Zahvaljujem što smo razjasnili. Zbilja nisam mogao da odgovorim na nešto što nisam čuo. Na nešto od toga bih svakako odgovorio, ali nešto od toga svakako, molim sve da proverimo tačnost nekih navoda. Naravno da mi je zadovoljstvo da svi oni koji dolaze iz Evrope u međuvremenu propagiraju jedno od osnovnih pravila, a to je čuvanje identiteta, nešto zašta se sve vreme zalažemo kada smo mi to zastupali u Evropi. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Obaveštavam vas da je, saglasno članu 96. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja načelnog pretresa prijavu za reč u pisanom obliku sa redosledom narodnih poslanika podnela poslanička grupa SRS.
Dajem reč narodnom poslaniku gospodinu Dušanu Mariću.

Dame i gospodo narodni poslanici, smatramo da ovaj zakon ne vodi dovoljno računa o zaštiti i očuvanju srpske filmske baštine, pa između ostalog i o zaštiti srpskog identiteta.
Citiraću član 2. Predloga zakona koji govori o delatnostima koje doprinose razvoju kinematografije. Član 2. "Delatnosti koje doprinose razvoju kinematografije jesu obrazovanje i širenje filmske kulture, unapređenje autorskog, teorijskog i praktičnog odnosa prema kinematografiji i popularisanje filmskih i drugih audio-vizuelnih dela koji čine istorije srpske kinematografije".
Po nama, nelogično je da se među ovim delatnostima, među ovim prioritetima ne nalazi i zaštita srpskog filma od fizičkog uništenja i od zaborava.
Ovo posebno čudi ako se ima u vidu činjenica koju je naveo gospodin ministar, kada su u pitanju institucije koje se bave čuvanje filmskog nasleđa, kinoteka spada svakako među najprestižnije svetske institucije.
Druga naša primedba jeste da se predloženim zakonskim rešenjima ni na koji način ne podstiče snimanje filmova sa tematikom iz srpske istorije, o značajnim događajima i ličnostima iz istorije srpskog naroda, ali i o ličnostima iz istorije nacionalnih manjina koje žive na teritoriji Republike Srbije.
Podsećam vas, Englezi, Francuzi, Nemci su prvo okupirali Ameriku. Nakon toga su izvršili genocid u kome su pobili 10 miliona Indijanaca. Posle toga su one koji su preživeli strpali u rezervate, oteli im imovinu koja vredi možda hiljade hiljada milijardi dolara, a onda zaradili još nekoliko hiljada milijardi dolara snimajući i prodajući filmove u kojima veličaju počinjeni zločin. Naravno, u tim filmovima Indijanci su loši momci, dakle, žrtve su loši momci, a crveni mundiri su pozitivne ličnosti.
Dakle, Amerikanci su od zločina koji su počinili, od genocida napravili jedan globalni filsmki i kulturološki brend. Srbi nisu bili u stanju, između ostalog zahvaljujući lošim zakonskim rešenjima, da u proteklih sto godina snime 10 filmova o jednoj herojskoj tragičnoj epopeji srpskog naroda u Prvom svetskom ratu.
Podsećam da imamo gomilu kratkih, dugometražnih igranih filmova o kriminalcima i ubicama sa beogradskih i drugih ulica, o glavnim junacima knjiga "Vidimo se u čitulji" i sličnih, ali zato nemamo ni jedan jedini igrani film o Svetom Savi, jednom od najvećih srpskih prosvetitelja i državnika.
Takođe, imamo desetine naših domaćih filmova u kojima su Srbi predstavljeni kao nasilnici, kao ludaci, ali za 60 godina Srbi nisu uspeli da snime jedan jedini film o logoru "Jasenovac", igrani film u kojem je ubijeno 700.000 ljudi, među njima 40.000 dece.
Takođe, podsećam, a na osnovu toga se može videti stanje u srpskoj filmskoj industriji, pa između ostalog u oblasti zakonske regulative, da mi nemamo ni jedan igrani film o jedinom srpskom književnom delu koje je dobilo Nobelovu nagradu za književnost. Naravno, mislim na roman "Na Drini ćuprija" od Ive Andrića. Nemamo još uvek ni jedan igrani film o biblijskom stradanju srpskog naroda na Kosovu, o stradanju u Hrvatskoj, u BiH, ali zato novac iz budžeta dajemo za snimanje filmova kao što su, mislim da se film zove "Turneja", u kome su srpski vojnici bukvalno predstavljeni kao ludaci i kasapini.
Dakle, mi iz SRS smatramo da zakon o ovoj oblasti mora da ima rešenja koja će podsticati snimanje filmova koji će afirmisati i od zaborava čuvati srpsku kulturnu baštinu, srpsku istoriju, značajne događaje iz istorije srpskog naroda, ali i istorije nacionalnih manjina koje žive na teritoriji Republike Srbije.
Član 7. Ovim članom predviđeno je da se stranim producentima koji svoje filmove snimaju na teritoriji Republike Srbije može isplatiti 20% sredstava, znači jedna petina sredstava koje su potrošili na snimanje i taj novac će se isplaćivati iz budžeta, znači, to je novac građana Republike Srbije.
Mi iz SRS smo protiv ovog rešenja. Podsećam da u filmskom svetu Republika Srbija već važi, ovim novogovorom rečeno, za destinaciju koja je među najjeftinijima u svetu za snimanje visokobudžetskih holivudskih filmova. Strane producente ovde čekaju vrlo jeftine lokacije na kojima snimaju filmove, čekaju vrlo jeftini objekti, vrlo jeftini glumci i još jeftiniji statisti. I samo još treba da im platimo snimanje filmova. Šta to praktično znači? Pokušaću da ilustrujem na jednom primeru.
Recimo, dođe Anđelina Džoli da snima svoj drugi film o Srbima kao navodnim zločincima. Podsećam da je prvi već snimila, to je film "Zemlja krvi i meda" o ratu u BiH, u kojem na najgori mogući način govori o srpskom narodu. Potroši Anđa za pljuvanje o Srbima recimo 50 miliona evra. Onda sretnica zaradi još 500 miliona evra na prodaju tog filma, te pljuvačine, te satanizacije srpskog naroda, a onda joj Republika Srbija iz svog sirotinjkog budžeta, valjda kao nagradu isplati pet ili deset miliona evra.

Gospodine Mariću, vrlo slikovito iznosite neistine, pa vas molim da se vratite na temu dnevnog reda. U pitanju je kinematografija i ni manje ni više.

Gospodine Novakoviću, citiram član 7.

Nema Anđeline Džoli u članu 7. Pažljivo sam ga pročitao.
(Vjerica Radeta, sa mesta: Šta, mi smo sada glupi, a ti pametan?)
Gospođo Radeta, izričem vam prvu opomenu zbog vređanja i dobacivanja. Molim i drugi put. Izvinite.

Citiraću član 7. od reči do reči: "radi podsticanja stranih producenata da u Republici Srbiji proizvode strana kinematografska dela iz člana 6. ovog zakona i koprodukciona dela iz člana 5. ovog zakona", naglašavam, "stranom producentu isplaćuje se iz budžeta Republike Srbije, u skladu sa sredstvima obezbeđenim u budžetu Republike Srbije, do 20% ukupno utrošenih sredstava za snimanje filma na teritoriji Republike Srbije u skladu sa posebnim aktom Vlade". Znači, potpuno u skladu sa ovim što sam rekao, ako je za snimanje filma, stranog filma na teritoriji Republike Srbije potrošeno 50 miliona evra, Republika Srbija po ovom zakonu ima mogućnost da producentu nadoknadi troškove u iznosu od jedan, pet ili 10 miliona evra.
Voleo bih, kada bi predstavnik Vlade, apro po predlaganja ovog člana zakona, mogao navesti jedan jedini film koji govori o Srbima, koji je snimljen na teritoriji Republike Srbije, a da Srbi u tom filmu nisu negativci, tzv. loši momci. Možda bi mi taj jedan jedini primer pomogao da shvatim ovo rešenje iz člana 7, ali takvog filma nema.
Ova lageda u kojoj živimo, između ostalog, je posledica jedne medijske satanizacije, između ostalog i satanizacije srpskog naroda i Republike Srbije kroz filmsku industriju i zaista ne vidim nikakvog opravdanja da sad te koji su nas satanizovali častimo milionima evra, koje moramo od njih uzeti na kredit.
Međutim, da bi ostala zakonska mogućnost da Republika Srbija pomogne snimanje nekog filma koji afirmiše Srbiju u njene građane, ako se neko seti da snimi takav film, mi iz SRS nismo tražili brisanje ovog člana, ali smo podneli sledeći amandman. Citiram – sredstva iz stava 1. ovog člana mogu se isplatiti samo onom stranom producentu čije filmsko delo ne negira ili ne dovodi u pitanje suverenitet i teritorijalni integritet Republike Srbije, ne omalovažava ili vređa nacionalna osećanja, identitet i tradiciju srpskog naroda i nacionalnih manjina koji žive u Srbiji i ne podstiče mržnju na rasnoj, nacionalnoj ili verskoj osnovi.
Prosto, smatramo da mora postojati neko zakonsko ograničenje da se ta stvar uredi. Mora postojati zabrana da se budžetska sredstva, sredstva građana Srbije troše za objavljivanje bilo kakvih autorskih dela u oblasti kulture, pa između ostalog i filmova koji svojim sadržajem osporavaju teritorijalni suverenitet i integritet Republike Srbije, ili podstiču mržnju među njenim građanima.
Član 10. govori o opštem interesu u filmskoj industriji. Sad je ovde nabrojano 12 stavki. Što se nas iz SRS tiče, sve one stoje, sve one su opravdane. Međutim, nedopustivo je da među tim merama i zadacima koje se po ovom članu finansiraju iz budžeta Republike Srbije, nema podsticanja i očuvanja kulturnog identiteta srpskog naroda. To je pod jedan.
Pod dva, nema podsticanja i očuvanja sećanja na istoriju Srbije i srpskog naroda, na tradiciju srpskog naroda, na tradiciju nacionalnih manjina u Srbiji, a posebno na značajne istorijske događaje i istaknute istorijske ličnosti iz srpskog naroda, iz reda drugih naroda i nacionalnih manjina, koji su svojim životnim delom zadužili srpski narod i građane Srbije. Smatramo da to treba da bude jedan od osnovnih prioriteta filmske industrije i uopšte kulture u Republici Srbiji.
Član 17. govori o uslovima konkursa koju Filmski centar Srbije raspisuje dva puta godišnje zbog finansiranja snimanja novih domaćih filmova. Znači, govori se o uslovima, o parametrima koji će se vrednovati prilikom izbora filmova. Tih parametara ima devet, ja ih zbog vremena neću citirati. Međutim, zanimljivo je da ni jedan od uslova ne pominje doprinos, koji scenario filma ili sam film mogu da imaju, u očuvanju kulturnog identiteta srpskog naroda, o čemu je malo pre govorio i ministar, ali i kulturnog identiteta nacionalnih manjina koji žive na teritoriji Republike Srbije.
Takođe, zanimljivo je da opet među kriterijumima na osnovu kojih će Republika Srbija, Ministarstvo za kulturu, Filmski centar dodeljivati sredstva na osnovu kojih će birati filmove, koja će primati sredstva iz budžeta, nema ni reči o doprinosu očuvanja sećanja na istoriju Srbije, na ono što sam rekao, značajne istorijske događaje i na značajne ličnosti iz istorije srpskog naroda i uopšte svih građana Republike Srbije.
Član 24. govori o finansijskoj pomoći koju će bioskopi primati zavisno od repertoara koji se u njima prikazuje. Kaže se sledeće – da će svaki bioskop u kojem, od ukupnog broja prikazanih filmova, manje od 30% čine domaći i evropski filmovi, ti bioskopi će moći računati na budžetska sredstva radi obnove renoviranja bioskopa i radi kupovine nove opreme.
Srpska radikalna stranka se slaže s tim, da novac građana Srbije, između ostalog, treba trošiti na renoviranje i opremanje bioskopa u kojima se prikazuju naši filmovi. Mislimo da ovaj procenat čak treba podići sa 30% na 50%, jer bi to doprinelo razvoju srpskog filma, ali ne postoji ni jedan jedini opravdani razlog da se novac građana Republike Srbije troši na posebno stimulisanje bioskopa koji prikazuju evropske filmove.
Postavljam pitanje - zašto bi se novac građana u Srbiji trošio na finansiranje na podsticanje prikazivanja, recimo, hrvatskih, albanskih ili nemačkih filmova? Zašto se ne bi trošio na podsticanje prikazivanja, recimo, indijskih filmova? Indijska kinematografija je i masovnija i kvalitetnija od ovih koje sam pomenuo.
Pretpostavljam da je Vlada ovu besmislenu odredbu uvrstila u ovaj predlog zakona, u ovoj suludoj kampanji koja je prethodila 9. decembru, u ovom tumaranju po magli, da bi se i u ovoj oblasti funkcionerima iz EU stavilo do znanja, koliko je ova vlast opredeljena za politiku evropskih integracija i njeno pristupanje EU po svaku cenu, pa između ostalog, kroz ovakva zakonska rešenja i kroz pisanje ovakvih zakona za koje očigledno da predstavljaju nastavak resavke škole, odnosno da predstavljaju prepisana zakonska rešenja iz zakonodavstva zemalja članica EU.
Postavljam pitanje i voleo bih da je ministar tu da mi odgovori – čime to Evropa, čime je to evropska kultura zaslužila jedan povlašćeni status, u odnosu na, pomenuo sam kulturu Indije ili Kine? Da li su tu u pitanju desetine filmova, hiljade knjiga ili milioni tekstova koji su u poslednjih 20 godina u Evropi proizvedeni, a u kojima se najcrnji način satanizuje srpski narod?
Skrećem pažnju na jednu notornu činjenicu, da se satanizacija srpskog naroda vodi i kroz filmsku industriju, kroz finansiranje filmova u kojima se Srbi predstavljaju kao totalni negativci. Takođe, skrećem pažnju na činjenicu da se samo u toku jedne godine u BiH i Hrvatskoj, iz fondova koji finansiraju satanizaciju srpskog naroda, snimi najmanje deset takvih filmova.
Sada, po ovome što Vlada predlaže, ako jedan bioskop u Beogradu odluči da mu svaki treći film koji za godinu dana prikaže da govori o Srbima kao zločincima, o srpskom narodu kao genocidnom narodu, taj bioskop će moći računati na finansijsku pomoć Vlade Republike Srbije, pa da se ove laži o srpskom narodu plasiraju u renoviranim bioskopskim salama i sa najmodernijom opremom.
Poslednji član koji ću prokomentarisati je član 26. Ovaj član govori o zaštiti maloletnika i zabrani podsticanja diskriminacije, nasilja i vređanja ljudskog dostojanstva u filmovima koji se prikazuju u našim bioskopima. Citiraću deo člana 26. – javno prikazivanje filmskog dela čija sadržina teško ugrožava fizički, metalni ili moralni razvoj maloletnika, zabranjeno je.
Postavljam samo jedno pitanje - ako se ovo zakonsko rešenje primeni, da li će nam ostati jedan bioskop? Da li će nam ostati jedan bioskop? U našim bioskopima nemamo filmove koji ne obiluju nasiljem.
Na nagovor prijatelja sam nedavno otišao u jedan beogradski bioskop da pogledam jedan izvikani domaći film. Svojevremeno sam čitao mišljenja kritičara o tom filmu i uglavnom su bila pozitivna mišljenja. Zaista sam bio zapanjen brutalnim i masovnim brutalnim scenama kojima obiluje taj film. U tom filmu, glave lete, otprilike, kao maslačak na beogradskoj Košavi.
Proveo sam četiri godine na ratištu, komandovao izviđačko – diverzantskim jedinicama Vojske Republike Srpske. Nažalost, učestvovao u nekim bitkama. Ne, nažalost. Učestvovao sam u nekim bitkama u kojima je, nažalost, bilo mnogo mrtvih. Tvrdim vam da nikad ni u jednoj borbi nisam video ovo što sam video u ovom filmu, da za pet minuta od puščane vatre padne toliko ljudskih glava. Posle tog filma sam se zaista zapitao, ako je taj film na mene ostavio takav utisak, sa kakvim utiskom, sa kakvim osećanjem iz bioskopske dvorane nakon gledanja tog i sličnih filmova, izlaze maloletna deca?
Zašto spominjem konkretno ovaj primer? Pominjem ga iz razloga što sam kasnije proverio i utvrdio činjenicu, da je između ostalog, ovaj film dobio sredstva iz budžeta Republike Srbije.
Na kraju mi iz SRS smatramo da ove zabrane iz člana 26. treba proširiti i zabranom prikazivanja filmova čiji sadržaj, čiji scenario negira teritorijalni suverenitet i integritet Republike Srbije, čiji sadržaj vređa nacionalno dostojanstvo srpskog naroda i nacionalnih manjina koje žive u Srbiji. Srpski narod već 20 godina se praktično nalazi u vanrednom poluratnom stanju. Mi u mnogim oblastima ne možemo da se branimo zato što imamo posla sa mnogo jačim neprijateljem.
Međutim, zaista mi nije jasno zašto se ne branimo tamo gde to možemo, nego stvaramo prostor neprijatelju, što kaže kolega Savić, pomažemo neprijatelju da nas ugrozi i tamo gde se možemo odbraniti. Hvala.

Reč ima gospođica Nataša Jovanović, reklamira povredu Poslovnika.

Hvala, gospodine predsedavajući. Vi ste povredili član 27, član 107, članove 109. i 106. Poslovnika. Ja ću sada u kratkom vremenu da vam obrazložim. Vi ste verovatno toga ili svesni ili niste.
Naime, vi ste zloupotrebili član 27. na funkciji predsedavajućeg, a u vezi člana 106, jer vi ne možete da, Poslovnik kaže – niko osim predsedavajućeg ne može da opominje poslanika ako ne govori o temi dnevnog reda. Kao što ste videli, a primetile su i kolege iz drugih poslaničkih grupa i čitava srpska javnost, koja prati ovo zasedanje, gospodin Marić je i te kako govorio o temi dnevnog reda, o Zakonu o kinematografiji.
Samo mogu da pomislim da ste vi želeli, kao Nikola Novaković, da spasite čast, ugled, lik i delo Anđeline Džoli. Verovatno je to bila vaša namera. Ilustracijom i primerom koje je gospodin Marić dao, a kasnije kada je koleginica Radeta sasvim pristojno reagovalo, rekavši vam, na način koji nije bio ničim uvredljiv, da gospodin Marić i te kako zna šta priča, i postavila je pitanje da li vi znate o čemu pričate, a ne gospodin Marić, vi ste joj izrekli, bez ikakvog razloga, opomenu i rekli ste da je ona nečim vas uvredila ili već šta, a ona je samo reagovala, kao što bi svako reagovao u tom trenutku, i ja bih, nego sam pratila gospodina Marića i gledala članove zakona koje je on apostrofirao.
Znači, vi ste zloupotrebili, gospodine Novakoviću, funkciju predsedavajućeg i član 27. Vi nikako niste imali nikakvog osnova da prekidate kolegu Marića, bila vam je neumesna i protivposlovnička intervencija, jer je jednom ilustracijom i onim što holivudska produkcija radi ovde i na koji način obesmšljava borbu srpskog naroda hteo da pokaže o čemu se radi…

Vreme vam je isteklo.       
Moram da vam odgovorim da upozorenje poslaniku da se drži dnevnog reda i teme dnevnog reda je obaveza predsedavajućeg i da ja to nisam uradio ja bih povredio Poslovnik. Pošto sam to uradio, onda apsolutno tvrdim da Poslovnik trenutno vi zloupotrebljavate tražeći pravo da govorite o povredi Poslovnika, a gospodin Marić je tog momenta pričao o kinematografijama drugih država.
Mi ovde raspravljamo o Zakonu o kinematografiji Republike Srbije i ograničiću se uvek i samo i jedino na zakon koji je trenutno na dnevnom redu. Zahvaljujem.
(Nataša Jovanović, s mesta: Gospodine Novakoviću, vi ste dužni da me pitate da li želim da se Skupština izjasni u danu za glasanje.)
Skupština će se očigledno u danu za glasanje izjasniti.
(Nataša Jovanović, s mesta: Da me pitate!)
Da li želite da se Skupština izjasni u danu za glasanje?
(Nataša Jovanović: Da, želim.)
Skupština će se u danu za glasanje izjasniti o tome. Molim vas sedite i ne remetite dalje red Narodne skupštine.
Reč ima gospodin Marko Milenković.