Hvala.
Reč ima narodni poslanik Arpad Fremond.

Gospodine poptredsedniče Vlade, hvala vam na odgovorima.
Što se tiče prve teme, drago mi je došlo brzo do rešenja ovog problema. To je u interesu razvoja grada i u interesu svih nas. U vezi druge teme, nadam se da ćete pogledati šta je bilo u pitanju. Nadam se da ćete sa bankama naći zajednički jezik, mislim na Ministarstvo poljoprivrede. To je izuzetno važno ako Vlada želi da gradi poverenje između poljoprivrednih proizvođača i sebe. Ono što je najbitnije jeste da ispoštujete ono što ste obećali poljoprivrednim proizvođačima.
Što se tiče vašeg odgovora u vezi dodele poljoprivrednog zemljišta stranim licima, ne mogu se u potpunosti složiti sa ovim da je to dobro rešenje. Znam gospodine potpredsedniče Vlade da je sporazumom predviđen zajednički program i investicija u moderne sisteme za navodnjavanje čime bi bilo pokriveno milion hektara obradivog zemljišta u Srbiji. Sada se navodnjava svega 100 hiljada hektara.
Čuli smo i to da Emirati bi obezbedili finansijska sredstva za modernizaciju postojeće i izgradnju nove kanalske mreže, a Srbija bi ih otplatila kroz višegodišnje garantovane isporuke različitih poljoprivrednih proizvoda, pšenice, kukuruza, mesa. Ovde se slažemo i ne vidim ništa loše u tome. Neka investiraju, neka mi to plaćamo poljoprivrednim proizvodima, ali da im damo poljoprivredno zemljište u zakup, to je izuzetno štetno i nedopustivo, prvenstveno za naše poljoprivredne proizvođače.
Strani državljani po trenutnom stanju ne mogu kod nas da kupe poljoprivredno zemljište do 2017. godine. Odnosno, mogućnost stranih državljana da kupe poljoprivredno zemljište kod nas zavisi od toga da li će Litvanija da ratifikuje naš sporazum o stabilizaciji i pridruživanju EU. Kada oni to ratifikuju, stranci će moći u roku od četiri godine da kupe poljoprivredno zemljište i smatram da to nije dobro.
Vidimo da u okruženju svaka država pokušava da spreči mogućnost da stranci uzmu poljoprivredno zemljište u zakup ili da ga kupe. Želi da vam skrenem pažnju na još jedan problem u vezi posedovanja veličine poljoprivrednog zemljišta. Na primer, u Mađarskoj, po predloženom zakonu o poljoprivrednom zemljištu, predviđeno je da porodično imanje ne sme da ima više od 500 hektara u svom vlasništvu. Privatno lice ne sme da ima više od 300 hektara, dok privredni subjekti ne smeju da imaju više od 1.200 hektara u posedu. Mi dovodimo strance kojima ćemo omogućiti da iznajme 25 hiljada hektara poljoprivrednog zemljišta na štetu svih nas i poljoprivrednih proizvođača. Smatram da je to izuzetno opasno i apelujem na vas, gospodine potpredsedniče Vlade, da to sprečite. Predlažem da što hitnije istražite i to kako su neki biznismeni došli u posed više hiljada hektara po Vojvodini. Treba da menjamo Zakon o poljoprivrednom zemljištu, kroz koji treba da utvrdimo maksimum koji privatno lice sme da ima u svom vlasništvu i treba da učinimo sve da stranci ne dođu do našeg poljoprivrednog zemljišta.

Hvala.
Izvolite, gospodine Vučiću.

Kratko ću. Oprostite i hvala vam na dodatnom pitanju.  Dakle, sve što ste rekli više puta ćemo analizirati. Ovo je samo memorandum o razumevanju. Samo vas molim da ne budete tako isključivi i da još jednom analizirate. Čak sam spreman, predložiću to i gospodinu Kneževiću i Dinkiću, da dođete i zajedno sa nama, kada njihove delegacije u novembru mesecu budu došle u Beograd, da zajedno sa nama prisustvujete i da zajedno razgovaramo.
Moram da priznam da ne vidim nikakvu štetnost, posebno kad imamo toliki procenat zaparložene zemlje, kada dajemo zemlju u zakup po prosečno značajno nižim cenama, kada istovremeno ne izvlačimo korist iz toga ni na koji način. Prihvatam još jedanput. Ne mogu oni da uzmu tu zemlju i da je stave u avion i odnesu. Čak mislim da mi imamo problema sa stranim investicijama zbog Zakona o građevinskom zemljištu, ako me pitate. Šta ćemo onda imati u Narodnoj skupštini ako budemo pokušali da promenimo Zakon o građevinskom zemljištu? Onda će neko da kaže – ako stranac može da bude vlasnik, izgubićemo zemlju.
Prosto, želim da vam kažem da je naš posao da napravimo najbolji mogući investicioni ambijent za ulaganje u ovu zemlju, da smo se u skladu sa tim ponašali, da smo dobili, pošto to na malo drugačiji način funkcioniše u nekim arapskim zemljama, kao što znate nego kod nas, drugačija je kultura, drugačija je civilizacija, i da smo se potrudili zaista da pokažemo šta sve ima naša zemlja i gde, u kojim sve oblastima bismo želeli da privučemo njihov kapital. Dakle, još jednom vas molim, mi ćemo biti slobodni vas da pozovemo, a vi dođite da zajedno sa nama učestvujete i da ukažete na svaki detalj gde budete videli i gde budete pomislili da postoji bilo kakvo kršenje naših državnih interesa, interesa seljaka ili bilo koga drugog. Mislim da je to u najboljem interesu države Srbije, ali spreman sam da i od vas i od svih drugih koji budu imali drugačije mišljenje, da ispravimo prosto. Nećemo praviti ugovor koji bi bio loš za našu zemlju. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Ljubica Milošević.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, poštovani članovi Vlade, pre nego što krenem sa mojim pitanjima, mislim da neću moći da dobijem odgovore na pitanja koja ću postaviti, pa bih zamolila da to bude u roku od osam dana, kako to zakon nalaže.
Moje pitanje biće vezano za jedan važan segment naše ekonimije, a to je stečaj, odnosno stečajni postupak. Zakonom o stečaju u članu 5. promovisano je načelo ekonomičnosti ovog postupka u što kraćem vremenu i sa što manjim troškovima, a u članu 8. da je stečajni postupak hitan, bez prekida i zastoja. Međutim, iako je početkom primene novog Zakona o stečaju iz 2009. godine znatno skraćeno vreme trajanja stečajnog postupka, ipak je i dalje prisutan značajan broj slučajeva, nekoliko stotina njih, gde se ovaj postupak vodi već tri do četiri godine, pa i više, a ima i takvih slučajeva koji se sprovode već decenijama.
U razgovoru sa Zaštitnikom građana Sašom Jankovićem složili smo se da je ovoliko otezanje u pojedinim stečajnim postupcima nedopustivo i da to predstavlja kršenje građanskih prava, a ne treba ni pominjati kakvi su efekti na ekonomske tokove u zemlji. Svesna sam da jedan deo krivice leži i u neažurnosti zagušenja predmetima.
S toga, moje poslaničko pitanje glasi – da li je Ministarstvo finansija i privrede razmatralo efekte efikasnosti sprovođenja i trajanja stečajnih postupaka? Da li su razmatrane mogućnosti da se eventualno izmeni zakonska regulativa radi ubrzanja stečajnog postupka, a posebno da se ubrzaju stečajni postupci koji se vode na osnovu ranijih zakonskih rešenja, odnosno mogućnost da se izmenama Zakona o stečaju vremenski ograniči trajanje stečajnog postupka na određeni vremenski period?
Sledeće pitanje je – koji će biti kriterijumi za opstanak, odnosno likvidaciju firmi u restrukturiranju i koje su najavljene za 2014. godinu? Da li je kriterijum samo ako ima kupce ili ako ima i mogućnost revitalizacije kroz plasman na domaćem i stranom tržištu i ako ima svoje resurse, kao što je "Šamot", fabrika Aranđelovac, svoju sirovinsku bazu, mogućnost plasmana robe u Termoelektrane Srbije i istovremeno uštedu državi za dobijanje podsticajnih sredstava za obnovu finansijske proizvodnje kako bi opstali? Pitanje glasi – zašto se ne objavljuju tenderi za firme u restrukturiranju? Hvala.

Hvala.
Reč ima ministar Dinkić. Izvolite.

Što se tiče stečajnih postupaka, delim mišljenje sa vama. Mi smo nezadovoljni brzinom i efikasnošću kako se ti postupci odvijaju i u planu je izmena regulative u vezi sa tim. Razmišljamo o tome da se zakonski ograniči period stečaja, ali razmišljamo i o tome da ograničimo i da umanjimo naknadu koju stečajni upravnici dobijaju proporcionalno dužini vremena trajanja postupka. Oni koji budu duže radili stečajni postupak, imaće umanjivanje naknade za taj rad. Što duže rade, umanjuje se naknada dok ne bude jednaka nuli.
Dakle, napravićemo formulu da naknada za stečajne upravnike bude upravo proporcionalna brzini njihovog rada u postupcima. Neki postupci verovatno zahtevaju duže vreme, ali ne svi, oni najkomplikovaniji zahtevaju duže vreme. Jedini način da motivišemo upravnike da rade brže jeste da im smanjujemo naknadu sa proticanjem i sa vremenom produžavanja stečajnih postupaka. Dakle, da, planiramo promene u regulativi. Svi predlozi narodnih poslanika, uključujući i vas, biće više nego dobrodošli.
Što se tiče planova oko preduzeća koja su u restrukturiranju, jednostavno, naša Vlada ne može više da bezgranično toleriše činjenicu da ova preduzeća stvaraju ukupan gubitak za privredu Srbije u iznosu od 750 miliona evra svake godine. Gubici se ne ogledaju samo u direktnim subvencijama koje Vlada daje iz budžeta, već pre svega u indirektnim gubicima zbog ne plaćanja nikakvih računa dobavljačima, računa za komunalije. Ukupna procena Svetske banke iznosi da ovi gubici dostižu 750 miliona evra godišnje, a najveći su indirektni gubici.
Zato smo predložili Vladi da u narednim nedeljama usvojimo i do kraja novembra predložimo parlamentu promenu Zakona o privatizaciji, gde bi se period restrukturiranja ograničio do 30. juna 2014. godine. Smatramo da je tih godinu i po dana, nešto malo više, primeren rok gde će se videti, naravno, uz našu pomoć kao Vlade Republike Srbije, koja preduzeća mogu da opstanu na tržištu. Pokušaćemo da pomognemo svakom pojedinačno da nađu odgovarajuće partnere. Ona koja mogu eventualno da uz malu podršku postanu samoodrživa, i to ćemo da uradimo i da napravimo proces restrukturiranja, koji će onda dugove iz prošlosti sanirati i na neki način regulisati. Daću jedan primer, RTV Bor sada je samoodruživ. Do pre neku godinu gomilao je ogromne gubitke. Nisu plaćali račune za struju, nisu plaćali poreze i doprinose. Sada sve to plaćaju, ali ostali su dugovi iz prošlosti. Za takve firme koje mogu biti samoodržive tražićemo način da kroz restrukturiranje ovih dugova trajno rešimo njihov problem i onda će oni biti sami na tržištu i bez pronalaženja strateških partnera.
Za neke druge nije realno da možemo da rešim problem bez pronalaženja strateških partnera. Nećemo uopšte biti robovi krutih metoda u privatizaciji takvih preduzeća. Koristićemo sve raspoložive tehnike, od klasičnih tendera, aukcija, pa do prodaje samo imovine, bez obaveza, uz obavezu preuzimanja zaposlenih, zajednička ulaganja. Dakle, sve moguće modele ćemo koristiti samo da pronađemo odgovarajuće partnere kako bi ti ljudi imali trajno održiv posao i kako bi te firme imale neku perspektivu.
Ako ostanu neke firme, a verovatno će ostati one koje neće moći da budu samoodržive nakon 30. juna 2014. godine, takve firme će ići u stečaj, uz isplatu socijalnog programa za zaposlene koji u njima rade.
Nastojaćemo da idemo redom i da pokušamo da što više pomognemo ovim kompanijama, da im pomognemo da nađu partnere, ali i da kroz smanjenu isplatu subvencija motivišemo njihovo rukovodstvo da se i ono upotrebi. Ne može Vlada Republike Srbije, ma koliku želju imala, da stigne u svih 170 opština u Srbiji da reši svaki problem. Mora i uprava tih preduzeća da učini nešto za svoja preduzeća, za radnike koji tamo rade i da na taj način ovaj proces, nadamo se, uspešno okončamo do 30. juna 2014. godine, od kada se skida trajno pojam restrukturiranja i onda će sva preduzeća u Srbiji biti izložena potpuno istim uslovima, moraće da izmiruju sve obaveze.
To je vrlo ambiciozan plan, međutim, zajedno sa Svetskom bankom imamo nameru da ga sprovedemo odlučno i do kraja.

Reč ima narodni poslanik Ljubica Milošević.

Prvo bih se izvinila gospodinu Dinkiću, nisam primetila da je stigao. Na početku nije bio tu, pa sam zbog toga onu uvodnu rečenicu izgovorila. Izvinjavam se.
Zadovoljna sam odgovorima, međutim, htela bih samo da napomenem jer sam ovde istakla "Šamot" Aranđelovac, Rudnik, Industrija "Šamot" Aranđelovac, koji je nekada bio gigant u celoj Srbiji, poznat i u Jugoslaviji, koji i sada radi, proizvodi i izvozi svoju robu, međutim, ima problema kod nas u Srbiji i ne može nikako da dođe do poslova Termoelektrane Obrenovac, za koje rade druge firme sa lošim kvalitetom.
Tražimo pomoć cele Vlade da pomogne da se Šamot uključi sa svojim proizvodima za Termoelektranu Obrenovac.