Dva minuta i 30 sekundi je iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Nikola Žutić. Izvolite.

Dame i gospodo, da se i ja kao istoričar uključim u ovu polemiku. Pre svega, Englezi, Čerčil, su direktno proizveli satanizaciju Draže Mihajlovića i jugoslovenske vojske u otadžbini od leta 1943. godine. Poznato je da su d početka rata zajedno sa Amerikancima svojski podržavali antifašistički liberalni pokret Draže Mihajlovića. Englezi su, čak, od 1943. godine počeli satanizovati četnike i na kraju podržali montirani proces protiv Draže Mihajlovića i njegovih najbližih saradnika. Oni, nažalost, do dana današnjeg u većini nisu rehabilitovani.
Mnogi od ideologa i boraca Ravnogorskog pokreta bili su učesnici Prvog svetskog rata i kao takvi dali su veliki doprinos pobedi saveznika, na čelu sa Englezima i Francuzima. Učesnici su bili Kosta Pećanac, Draža Mihajlović i drugi. Da je ravnogorska ideja pobedila 1945. godine, danas bi se slavio 27. mart 1941. godine kao veliki antifašistički praznik. Toliko o nacifašizmu ravnogoraca, kako tvrdi kolega Omerović. A vođe ideolozi ravnogoraca bili su inače ključni akteri antifašističkih demonstracija od 27. marta, npr. braća Knežević, pravnik Slobodan Jovanović, Dragiša Vasić, Niko Bartulović, sa sokolima, itd.
Inače, u istorijskoj nauci je poznato da su Englezi projektovali 27. mart i preko Srba ga izveli, a Srbe uvukli u strašno krvoproliće Drugog svetskog rata. Međutim, Englezi su vrlo brzo zaboravili srpske ratne usluge i žrtve naroda i odbacili Srbe, ali Jugoslavene u četničkim redovima.
Vlada i Skupština bi zbog nevino osuđenih stradalnika, zbog njihovih patnji i patnji njihovih porodica, trebalo da donesu pošten, pravno utemeljen zakon o rehabilitaciji svih nevino optuženih državljana Kraljevine Jugoslavije i Republikanske Socijalističke Jugoslavije. Pošto istorijska pravda otkriva da su mnogi od optuženih, satanizovanih, a potom pobijenih, nevino optuženih, sledom logike treba posthumno osuditi i sudijama koji su do svoje smrti uživali sve blagodeti diktatorskog pobedničkog režima Josipa Broza.
Zato, treba pokrenuti, po meni, sudski postupak protiv kompletne sudske ekipe koja je sudila u postupku protiv Draže Mihajlovića i njegovih najbližih saradnika, na čelu sa pukovnikom Milošem Minićem, kapetanom Milošem Jovanovićem, pukovnikom Mihajlom Đorđevićem, predsednikom Vojnog veća Vrhovnog suda i drugima. Naravno, posthumno treba osuditi stvoritelja svih optužnica i progona protiv Srba i nekadašnjeg najvećeg sina svih naših naroda Josipa Broza Tita.
Posthumno treba pokrenuti nove procese zbog saradnje, kolaboracije Broza i njegovih komunista sa Nemcima, pa čak i sa ustašama. Kada je već stvorena izmišljena propaganda o Dražinoj kolaboraciji, koju nam ovde iznosi i kolega Omerović, treba istoriografski u potpunosti rekonstruisati komunističku saradnju sa okupatorima. O toj saradnji svedoče arhivski dokumenti, emigrantska i domaća literatura, navešću neke primere.
U srpskom kulturnom klubu na čelu sa predsednikom Jugoslovenske vlade Slobodanom Jovanovićem i ravnogorcem, književnikom Dragišom Vasićem, tokom rata su bili ubeđeni da sporazum sklopljen između četnika i komunista u sremsko-mitrovačkoj kaznionici, potpisnik Moša Pijade u ime komunista i Stipe Javor u ime ustaša, nije raskinut. Cilj tog sporazuma bio je rušenje Jugoslavije. Prvenstveno njene vojske kao i razbijanje nacionalnih srpskih snaga. Dragiša Vasić, ideolog Ravnogorskog pokreta, književnik, ne navodi godinu tog sporazuma sa ustašama, ali prema dokumentima iz Arhiva Jugoslavije, koji ja lično u posedu, pominje se godina 1937. i Stipe Javor, kao potpisnik, što potvrđuje emigrantski istoričar Karapančić iz Klivlenda. Pravnik dr prof. Milan Petrović, pominje 1935. godinu i Mošu Pijade i Milu Budaka, dok Veselin Đuretić pominje Mladena Lorkovića, kao supotpisnika. Dakle, dugo skrivani događaj, što je najvažnije polako se faktografski utemeljuje i izbija na svetlost dana.
Srpski kulturni klub je znao i za zajednički zbog ustaša i komunista održan u Plaškom početkom 1943. godine. Za njih nije bila nikakva tajna sporazum ustaških bojnica i komunističkih brigada. Upravo zbog iznošenja istine o komunističkom, antisrpskom delovanju tokom rata, optužene su vođe Srpskog kulturnog kluba, Slobodan Jovanović i Dragiša Vasić, koji je inače ubijen od strane komunista 1945. godine. Srpski kulturni klub je optuživao nacionalno nesvesne i naivne prostodušne srpske partizane.
Ja sam u porodici, da se ne bi pomislilo da sam iz neke ekstremno četničke porodice, inače moj brat i sestra od strica su poginuli u partizanima, rođeni ujak je takođe poginuo na Sremskom frontu, tako da nemam nikakav razlog da iz nekog ideološkog razloga govorim nekakve izmišljene stvari, upravo se radi o istorijskoj fotografiji koju su dokumenti potvrđivali.
Nikada pre 1941. godine nije se desilo da je neko izložio svoj narod stradanju kao što su to učinili boljševici sa srpskim narodom u zapadnim oblastima. Srbi su jednostavno rečeno služili kao topovsko meso u partizanskim redovima za stvaranje pogubne po srpski narod Federativne Jugoslavije, samostalne Republike Hrvatske Jugoslaviji ili bolje rečeno u velikoj hrvatskoj Jugoslaviji. Josip Broz i komunisti planski su radili da srpski narod u Bosni i Kordunu, kao nacionalno najsvesniji bude razbijen, po mogućnosti potpuno uništen.
Da se vratim na Srpski kulturni klub, već 1943. oni su predvideli da će hrvatski i srpski komunisti falsifikovavši nacionalnu borbu srpskih i jugoslovenskih četnika, preko srpskih partizana, pošto je hrvatskih do jeseni 1943. bilo svega 1% u partizanskim redovima, da će ostvariti pobedu Tita Broza i Vlaške ulice u Zagrebu, kako je to govorio Vasić. Za ovaj sramni blef, kako navodi književnik Vasić, trebalo je porušiti pola Beograda, popaliti Mačvu, pobiti svu omladinu Kraljeva i Kragujevca i stotine Srba u NDH. Sve ove žrtve koje se ističu u Srpskom kulturnom klubu, na kraju bi trebalo da budu krunisane trockističkom ustavotvornom skupštinom, instalacijom Broza i Moše Pijade.
Definitivna i potpuna izdaja dešava se 1943. godine, pa do Vlade Slobodana Jovanovića u julu 1943. srpski jugoslovenski četnici u Jugoslaviji dolaze u nezavidnu situaciju, zbog sve većeg favorizovanja komunističkog i Brozovog pokreta od strane Engleza i Čerčila. Engleska propaganda preko Josipa Broza u sledećoj meri stvara od balkanskog antifašističkog Robina Huda, kako su popularno zvali Dražu Mihajlovića i četničkih antifašista, sluge okupatora, kao što ovde ističe kolega Omerović, pa će ideolozi i srpski ministri iz Vlade Kraljevine Jugoslavije biti suđeni kao ratni zločinci zajedno sa Dražom Mihajlovićem u sudskom procesu 1946. godine.
Čelnik Srpskog kulturnog kluba, Dragiša Vasić, koji je bio inače masovni jugoslovenski nacionalista i liberal, zahteve i politiku Engleza 1943. nazvao je ciničnim i besprimernim zahtevima našeg bezdušnog saveznika koji su jednostavno po njemu bili obična ucena. Engleski nezakoniti zahtevi i ucene koje su morali prihvatiti Srbi u jugoslovenskoj Vladi, po oceni Dragiše Vasića, više su ponižavali od ispunjenja uslova austrijskog ultimatuma 1914. godine, pa čak i više od onoga što je sama Nemačka tražila od Jugoslavije u martu 1941. godine.
Slobodan Jovanović je pao sa vlasti 1943. jer je ostao dosledan uz legitimnu vojsku Draže Mihajlovića, tj. uz jugoslovensku vojsku otadžbine. Zato su engleski zahtevi bili ne legitimni, protivustavni. Naime, Englezi crveni optuživali su pokret Draže Mihajlovića da je izraz reakcionarne struje u Kraljevini Jugoslavije, a sam pokret Draže Mihajlovića ciničnim tvrđenjem je sveden na borbenu snagu koja je delovala na jednoj vrlo ograničenoj teritoriji Jugoslavije. Od Broza i komunista stvarana je fama o fašističkom i nedemokratskom diktatorskom režimu protivnim tendencijama njegovim.
Kralj dete na prestolu, kako su ga zvali, inače Petar II Karađorđević, inače je bio vrlo ljut na Slobodana Jovanovića jer se protivio njegovoj ženidbi i to je doprinelo da se kralj još više okrenuo protiv njega, pored ovih ključnih razloga – što je podržavao četnički pokret Draže Mihajlovića.
Mislim da je ovo dovoljno argumenata da bi se doznala prava istina. Na kraju, još bih napomenuo da zbog ovog upravo terorističkog i jednoumnog karaktera suda iz 1946. godine treba da budu rehabilitovani svi jugoslovenski ministri, pre svega Slobodan Jovanović, koji je već rehabilitovan, Momčilo Ninčić je rehabilitovan, ali nisu rehabilitovani državnici i ministri: Petar Živković, dr Lazar Marković, dr Milan Gavrilović, dr Božidar Purić, predsednik Vlade u egzilu, zatim ideolozi, intelektualci i književnici kao što su bili: Dragiša Vasić, on je rehabilitovan, zatim dr Živko Topalović, koji nije rehabilitovan, braća Knežević, Živan i Radoje, Dalmatinci književnici Vilović i Bartulović, Bosanci dr Stevan Voljević, pravnik istoričar, Mustafa Mulalić i drugi. Od 24 osuđenih na procesu, rehabilitovani su samo dvojica – Slobodan Jovanović i Momčilo Ninčić.
Na kraju da istaknem da su nepravedno osuđeni svi Srbi po istom zakonu i shodno tome treba rehabilitovati sve nevino optužene, bez obzira u kom delu bivše Jugoslavije su živeli. Svi su bili državljani jedne države i imali su jedinstveno jugoslovensko državljanstvo, pošto do Ustava iz 1974. godine republička državljanstva nisu ni postojala.
Nečuveno je da je imovina oduzimana na neustavan način, mimo propisa Kraljevine Jugoslavije, koji su važili do početka 1946. godine, i to na osnovu odluka AVNOJ-a, revolucionarnih zakona iz 1945. godine. Pošto znamo da je Ustav nove vlasti donesen početkom 1946. godine, svi ovi prethodni zakoni su, dakle, bili neustavni. Tako na primer – Zakon o konfiskaciji imovine, 1945. godine, Odluka o ustanovi suda za suđenje zločina i prestupa protiv srpske nacionalne časti.
Kolega Omeroviću, toliko o fašizmu pokreta Draže Mihajlovića. Hvala.

Iskorišćeno je 13 minuta od vremena poslaničke grupe.
Narodni poslanik Dušan Marić ima reč. Posle njega narodni poslanik Meho Omerović.

Dame i gospodo, uzeću samo jedan minut vremena da se uključim u ovu polemiku da li su se četnici borili protiv okupatora, da li su oslobodili neki grad i da li su ubili nekog švapskog vojnika.
Navešću jednu istorijsku činjenicu – prvi oslobođeni grad u okupiranoj Srbiji, prvi oslobođeni grad u okupiranoj Evropi bila je Loznica. Loznica je oslobođena 31. avgusta 1941. godine. Loznicu su oslobodile četničke jedinice pod komandom potpukovnika Veselina Misite. Potpukovnik Misita i njegovi vojnici su opkolili nemački garnizon, postavili ultimatum da se predaju, kad su ovi odbili da postupe po ultimatumu, usledio je juriš. Garnizon je pao u četničke ruke. Ubijeno je 17 švapskih vojnika a negde oko 90 je zarobljeno. Znači, to je istina koja se dugo krila i koja se i danas pokušava sakriti. Tu istinu 90-ih godina je prvi otkrio dr Vojislav Šešelj i istoričar Miroslav Samardžić, a neke druge primere će vam navesti koleginica Nataša Jovanović.

Iskorišćen je jedan minut od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Meho Omerović.

Zahvaljujem se. Vrlo ću kratko i ne bih se više zadržavao na tome. Naime, istorijska činjenica je da je suđenje Dragoljubu Mihajloviću održano u Beogradu, u amfiteatru Pravnog fakulteta i da je ono bilo javno, direktno prenošeno na Radio-Beogradu, da su bili predstavnici svih tada savezničkih ambasada, od Sovjetskog Saveza, SAD i Engleske, koji su bili akreditovani u Beogradu, da je Mihajlović optužen po 47 tačaka. Sud je utvrdio da je bio kriv po osam, uključujući i zločin protiv čovečnosti i veleizdaju. Žalba na tu presudu koju je uložio on preko advokata je odbijena i znamo da je 17. jula 1946. godine objavljeno saopštenje da je nad njim izvršena smrtna kazna.
Dakle, ovo što vi govorite o Dragiši Vasiću i Stevanu Moljeviću, meni je sasvim jasno. Zašto, uvaženi kolega Žutiću? Zato što su to ideolozi Ravnogorskog pokreta, a to ste i vi malo čas jasno naglasili. Dakle, to je istorijska činjenica sa kojom se ja ne sporim. Ona je jasna, precizna, utemeljena i kao takva stoji kao dokument. Međutim, ako bismo mi rehabilitovali ideologa Ravnogorskog pokreta, onda bismo mi rehabilitovali Ravnogorski pokret, koji u svom programu, od strane istog tog ideologa, ima stvaranje velike Srbije. Vi to i potvrđujete.
Prema tome, da li je država Srbija spremna da rehabilituje politiku velike Srbije, idologiju koja je išla za stvaranjem onoga za šta se vi zalažete i što je vaše pravo? Ja u to ne ulazim i o tome sude birači i građani koji glasaju i koji ne glasaju. Ja tu ne vidim ništa sporno, ali vas molim da budemo jasni i precizni, da ne uđemo u zamku da zbog antikomunizma koji vi ističete mi sada upadnemo u drugi problem, pa da dođemo do toga da rehabilitujemo jedan pokret koji je imao za projekat stvaranje nečega što je, na kraju krajeva, dovelo i do velikih zločina na prostoru bivše Jugoslavije. Zahvaljujem.

Iskorišćeno je dva minuta i 35 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodna poslanica Nataša Jovanović. Izvolite.

Gospođo Čomić, mislim da ću nekim podacima i ono što je govorio prof. Žutić i kolega Marić, ali sa dodatnom argumentacijom da završim ovu besmislenu polemiku sa nekim ko je ideološki zaslepljen i ko je tu školu učio pod Brozovim komunističkim režimom, a mi kao odgovorni ljudi i kao neko ko sledi ideologiju srpskog nacionalizma, a to je stvaranje jedinstvene srpske države velike Srbije, imamo argumente i istorijske činjenice koje idu u prilog Ravnogorskom pokretu đenerala Draže Mihajlovića.
Lepo vam je kolega Marić rekao, to manje javnost u Srbiji zna, mi smo se zalagali za to da 31. avgust bude dan ustanka u Srbiji jer je tada slavni, njegovo ime treba zlatnim slovima da bude upisano u istoriji Srbiji, hrabri potpukovnik Veselin Misita sa četničkim odredom oslobodio Loznicu i došao u Podrinje, pošto se nalazio sa svojim četničkim jedinicama u Doboju gde se borio protiv okupatora. Ostaće zabeleženo, bez obzira koliko to hoće neko da negira, da je bio prvi oficir koji se na takav način suprotstavio okupatoru koji je pozvao Nemce da se predaju, kada oni to nisu hteli da urade on je oslobodio Loznicu i to je prvi oslobođen grad u srpskim zemljama. Poginulo je 17 Nemaca, a 96 ih je ranjeno.
Osim toga, đeneral Draža Mihajlović je za svoju borbu protiv fašizma i odlikovan, što takođe jedan kolega ovde ne zna, od strane tada savezničkih snaga, odnosno Amerike, koji danas čine zla nad čitavim čovečanstvom i ponašaju se isto kao nacisti i hitlerovci u Drugom svetskom ratu, ali on tada odlikovan sa njihove strane, a četnici Ravnogorskog pokreta su oslobodili Višegrad, ubili više od 200 Nemaca.
Pored Loznice, oslobodili su i Kruševac. Minirali su prugu Niš – Zaječar. Mogla bih o tome da vam pričam kao i sve kolege srpski radikali dugo, jer su se borili kao hrabri i pravi vojnici i heroji protiv nemačkog okupatora, odnosno fašista, kao i protiv ustaša u Krajini, odnosno Bosni i Hercegovini.

Iskorišćeno je dva minuta i 30 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Ne)
Na naslov iznad člana 2. i član 2. amandman je podneo narodni poslanik Mirko Munjić.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Mirko Munjić.

Ovo je, dakle, amandman na naslov iznad člana 2. i član 2. Predloga zakona o rehabilitaciji. Znate, postoji jedno pravilo, jedno nepisano pravilo koje se može iskazati rečima, ako si dobro činio da se dobru možeš i nadati. Nažalost, od ovog pravila ima dosta izuzetaka.
Podsetiću vas, jedan od živih izuzetaka je i Jovo Kapičić, koji se svojevremeno hvalio da je mnogo Srba neistomišljenika oterao u grob i da mu je žao što to još više nije činio. A eto, doživeo je duboku starost. Sedam decenija osnovne srpske reči postadoše logori, smrt, okupacija, tamnice, gasne komore, izgoni, a onda suđenja i to suđenja neistomišljenicima, političkim neistomišljenicima, suđenja knjigama, suđenja mišljenju, suđenja rečima, paljenje srpskih hramova itd, itd. Sedam decenija taj pakao i dalje traje.
Da vas podsetim da je oko 350.000 srpskih sinova bilo u nemačkim zarobljeničkim logorima, a oko 200.000 nikada se nije vratilo u svoju otadžbinu, ostalo je tamo, skrivajući se i bežeći od Brozovog režima. Iz tih zarobljenih logora često su stizale samo crne vesti - umro, spaljen, itd, itd. Jedna od prvih žrtava posle toga bio je legendarni major Dragutin Gavrilović. To je onaj koji je, ako se sećate, braniocima Beograda održao onaj čuveni govor, gde kaže – tačno u tri sata neprijatelj se mora razbiti vašim silnim jurišima, razneti vašim bombama i bajonetima, obraz Beograda naše prestonice mora da ostane svetao. I on je bio žrtva.
Cilj ovog amandmana je da zaštiti one desetine hiljada srpskih porodica čiji je jedini greh bio što su pomagali Ravnogorski pokret đenerala Draže Mihajlovića. Po nemačkim izvorima iz 1943. godine, oko 80% srpskih porodica, na neki način, bilo je uključeno u Ravnogorski pokret i Pokret Draže Mihajlovića, na razne načine.
Reći ću da su srpsko selo i srpski seljak najviše pomagali Ravnogorski pokret. Zato je upravo i srpski seljak od komunističkog režima dobijao odrednicu -državni neprijatelj, četnički jatak, učestvovao u kvislinškim formacijama, kako to upravo i piše u članu 2. Predloga zakona o rehabilitaciji.
Znao je i Josip Broz šta za Srbiju predstavlja taj srpski seljak. Znao je Josip Broz i onu priču, kada je nemački feld maršal Mekenzen, osvojivši Beograd, pošao južno i kada je naišao na jedno srpsko selo pokraj Morave, zastao je i pitao svoje oficire – da li vi znate ko je istinski suveren ove države? Oni su mu odgovorili – kako da ne znamo, to je srpski kralj. Na to im je on odgovorio – pogledajte ove kuće koje su okrečeno u belo, u njima živi srpski seljak. E srpski seljak je pravi suveren i istinski suveren ove države. Taj srpski seljak, kazao im je on, zbog toga što je suveren ove države, tako frenetično se bori za tu svoju otadžbinu i spreman je za nju da pogine. Zato je i srpski seljak najviše stradao u Brozovom režimu. Zato je od tog Brozovog režima srpski seljak, uglavnom, i okarakterisan kao pripadnik kvislinških formacija.
Može li neko da traži da se zaboravi sve ono što su pretrpeli, što je pretrpeo srpski narod u takvom jednom režimu? Da li može neko da traži da se zaborave maloletna deca Petra Vujovića, kraljevog oficira, a kasnije oficira Jugoslovenske vojske u otadžbini iz Trnave kod Čačka? Dakle, decu od 12, 14 i 17 godina i njihovu majku od 45 godina, Brozovi dželati su ubili 15 meseci nakon završetka Drugog svetskog rata.
Može li neko da traži da se zaboravi i kako su Cvetići iz sela Visibabe kod Požege ostali bez svog sina Bogoslova, čiji je jedini greh bio što su mu u torbi našli, kako su oni opisali, opasan materijal, Sveto pismo? Hoće li neusvajanje ovog amandmana rehabilitaciju moći, ali rehabilitaciju u smislu, na kraju, i da pronađe, gde joj je otac stradao, uspeti i Tatjana Vasić? Da podsetim, to je ćerka Dragiše Vasića, člana Kraljeve akademije nauka, koga su iz milošte zvali Čiča broj dva. Jedino što je ona znala jeste da su ga komunisti, bez suđenja i bez istrage, ubili negde u okolini Banjaluke.
Treba li Šumadija da zaboravi negde oko 20.000 mladih četnika koje pobiše komunisti, bacivši ih u jamu, u ponor u Miljevini kod Kalenovika? Zaista se ne može ni to zaboraviti, a ni desetine i desetine drugih primera, niti pak oprostiti. Svi oni koji su prozvani članom 2, prozvani su kvislinzima. Zato sam tražio brisanje ovog amandmana. Mnogi od njih su svoju krv prolili i dali su sve što su imali za svoju otadžbinu.
Podsetiću vas da je takav svojevremeno bio i major Tankosić, koga je majka, predosećajući kako to samo majka ume, da mu se bliži skori kraj, molila da se oženi, ne bi li iza sebe ostavili žive potomke. On joj je kazao – majko, odavno sam oženjen. Moja jedina ljubav je Srbija. Od tog majora su učili i svi oni koje je kasnije Brozov režim nazivao kvislinzima. Zato treba prihvatiti ovaj amandman.
Na kraju ću vas podsetiti, zakažite sednicu o KiM. Odbor nije mogao da se održi. Nemojte zatvarati oči pred istinom, da nam brutalno otimaju 15% državne teritorije. Hvala.