Hvala vam. Gospođo Čomić, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, uvažavajući značaj filma kao umetničkog dela i visokog ugleda koji zauzima u međunarodnim okvirima, a suočenog sa problemima ograničenog tržišta, naša država se prema kinematografiji odnosi kao prema prioritetnoj delatnosti. Zbog toga smo želeli, zahvaljujem se svima koji su u tome pomogli prethodnih godina i prethodnih meseci i prethodnih dana, kako to biva sa zakonima, uvek do poslednjeg časa, važno je kada može nešto da se poboljša, koji su pomogli da to i dokažemo, jer je od presudne važnosti da kada se za nešto zalažete možete i jasno, kroz zakon sistemski da to i pokažete i da oko toga okupite, iskreno se nadam kao i u prethodnim situacijama kada su bila pitanja osnovne vrednosti kulture, zaštite i uređenja odnosa u ovoj oblasti, da ćemo oko toga, odnosno da ćete vi oko toga postići najvišu moguću saglasnost.
Istovremeno vam se zahvaljujem, jer smo na ovaj način uradili još nešto. Kada je država, a to znači novac građana, uložila u jedan višegodišnji projekat i obezbedili smo da imamo sada, posle 16 godina zajedničkih napora, zahvaljujući svima koji su u tome prethodnih 16 godina pomagali, da završimo zgradu. Imamo novu zgradu, treću po bogatstvu u Evropi, petu po bogatstvu arhiva u svetu jugoslovenske kinoteke. U međuvremenu smo uspeli da obezbedimo i Depoa i da svo ovo bogatstvo sačuvamo, a u tome čuvamo i svoje i tuđe, da je najprirodnije da se jedna ovako velika, dugoročna investicija završi i iz one oblasti iz koje je neko ko je nadležna institucija za čuvanje i brigu o materijalu, završi i zakonom. Pretpostavljam da ćemo u narednom periodu sasvim izvesno morati i još neke zakone dodatno da menjamo i usaglašavamo da bismo svi zajedno omogućili da sve ove oblasti zajedno koje se tiču stvaralaštva, ali jednim delom i zaštite i nasleđa, budu objedinjene, jer je to obaveza svih i tu ne postoje političke razlike.
Zbog toga je važno u kojoj meri će država uticati na ostvarivanje osnovnog cilja u oblasti kinematografije, a to je razvoj kinematografskih delatnosti i u okviru tog procesa razvoja svoje nacionalne, a istovremeno i svetske kinematografije, što svakako zavisi od konkretnih i sistemskih zakonskih rešenja.
Podseti bih vas da su odnosi u oblasti kinematografije regulisani Zakonom o kinematografiji iz 1991. godine, znači pre 20 godina, ali društveno ekonomske promene i tehnološki razvoj su bitno uticali na promenu tih odnosa, tako da je važeći zakon prevaziđen, s obzirom na to da rešavanje postojećih sistemskih problema nije moguće rešiti vršenjem izmena i dopuna postojećeg zakona, nametnula se potreba odavno za donošenjem novog zakona.
Konačno, stari zakon ne reguliše ili detaljno ne reguliše niz pitanja značajnih za ovu materiju, kao što su jasno definisani značenje pojedinih izraza koji se koriste u kinematografiji, jasno definisanje domaćeg kinematografskog dela, koprodukcionog dela i stranog kinematografskog dela, mogućnosti posebnog stimulisanja stranih producenata, da proizvode strana i koprodukciona kinematografska dela u Republici Srbiji, opšti interes u oblasti kinematografije i njegovo ostvarivanje, javni konkurs kao osnovni mehanizam prikupljanja predloga za finansiranje ili sufinansiranje opšteg interesa u oblasti kinematografije, podsticanje domaće kinematografije, podsticaj filmskom programu, zaštitu maloletnika i zabranu diskriminacije, kao i čitav niz drugih pitanja značajnih za kinematografiju.
Razlozi za donošenje zakona o kinematografiji su i neophodnost za sistemskim rešavanjem nagomilanih problema u ovoj oblasti koji su uzrokovani prevashodno prevaziđenim zakonskim rešenjima važećeg Zakona o kinematografiji iz 1991. godine. Potom, potreba prilagođavanja kinematografskoj delatnosti subjekta u oblasti kinematografije, novonastalim društvenim i ekonomskim promenama, mislim na tehnološki razvoj i potreba za jedinstvenom zakonskom regulativnom koja bi obuhvatila sve osnovne i komplementarne kinematografske delatnosti, osavremenila i učinila efikasnim načine ostvarivanja opšteg interesa u oblasti kinematografije i uvažila nastale promene.
Donošenjem ovog zakona postiglo bi se stvaranje optimalnijih uslova za razvoj kinematografije u Republici Srbiji, obavljanje svih delatnosti u oblasti kinematografije, omogućavanje podsticanja i podrške razvoju različitih vrsta kinematografskog stvaralaštva u Republici Srbiji, formiranje baze podataka kao osnove za utvrđivanje strategije razvoja domaće kinematografije i preduzimanje konkretnih mera ekonomske i kulturne politike u oblasti kinematografije. Jedinstvena evidencija o kinematografskim delatnostima u Republici Srbiji, omogućavanje podsticaja filskom programu, stimulaciju programa i modernizaciju uslova za prikazivanje namenjenu u bioskopima koji na svom redovnom godišnjem programu imaju preko 30% od ukupnih sati domaćih i evropskih kinematografskih dela.
Potom podsticanje domaćeg filmskog stvaralaštva, uvođenje informatičkih tehnologija i modernizacija u oblasti kinematografije. Razvoj kulturne industrije u oblasti kinematografije podsticanjem stranih producenata da proizvode strana kinematografska dela i koprodukciona kinematografska dela u Republici Srbiji. Pri tome obratićete pažnju u ovoj oblasti smo primenili ona rešenja, predložili od strane radne grupe, ona rešenja koja su se pokazala kao uspešna i koja trenutno važe bukvalno u svim zemljama u okruženju. Dakle, podsticaj se vrši tako što se vrši povraćaj do 20% sredstava koja su uložena u snimanje takvih kinematografskih dela na teritoriji Republike Srbije. Ispostavilo se iz različitih iskustava koja su postojala prethodnih decenija da je to i najefikasnije i za kontrolu i za podsticaj ali i najodgovorniji prema sopstvenoj državi, prema onim ljudima koji ozbiljno ulažu iz inostranstva u snimanje kinematografije na našem području.
Dozvolite mi ukratko samo da vas podsetim još jednom na tri prioriteta, po meni lično. Ovaj zakon se priprema duže od dve godine. Javnu raspravu je prošao još pre više od godinu dana. Čitav niz usaglašavanja je bio neophodan jer je strašno važno da se sistemski uredi ova oblast, podsećam vas 20 godina posle. Drugo, da se sistemskim rešenjima eliminiše volonterizam u raspodeli budžetskih sredstava koji nužno proizilazi kao posledica nedostatka pravovremenog ekonomskog podsticaja, pravovremenog raspisivanja konkursa, pravovremenog usaglašavanja u skladu sa Zakona o kulturi i uspostavljanja u punom kapacitetu ustanove kulture koja bi se posebno brinula o tome, ne govorim sad o zaštiti, nasleđu, nego upravo o podsticanju i brizi za savremeno kinematografskog delo.
Dakle, čitav niz stvari i istovremeno briga da se već postojeća zakonska rešenja u okviru tela koja je ova skupština stvorila, a koje višak prihoda već zakonski opredeljuju za oblast kulture i do sada su ona završavala na kraju celog procesa u filmu ali sa velikim zakašnjenjem. Mi smo sada postojećim rešenjima i sugestijama koje su u međuvremenu date, a potiču neke od vas, omogućili da se suštinski, umesto da novac putuje, kao što je do sada putovao iz ovih regulatornih tela ka budžetu, pa od budžeta ka ministarstvu, pa od ministarstva ka ustanovi kulture. Kad novac mnogo putuje on nekako se smanji, postoje valjda troškovi puta.
Dakle, ovde su prosto nađena i ponuđena rešenja, čitav niz tih rešenja koji će omogućiti u stvari da taj novac, koji je u krajnjoj liniji takođe novac građana, bude što pre, što efikasnije utrošen sa stanovišta onih kojih se to tiče, a pri tome smo nastojali i zahvaljujem se svim članovima radne grupe koja je na ovome radila, a to su prevashodno filmski stvaraoci, naši značajni filmski stvaraoci, iskusni i u poređenju sa rešenjima koje postoje u okruženju i u najvećem delu evropskih zemalja. Dakle, zahvaljujem im se što su oni ponudili tu vrstu rešenja koja će te vi danas imati ispred sebe, koja to omogućavaju. Time će svakako samo kroz uštedu iz sredstava koje do sada stižu biti obezbeđeno više novca za film.
Dakle, samo kroz uštedu, a naravno da je potpuno jasno da time što se regulišu i ona će kontinuirano pristizati ova sredstva, da će ona i ukupnom iznosu biti veća, ali presudnije je ovo da ne gubimo vreme i da na taj način ne usporavamo onu oblast, a kinematografija je jedna od oblasti u kojoj Srbija ima najviše uspeha u svetu. Svi vi ste ponosni kao i ja što možemo na ovaj način da našom kulturom ne sporno, bez uobičajenih političkih sporova i podela zastupamo našu državu i postižemo uspehe u svetu. To možemo i u nekim pojedinačnim slučajevima u sportu. Naravno, da to nije moguće u svim oblastima, te je strašno važno da to gde već postižemo uspeh pokažemo i unutra da smo spremni da i dalje dodatno ulažemo.
Naravno jasno definisanje problema diskriminacije i pornografskog sadržaja i zaštite dece, sve je to ono što je ugrađeno u ovaj predlog i meni će biti zadovoljstvo da čujem svaku vrstu sugestija ali nadam se na zadovoljstvo cele profesije, pri tome ne ugrožavajući i postojeća sredstva i postojeće ustanove i postojeće mehanizme finansiranja da obezbedimo da kroz 6 meseci, a stupanjem na snagu kroz osam dana, kako predviđa ovaj zakon, budemo u situaciji da i Ministarstvo kulture, i Vlada Republike Srbije i Narodna skupština ovom aktivnošću obezbede i mnogo bolje i veće rezultate i izbegnu uobičajene trzavice koje postoje u ovoj oblasti. Hvala svima na pažnji.

Pitam da li reč žele izvestioci nadležnih odbora? (Ne.)
Da li žele predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa?
Narodni poslanik Vlada Jeremić ima reč. Izvolite.

Zahvaljujem se.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, došli smo do priče o jednoj oblasti života gde stvari svakako ne stoje onako kako bi trebalo jer, na žalost, živimo u zemlji bez nacionalnog festivala, nacionalnog filmskog fonda sa nacionalnim savetom za kulturu i diskutujemo danas o Predlogu zakona o kinematografiji koji će, kako tvorci smatraju, jednom za svagda efikasno i pošteno urediti višedecenijsko stanje kontrolisanog ili nekontrolisanog haosa koji postoji u srpskoj kinematografiji.
Kopirajući ta neka evropska rešenja i to pretežno francuska dolazimo do pitanja da li je time zaista stvoren neki temelj za kakvo-takvo normalno funkcionisanje naše filmske proizvodnje, da li su ponuđene odredbe ovakvog Predloga zakona o kinematografiji zaista sprovodive, odnosno da li su dovoljno jasne i precizne da ustoliče ono što je očigledno preko potrebno, a to je jedan fer plej prilikom primene svih tih odredaba zakona na sve učesnike u ovoj kulturnoj delatnosti.
Konačno, da li su odredbe zakona za sve ili možda samo za neku grupu odabranih koji, kao u mnogim drugim sferama društva u ime nekih ideala i njihovih rešenja koje moramo da preuzmemo, zapravo usmeravaju ta sredstva na neku drugu stranu, a ne tamo gde bi trebalo da se usmere.
Čitajući Predlog zakona o kinematografiji ovakav kakav jeste, ono što se odmah nameće kao zaključak jeste da sigurno nikada neće promeniti i urediti bilo šta što se tiče finansijske prirode, jer sve što se dešava u kinematografiji dešava se i u privrednim, društvenim odnosno kulturnim oblastima.
Ono što jeste strašno za nas kao društvo i državu to je da u zemlji bez bioskopa, bez adekvatne distributivne mreže, sa praktično institucionalizovanom piraterijom, složićete se i jednom vrstom potpune dominacije nekih najprimitivnijih sadržaja sa televizijskih stanica, rastuća nemaština onog jednog najšireg sloja ljudi koja bi inače trebala da izdvaja novčana sredstva za uživanje u toj našoj kulturi, koja je, čini mi se, onako poput boksera u nekoj vrsti nok dauna i gde država očigledno pokušava na neki način da održi, a koja bez te publike nema nade da preživi, plašim se da će filmove i dalje jedino moći da snimaju samo oni koji su snalažljivi, oni koji možda imaju dobre veze, pripadaju određenim grupacijama i imaju neke dobre poslovne dilove, a to što te filmove ubuduće neće gledati naša publika, to očigledno u ovom trenutku nije bilo primarno.
Još jednom se pokazalo da filmska industrija zavisi od čitavog spleta društvenih okolnosti zemlje u kojoj bi trebalo da funkcioniše. Upravo je najbolji primer za to ono što je ostalo od te tzv. srpske kinematografije, jer ono što je nagoveštavano u proteklim godinama i decenijama, ta jedna erozija kvaliteta iz godine u godinu je to sve bivalo veće, a čini mi se da su kulminirali u ovoj poslednjoj deceniji.
Skoro da nema nikoga, bez obzira na političku pripadnost ili opciju kojoj pripada, ko se neće složiti da, na žalost, naš film se nalazi na najnižim mogućim granama. Jedna od tekovina u protekloj deceniji je i ta što su kultura, sa njoj i filmska umetnost i produkcija gurnuti na jednu potpunu marginu, u stranu. Suštinski su prepušteni sami sebi, suočavanje sa svim problemima i izazovima. Čini mi se da je ostalo bez pomoći onih koji bi mogli u tome svemu da učestvuju.
Što se filma konkretno tiče, ova protekla decenija nije donela našem filmu apsolutno ništa ili bezmalo ništa jer, kao što su hiljade ljudi okusili šta to znači rezon tržišta, ostali bez svojih radnih mesta, tako je i pravo na život, tako je i u našem filmu jedna vrlo beznadežna situacija.
Kada bi se nekad pojavljivao po koji film, po koje ostvarenje nije ni čudo što se isključivo bavio tim najcrnjim ili najdepresivnijim slikama naše svakodnevnice koji stvaraju generalno lošu sliku o Srbiji. Posebno je diskutabilno i u tehničkom odnosno zanatskom smislu tok kvaliteta odnosno nivo kvaliteta. Tako dolazimo praktično do zaključka da je sistemski, da li nemarom, nezainteresovanošću ili nečim drugim, praktično ta kompletna logistika, kada je reč o onome što treba da postoji u proizvodnji filmova na neki način ruinirana. Uništene su velike producentske kuće, studiji, gotovo cela bioskopska mreža. Potpuno je na neki način skrajnuta ta naučna izdavačka delatnost kada je reč o filmskoj teoriji i kritici i proizvodnji.
Kada ovo ističem ne mogu da smetnem s uma neke od konkretnih primera o kojima javnost manje-više zna. Vi ste sigurno sa tim upoznati, "Avala film", 2008. godine bile su neke procene vrednosti do čak nekih 105 miliona evra. To je za one koji malo manje poznaju ovu problematiku, nekada grandiozan studio u vreme SFRJ, kada su nastajali holivudski spektakli. Na žalost, on je potom preobražen u nešto što nema dodirnih tačaka sa nekadašnjim sjajem, čak i pred stečajem.
Ne mogu takođe da smetnem sa uma onu glasnu iskazanu želju ili misao doskorašnjeg predsednika odbora "Beograd filma", kako će beogradske bioskope koji su odavno mrtvi samo sahraniti, što je u prevodu značilo da onih 17 hiljada kvadratnih metra bioskopa, poslovnog prostora u najskupljem delu Beograda, kupljenih za nešto više od devet miliona evra na šest godišnjih rata nekakvim tajkunima, biznismenima za mnogo veći iznos, duplo veći iznos i pri tom se odreknemo nekakvih kultnih beogradskih bioskopa kao što su "Jadran", "Partizan", "Kozara", "Voždovac" i "Slavica".
Pogotovo je problem vremena u kome živimo, vraćam se opet na "Avala film", sama lokacija, površina zemljiša koja postoji i one neizbežne aspiracije građevinaca da tu niknu nekakvi ekskluzivni stanovi, vile ili ko zna šta već.
Ako bismo podvukli crtu, teško da bismo mogli da zaključimo da danas postoji srpski film. Mislim da je približnija i realnija konstatacija da danas samo gledamo nekakve imitacije ili šeme tih zapadnih filmova koji su možda čak i neprimereni u ovim našim uslovima. To svi znaju, ali nikako da se prekine sa njihovim finansiranjem.
Možda najbolji pokazatelj u kakvom stanju je srpski dokumentarni film ilustruje i činjenica da još 1999. godine, punih 12 godina, do dan danas ni jedan nije učestvovao u zvaničnoj selekciji na najvećem festivalu Svetskog prvenstva u dokumentarnom filmu u Overhauzenu u Nemačkoj.
Prikladno je reći da je ovdašnja Akademija za filmsku umetnost i nauku dodelila svoju poslednju prizmu odnosno naš oskar 1999. godine i to inspirisana bombardovanje naše zemlje protagonistima političke satire "Ratom protiv istine". Problem je što nisu uništeni samo bioskopi, već video produkcija i distribucija. Sada, na kraju ove decenije, izuzev na mestima gde pirati mogu da diluju svoje DVX, nova filmska izdanja jednostavno ne možemo da pronađemo. Distributeri su u agoniji. Već duže vremena se bave nekim drugim stvarima, uterivanjem dugova, zatvaranjem svojih firmi, a ne onim što bi trebalo da im bude prioritet.
Još je neverovatnija činjenica da u takvim okolnostima potpuno nezainteresovano, bez ikakve reakcije nastupaju i domaće televizijske stanice, uključujući i javni servis evropske Srbije, RTS, koji je simbolično učestvovao u nekim finansijskim konstrukcijama nekih naših filmova jer, i to smo svi svedoci, na njihovom repertoaru su domaći filmovi, pogotovo novije proizvodnje, zaista pravi raritet.
Srpska radikalna stranka ocenjuje da su nedorečenost, nedoslednost i, hajde da to nazovemo pravilom puna slučajnih rupa, koja karakterišu rešenja iz brojnih i drugih oblasti, da se pojavljuju i u ovom predlogu zakona. Kada skupštinska većina bude usvojila, ne sumnjam da će to tako biti, ovaj zakon o kinematografiji, ono što se da izvući kao zaključak je da će nekakva nezavisnost tog srpskog filma, koja je inače bila ugrožena u priličnoj meri, biti sada dovedena do nekih krajnjih granica, a da će budžetska sredstva, ovolika ili onolika, u zavisnosti od procene šta znači malo ili puno para, i dalje biti usmeravana samo onim projektima koji su saglasni sa nekom istorijom i okolnostima koje su pratile ovu proteklu deceniju.
Konkretno, prema predlogu zakona Filmski centar Srbije, dakle, bi sredstva koja iznose nekih 0,1% od ukupnog državnog budžeta dodeljivao preko dva konkursa godišnje. Nezavisno od tih konkursa i Ministarstvo kulture bi imalo pravo da četvrtinu predviđenih sredstava dodeli projektima koji nisu prošli na konkursima, ali samo ukoliko imaju određeni društveni ili državni značaj.
Prevedeno na narodski rečnik, dakle, na finansijsku pomoć države će moći da računaju oni stvaraoci koji zadovolje kriterijume upravnog odbora Filmskog centra Srbije ili oni za koje vlast proceni da će koristiti celoj zemlji. Dakle, svi oni drugi koji nisu baš na pozitivnim frekvencijama sa Filmskim centrom ili Ministarstvom kulture očigledno će morati da obezbeđuju finansije za svoje projekte nekim drugim putem. Biće prinuđeni da učestvuju u toj surovoj tržišnoj utakmici. Ako uspeju da ubede nekog finansijera biće dobro, ako ne uspeju ubede, naravno da će taj film doneti zaradu onda neće uspeti u svemu tome.
Dakle, to je taj surovi kapitalizam, tržišna utakmica za koju je interesantno, recimo, i da stranka kojoj pripada i ministar kulture, koja se inače punu deceniju zalagala za likvidiranje onoga što nema prođe na tržištu, sada odjedanput malo nelogično zagovara, hajde da kažem, državnu brigu za neke određene grupe umetnika. I te određene grupe umetnika su ni manje ni više nego oni koji u poslednjih deset godina, vraćam se na početak priče, praktično da nisu proizveli nijedno tržišno isplativo kulturno toliko značajno delo da obeleži period koji je za nama.
Šta je možda problem u ovoj priči? Problem je taj što, hajde da ih tako nazovem, savremeni srpski stvaraoci, filmski stvaraoci, očigledno nisu poreklom iz Holivuda, niti iz čuvenog londonskog Pajnvud studia, nego su rasli i stasavali u periodu pre svega i one SFRJ i onoga što je postojalo posle svega toga usledilo.
To što se danas u Srbiji smanje manje filmova, nego što je, recimo, bio slučaj u Titovoj Jugoslaviji ne znači da mi sada nemamo dovoljno filmskih stvaralaca koji imaju tu jednu relaciju sa režimom na način kao što je to bilo i u onim nekim pređašnjim vremenima, dakle, oni koji su spremni da bezpogovorno na neki način utkaju političke ideje kroz ono što se predstavlja publici u vidu filmskog ostvarenja.
Problem je taj što su isti ljudi uspevali sve vreme do sada da i od države i od društva, od nas građana, poreskih obveznika dođu do zadovoljenja svojih interesa, svojih potreba, dođu do novca, a ovakav predlog zakona, ako ništa drugo, bi u najboljoj meri uspeo da u potpunosti legalizuje sve ono o čemu sam do sada govorio, odnosno sinonim za one koji su jako dobro poznati javnosti, počev od Markovića, Paskaljevića, pa nadalje.
Iz svega ovoga proizilazi jedna neverovatna, ali očigledna činjenica sa kojom bi verovatno trebalo da se suočimo, a to je da praktično ne postoji nešto što se zove nezavisni film. Ono što je simptomatično jeste da je isti za volju u sličnoj poziciji je i evropski film, koji je takođe prepušten na milost i nemilost grupaciji, navodno, buntovnik stvaralaca, koji prave sve negledljivije, besmislenije, a sve skuplje filmove. Međutim, za razliku od srpske javnosti, u evropskim zemljama se sve češće čuju kritike na račun takvog stanja.
U Srbiji, vidite i po zainteresovanosti poslanika, očigledno da vlada jedna ravnodušnost, iako je valjda svima jasno da se i ovde radi o novcu građana Srbije, koji će po ko zna koji put, po našem mišljenju, biti iskorišćen protiv interesa tih samih građana.
Umesto da bude makar jednim delom sve to usmereno na tržišnu utakmicu, na ukus publike, očigledno da će naše filmsko stvaralaštvo i u buduće biti ostavljeno na milost i nemilost proevropskim strukturama.
Neću sada podsećati na to koliko je ozbiljno stanje u kojem se nalazi srpska kinematografija, podsećanjem na učešće direktno ili indirektno poslanika kulture u nekim dešavanjima koji su obeležili prethodan period, ali je jasno da je problem u tome što, čini mi se da jedan stav koji bi trebalo da bude protivan državi, odnosno antisrpski stav koji, čini se da ima prilično dobru podlogu u našoj savremenoj kulturi. Pa se onda iznenađujemo zašto, recimo, Anđelina Džoli reši da snimi film o ratu u Bosni u kojem su Srbi prikazani kao monstrumi ili što Holivud malo, malo pa izbacuje na tržište filmove sa Srbima kao priličnim negativcima ili možda ima nečeg neobičnog u tome ako imamo u vidu činjenicu da se i u Srbiji snimaju neki filmovi poput "Turneja", "Četvrtog čoveka", "Sv. Georgije ubiva aždahu".
Pomenuo sam "Turneju" Gorana Markovića, koju je država Srbija prosledila Američkoj akademiji za film kao našeg kandidata za oskara, a ono što je nedopustivo jeste da se u tom istom filmu pripadnici srpskog naroda prikazuju kao vinovnici svakog mogućeg zlodela proisteklog iz raspada SFRJ.
"Četvrti čovek" koji govori o srpskim ratnim zločincima itd. ili ono što je možda najbrutalnije a to je "Sv. Georgije ubiva aždahu", možda i najskuplji srpski film do sada, gde se udara na ona srpska ratna iskustva koja su do tada bila izuzeta od nekakvog blaćenja, a to je vreme Prvog svetskog rata, dokazujući da su Srbi uzrok svih problema sami sebi.
Onda je i tužna istina da tokom protekle decenije u Srbiji nije snimljen ni jedan igrani film koji bi na uverljiv, istinit, nastrašćen način prikazivao probleme sa kojima se suočava srpski narod i ovde i sa kojim se suočavao i u Hrvatskoj i u Bosni i na Kosmetu, ali smo zato poslali u svet neka ostvarenja koja predstavljaju srpski narod u jednom izuzetno, izuzetno negativnom kontekstu.
Taj problem istorije kinematografije je jedan od osnovnih problema, jer film nije počeo sa "Slavicom", prvi srpski film je bio "Karađorđe", šesta filmska projekcija na svetu, prva u Srbiji i na Balkanu, održanoj još 1896. godine. Ni dan danas, i to je isto podatak koji svakako mora da upozori, jeste to što nemamo filmove o velikim delima srpske literature. Jedan od primera je Andrićeva "Na Drini ćuprija".
Problem je taj što se danas u bioskop ide u okviru šoping molova i uglavnom da bi se deca ostavljala da gledaju crtane filmove, iako je prvi stalni bioskop u Srbiji, u Somboru otvoren još 1906. godine, da je u Beogradu 1912. godine radilo 13 bioskopa, iako je tada u prestonici živelo tek nešto više od 100 hiljada stanovnika, a u Vojvodini je tokom Prvog svetskog rata otvoreno 10 bioskopa, zuz 20 već postojećih.
Gde smo danas i šta danas imamo? Ako se pri tom doda i činjenica da je 1999. godine, valjda kao legitiman cilj, NATO avijacija bombardovala deo Jugoslovenske kinoteke u kojoj se nalazilo 90 hiljada kutija sa kolor negativima, jasno je zašto se nalazimo u ovakvoj situaciji.
Da zaključim, očito da nam preostaje da sačekamo da se neko od mladih, obrazovanih, talentovanih stvaralaca konačno na jedan pravi i kvalitetan i odvažan način pozabavi pravim temama koje su, slučajno ili namerno, u proteklom periodu ostale netaknute. Uz ovakav zakon o kinematografiji, mislim da to baš i neće biti izvodljivo, pogotovo imajući u vidu i muke domaćih neprivilegovanih filmskih stvaralaca, malog broja bioskopa, piratskih kopija, loše ekonomske situacije gledalaca. Pitanje je zaista šta možemo da očekujemo u ovoj sferi života?
Na kraju, citiraću Mešu Selimovića – "Ni jedno zlo neće postati dobro samo zato što će ga prihvatiti većina". Plašim se da je to slučaj i sa ovakvim zakonom o kinematografiji, a očigledno da nas bolji život može očekivati samo u nekom repriznom terminu. Zahvaljujem se.

Pre nego što dam reč ministru, samo da obavestim Narodnu skupštinu da je narodna poslanica Zlata Đerić, ovlašćena predstavnica poslaničke grupe Nova Srbija.
Reč ima ministar Predrag Marković.

Hvala najlepše. Poštovani poslaniče, naravno neću da ulazim u ocene, to je stvar ukusa, ali bih vam se zahvalio na onome što je činjenički proverivo, a na šta ste skrenuli pažnju. Naravno, ja se bavim budućnošću ako je prošlost u pitanju, samo da podsetim na činjenice, Avala film jeste 90-ih godina, to je privredno preduzeće, to nije u nadležnosti Ministarstva kulture, tako da pretpostavljam da čitav niz tih stvari, ne znam 90-ih godina zašto je kome to prodato kom preduzeću, stvarno ne znam. Ali, između ostalog, da se takve stvari ne bi dešavale, ovde se jasno definiše šta je oblast kulture. Pokušaj da se jasno definiše da se zaštiti i zahvaljujem što ste skrenuli pažnju na to, kao što imamo zadovoljstvo uvek na kraju filma da pročitamo špicu, pa onda šta god mi mislili ko je to finansirao, lepo piše ko je finansirao. Tako isto, i u izveštajima koje vi dobijate ili ono što Skupština radi, stižu izveštaji.
Zadovoljstvo mi je da podsetim, imamo lepu vest, za one koji nisu pročitali, kao što mnogi ne čitaju špicu, nego ustanu i odu, mnogi nisu pročitali da je Nacionalni savet, hvala Bogu, izabran i on funkcioniše. Ne brinite, Nacionalni fond gde se čuva je najveći. Imali smo sreće, lepo je da ste podsetili, kao država, da te bombe nisu uništili ništa u depou. Ali, tamo nije bio depo. Srećom smo, sada izgradili i sačuvali, pa ne trebamo više da se uzdamo u sreću, kada ma koja vrsta nepogode dođe ili nečeg ružnog istorijskog, sada to adekvatno čuvamo.
Shvatam, isto tako, šta se dogodilo u bioskopima, što tehnološki, što privredno. Po svemu, ono što je meni bitno, zadovoljstvo da vam kažem pre nego što stigne izveštaj, a stići će u Skupštinu, Ministarstvo kulture je sufinansiralo i u narednoj će godini. Sada je sufinansiralo 10, opremanje 10 bioskopa. Inače, to je ono što je u Srbiji uobičajeno, nekada imamo više sreće nego pameti, sve ružno što se desilo, desilo se jednim delom tehnološki, a jednim delom iz drugih razloga. Inače, morali bismo kao i sve ozbiljne zemlje da potpuno promenimo tehniku, jer će filmovi drugačije da se prikazuju. Sada je to "HD" tehnika i nije moguće. Srećom uspeli smo 10, a u narednoj godini još 10, korak po korak. Važno je da tu imamo partnere, a partneri su lokalne samouprave, institucije kulture, oni koji su najviše zainteresovani. Pretpostavljam, da ćete svi zajedno podržati i ubuduće da se sredstva troše na taj način.
Kada je u pitanju 100 godina filma, upravo je moje zadovoljstvo što sada kada je 100 godina prvog srpskog filma, možemo to da uradimo. Pri tome, sada se vraćam na ono od malopre, imaćete u ovom izveštaju i podatak o Nacionalnom fondu. Srećom on postoji, ali ne kao nacionalan, nego sam bio u mogućnosti, zahvaljujući ovako bogatim fondom koji je Srpska kinoteka koja se zove Jugoslovenska kinoteka, jer mi se istorije ne stidimo, nego naprotiv, zovemo stvari onako kako su se zvale. Ako imaju dužu istoriju, zovemo je po onom imenu kako su i nastale.
Dakle, unutra smo bili u mogućnosti da pronađemo film i lično sam ga uručio generalnom sekretaru UNESKO, gospođi Bokovoj, i taj film je za tri godine pomerio Bugare. Bugari su slavili 100 godina bugarskog filma. Imali su podatak da je prvi film snimljen 1911. godine. Prvi film u Sofiji je snimljen 1908. godine, Patek ga je snimio. Mi smo mogli da ga poklonimo i da na taj način Srbija pomeri početak istorije bugarskog filma. Možete mislite kako tek čuvamo, hvala Bogu, naše i iz celog regiona bogatstvo.
Ovaj zakon je zbog toga i pomogao sam oko jednog amandmana, da se ono što je definisano u Zakonu o kulturnim dobrima a tiče se kinoteke, ovde dodatno vrati i da se ubaci još nekoliko tehnoloških novih činjenica da bismo nastavili ovo da radimo i da bismo onda mogli, da uz tehnologiju koju stvaramo i ulagali smo ove godine, omogućimo, a nije bilo moguće samo sačuvati film "Karađorđe", bilo je neophodno izvršiti njegovo čišćenje, konverzaciju i digitalizaciju, da bi on mogao biti svima dostupan. Sada je to prezentovano pre mesec dana i kao što vidite, i zadovoljstvo mi je, vi prolazite, pretpostavljam, i vi i mnogi od nas, pored zgrade koja je blizu Ministarstvu kulture. Ponosimo se time. Sada je "Karađorđe" na velikom baneru, upravo sa podatkom da imamo šta konzerviramo. Stvorili smo uslove i to smo stvorili zajedno sa partnerima.
Moram da vam kažem, i u prethodnom periodu, i u svim prethodnim periodima, nemojte misliti da se samo država brinula. Čitajte sada kada ima ove retro filmove, pa ćete videti pozadi da pomaže film, a država samo sufinansira, pa i u ovom zakonu samo sufinansira. Uvek moraju da budu snalažljivi i producenti i filmski stvaraoci. Naravno, to nijedan zakon ne može da reguliše. Čitajte, pa ćete videti čitav niz onih društvenih firmi koje su pomagale. Sada ćete morati, verovatno, da nalazite drugi način. Važno je da ova sredstva za sufinansiranje koja su početna, budu najstabilnija.
Iskreno se nadam da ćemo u tome uspeti. Hvala vam još jednom. Samo da vas podsetim, da možda nije korektno, ali razumem i imam svoje estetske stavove imate ih i vi, ali ih drugi ne dele. Kada sam bio u Moskvi pre mesec dana, Dani srpskog filma su predstavljeni na Arbatu. Ne znam da li neko od vas poznaje Moskvu, a to je u centru. Gospođica Jovanović to zna. Ništa se još nije promenilo. Ljudi su stajali da vide dostignuća srpskog filma, sada iz poslednjih godina. Sala je prepuna. Pozdravljali su na isti način i filmove Paskaljevića, Kusturice, Bajića i film "Montevideo", zaboravio sam kako se reditelj zove. Dakle, za svaki od tih filmova je bilo ogromno interesovanje.
Bilo mi je zadovoljstvo, a vama se zahvaljujem, vi ste u pravu. Jeste da su pojedinci važni kada se dobijaju priznanja. Jeste, vlasnik sam tog projekta koji je dobio za scenario Zlatnu palmu u Kanu sa ovih prostora. Hvala vam, ne moramo to sada da ističemo.

Reč ima narodna poslanica Gorica Mojović.

Hvala, poštovana gospođo predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, već smo 15 dana u drugom veku srpske kinematografije i kao što su moji prethodnici već rekli, obeležili smo 30. novembra prvi vek, odnosno 100 godina od prikazivanja prvog srpskog i balkanskog igranog filma, Život i delo besmrtnog vožda Karađorđa u režiji, takođe, besmrtnog Čiča Ilije Stanojevića.
Ova 2011. godina je, odlukom Ministarstva kulture, proglašena za godinu filma. Zar nema boljeg načina da tu godinu okončamo tako što ćemo konačno i za ovu oblast doneti zakon, Zakon o kinematografiji. Zašto nam je potreban ovaj zakon, rekla bih, jedan od veoma važnih zakona iz oblasti kulture?
Zato što je, kao što smo već čuli, ovaj prethodni star već 20 godina, zato što se u Srbiji, u kulturi i u kinematografiji sve promenilo, samo je zakon ostao isti, takoreći neprimenjiv. Važno nam je zato da donesemo ovaj zakon jer i u ovoj oblasti treba da uspostavimo sistem, pravila, procedure, da izbegnemo haos, improvizaciju, dovijanje, snalaženje. Nekada ni to nije loše, ali ne sistemski. Važno nam je da donesemo ovaj zakon zato što ne treba da budemo među poslednjim u Evropi koji ćemo imati zakon usaglašen sa društvenim, ekonomskim i tehnološkim promenama koje su se desile u svetu. Dugujemo ovaj zakon talentovanim scenaristima, rediteljima, snimateljima, montažerima, glumcima, kompozitorima, svima onima koji rade na srpskom filmu, a dugujemo to i publici koja voli film. Važno je da donesemo ovaj zakon zato što jesmo u oblasti kinematografije i u oblasti filma kao zemlja imali značajne uspehe, značajne rezultate, svetski priznate autore i brojne nagrade koje su ponela njihova dela.
Zato bih ja, kao i svako drugi ko se interesuje, a i ne mora baš da se interesuje za film, želela da, zahvaljujući ovom zakonu, dobijem odgovore na neka pitanja, ako ne i na sva, a najbolje na sva.
Pod jedan, koliko se tokom godine u Srbiji snimi filmova, koliko domaćih, koliko stranih, a koliko producentskih? Pod dva, da li će nam posle Rajfa Fajnsa, koga smo imali prilike da sretnemo i u hodnicima ovog našeg doma, doći, na primer, Brus Vilis, da snimi svoj film "Umri muški" enti deo, ili neki drugi producenti, ili će otići tu negde u blizinu, u Rumuniju, Bugarsku, Mađarsku? Pod tri, kako su raspodeljena sredstva iz budžeta za snimanje filmova, kome su dodeljena, na osnovu kojih kriterijuma i ko je o tome odlučivao? Pod četiri, kojim parama, osim budžetskim, se finansira srpski film? Da li tu ima i nekih stranih fondova, da li ima nekih donacija? Pod pet, gde se u Srbiji, pa i u svetu, prikazuju ti filmove za koje smo kao država dali pare, na kojim to festivalima? Da li su tamo dobili neke nagrade, neka priznanja i, između ostalog, koje su to uopšte filmske nagrade koje mi kao zemlja imamo, kao što je inače poznato da imamo u kulturi dosta nagrada, da li znamo koliko imamo kada je film u pitanju? Šesto pitanje - kada će posle bioskopske premijere moći taj film da se prikaže na televiziji ili da ga kupimo na DVD, ali ne piratskom? Pod sedam, hoće li se u Srbiji, osim u proizvodnju filmova, neki dinar uložiti u obnavljanje bioskopa, njihovu modernizaciju? Pod osam, zna li se koliko gledalaca stvarno, a ne propagandno, ima svaki snimljeni film, koliko je prodata ulaznica, kome ide taj prihod, da li se nešto od tog prihoda vraća u budžet, odnosno onome ko je iz budžeta sufinansirao taj film? Pod devet, da li je u umetnosti, pa i u filmskoj, i to onoj koja je u javnom prikazivanju, baš sve dozvoljeno? Pod deset, ko će i kako da radi sve ove stvari iz oblasti kinematografije?
Evo mojih deset pitanja i sasvim pouzdano vam tvrdim da ćemo odgovore na sva ova pitanja dobiti ukoliko usvojimo zakon o kinematografiji. Znaćemo, naravno, odgovore i na neka druga pitanja. Znaćemo šta su nam ciljevi u ovoj oblasti. Znaćemo da nam je cilj podsticanje i proizvodnja i distribucija filmova, da nam je cilj očuvanje kontinuiteta, slobode i raznovrsnosti filmskog stvaralaštva, sve ono što piše u članu 10. ovog zakona. Znaćemo odgovor koliko je filmova snimljeno, da li su izvezeni, gde su prikazani i sve ovo što sam postavila kroz pitanja, jer je članom 20. predviđeno da filmski centar vodi jedinstvenu evidenciju o celokupnoj kinematografskoj delatnosti. Znaćemo da li će nam doći, odnosno, mislim da ćemo zahvaljujući članu 7. ovog zakona, koji predviđa da se stranom producentu, koji snima na teritoriji Srbije, može do 20% uloženih sredstava vratiti, zahvaljujući tome možemo očekivati i nekog sledećeg Rajfa Fajnsa, možda ponovo baš njega, možda još nekog drugog producenta i da ćemo možda biti malo konkurentniji nego zemlje u okruženju koje imaju iste ovakve stimulacije za strane producente.
Pošto su uvek najvažnija pitanja pitanja para, ovog puta, kada ovaj zakon bude počeo da se primenjuje, znaćemo kako će se ta sredstva deliti. Piše to u članu 17. Deliće se na osnovu javnog konkursa, dva puta godišnje, komisija stručna od pet članova, predlog, odluku, upravni odbor. I znamo, zahvaljujući članu 18, odakle će biti ta sredstva. Žao mi je što je moj kolega Vladan Jeremić sada izašao, mora da ima neku staru verziju zakona, ne, neće biti 0,1% od ukupnog budžeta Republike Srbije. Sredstva za kinematografiju će samo onim elementarnim osnovnim delom biti iz budžeta, ostala sredstva će biti obezbeđena od televizijske pretplate i dela taksi i naknada za emitere i operatore, naravno, i od ostvarivanja nekih usluga na tržištu, donacija itd. Dakle, neće se iz budžeta, pre svega, finansirati film i neće se finansirati, kako smo čuli, podoban film, odnosno filmsko delo, nego ono kako piše u članu 17, koje se ističe originalnošću, autentičnošću, ubedljivošću scenarija itd. Sve lepo to piše u članu 17. u tim kriterijumima.
Odmah da kažem, da ne bude zabune, nema dodatnih nameta za finansiranje kinematografije. Sve ovo što je nabrojano u ovom zakonu su postojeće obaveze iz kojih će se deo izdvajati za film.
Ono što je veoma važno, osim za snimanje filmova, opet na osnovu člana 17, sredstva će se ulagati i u druge oblasti kinematografije, jer će jednom godišnje biti raspisivan konkurs i za te druge oblasti, pa će tako za ta sredstva moći da konkurišu bioskopi, a naročito oni koji budu bar 30% svog repertoara pravili tako da na njemu imaju domaći i evropski film. Konačno ćemo znati koliko karata, koliko gledalaca, jer će svaka karta morati da bude obeležena i onog trenutka kada bude prodata, a to je član 25, biće evidentirana u elektronskom informativnom centru filmskog centra. Dakle, taj filmski centar, ustanova kulture, koju smo tek u pripremi ovog zakona uspostavili kao nacionalnu ustanovu kulture, obavljaće sve stručne poslove upravo za oblast kinematografije.
Postavila sam i pitanje da li je u ovoj oblasti, oblasti filma, kako se to inače kaže – u umetnosti je sve dozvoljeno? Pa i nije. Piše u članu 26. i 27. da se predviđa i zaštita maloletnika i zabrana diskriminacije i zabrana podsticanja nasilja i vređanja ljudskog dostojanstva, ali time će se baviti neki drugi organi, kako je i predviđeno zakonima koji se bave ovom materijom.
Odmah da kažem, nemam iluziju, a pretpostavljam niko, da će ovaj zakon rešiti mnoge probleme nagomilane u oblasti kinematografije. Neće ovaj zakon…
Molim vas, gospođo predsedavajuća, nikoga ne ometam dok govori, da i vi meni obezbedite da me ne ometaju kolege poslanici.
(Predsedavajući: Samo nastavite.)
Dakle, ovaj zakon neće rešiti neke od teških problema u oblasti naše kinematografije, neće nam vratiti privatizovane bioskope, ali zahvaljujući njemu omogućiće, kao što sam već rekla, da se u obnovu i modernizaciju tih bioskopa ulaže. Neće rešiti problem, kako je to rekao i kolega Jeremić, "Avale filma", ali ovaj zakon stvara uslove da se obnovi i unapredi tehnička baza srpske kinematografije.
Ovaj zakon ne bavi se poreskim olakšicama, ali se time bavi i to ću ovog puta zaista da istaknem, zato što i oko toga postoje zabune, postoje drugi zakoni koje mi nedovoljno koristimo. Dakle, Zakon o porezu na dobit pravnih lica, ova skupština je prošle godine usvojila amandman koji omogućava da svako preduzeće od ukupnog prihoda, ako to želi, izdvoji do 3,5% za kulturu, a pravilnikom je to omogućeno i za kinematografiju, da to što daje za kulturu bude obračunato kao rashod i na to ne plati porez. Isti član 15. tog zakona predviđa da takođe svako preduzeće, koje 5% uloži u reklamu, a film najčešće može da se koristi kao reklama za pojedina preduzeća, takođe ulazi u rashod i ne podleže oporezivanju.
Prema tome, mislim da treba da koristimo ne samo ovaj zakon, mi treba da imamo u vidu da sa ovim zakonom u saglasju jeste i Zakon o kulturi i Zakon o donacijama i Zakon o autorskim i srodnim pravima i Zakon o javnom i privatnom partnerstvu, koji smo takođe pre izvesnog vremena u Skupštini doneli, kao i Zakon o zaštiti kulturnih dobara. Zaista nam treba još samo zakon o kinematografiji.
Nadam se da i ovog puta, kao što se to pokazalo i prethodnih puta kada smo na dnevnom redu imali zakone iz oblasti kulture, neće biti politizacije, da ćemo razgovarati na temu, da ćemo govoriti o predmetu zakona i da ćemo svi mi, koji zaista mislimo dobro srpskoj kulturi, ovog puta i srpskoj kinematografiji, u danu za glasanje dati svoj glas za usvajanje ovog zakona. Hvala.

Iskorišćeno je 13 minuta i 30 sekundi od vremena ovlašćene predstavnice poslaničke grupe.
Reč ima ministar Predrag Marković.

Hvala, gospođo Mojović. Vi ste jedan od članova grupe i mnogo ste doprineli, tako da nema razloga dodatno, ali bih želeo, zbog svega ovoga što smo zajednički do sada razgovarali, da skrenem pažnju da je važno da znamo šta piše u drugim zakonima. Hvala vam što ste skrenuli pažnju, jer to omogućava, između ostalog, ako imate sistemska rešenja i ako znate koja su zakonska rešenja, onda je neophodno samo još vršiti nadzor. Onda je moguće, videli ste kako to biva kada su zakoni u pitanju, ide javna rasprava, pa svi stručnjaci rade, svi kojih se to tiče godinama, onda noć uoči svi krenu da čitaju, pa mnogi čitaju sa strahom u očima. Ponekad se ja našalim, ne čitaju špicu, pa ne vide ko je sve finansirao i ko je sve nagrade dobio na kraju filma, jer odemo. Tako i ovde ne čitaju šta se desilo.
Recimo, imamo strah, a to je moja obaveza pošto, kao što znate, u opisu nadležnosti mi je i briga o medijima i stvaranju uslova na osnovu zakonskih pretpostavki da se pomogne i medijima, pa sam negde u prolazu čuo da je neko zabrinut jer misli da će telo, koje ste inače vi formirali, RRA, povećavati fond ili povećavati sredstva, a neće ništa od toga. Ne postoji ni jedan razlog što se ovog zakona tiče, ali ima jedna lepa vest. Kada imate tu uređenu oblast, onda morate da vodite računa kako se novac troši. Između ostalog, ja sam pozvao predsednika Saveta RRA i jednog člana da bih objasnio šta je i rezultat je bio da su me oni obavestili da će ove godine RRA uštedeti, dakle, imati više po zakonima koje ste vi doneli. To onda završava i zdravstvo i socijala i kultura.
Dakle, samo smo obavestili da su običnim preseljenjem u jeftinije prostorije uštedeli 200.000 evra. Ja bih voleo da se još neko ugleda na to. Drugo, nisam siguran da to ne može i dalje da se smanjuje. Samo moramo zajednički na tome da radimo. Kada nešto imate sistemski postavljeno, onda je samo pitanje provere kao to radi. Sada se stiču uslovi ili preduslovi da još neke oblasti sistemski uredimo. Zadovoljstvo je da o tome razgovaramo na ovaj način. Hvala vam.

 Reč ima narodna poslanica Zlata Đerić, ovlašćena predstavnica poslaničke grupe Nova Srbija.