Kolege iz vladajuće koalicije izgleda da apsolutno nisu razumele šta je smisao amandmana Srpske radikalne stranke. Dakle, kada obeležavate jedan dan, kao što je Sretenje, 15. februar 1804. godine, ako ste elementarno politički korektni, onda znači da imate obavezu da baštinite one ideje koje su se rodile na taj dan. Tog dana, gospodine ministre, uobličena je definitivno na skupu u Orašcu ideja o podizanju ustanka protiv Turaka i istovremeno o oslobođenju celokupnog srpskog naroda i naroda iz Beogradskog pašaluka i van Beogradskog pašaluka, iz Crne Gore, iz Bosne, iz Dalmacije, iz južne Ugarske. To je bio smisao borbe i Karađorđa i kneza Miloša.
Ako sam dobro razumeo, gospodine Čokiriz, mi ne bismo trebali da slavimo srpske borce za slobodu i dane srpske istorije jer, kako on kaže, ipak je veći uticaj međunarodne zajednice na dešavanja na Balkanu, nego što je naš uticaj. To je tačno. Da li to znači da bi mi sad trebalo da slavimo, ne znam kraljicu Viktoriju, Dizaelija, ili Čerčila, ili Ruzvelta, a ne Karađorđa, kneza Miloša i neke druge srpske velikane.
Dakle, ono što je smisao našeg amandmana to je da podsetimo građane Srbije da vi formalno obeležavate Sretenje kao Dan državnosti Srbije, ali suštinski vodite politiku koja nikakve veze nema sa onim idejama koje su uobličene početkom 19. veka. Apsolutno nikakve veze politika sadašnje Vlade Srbije nema sa borbom koja je vođena u vreme Karađorđa, u vreme kneza Miloša i kasnije.
Moram da vas podsetim na jedan značajan istorijski dokument: Načertanije Ilije Garašanina iz 1984. godine, da se izvrši oslobođenje celokupnog srpskog naroda iz tadašnje Srbije, iz Crne Gore, iz Bosne i Hercegovine, iz onih krajeva koje su bile pod vlašću Austrije. To je bio smisao borbe svih srpskih vladara, ministara, knezova, starešina, kroz ceo 19. i početak 20. veka. To je bio smisao borbe, da Srbi žive u jednoj državi. To je ideja od koje vi bežite. Vi kažete da je ta ideja prevaziđena, da je ona ratnohuškačka, da je zločinačka itd. Mi mislimo da je to duboko ljudska i emancipatorska ideja. Da je to, u stvari, nastavljanje onih ideja koje su se javile u zapadnoj Evropi u 18. i 19. veku, i koje su išle za tim da se obrazuju velike i ujedinjene nacionalne države. Ako je to bila emancipatorska ideja za Francuze i Nemce, za Italijane i Špance, ne znam zašto ne bi bila emancipatorska ideja za Srbe da žive u jednoj jedinstvenoj srpskoj državi.
Da je ta ideja ostvarena, ne bi nam se desio ni genocid, ni ratni zločini, ne bi nas niko proterivao, itd. Najbolja brana za neki novi genocid nad srpskim narodom je da Srbi žive u jedinstvenoj srpskoj državi, koja je istovremeno i demokratska i koja garantuje sva ljudska i manjinska prava i onima koji nisu Srbi. Za Srpsku radikalnu stranku po tom pitanju nema nikakvih dilema.
Gospodin pesnik, koji je maločas čitao nekakve istorijske knjige i pokazivao nam karte, izgleda da zaboravlja da mu je Srpska radikalna stranka, između ostalog, u nasleđe ostavila jedinstvenu srpsku državu Srbije i Crne Gore. Moram da podsetim gospodina Milivojevića da je taj isti veliki Zoran, na koga se on poziva, 1999. godine iz Nemačke i iz Crne Gore, kod Mila Đukanovića pozivao NATO pakt da još žešće udari po Srbiji, jer će zbog toga pre da padne režim Slobodana Miloševića. To su istorijske činjenice.
Moram da vas podsetim na obećanje DOS-a iz 2000. godine da će biti na demokratski način rešeno pitanje Kosova i Metohije i Crne Gore, jer su to, kako su oni govorili demokratska pitanja, a budući da smo mi demokrate, a i da je Milo Đukanović demokrata, onda ćemo dve demokratske opcije da se dogovore oko nastavljanja funkcionisanja zajedničke države. Pitam vas zašto se niste dogovorili? Gde vam je, gospodine Milivojeviću, karta Srbije i Crne Gore koju smo vam ostavili 2000. godine? Gde je sada Crna Gora? Šta se dešava sada u Crnoj Gori sa tim vašim velikim prijateljem Milom Đukanovićem i velikim prijateljem Tomislava Nikolića? Tamo se Srbi veštački prevode u crnogorsku naciju, veštački im se nameće crnogorski jezik, veštački se stvara nepostojeća crnogorska pravoslavna crkva, tamo se fantazira o tome da su Crnogorci u stvari crveni Hrvati, tamo je iz službene upotrebe zvanično proterana ćirilica. Eto, to su tekovine kojima se vi hvalite od 2000. godine.
Što se tiče Kosova i Metohije, bombardovanja NATO pakta i svega ostalog, mislim da građanima Srbije ta situacija potpuno jasna. Ušli smo u Vladu Srbije, ne 1997. nego u martu 1998. godine sa idejom da se suprotstavimo NATO paktu i da odbranimo Kosovo i Metohiju. Što se Srpske radikalne stranke tiče, mi smo učinili sve da ih odbrani. Jedina smo politička stranka bili protiv prihvatanja Sporazuma Černomidin - Ahtisari, i protiv dolaska trupa KFOR-a na teritoriju Kosova i Metohije. Za to ste bili i vi iz Socijalističke partije Srbije i iz Demokratske stranke i iz Srpskog pokreta obnove.
Ne moram da vas podsećam da je ministar inostranih poslova na početku bombardovanja bio Vuk Drašković. Dakle, kada evocirate te tragične događaje iz 1999. godine, bilo bi dobro da ih evocirate u njihovom punom istorijskom kontekstu, a ne da iz celog tok istorijskog konteksta trgate parče po parče, kako to vama odgovara. Na kraju krajeva, kako vi to kukate što su došli oficiri i vojnici NATO pakta na Kosovo i Metohiju, a vaša zvanična politika su evro-atlanske integracije. Pa, to su vaši prijatelji. Vi ste tvrdili da treba da dođu vojnici iz NATO zemalja. To su civilizovane i demokratske zemlje. Mi hoćemo da uđemo u porodicu demokratskih i razvijenih evropskih naroda.
Evo sada vidite na delu na Kosovu i Metohiji kako izgleda ta evropska demokratija i evro-atlanska civilizacija, tako što se na goloruk narod puca i tako što se na goloruk narod ide bojnim kolima. To su ideje koje vi baštinite. Vi se za to zalažete. Vi se zalažete za to da Srbi uklone barikade, koji je smisao poruke predsednika Republike od juče. Smisao je vrlo jednostavan. "Evo, rekao sam vam da se povučete sa barikada, vi to ne želite da učinite, sad je sva odgovornost na vama". Onda će Boris Tadić da opere ruke i da kaže "nikakve veze ja nemam sa onim što se dešava na Kosovu i Metohiji. To što sam ja pozvao Euleks da dođe na Kosovo i Metohiju nema veze, to što moj izvanredni i opunomoćeni trgovac za Kosovo i Metohiju Borko Stefanović priznaje carinske pečate, diplome, lične karte, registarske tablice, to nikakve veze nema, meni su Amerikanci rekli sto puta na dan reci da nikad nećeš priznati Kosovo i Metohiju, a sve radi da suštinski priznaš Kosovo i Metohiju".
Ne znam šta je to ako nije država, kada imate carinu, diplome koje se priznaju u Srbiji, registarske tablice, lične karte, šta je to. To je država. Ko priznaje tu državu? Pa taj vaš isti Borko Stefanović. On je taj koji se hvali kako je sve to urađeno da bi Srbija 9. decembra konačno dobila status kandidata za maltene upokojenu Evropsku uniju.
Evropska unija se raspada, narodi koji su formirali Evropsku uniju beže iz EU, države jedna za drugom bankrotiraju, padaju berze, Englezi uputili zvaničnu diplomatsku notu svojim ambasadama po EU, da se spreme za krah evra i za moguće proteste, vi kao da živite u nekom svom svetu, tamo negde na zapadu je raj na zemlji, teku med i mleko, nikakvih problema nema, EU je stabilna i samo čekaju da mi priznamo carinske pečate i da nas prime u to društvo bogatih, srećnih i razvijenih naroda, koji marširaju po celoj Evropi, protestvujući protiv sulude politike briselske birokratije, koji ne mogu da nađu posao, koji ostaju na ulici, itd.
Sada vas pitam – da li je cena da se odreknemo KiM i ne samo KiM, jer nama niko sutra ne garantuje kada priznamo KiM da je time kraj? Setite se šta je bilo 2001. godine. Šta je govorio Zoran Đinđić? Samo da isporučimo Slobodana Miloševića završava se saradnja sa Haškim tribunalom. Posle toga, ne da nije završena, da li je tako gospodine Ljajića, ni posle izručenja Hadžića i Mladića nije završena. Sad nije dovoljno što smo ih isporučili. Bolesnog čoveka, koji je doživeo moždani udar, Ratka Mladića. Hajde da vidimo ko ga je sakrivao, ko su mu bili jataci, pa kad nađemo jatake, a ko su bili njihovi jataci. Nema kraja.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, ja vas molim, malo o temi dnevnog reda. Suviše ste se udaljili u argumentaciji.)
Dakle, gospođo Čomić, nema kraja ucenama, pritiscima, obmanama, prevarama.
(Predsedavajuća: Reč je o praznicima. Molim vas o temi dnevnog reda.)
Reč je o praznicima, reč je o Sretenju, reč je o borbi za slobodu, za uspravnu, jedinstvenu i dostojanstvenu Srbiju za koju se bori SRS.