Hvala vam.
Jasno je da sama ova izmena ne izaziva previše potrebe za diskusiju u parlamentu. Ona je zaista jednostavna i kada ljudi, koji prate ovaj prenos, čuju sve ove diskusije, prosto se izgube i ne znaju šta je poenta. Vratiću još jednom priču na to kako je i uvodničar, predstavnik Vlade, ministarka Slavica Đukić Dejanović, rekla. Radi se o jednoj vrsti proizvodnog, izvoznog podsticaja za domaću industriju lekova, praktično o izuzimanju jedne takse, koja je do sada bila neophodna. Naravno, takva vrsta podsticaja nije nešto što će posebno zavrediti pažnju, pre svega što se radi o jednoj izuzetno maloj, slabo izraženoj privrednoj grani kod nas, ali sama tema i ideja da se taj podsticaj uvede na ovakav način, izaziva potrebu da se kaže još nekoliko dodatnih rečenica. Nadam se da mi nećete zameriti.
Dakle, kada u nekoj oblasti društvenog života, kao što je slučaj sa zdravstvom, ima toliko nagomilanih problema i sistemskih promašaja, to moram da kažem, onda je ovakva mera, bez obzira da li je nužna ili nesporna, samo nešto što nas podseća da postoji i niz drugih problema iza toga. Podsticaj domaće proizvodnje na ovaj način kada je reč o lekovima je izuzetno važna stvar, ali sa aspekta zdravstva mnogo je važnija snabdevenost domaćeg tržišta lekovima, što nije u neposrednoj vezi sa ovom merom. Nacionalni interes je da tržište bude snabdeveno na zadovoljavajući način. Pored toga i uporedo sa tim, veoma važna stvar je dostupnost lekova građanima pod jednakim uslovima, kao što je važna i dostupnost zdravstvene zaštite pod jednakim uslovima.
Mogu da predstavim zdravstvo ljudima u Srbiji, po onome koliko ja znam, koliko sam se kao pravnik bavio time, da je u pitanju jedna trošna građevina koja je u dobroj meri već urušena. Zato što se nalazi na trošnim temeljima. To je suština svega i svaka mera koja se u zdravstvu primeni i svaka delimična izmena propisa, uključujući i ovu, apsolutno ništa neće značiti u kontekstu ukupnog delovanja na zdravstveni sistem, ukoliko se ne izgrade novi temelji zdravstvenog sistema. Nemoguće je, naravno, lekove proizvedene u zemlji učiniti dostupnim građanima pod jednakim uslovima, ako davaoci usluga u zdravstvu ne deluju u zdravstvenom sistemu pod jednakim uslovima. Pod davaocima uslova ovde možemo shvatiti i one koji proizvode lekove, jer oni su deo sistema zdravstvene zaštite, tu se uključuju i distributeri lekova.
Znači, svaka zdravstvena usluga i svaki lek košta. To moramo da znamo i to uvek neko mora da plati. U uređenim državama se uvek postavlja jednostavno pitanje – ko će da plati uslugu i na koji način? Naravno da je plaća korisnik usluge, građanin, ali razvijene zemlje sa socijalnom i zdravstvenom zaštitom to organizuju, kroz obavezno zdravstveno osiguranje, tako što će korisnici ulagati sredstva u sopstveno zdravstveno osiguranje, koje će im se kasnije na bezbedan način realizovati u slučaju potrebe. Kod nas je taj segment, taj deo sistema razoren. Automatski zbog toga ceo sistem ne može da funkcioniše. Dakle, lekovi i zdravstvene usluge se plaćaju tako što se utvrdi zdravstveno osiguranje u određenom stepenu kod primarne, sekundarne i tercijalne zdravstvene zaštite. Kod nas je problem što to ne funkcioniše.
Potrebno je izvršiti jednu korenitu reformu, tako što će se, s jedne strane, izjednačiti uslovi rada zdravstvenih ustanova u Srbiji. Kako privatne, tako i državne zdravstvene ustanove moraju raditi pod jednim istim sistemom, pod istim sistemom kontrole. Ako znamo da je sadašnji fond na izdisaju i da su mogućnosti fonda, kako je do sada postavljen, sa svim onim atributima koje fond ima, iscrpljene, a ja se bojim da, moramo otvoreno reći, je apsolutno iscrpljen, to onda znači da sve to treba pretemeljiti, da sve treba ponovo uraditi i razmišljati u jednom potpuno drugačijem smeru. Da se u tu reformu uključe ideje ne samo o dopunskom osiguranju, nego da se i obavezno zdravstveno osiguranje, u meri kojoj je zakonom utvrđeno, takođe distribuira i podeli drugim subjektima osiguranja. To je apsolutno moguće i moguće je izgraditi sistem zakonske kontrole koji bi vodio računa o celini sistema, a jednim svojim delom fond bi mogao da preuzme ulogu garantnog fonda.
Ako se to ne uradi, ne napravi jedan zaista ozbiljan korak napred u tom smislu, ništa od parcijalnih rešenja neće popraviti stanje u zdravstvu, ni u proizvodnji lekova, ni u njihovoj distribuciji. Imaćemo i dalje raspolućeni sistem, da imamo nepomireni privatni i državni sektor, imaćemo i dalje lažne dileme da li doktor, lekar koji radi u državnoj ustanovi treba da radi privatno popodne ili ne treba i zbog čega treba ili ne treba, imaćemo dilemu da li pacijent može da koristi recept koji je dobio u privatnoj apoteci da bi nabavio lek koji će mu se refundirati i uopšte da li može recept za taj lek da izda njegov izabrani lekar koji radi u privatnoj praksi. Dakle, te dileme su za ozbiljan svet potpuno lažne, a mi ne možemo godinama tog balasta i tog problema da se oslobodimo.
Dok se ove sistemske smetnje, gospođo ministarka, ne otklone, kakve god prikazali ove parcijalne izmene zakona, iz koje god oblast, ovde je reč o proizvodnji i distribuciji lekovima, on neće imati puni efekat, i dalje će ostati nezadovoljstvo pacijenata, i dalje će ostati profesionalno zadovoljstvo lekara ovakvim sistemom, i dalje ćemo se boriti sa posebnim oblicima korupcije karakteristične za ovakav loše postavljen sistem zdravstva koji mi imamo, nažalost, u Srbiji.
Molim vas da ove argumente uvažite i da ovakvo jedno parcijalno rešenje, koliko god možda bilo opravdano, bude praćeno ozbiljnim sistemskim rešenjima u ovom mandatu Narodne skupštine. Ako se tako nešto desi, to će biti sjajno za građane Srbije i za sve one koji se profesionalno bave medicinom. Hvala.