Iako je, suštinski, rasprava vezana za ovaj amandman, uveliko je iscrpljena u okviru amandmana na član 1. Ovde se možda stiču bolji uslovi za ilustraciju teze da je zapravo reč o iskonstruisanom problemu o zabadanju trna u zdravu nogu, jer pogledajte koja je intencija u argumentaciji predlagača – da se iz ukupnog obima budžetskih sredstava pokrajinske autonomije, opciguju ona sredstva koja se imaju trošiti za poverene poslove u nadležnosti države, pa gde to ima?
Svaka lokalna samouprava u Srbiji, takođe dobija transferna sredstva od Republike za obavljanje onih poslova koji čine pravo građana, koje im garantuje država, naravno, jer je tako jeftinije, ekonomičnije. Neće država na celoj svojoj teritoriji osnivati organe institucije, već će nižim nivoima vlasti poveravati sprovođenje takvih poslova i za to obezbeđivati sredstva.
Logika kojom bi smo takva sredstva, koja nisu u onom suštinskom, neformalno smislu, potpuno autonomna, jer im ne možemo proizvoljno odrediti namenu, proglase neadekvatnim, pazite šta bi to onda značilo za Republiku Srbiju. Ne znam trenutno za ovaj budžet koji je proračun, jednom smo to radili za prošlu ili pretprošlu godinu, 84% sredstava u budžetu Republike Srbije odlazi za zakonske obaveze i zakonom garantovana prava građana i pravnih lica.
Onih petnaestak posto, to je prostor u budžetu Republike Srbije za kreativnu politiku Vlade. Pa naravno da budžeti i lokalnih samouprava, pa prirodno i pokrajinske autonomije, podrazumevaju jedan deo o kojem s ne može proizvoljno, svaki put iznova rasuđivati, već predstavljaju obavezu vršenja, jedne zakonom već ustanovljene funkcije. Mislim da je takva argumentacija, baš kao što biste vi malopre po pitanju reklamiranja povrede Poslovnika rekli svima, očigledno nevalidna, ali da se baš želi konstruisati argument da bi se opravdala teza, kako je ustavna norma prekršena.
Ako sam nešto pomogao u razumevanju, zadovoljstvo je moje.