su posledice jedanaest godina posle bombardovanja po zdravlje ljudi, po biljni i životinjski svet. Sledeće, da preko Generalne skupštine UN ili preko tužbe Međunarodnom sudu pravde, Srbija zatraži da NATO pakt očisti ove lokacije. Do sada su očišćene samo četiri na jugu Srbije. Te četiri je očistila Republika Srbija. Treće, da Srbija podnese tužbu protiv svih zemalja koje su u ovoj nelegalnoj, kaubojskoj agresiji koristile osiromašeni uranijum, a ima naznaka da je korišćen i plutonijum. Zadnje, da protiv svih tih zemalja Srbija podnese tužbu za naknadu štete žrtvama bombardovanja.
Ubeđen sam da bi ovakva inicijativa, ovakva akcija Republike Srbije naišla na velike simpatije svih stanovnika Kosova, bez razlike da li su u pitanju Srbi ili Šiptari. Smatram da bi to podiglo ugled Republike Srbije u njenoj južnoj pokrajini i, u svakom slučaju, pomoglo njenu diplomatsku bitku za odbranu KiM kao sastavnog dela Republike Srbije.

Hvala.
Na naziv Predloga zakona amandman je podneo narodni poslanik Radiša Ilić.
Da li neko želi reč? (Da.) Izvolite.

Samo da naglasim, vreme ćete odbijati od vremena ovlašćenog predstavnika, dok god ga bude bilo.
Podneo sam amandman na sam naziv zakona, s tim da se u nazivu zakona reč "toksičnog" zamenjuje rečju "otrovnog".
Što se tiče obrazloženja Vlade o neprihvatanju amandmana, mogu reći da sam retko kada imao priliku da u svojoj poslaničkoj praksi vidim toliko identičnih obrazloženja u jednoj rečenici, koja u stvari ima jedan zajednički imenitelj. U ovom slučaju to je tekst same konvencije.
Predlagač zakona je komotno mogao da uzme ovu konvenciju, na koju se neprestalno pozivaju, i da je bukvalno proglase zakonom, da sada nemamo ovakvu situaciju da se ništa ne može izmeniti, čak ni reči koje su strane našem jeziku i za koje u srpskom jeziku postoje odgovarajuće razumljive reči, na primer uzmimo ovu reč "toksin" koju želimo da zamenimo rečju "otrov".
Šta mislite koliko bi građana Srbije znalo, da izvršite neku anketu, šta znači reč – toksin? Verujem da makar 80% ljudi ne bi znalo o čemu se radi. Koja je svrha usvajati zakone, a nije u pitanju samo ovaj zakon, ima ih mnogo gde se postavlja ovakva dilema, gde ljudi neće znati o čemu se radi? Mislim da nikom od svetskih zvaničnika, pod znacima navoda, ne bi smetalo da se u domaćem zakonodavstvu usvoje zakoni koji će biti imenovani onako kako ih narod razume. Ovako narod ima da razbija glavu kada čuje: readmisija, diskriminacija, eksproprijacija, restitucija, tranzicija. Mada ovo – tranzicija komotno ste mogli da prevedete kao – oguljen do kole kože.
Da se vratim na obrazloženje Vlade. Video sam da je ovo obrazloženje namenjeno samo ovom amandmanu. Međutim, ispostavilo se da od 30 i nešto amandmana 11 je, pod znacima navoda, propalo, zato što smo se usudili da menjamo određene pojmove ili izraze Konvencije napisane pre skoro četiri decenije. Međutim, onaj ostatak amandmana imao je opet drugo unikatno obrazloženje koje je glasilo, citiram: "amandman se ne prihvata iz razloga što je rešenje u Predlogu zakona preciznije" itd. itd.
Što se tiče ovog amandmana, kojim tražimo da se u Zakonu mesto reči – toksin, odnosno toksičkog, unesu reči – otrov, odnosno otrovnog, smatramo da je to ipak ispravno, bez obzira što je, rekao bih, zaraza upotrebe stranih nerazumljivih reči, kao vid nekog nakaradnog pomodarstva, izgleda zahvatila i ministarstva koja pišu ove predloge zakona. Mada, mogli smo ovim da dobijemo i Predlog zakona i na engleskom. Obrazloženje bi verovatno bilo identično. Tekst Konvencije se ne menja. Tako su i Bugari radili pred ulazak u EU 2007. godine. Usvajali su neprevedene zakone na engleskom jeziku.
Evo danas u EU lepo žive, pod znacima navoda, a iz Bugarske je već isparilo milion i 800 hiljada njenih građana, otišlo u svet, što bi rekao Ljubivoje Ršumović, tako da je jedna četvrtina Bugarske opustela.
Samo da podsetim, mi danas raspravljamo o amandmanima na Predlog zakona o zabrani upotrebe biološkog oružja, a ne o tekstu Konvencije. Pošto je ovaj Predlog zakona, u neku reku, delić puta u EU, ka vašoj EU, a pošto SRS smatra da Srbija ne sme ni po koju cenu da uđe u EU, a i patrijarh Irinej vam je dao takođe jasnu poruku po pitanju KiM i EU, predlažem vam da, kao predstavnik Vlade i vaše kolege, da požurite sa pristupanjem. U suprotnom, Božidar Đelić će stići tek da položi venac na grob EU koja polako ali sigurno puca po svim šavovima, Grčka je samo početak.
Pitanje za predstavnike Vlade, to vas je pitao i kolega Marić, a i mnogi drugi – kako ćete ih sprovesti na KiM? Upravo je tamo ova vrsta oružja ostavila užasne posledice na okruženje gde se ovim oružjem dejstvovalo. Najbolji primer koliko je teritorija KiM kontaminirana, a ništa bolje nije ni u pojedinim delovima Srbije koji su intenzivno bombardovani projektilima sa različitim punjenjima, a pre svega sa osiromašenim uranijom, govori činjenica da američki vojnici donose iz Amerike vodu za piće, jer znaju koliko je sve oko njih zatrovano i uništeno. To nam je čestitka od EU i NATO-pakta.

Hvala.
Po amandmani kojim se traži da se u nazivu zakona reč "toksičkog" zameni rečju "otrovnom" reč ima gospodin Milivojević Srđan.

Poštovani gospodine predsedavajući, uvažena gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, smatram da se ovaj amandman treba odbiti iz mnogo razloga, jer to "toksično" je svima jasno šta znači.
S druge strane, u obrazloženju ovog amandmana i pitanju kako ćemo ovaj amandman da sprovodimo na teritoriji KiM, svakako bolje nego oni koji to pitanje postavljaju, a koji su imali prilike da zakone Republike Srbije sprovod 1999. godine, pa su onda vojsku i policiju povukli sa KiM i narod ostavili na milost i nemilost, ne samo radioaktivnom otpadu i posledicama radioaktivnog bombardovanja, već i na milost i nemilost onima koji su umesto srpske vojske i policije, koji su se tu nalazili dok oni nisu vodili takvu politiku kakvu su vodili, tada je naš narod ostavljen na milost i nemilost mnogo većim nesrećama i nedaćama koje uključuju i posledice radioaktivnog bombardovanja.
Mi koji vodimo državotvornu politiku, za koje su KiM sastavni deo Republike Srbije, naravno da ćemo uvek biti posvećeni brizi, očuvanju zdravlja našeg narod koji je opstao i ostao na KiM, jer kao što ste čuli, neki kažu – naš narod još uvek živi na KiM, ja kažem – naš narod će i dalje i ubuduće živeti na KiM. Kao što neki kažu – požurite da položite venac na grob EU, mnogi su se istrčavali sa neodmerenim izjavama i još neodmerenijim ponašanjem…
(Predsedavajući: Gospodine Milivojeviću, da se vratimo na amandman. EU je dobro koliko ja vidim.)
Hvala na pitanju ovima što postavljaju, ali bilo je mnogo postavljenih pitanja kada je reč o EU i srpskoj perspektivi, tako da će Srbija čuvati KiM, ali i svoju evropsku perspektivu, ali će naći načina da taj narod koji živi na KiM, koji se suočava sa strahotama jedne politike koja je vođena 1999. godine, da mu svakako bude bolje, jer i ovaj zakon će se primenjivati na teritoriji KiM, a država Srbija će brinuti o našem narodu koji je tamo ostavljen na milost i nemilost 1999. godine. Ono što je najvažnije politika, koja je taj narod ostavila tamo onako kako ga je ostavila, nikada neće biti u poziciji da odlučuje o zdravlju i da brine o narodu na KiM. Hvala.

Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Momir Marković.
Da li neko želi reč? (Da.)
Gospodin Marić Dušan, izvolite.

Član 1. govori o zabranama koje se propisuju ovim zakonom. Citiram: "ovim zakonom propisuje se zabrana usavršavanja proizvodnje, korišćenja i stvaranja zaliha bakteriološkog, biološkog i toksičnog oružja". Kolega Momir Marković je svojim amandmanom predložio da se ovim zabranama doda i zabrana reklamiranja biološkog i toksičnog oružja. Međutim, Vlada nije prihvatila ovaj amandman. Zbog toga imamo jednu popriličnu apsurdnu situaciju, po mom mišljenju. Usvajamo zakon o zabrani proizvodnje biološkog, bakteriološkog, toksičnog ili otrovnog oružja, a tim zakonom ne zabranjujemo reklamiranje istog.

Prilikom predlaganja ovog amandmana pre svega smo se rukovodili činjenicom da smo svedoci sve češćeg otvorenog reklamiranja određenih sumnjivih lekova, vakcina i sličnih proizvoda koji u sebi sadrže biološke agense koji se mogu tretirali kao biološko oružje. Praktično, svaki lek koji nije ispravan, svaka vakcina koja nije ispravna, svaki lek koji se ne koristi na pravi način predstavlja toksično oružje.

Kako reklamiranje lekova može biti pogubno, građani Srbije i građani cele planete su najbolje videli u slučaju svinjskog gripa. Podsećam da su televizijski kanali, televizijski programi, novinske stranice mesecima bili zatrpani pričom o svinjskom gripu i spasonosnoj injekciji, vakcini protiv svinjskog gripa. Najviši državni funkcioneri su se vakcinisali, svakodnevno pozivali narod da se vakciniše, zemlja je mesecima živela u panici.

(Predsedavajući: Gospodine Mariću, izvinjavam se, moram da vas uputim na amandman. Znam da su lekovi i oružje protiv bolesti, ali u ovom konkretnom slučaju se ne odnosi na to. Dakle, ovde se radi o oružju u pravom smislu reči. Molim vas, gospodine Krasiću, da me ne ometate dok upozoravam gospodina Marića na obaveze Poslovnika i hvala obojici.)

Ako pročitate pažljivo ovaj zakon, onda ćete videti da se pod biološkim oružjem podrazumevaju i određeni biološki agensi, određene biološke supstance koje se koriste u medicinske svrhe, koje se koriste za proizvodnju lekova i drugih materijala koji se upotrebljavaju za lečenje ljudi. To je jedno. Drugo, ovde govorimo o amandmanu kojim mi predlažemo da se zabrani reklamiranje biološkog oružja.

Da nastavim, kad je ova sva ujdurma prošla oko ove famozne spasonosne vakcine, utvrđene su sledeće činjenice. Prva činjenica je bila da je otkriveno da se u vakcini protiv svinjskog gripa nalazio virus svinjskog gripa. Gospodine Novakoviću, izvinjavam se, ali ako imate vakcinu za koju se utvrdi da u sebi sadrži virus, virus je biološko oružje, u ovom zakonu piše da je biološko oružje, onda ne možete reći da se nalazim izvan teme.

Znači, utvrđeno je da je više ljudi umrlo od vakcinacije, od ove famozne vakcine, nego od samog svinjskog gripa. Sledeće što je utvrđeno jeste da je vakcina protiv svinjskog gripa proizvedena godinu dana pre početka ove epidemije i njenog proglašenja. Pre nego što je vakcina pronađena pronađen je virus. Sledeća činjenica vrlo bitna jeste da je međunarodna farmaceutska mafija na proizvodnji vakcine zaradila sedam milijardi evra.

U raspravi u načelu govorio sam o scenariju koji primenjuje svetska farmaceutska mafija, ova mafija koja na ovaj perfidan način kroz lekove i vakcine plasira biološko oružje. Prvo farmaceutske kompanije naprave virus, tim virusom izazovu određenu bolest, a nakon toga plasiraju vakcinu protiv tog virusa. Ono što je najvažnije, naprave veliku medijsku galamu koju diže plaćena medijska mafija i zarađuju milijarde dolara.

Iz tih razloga, kolega Momir Marković je predložio da se među zabranama iz člana 1. ovog predloga zakona nađe i zabrana reklamiranja biološkog, bakteriološkog i toksičkog oružja. Kakva je podvala i zavera u pitanju, može se videti iz činjenice da ogroman broj deonica u kompaniji koja proizvodi ovu vakcinu, "Tamiflu", građani se sećaju, to je bila vakcina kojom su ljudi vakcinisani protiv ptičijeg gripa, da dobar deo akcija ima bivši ministar odbrane SAD, Donald Ramsald. Hvala.