Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Treće sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2011. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuju 72 narodna poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika koji svoje poslaničke identifikacione kartice stavljaju u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje, molim vas da to učinite, da bi utvrdili elektronskim sistemom da li je u elektronskom sistemu prisutno 84 narodnih poslanika, koliko je poslovničkim odredbama potrebno za početak rada sednici Narodne skupštine.
Konstatujem da je ,primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali 86 narodnih poslanika ubacilo svoje identifikacione kartice i da je još jedan broj narodnih poslanika prisutan u sali, tako da postoje uslovi potrebni za rad sednice Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: Slavica Đukić-Dejanović, Esad Džudžević, Vitomir Mihajlović i Zoran Nikolić.
Obaveštavam vas da je, saglasno članu 90. stava 1. Poslovnika Narodne skupštine, predsednica Narodne skupštine, gospođa Slavica Đukić-Dejanović, povodom pretresa u pojedinostima četvrte i pete tačke dnevnog reda pozvala da današnjoj sednici, pored predstavnika predlagača Rasima Ljajića, ministra rada i socijalne politike i Zorana Stankovića, ministra zdravlja, prisustvuju i: Miro Čavaljuga, pomoćnik ministra rada i socijalne politike, Zorica Pavlović i Dubravka Šaranović, pomoćnici ministra zdravlja, Danijela Rajković, Rukovodilac grupe za zarade u javnim službama u Ministarstvu rada i socijalne politike i Dejan Ristić, savetnik u Ministarstvu rada i socijalne politike.
Nastavljamo rad i prelazimo na Pretres u pojedinostima 4. tačke dnevnog reda – PREDLOGA ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O DRŽAVNIM I DRUGIM PRAZNICIMA U REPUBLICI SRBIJI
Pre nego što otvorim Pretres u pojedinostima, odnosno raspravu o amandmanima na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o državnim i drugim praznicima u Republici Srbiji, na osnovu člana 90. i člana 87. obaveštavam Narodnu skupštinu da će uobičajena pauza od jednog sata biti određena u 11,30 časova i trajaće do 12,30 časova.
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici Meho Omerović, Esad Džudžević, Barjam Omeragić, Bojan Kostreš, Aleksandra Jerkov, Nenad Čanak, Olena Papuga, Radovan Radovanović, Aleksandar Martinović, Sreto Perić, Mirko Munjić, Nataša Jovanović, Vjerica Radeta, Nikola Žutić, Kenan Hajdarević i Bojan Đurić, kao i amandman Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja.
Primili ste mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.
Primili ste Izveštaj Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 157. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na naziv Predloga zakona amandman je podneo narodni poslanik Nikola Žutić.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Nikola Žutić.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, u amandmanima SRS navedeni su primeri anacionalnosti kod predloženih zakonskih rešenja o praznicima. Zato sam predložio amandman i na sam naslov zakona koji glasi – Predlog zakona o državnim i drugim praznicima koji u naslovu ne ističe neophodan nacionalni moment države Srbije. Pominje se državnost bez nacionalnosti.
Amandmanom predlažem brisanje reči: "drugim" i ubacivanje reči: "nacionalni", pa bi sam glasio zakon o državnim i nacionalnim praznicima u Republici Srbiji.
U obrazloženju sam naveo da reč: "drugim" da je to neodređena zamenica koja umanjuje značaj narodnih, nacionalnih praznika Svetog Save i Vidovdana, koji su u terminološkoj kategoriji drugih praznika. Po meni, treće pojmovne kategorije, pored državnih i nacionalnih praznika, u zakonu nema, pa nema prepreke da se ne usvoji predloženi naslov zakona.
Vladino obrazloženje je, po meni, prosto neuverljivo i nelogično. U obrazloženju Vlade istaknuto je da se amandman ne prihvata iz razloga što se rečju: "drugim" kao pojam sa širim značajem od pojma "nacionalnim" već podrazumeva nacionalni, verski, kao i međunarodni aspekt dana koji se praznuje.
Ovo nije prvi put da se Vlada boji pojma "nacionalni", ali poznato je da se amandmani SRS ne usvajaju kada su najlogičniji.
Državnost je uži pojam od nacionalnosti koja prelazi granice ove smanjene države Srbije, pa se praznicima i spomen sećanjima ili svečanim pomenima na izginule u zakonskim rešenjima mora prelaziti državna granica, naročito prema zapadu.
Sa druge strane, terminološki se u zakonu moraju razlikovati praznici od tužnih obljetnica, pa je po meni u naslov zakona trebalo ubaciti termin "svečani pomeni" jer to nikako nisu praznovanja koja se vežu uz veselije i opuštenije proslave. Po meni bi najbolje bilo da se zakon nazove zakon o državnim i nacionalnim praznicima i svečanim pomenima, međutim svečani pomeni se prema ovom predlogu zakona opet zaustavljaju na granicama Drine, odbacivanjem stradalih prekodrinskih Srba. O tome ću šire govoriti kada budem obrazlagao moj amandman na član 5. zakona.

Iskorišćen je jedan minut od vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 1. amandman je podnela narodna poslanica Vjerica Radeta.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodna poslanica Vjerica Radeta.

Dame i gospodo narodni poslanici, podsećali smo i u načelnoj raspravi da je, nažalost, srpski narod kroz istoriju imao mnogo dana kada su Srbi ubijani, proganjani, na najsuroviji način ubijani, kada su Srbima punjene jame. I danas se dešavaju strašne stvari sa srpskim narodom, pre svega na KiM, i kada bismo na taj način gledali Srbi bi mogli da obeležavaju mnogo dana u toku godine da bi se prisećali na razne zločine koji su se dešavali ovom narodu.
S druge strane, stav SRS je da bi kao neradni dani trebalo da se obeležavaju samo tri praznika i to: Sveti Sava, Vidovdan i Sretenje. Sve drugo što ste vi ovde u ovim izmenama zakona predložili je za nas neprihvatljivo i naravno, govorili smo o tome i u načelnoj raspravi i o tome govorimo i kroz ove amandmane i konkretne naše predloge šta bi trebalo da se menja u ovom vašem predlogu zakona, kao što smo i kada je donošen zakon još 2001. godine iznosili jasne stavove SRS, a i 2007. godine kada je ovaj zakon već jedanput menjan.
Suština je da nije bilo ni razloga da se ovaj zakon menja i da u Srbiji ima mnogo prečih stvari i mnogo većih problema o kojima bi trebalo ovaj parlament da raspravlja. I naravno ono što SRS danima insistira, mesecima već, jeste da se ovde raspravlja o problemima na KiM. Ali, vi iz Vlade Republike Srbije, da bi ste ostavili utisak da Vlada nešto radi, onda nas tako zamajavate nekim zakonima od po nekoliko članova, koji u suštini ništa ne menjaju u Srbiji, ništa. Ovaj zakon o kojem danas raspravljamo, evo ministre - recite šta građani Srbije dobijaju ovim zakonom? Šta će građanima Srbije biti bolje kada se usvoji za nekoliko dana ovaj zakon? Valjda je krajnje vreme da Vlada Republike Srbije počne da se ponaša kao Vlada koja treba da vodi računa o interesima građana Srbije.
Na ovaj način kako ste sve ove godine radili niste pokazali da vam je stalo do interesa građana Srbije. Mi smo u ovom prvom amandmanu predvideli zapravo da se briše ovaj vaš član gde ste vi predvideli da se Sretenje neradno obeležava dva dana, i to 15. i 16. februara. Mi smatramo da je apsolutno neprimereno da se povećava broj neradnih dana u Srbiji. Činjenica je i o tome smo govorili da danas u Srbiji milion ljudi nema posao i da oni svaki dan obeležavaju neradno. Istina, ne mogu da ga slave, jer ste ih doveli u situaciju da ne mogu da slave ni tradicionalne verske praznike. I to je takođe nešto što ide na dušu ovoj vladi.
Vi kažete da amandman ne može da se prihvati iz razloga što je državni praznik Sretenje Dan državnosti Srbije, podsećanje na najznačajnije istorijske događaje, kojima je utemeljena država Srbija i zaslužuje da se dostojno obeleži. Ministre, Sretenje je bio ovaj dan i ovako kako ste ga vi opisali, što nije sporno, i 2001. i 2007. godine, kada je menjan zakon. Onda se zaista pitamo – šta vam je sad odjedanput palo na pamet da sada dajete takav značaj ovom datumu da bi smo ga neradno obeležavali dva dana?
Da se razumemo, SRS apsolutno prihvata značaj ovog dana i ovog datuma i mi se zalažemo da to bude jedan od tri neradna nacionalna praznika, ali ne da se obeležava dva dana, već da se obeležava samo jedan dan.
Vi ste i u obrazloženju napisali ovde da je zakonodavna praksa okolnih i drugih zemalja na sličan način, zavisno od istorijskih okolnosti, predvidela obeležavanjem najznačajnijih državotvornih događaja, bilo da se radi o nastanku države, sticanju nezavisnosti, datumu oslobođenja i drugo. Ovaj deo obrazloženja ne možemo da prihvatimo, jer mi nemamo na koga da se ugledamo i ne treba da se ugledamo. Imamo svoju državu, imamo svoju istoriju, imamo značajne datume koje obeležavamo i što bi smo se mi ugledali na te okolne i neke druge zemlje.
Kada smo ovde govorili u načelnoj raspravi, jedan poslanik iz vladajuće koalicije je pričao koliko se dana slavi u Japanu. Zašto vam nije palo na pamet da u nekim drugim segmentima nas uporedite sa Japanom? Za koliku zaradu rade ljudi u Japanu, a za koliku u Srbiji? Koliko je ljudi nezaposleno procentualno u Japanu, a koliko u Srbiji? Potpuno neprimereno upoređivanje.
Kada je u pitanju upoređivanje sa nekim zemljama u okruženju, kako ste ovde napisali, nekakvih njihovih državotvornih događaja, onda se nama javlja asocijacija na neke praznike u okruženju koji se slave kao dani državotvornosti itd, a koji su za Srbiju i Srbe apsolutno neprihvatljivi. Nećete valjda da se ugledate na ovaj ustaški režim u Hrvatskoj, koji slavi dan Oluje? To je njima državotvorni dan. A kakav je to dan za Srbiju? Taj dan treba da se obeležava. Da li ga obeležava Srbija? Ne, ne obeležava ga. Nikom ne padne na pamet da se seti koliko je hiljada ljudi u Oluji ubijeno, nestalo, proterano sa ognjišta, šta su radile Ustaše Srbima u Oluji i pre i posle Oluje.
Kada se obeležava dan Oluje u crkvi Svetog Marka nema nikog iz države Srbije. Vas to ne zanima. To vama nije dan koji treba da se obeležava.
Naravno, mi smo mogli da se prisetimo i zločina tzv. nezavisne države Hrvatske, pokolja, Jasenovca, poklanih i ubijenih Srba i to bi trebalo da bude dan koji treba u Srbiji da se obeležava. Naravno, kada govorim o ovim obeležavanjima svakako mislim na obeležavanje radno, dostojanstveno obeležavanje, a ne da povećavamo broj neradnih dana. To je apsolutno neprihvatljivo.
Juče je bio 29. novembar i to je takođe bio dan koji se dugo slavio u Srbiji, a to je bio Dan državnosti SFRJ i taj dan se, sećate se, dugo slavio i od kad je prestala da postoji ta SFRJ. Zašto pominjemo taj dan? Zato što se juče na taj isti dan u Srbiji desilo nešto strašno što može da nas asocira da ćemo, ne daj Bože, u budućnosti slaviti taj dan kao dan državnosti bez KiM, jer juče Boris Tadić pozvao Srbe da se sklone sa barikada i da otvore put Euleksu, da nastave. Juče su Srbe povređivali, ranjavali i mi smo umesto neke ozbiljne državne aktivnosti imali onaj sramni izdajnički poziv Borisa Tadića da se Srbi uklone sa barikada.
Gospodine Rasime Ljajiću, povedite računa o našim amandmanima i za početak prihvatite amandman na član 1. Dovoljno nam je da Dan državnosti, da Sretenje obeležavamo neradno jedan dan i dajte da bar ovo malo ljudi što je zaposleno u Srbiji, da im ne povećavate broj neradnih dana, jer to sve i te kako utiče pre svega na standard građana Srbije, na državu Srbiju u celosti i kao ministar nadležan za rad učinite nešto, osim što nas obaveštavate koliko ima nezaposlenih, koliko ima gladnih, učinite nešto da bude manje narodnih kuhinja, da bude manje gladnih, da bude više zaposlenih i dajte nam jednom da raspravljamo o zakonu o radu, koji bi bio u interesu svih građana ili najvećeg broja građana Srbije. Hvala.

Iskorišćeno je osam minuta od vremena poslaničke grupe.
Narodni poslanik Srđan Milivojević ima reč, pa narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, mišljenja sam da ovaj amandman ne treba prihvatiti, pogotovu iz obrazloženja da praktično u Republici Srbiji dva dana slavimo i praznujemo Novu godinu, a dan državnosti, dan kada je uspostavljena država Srbija obeležavamo jedan dan. Mislim da, ako već Novu godinu praznujemo dva dana, da možemo i za Dan državnosti da ne radimo dva dana. Svuda u svetu se razvija svest ljudi da se država voli i poštuje i svuda u svetu se država poštuje, ne samo na taj dan državnosti, već i ostalih dana.
Što se tiče nekih drugih obrazloženja koje smo čuli i argumenata kojima se obrazlaže ovaj amandman, nije tačno da na dan Oluje u crkvi svetog Marka nema nikoga iz državnog vrha i predsednika političkih stranaka. Mnogo nad dolazi tog dana u hram svetoga Marka. Ove godine je bio gospodin Mlađan Đorđević, bilo je mnogo nas koji smo tamo prisustvovali parastosu nastradalim Srbima.
To obrazloženje da se u Srbiji mnogo praznuje a malo radi i da se mi poredimo sa mnogo razvijenijim zemljama, tačno je, voleo bih da se u Srbiji više radi da bude više prilike za rad i da svaki dan kada ima posla, takođe, bude praznik. Ali, za Srbiju bi bilo mnogo bolje da neki ljudi nisu radili onoliko koliko su radili, da su još manje radili, a više praznovali. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović, pa narodna poslanica Vjerica Radeta.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS smatra da se u ovim izmenama i dopunama zakona o državnim i drugim praznicima u Republici Srbiji, a posebno u članu 1. ovog predloga zakona, krije jedno neviđeno političko licemerje Vlade Srbije.
Dakle, Vlada predlaže da se Dan državnosti Republike Srbije, Sretenje, slavi neradno dva dana 15. i 16. februara. Istovremeno, ta ista vlada koja nam predlaže da dva dana obeležavamo Sretenje, radi sve suprotno od onoga što su radili Srbi koji su podigli Prvi srpski ustanak i na taj veliki događaj mi se sećamo kad god obeležavamo 15. februar, kao Dan državnosti Republike Srbije.
Pitam Vladu Republike Srbije, da li oni znaju za šta su se borili ljudi koji su 15. februara doneli odluku u Orašcu pod vođstvom Karađorđa, kao vrhovnog vožda naroda srpskog, da dignu Prvi srpski ustanaka? Dakle, kada obeležavate neki dan, elementarno je da se onda trudite da u svojoj praktičnoj politici, sledite onu liniju koju su započeli ljudi na taj dan.
Gospodine Ljajiću, da li bi Karađorđe i njegovi ustanici pristali na to, da priznaju nekakve carinske pečate lažne države Kosovo? Da li se za to borio Karađorđe? Da li su se zbog toga borili ljudi koji su se sastali tog 15. februara da oslobode Srbiju od Turaka? Da li se Karađorđe borio za to da granica Srbije bude na Drini i na Dunavu? Da li se Karađorđe borio za to da ukine međe po Srbiji ili da ih stvara? Vi stvarate međe po Srbiji. Stvorili ste jednu veliku među između Vojvodine i centralne Srbije, donošenjem protivustavnog statuta AP Vojvodine.
Sada vas pitam, istovremeno predlažete da slavimo Sretenje dva dana a ovamo stvarate nezavisnu državu Vojvodinu. Da li se Karađorđe za to borio? Da li je to bio smisao Sretenja 15. februara 1804. godine? Valjda je smisao bio, gospodine ministre, da se ukinu granice u Srbiji.
Karađorđe se borio protiv turskog načina upravljanja. Srbija je bila svedena na čitav niz malih kneževina, nahija. Starešine tih nahija bili su nahijski knezovi. Oni su prikupljali danak od Srba od raje i predavali ih Turcima i čitava Srbija, ta mala Srbija, taj beogradski pašaluk, bila je ispresecana međama tih nahija.
Kada je Karađorđe ustao 1804. godine, jedna od osnovnih ideja je bila da se ukinu međe po Srbiji, da Srbija bude jedinstvena, da se Srbija proširi, da se donese sloboda celokupnom srpskom narodu. Setite se iz one pesme – Drino vodo, plemenita međo, izmeđ Bosne izmeđ Srbije. To je bio smisao, da se stvori jedinstvena srpska država.
Šta vi radite, vi iz Vlade Republike Srbije, vi iz vladajućih stanaka? Vi se vraćate na turski sistem upravljanja. Hajde ovo malo što je ostalo od Srbije, hajde i to još da podelimo, pa da stvorimo neke nove autonomne pokrajine, pa neke nove regione, pa da damo neke specijalne statuse. Da li je to bio smisao borbe 1804. godine?
Vi se vraćate na pred Karađorđevo vreme u Srbiji. Malo nam je što su nam oteli Republiku Srpsku Krajinu, što dave Republiku Srpsku, što dave srpski narod na KiM, sad i ovaj ostatak od ostataka srpske države, hajde da isparcelišemo na feude i da onda od Srbije više ne ostane ništa. Već ste jedan deo Srbije proglasili, praktično, za jedan deo koji ima specijalni status. To je AP Vojvodina. Tamo imate kompletan paralelizam političkih institucija. Imate vladu, imate 18 pokrajinskih sekretarijata, postoji Skupština, postoje organi uprave, postoji Pokrajinski zavod za PIO. Izvinite, postoji zastava, grb. Jeste da su zastava i grb izmišljeni i da nemaju nikakve veze sa srpskom tradicijom u Vojvodini, ali to su već vrlo jasni obrisi državnosti.
Južno od Save i Dunava, genijalci su se dosetili da stvorimo nekakve regione. Nije dosta što ova jadna i bedna srpska privreda mora da izdržava Vladu Srbije, što mora da izdržava pokrajinsku Vladu u Novom Sadu, sada će morati da izdržava i administraciju na nivou regiona. Navodno, to je evropski standard.
Dakle, neviđeno licemerje. S jedne strane, hajde da praznujemo Sretenje dva dana, a radimo sve suprotno od onoga za šta su se borile te srpske starešine i srpski ustanici koji su se 1804. godine sastali da dignu ustanak protiv Turaka.
Zamislite, gospodine ministre, da je Karađorđe živ, da li bi se on borio za to da bude međa između Vojvodine i centralne Srbije, ili da to bude jedinstvena država? Smisao te borbe, gospodine ministre, bila je u tome, da se ceo srpski narod oslobodi i da ceo srpski narod koji je živeo i pod Turcima, i pod Austrijancima, i pod Mlečanima, da se jednog dana nađe u jedinstvenoj državi.
To je bio smisao 1804. godine. To je bio smisao i 1815. godine, kada je podignuti Drugi srpski ustanak. To je bio smisao borbe koju su vodili i Ilija Garašanin, Jovan Ristić, Milovan Milovanović, Nikola Pašić i u Drugom svetskom ratu, Draža Mihajlović, i danas Vojislav Šešelj i SRS. To je, dakle, ta linija. To je ta osnovna politička ideja koja se proteže kroz ceo 19. i 20. vek, da se ceo srpski narod nađe pod jednim državnim krovom, a ne da ga delite, ne da ga parcelišete, ne da stvarate međe unutar srpskog naroda. Za to se borio i Njegoš. Gorski vjenac je posvećen prahu oca Srbije, Karađorđu.
Šta se danas dešava u Crnoj Gori? Milo Đukanović hoće Njegoša da proglasi, maltene, za biskupa rimokatoličke crkve i da ga upišu u Vatikan. Prevode Gorski vjenac sa srpskog na nekakav crnogorski jezik. Čovek koji je to uradio, dobija nagradu za nekakav veliki intelektualni poduhvat. Ovde imate ljude koji idu pa mu se poklanjaju kao velikom demokrati, kao čoveku koji treba da donese bog zna kakvo dobro Srbiji i Crnoj Gori, i uopšte, Balkanu.
Ovo je prosto neverovatno. Vi koji sedite u Vladi Srbije, imajući u vidu politiku kakvu vodite, vi Sretenje ne bi trebali da obeležavate ni jedan sat, a ne dva dana. Nikakve suštinske veze politika koju vodi Vlada Srbije, nema nikakve veze sa onim idejama koje su se javile i 1804. i pre 1804. godine, čija je suština bila oslobođenje celokupnog srpskog naroda od tuđinske vlasti.
Karađorđe je namerno za prvog ministra prosvete u Srbiji, popečitelja prosvete, doveo jednog srbina iz južne Ugarske, Dositeja Obradovića, i time poslao jasnu poruku da je i taj deo današnje srpske države nešto za šta se treba boriti. Time je poslao jasnu poruku da njegova borba nije omeđena na beogradski pašaluk, da njegova borba nije usko srbijanska, nego je svesrpska. On je hteo da donese slobodu svim Srbima. Vi se odričete Republike Srpske krajine, vi se odričete Republike Srpske, vi se od Vojvodine napravili, kao bi se reklo u starijoj pravnoj teoriji - korpus separatum, jedan deo sa posebnim pravima unutar države Srbije, vi se hvalite time kako vodite pregovore sa Šiptarima na KiM, dok njihovi saveznici iz NATO pakta pucaju po našem narodu na severu KiM. Borko Stefanović se hvali nekakvim velikim diplomatskim uspehom, kako Srbija, odnosno taj pregovarački tim, a u stvari nikakvog pregovaračkog tima i nema, nego sa KiM raspolaže jedan čovek, taj Borko Stefanović, ne znam gde ste ga našli i ko vam ga je preporučio, dakle, nikakvog pregovaračkog tima nema. Pitam vas, gospodine ministre - da li možete da mi navedete još jedno ime, sem Borka Stefanovića, koji pregovara o KiM? Dakle, hvali se čovek velikim diplomatskim uspehom, kaže – mi smo se dogovorili sa Editom Tahiri, neće na carinskom pečatu pisati –carina Republika Kosovo, nego kosovska carina. To je izjavio na jednoj od poslednjih sednica Odbora za KiM. To je neki veliki diplomatski uspeh? Neće pisati carina Republika Kosovo, nego kosovska carina. Priznaćemo lične karte, priznaćemo registarske tablice, priznaćemo diplome fantomskog univerziteta u Prištini, koje su stečene po podrumima, kafanama, ko zna gde, jer tamo nikad univerziteta u proteklih 10 godina, u pravom smislu te reči, nije bilo, jer KiM, nažalost, od 1999. godine vladaju kriminalci i kriminalci ne znaju šta je univerzitet i baš ih briga za univerzitet, ali, eto, gospodinu Borku Stefanoviću je palo na pamet da će država Srbija sada da prizna diplome nekakvog prištinskog univerziteta.
Šta to sutra znači, gospodine ministre? Sutra će da vam dođe u Beograd čovek koji poseduje tu lažnu diplomu Prištinskog univerziteta i da traži zaposlenje u Beogradu i vi ćete morati da ga zaposlite zato što ćete imati halabuku iz EU, ako to ne uradite, ne ispunjavate evropske standarde.
Pitam vas – koliko će Srba sa diploma beogradskog, novosadskog, niškog ili kragujevačkog univerziteta moći da se zaposli u Prištini? Ne smeju da odu tamo. Srbi koji žive u Prištini ne smeju nos da pomole iz svojih stanova, a ne da nekome donesu diplome i da traže zaposlenje. Sa KiM će vam dolaziti Šiptari da traže zaposlenje u centralnoj Srbiji sa tim diplomama i dobijaće ga i moraćete da im date posao, čak i ako se javi građanima Beograda i javi se neko sa KiM od Šiptara, vi ćete prednost dati Šiptaru, jer Bože moj, vi morate da uđete u EU, ne smete da vršite diskriminaciju.
Gospodine ministre, tužno je što praznovanje Sretenja dva dana predlaže Vlada koja radi sve suprotno od onoga što su radili ljudi koji su se tog 15. februara sastali u Marićevića jaruzi i doneli odluku da podignu ustanak protiv Turaka, da bi doneli slobodu svim Srbima.

 Dvanaest minuta i 30 sekundi iskorišćeno od vremena zamenika predsednika poslaničke grupe.
(Aleksandar Martinović: Od poslaničke grupe.)
Dakle, 12 minuta i 30 sekunde iskorišćeno od vremena poslaničke grupe, tako da je sada na raspolaganju poslaničkog grupi 47 minuta.
Reč ima narodna poslanica Vjerica Radeta. Izvolite.

Pretpostavljam da mi nećete dozvoliti pravo na repliku, mada mislim da imam pravo, ali da čujem šta vi kažete.
(Predsedavajuća: Nemate pravo na repliku. Imate vreme poslaničke grupe.)
Dobro, onda ću da koristim dva – tri minuta da bih odgovorila na neki način ne nekoliko primedbi koje smo ovde čuli, od predstavnika vladajuće koalicije.
Kada je u pitanju praznik Nove godine i praznovanje od dva dana, u našim narednim amandmanima čućete da SRS svakako ideološki ne prihvata taj praznik, ali to je nešto što je već dugo umreženo kao praznik i zato nismo intervenisali, ali istinski praznici koje mi priznajemo su samo Sveti Sava, Vidovdan i Sretenje, kao neradni dani.
Kako se voli Srbija? Vrlo je interesantno da ovde može da se kaže da se Srbija voli uvođenjem neradnih dana. Ne voli se tako Srbija. Ne voli se Srbija ni postavljanjem 1999. godine lokatora zločincima NATO pakta koji su bombardovali Srbiju. Ne voli se Srbija ni sa svakodnevnim otkazima, sa ovoliko nezaposlenih. Ne voli se Srbija ni priznavanjem Vrhovnog suda tzv. Kosova. Sve je to suprotno do onoga kako se Srbija voli. Srbija se voli otvaranjem novih radnih mesta, zapošljavanjem ljudi, stavranjm uslova da ljudi u Srbiji žive životom dostojnog čoveka, ali se, pre svega, voli očivanjem celovitosti i teritorijalnog integriteta Srbije. To je sve suprotno od onoga što danas radi režim Borisa Tadića.
U okviru obeležavanja ovih praznika mi bismo, nažalost, u negativnom kontekstu, kao dane na koji način se rastakala srpska država, mogli da obeležavamo 22. maj. Tog dana se održao onaj tzv. referendum i sa nameštenim rezultatima Milo Đukanović je odvojio Crnu Goru. Danas Tomislav Nikolić ide na poklonjenje Milu Đukanoviću zato što ga tamo šalje Stanko Subotić – Cane, njihov zajednički finansijer i čovek koji je obećao da će da izvrši državni udar u Srbiji, tako što će postaviti te svoje ljude, Nikolića i Vučića, sa puno para naravno, koji će kasnije da omoguće protok sumnjivog kapitala, pre svega kapitala i droge iz Srbije u Crnu Goru i obrnuto. Da li i taj dan treba da se obeležava?
Danas je taj Tomislav Nikolić neko ko je konkurent Borisu Tadiću za ulazak Srbije u EU. Guraju se ispred vrata u Briselu ko će prvi da dođe na poklonjenje, ali evo Boris Tadić je sada u prilici, nažalost, izgleda neće propustiti tu priliku da Srbiju ostavi bez KiM. Hvala.