Imajući u vidu da je Odbor za pravosuđe dao amandman koji je pod izvesnom dozom kritike, sada se javljam kako bi taj amandman zaživeo na način kako je jedino moguće, a to je da ga građani prepoznaju u pravom svetlu. Hajde onda da pođemo od činjenica koje niko ne može da dovede u sumnju, ni pozicija, ni opozicija.
Pre svega, država nema para da pravi nove zatvore, nema para da pravi zatvore koji odgovaraju standardima koji su propisani kao standardi, naročito u zemljama članicama EU. Podsećanja radi, da bi se nešto tako uradilo, potrebno je svakom osuđeniku obezbediti najmanje od osam do 12 metara kvadratih prostora u zatvorskim ustanovama, kako bi se na adekvatan način, shodno pravilima resocijalizacije, izdržavale kazne.
Postavljam pitanje – koji to zatvor u Srbiji ispunjava takve standarde? Nijedan, čak ni zatvori koji su renovirani ne ispunjavaju još uvek sve te standarde. Ovim zakonom sa stanovišta politike omogućava se da se kroz amnestiju zatvori oslobode od izdržavanja za nekih hiljadu i nešto do dve hiljade osuđenika.
Moram da podsetim i poslanike i građane, da isto toliko pravnosnažno osuđenih čeka izdržavanje kazne zatvora. Hajde da upotrebimo logiku, šta to znači da ovaj zakon nije donet, da na ovih 11 i nešto hiljada osuđenih koji izdržavaju kaznu zatvora, odnosno izdržavaju kazne, izvinjavam se, lapsus, pristupi još nekih 2.000 do 3.000, koji čekaju da krenu i započnu sa izdržavanjem kazne zatvora po osnovu pravosnažnih sudskih odluka? Da li je to moguće? Nije. Ko to trpi? Trpi država i trpe građani. To je činjenica koja ne može da se dovede u sumnju.
Sa druge strane, ono što je jako važno istaći da, bez obzira na sve kritike koje su usmerene kako na amandman Odbora za pravosuđe, tako i na sam zakon, pošto je amandman p ostao sastavni deo zakona, možemo da govorimo o tome da, na osnovu onih kritika koje su iznete, svi učinioci krivičnih dela bi bili izuzeti od amnestije. Opozicija sada ovim kritikama ukazuje da bi, faktički, sva krivična dela trebala da uđu u Zakon o amnestiji, što je apsurd i što je nemoguće. Zbog toga je moralo da se pristupi selekciji krivičnih dela, prema stepenu društvene opasnosti i prema zaprećenosti kazne, odnosno krivične sankcije. Na osnovu toga je dobro što je Vlada u amandmanu prepoznala da se zakon poboljšava u svom smislu, odnosno u svom kvalitetu.
Zarad istine i informisanja građana, pročitaću zašto je Odbor za pravosuđe zauzeo stav da tih 10% oslobađanja od izdržavanja kazne jeste opravdano. Lica koja su pravosnažno osuđena za krivično delo – teško ubistvo, teško ubistvo propisano članom 114. Krivičnog zakonika, po ranijem Krivičnom zakonu, krivično delu ubistva iz člana 47, kao krivična dela – teški slučajevi razbojničke građe i razbojništva, koja su bila vršena na monstruozan način, koja su izazivala zgražavanje građana, s obzirom na način izvršenja radnje krivičnih dela, sada su ovim amandmanom rigidno ili restriktivno tretirana, tako da ti učinioci imaju pravo na samo 10% oslobođenja od izvršenja krivične sankcije.
Nije dobro pominjati imena ni Andrije Draškovića, ni Sretena Jocića, ni bilo koga drugog, jer se zakon ne prilagođava imenu i prezimenu, ne prilagođava se ličnostima, nego se prilagođava jednoj situaciji, jednoj krivično-pravnoj situaciji, na koju se moralo i mora reagovati. Uostalom, zašto bi i Sreten Jocić i Andrija Drašković bili u inferiornom položaju u odnosu na zakon? Zašto bi bili diskriminisani? Imaju svoje ustavno pravo na primenu načela zabrane diskriminacije, odnosno jednakosti pred zakonom.
Na kraju, ono što je bitno da se istakne i zaista više nema potrebe izlagati, nije se ni u kom slučaju moglo postupiti selekciji krivičnih dela, da prevashodno po volji javnog mnjenja, pojedinaca, grupa ili bilo koga drugog, pristupimo analizi krivičnih dela, koja krivična dela treba da budu obuhvaćena amnestijom a koja ne. Nesumnjivo je da najteža krivična dela moraju da budu svedena na jedan jako restriktivan pristup, što je i ovim zakonom učinjeno. Zbog toga, upravo i amandman Odbora za pravosuđe i sam zakon opravdavaju svoju svrhu i način svog donošenja. Zahvaljujem se.
