Hvala.
Reč ima ministar Dinkić.

Nije taj amandman u interesu svih, nego je u interesu onih preduzeća koja žele da prevare svoje dužnike. Ozbiljni privrednici već dve godine na sav glas u javnosti i na skupovima su insistirali da se uvedu ograničenja plaćanja. To smo učinili. Ono što su ozbiljni privrednici tražili od prethodne Vlade, nova Vlada je uradila. Ne želimo zakon koji će biti šećerna vodica, nego ako već ograničavamo da država mora da disciplinuje samu sebe i da postane generator likvidnosti u privredi tako što će plaćati na 45 dana, onda mora da se obaveže i privatni sektor da plaća međusobno na 60 dana.
Ako neko želi da rok bude duži, a ovaj drugi to prihvati, neka plati za bankarsku garanciju, neće plaćati ako plati u roku od 60 dana. Nema troška bankarske garancije, pa neka izračuna šta mu je povoljnije. Ne želimo da ostavimo brojna mala i srednja preduzeća na vetrometini velikih dužnika koji mogu da ih ucenjuju i da im plate posle, ne znam, 200-300 dana.
U Srbiji je prosečan rok plaćanja 135 dana. U zemljama EU je oko 45 dana. Ajde da vidimo, ostavili smo rok od 60 dana za privatni sektor plus mogućnost i dužih rokova, ali onda uz bankarsku garanciju ili avaliranu menicu. Mislimo da je to apsolutno rešenje koje obezbeđuje slobodu ugovaranja. Pri tom smo ubacili ova dva ozbiljna obezbeđenja plaćanja u zakon i time činimo veću sigurnost u pravnom sistemu.
Ponavljam još jednom, svi dobri privrednici su smatrali da je i 60 dana mnogo, da smo trebali da idemo još rigoroznije. Mi smo zbog ovog slabijeg dela privrede napravili ovakvo jedno rešenje, ali neki drugi kompromis nismo spremni da prihvatimo i zato smo odbili vaš amandman.

Gospodine Đidiću, zatvorila sam krug replika, ali možete da koristite vreme poslaničke grupe. Izvolite.

Biću vrlo kratak. Dakle, mislim da se nismo razumeli. Mi apsolutno podržavamo ovo što se radi, ali moramo ostaviti slobodu privrednicima da ugovaraju kako to njima odgovara. Zašto bismo se mi mešali u odnose privrednih subjekata kada i jednom i drugom odgovara da rok plaćanja ne bude 60, nego 90 dana? Ne vidim zašto bismo mi sada uslovili nekog da plati za 60 dana kada njegov poverilac kaže da može da plati za 90 dana. Kada istekne 90 dana, nije sporno da se primene sve zakonske odredbe, jer nije ispoštovan dogovor. Ne vidim tu privredne subjekte da im nešto šteti.
Ono što je važno jeste da ste predvideli sredstva obezbeđenja. Opet kažem, to košta. Mislim da je mnogo bolje da to što će umesto da ode bankama, ode u državnu kasu, jer može da se desi da nema da plati doprinose, jer mora da plati bankarsku garanciju. Ne vidim ni jedan jedini razlog i nema nikakve šećerne vodice. Apsolutno je ovo u duhu ovog zakona. To što neki privrednici traže 60 dana, u redu je, ali neka se dogovore sa svojim dužnikom. Onda neće dati rok od 60 dana, daće kraći ili duži rok. Nemojmo mi da ograničavamo i da nalažemo privrednim subjektima da moraju da plate za 60 dana. Šta ćemo uraditi, ako on zadnji novac da da bi izmirio tu zakonsku obavezu prema poveriocu, a sa druge strane, onda neće imati novac da plati plate radnicima, neće imati novca da plati obaveze prema državi? O tome govorim, da ne teramo ljude da rade nešto što ne moraju da rade, a u interesu je i jedne i druge ugovorne strane.
Dakle, razmislite o tome. Mislim da je ovo zaista dobar amandman i da biste trebali da ga usvojite, jer privredni subjekti ništa ne gube. To je njihov dogovor. Ukoliko ne ispoštuju dogovor, onda se primenjuju sve sankcije koje su navedene u zakonu.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Jovan Palalić.
Da li koristite vreme poslaničke grupe?

Da, koristiću vreme poslaničke grupe.
Samo kratko ću. U Srbiji postoji kultura neplaćanja. To je nešto što dominira u nekom prethodnom periodu. Država mora da nađe celovito rešenje da bi taj problem rešila. Nemoguće je sistemski rešiti stvar bez rešavanja problema u pravosuđu, a pogotovo Zakona o izvršenju i obezbeđenju.
Ne znam da li ste, gospodine ministre, pričali sa kolegom Selakovićem da se ozbiljno preispitaju rešenja u Zakonu o izvršenju i obezbeđenju. Mi moramo tu kulturu preseći i napasti je sa više strana. Jedan od načina je i ovaj. Predložili smo da se ceo taj posao na neki način fazno uvodi u ograničavanju plaćanja. O tome je govorio i naš ovlašćeni predstavnik. Ne može se bez efikasnog pravosuđa i izmena Zakona o izvršenju i obezbeđenju rešiti taj problem. Ako dužnici, koji su najzaštićeniji u ovoj državi godinama, znaju da može poverilac da ih tuži kad god hoće imaju različite mehanizme da kroz postojeći Zakon o izvršenju i obezbeđenju izbegnu plaćanje, izbegnu sudske izvršitelje, privatne izvršitelje, nikakve bojazni nema da nastave sa tom politikom da ne plaćaju nikom ništa, da se zadužuju, da uzimaju robu i da nikom ništa ne plaćaju.
Mislim da je jako bitno da se stvar celovito zaokruži i da bez dobrih rešenja u zakonima iz oblasti pravosuđa, pogotovo Zakona o izvršenju, ovo ne može da se završi.

Hvala.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Srđan Miković.
Vlada i Odbor za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Janko Veselinović.
Vlada i Odbor za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Ivan Jovanović.
Vlada i Odbor za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Nenad Popović.
Vlada i Odbor za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Janko Veselinović.
Vlada i Odbor za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandman, sa ispravkom, podneo je narodni poslanik Ivan Bauer.
Vlada i Odbor za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Da li neko želi reč? (Da.)

Zahvaljujem.
Ako prekoračim vreme, koristiću vreme poslaničke grupe.
Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, cenjene koleginice i kolege narodni poslanici, poslanička grupa SDPS u potpunosti podržava dobru nameru predlagača ovog zakona da reši nagomilane probleme nelikvidnosti u finansijskom sistemu Srbije i da stane na put finansijskoj nedisciplini koja je kod nas prisutna. Međutim, imamo i određene sugestije koje smo pretočili u ovaj amandman koji smo podneli, a za koji smatramo da bi poboljšao Predlog ovog zakona, konkretno član 3. na koji smo podneli amandman.
Dovoljno je da pođemo od premise koju predlagač u obrazloženju razloga za donošenje ovog zakona daje, a u kojoj se kaže da kada se ovaj zakon pisao da se pošlo od Direktive 2011/7 koju je usvojio Evropski parlament, a potom i Evropska komisija. SDPS pozdravlja harmonizaciju zakona Republike Srbije sa zakonskom regulativom u EU. Očekujemo da u toj harmonizaciji bude u potpunosti dosledan.
Naime, bez obzira na to što je predlagač zakona u jednom delu preuzeo osnovnu ideju Direktive 2011/7 EU, a vezano za ograničavanje rokova plaćanja, on je nije u potpunosti primenio. Iz tog razloga SDPS je bila prinuđena da reaguje i to iz nekoliko razloga. Pošto ne mogu da pođem od toga da će biti usvojen amandman koji je podneo Odbor za finansije, prvo ću diskutovati o ovom predloženom rešenju zakona, a potom ću reći zbog čega se protivimo predloženom amandmanu Odbora za finansije.
Što se tiče predloženog rešenja koje imamo u zakonu u ovom trenutku kao predlog, ono što mi vidimo kao problem sa ovim predlogom jeste da se Direktiva 2011/7 Evropske komisije nedosledno primenjuje, što može imati negativne posledice po nas. Prva je da može Evropska komisija da reaguje negativno na naš predlog koji nije u potpunosti harmonizovan sa zakonskom regulativom EU, a to onda opet kao sledeću posledicu može imati da nakon šest meseci, godinu dana ili dve godine budemo prinuđeni da pišemo izmene i dopune ovog zakona, jer pretpostavljam da u našem procesu pristupanja EU imamo nameru da u potpunosti harmonizujemo naše zakonodavstvo sa zakonodavstvom EU.
Dalji problemi koji su mogući i koji bi mogli biti otklonjeni, ukoliko bude usvojen amandman Odbora za finansije, su ti što je prvobitni predlog moguće u suprotnosti sa Ustavom, s obzirom da član 3. ovog zakona, koji je predmet ove diskusije, Ustavni sud Srbije može teoretski da proglasi neustavnim, jer nisam siguran da je u potpunosti u saglasju sa članom 82. Ustava, a moguće je da nije u saglasju i sa članom 84. Ustava.
Dalji problemi koji se mogu javiti jesu potencijalne negativne posledice po spoljno-trgovinski bilans države i razvoj preduzetništva u Srbiji, ali o ovome neću sada mnogo diskutovati, jer pretpostavljam da će biti usvojen amandman koji je predložio Odbor za finansije, pa će time biti otklonjeni problemi koji su vezani za ovu tačku o kojoj sam sada govorio.
Što se tiče amandmana koji je podnela Socijaldemokratska partija Srbije, hteo bih da kažem samo nekoliko reči zbog čega smo podneli ovaj amandman i zbog čega mislimo da je ovaj amandman bolji kao rešenje od rešenja koje je predložila Vlada, odnosno predlagač ovog zakona.
Ono što se u našem amandmanu čini jeste da se u potpunosti i dosledno primenjuje Direktiva 2011/7, odnosno njen član 3. stav 5, u kome se upravo govori o ograničavanju rokova plaćanja. Podsetiću vas da je ova direktiva inače doneta 16. februara 2011. godine, a počinje da se primenjuje u svim zemljama članicama EU, odnosno sve članice EU su u obavezi da do 16. marta 2013. godine u potpunosti harmonizuju svoje zakonodavstvo sa ovom direktivom.
S obzirom da mi imamo nameru da se pridružimo EU, u jednom trenutku ćemo i mi morati u potpunosti da primenjujemo ovu direktivu, odnosno član 3. stav 5, iz koga je, da budem potpuno iskren, prepisan naš amandman, odnosno prepisan je jer postoji potreba da se u potpunosti harmonizuje naše zakonodavstvo sa zakonodavstvom EU.
Druga stvar koja je vrlo važna, a koju ovaj naš amandman, mi smatramo, obezbeđuje, jeste da daje potpunu slobodu ugovaranja svim učesnicima na tržištu, odnosno da se zalaže za slobodno tržište. To je ono što sam govorio kada sam govorio o eventualnom problemu koji bi mogao Ustavni sud da prepozna u članu 3, u onom prvobitnom Predlogu zakona koji smo dobili.
Sledeće što je vrlo važno, a što jeste suština Direktive 2011/7 Evropske komisije, jeste da je ona u stvari doneta da bi se zaštitio preduzetnički sektor u EU. Koliko znam, i mi se stalno zalažemo za zaštitu preduzetničkog sektora, odnosno sektora malih i srednjih preduzeća, odnosno, da kažemo, u ovim razgovorima koji postoje, pregovorima i, na kraju krajeva, nekim kupoprodajnim odnosima između manjih i većih, sektor malih i srednjih preduzeća, odnosno preduzetništva, jeste slabija strana. Dakle, ideja direktive je bila da se zaštiti slabija strana. Naš amandman, čini mi se, bolje štiti slabiju stranu od ovog predloga koji je dao predlagač.
Što se tiče amandmana Odbora, koji pretpostavljam da će biti usvojen, pa ću govoriti samo u nekoliko reči o njemu, da ne bih posle morao da se javljam za reč, jer pretpostavljam da će ministar Dinkić replicirati, reći ću samo zašto mislimo da čak ni tim amandmanom ne otklanjamo sve probleme koji postoje u članu 3. Predloga zakona. Dakle, i dalje u ovom amandmanu imamo nedoslednu primenu Direktive 2011/7, jer i dalje se ne koristi onaj drugi deo tog člana, stav 5, u kome se kaže da se može produžiti rok plaćanja i preko 60 dana, pod uslovom da se zaštite prava slabijeg. Toga u ovom predlogu amandmana koji je podneo Odbor nema.
Druga stvar koja je vrlo važna, a to je već pomenuo kolega Đidić, jeste da bankarske garancije i avalirane menice imaju svoju cenu. Prema informacijama koje sam dobio od bankara, cena bankarskih garancija i avaliranih menica je 0,3% i to se obračunava kvartalno. Neko to mora da plati, tu cenu od 0,3%. Najlogičnije rešenje jeste da će oni veliki to prevaliti na slabije, a ti slabiji se zovu ili potrošači, što će reći da će se cene povećati, što će reći – pritisak na inflaciju, koja je ionako zahuktala ili će prevaliti na druge slabije, a to su preduzetnici, odnosno sektor malih i srednjih preduzeća, što je ponovo nešto što pokušavamo da sprečimo ovim zakonom, odnosno što pokušava da spreči Direktiva.
U krajnjem slučaju, možda će ovaj teret na sebe preuzeti veliki trgovci, što je takođe problem, jer prema informacijama koje sam od njih dobio, oni trenutno posluju sa relativno malim maržama i za njih tih 0,3% takođe ne može biti beznačajno.
Takođe, ono što smatramo da je vrlo važno, sa ovim ću završiti, da ne bih dužio, jer vidim da sam već prilično odužio i izvinjavam se zbog toga kolegama, ono što je bio problem u novijoj prošlosti nije bilo samo da su se probijali rokovi plaćanja, već smo imali još jedan problem, koji je možda čak bio i ozbiljniji, a to je da se uopšte nije plaćalo. Dakle, nisu preduzetnici imali problem samo sa tim da im neko kasni, nego su imali problem sa tim da neko nije hteo da im plati, a da se oni nisu usuđivali da tog nekog tuže, jer bi time bili izbačeni iz sistema u kome su morali da budu, jer ako ne budu u sistemu, propašće.
Dakle, zato smatramo da je amandman koji smo mi podneli bolji, iz razloga što on uređuje sistem kroz jačanje kontrole, a na to imamo i jedan dodatni predlog, a to je nešto što je usvojeno u Velikoj Britaniji, koja je unapredila ovu Direktivu time što je usvojila Kodeks tzv. promptnog plaćanja, koji su potpisali svi veliki trgovci i kojim su se obavezali da će plaćati na vreme, čime su pokazali svoju društvenu odgovornost i, pod znacima navoda, sakupili određene poene za sebe, a učinili da se preduzetnički sektor oseća sigurnije.
U tom smislu ću citirati Marka Rajsa, državnog sekretara u Vladi Velike Britanije, koji kaže – sigurnost u plaćanju stimuliše investicije i rast. Toliko, zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima ministar Dinkić. Izvolite.

Nismo prihvatili ovaj amandman iz razloga što je, nažalost, situacija u Srbiji u pogledu javašluka u plaćanjima radikalno drugačija nego u zemljama EU, čiju ste vi direktivu citirali. Mi smo, međutim, pisali Evropskoj komisiji i dali joj predlog ovog rešenja i obrazložili. Zašto mi idemo radikalnije od Evropske unije? Zato što je i u Britaniji, o kojoj govorite, moguće da trgovački lanci potpišu kodeks i da se to poštuje. Da li možete u Srbiji da zamislite ideju da sada dobrovoljno trgovinski lanci potpišu kodeks da će nešto plaćati u roku od 60 ili 90 dana? Bez zakona i bez prinude, to se pokazalo u prethodnom periodu da nije bilo moguće.
Razgovarali smo sa trgovinskim lancima, svim velikim u Srbiji, došli smo do toga da bukvalno svim osim jednog su spremni da poštuju ovaj zakon bez problema i mogu da ga poštuju. Ovaj poslednji će poštovati jer će ispasti iz igre ukoliko ne bude poštovao. Oni imaju mogućnost, ako prodaju robu na rate, a većina njih prodaju na rate, da plaćaju u roku od 90 dana. To postoji u ovom zakonu. Dakle, trgovinski lanci nisu uopšte ovde više sporni po bilo kom aspektu.
Da vidimo šta je sa ostalima. Ko je taj koji treba da obezbedi bankarsku garanciju, ako je rok plaćanja između privatnog sektora duži od 60 dana? To je dužnik. Mi ne želimo da štitimo više dužnike, hoćemo da ih nateramo da plaćaju na vreme, da ne bi imali te dodatne troškove bankarske garancije ili izdavanja abolirane menice.
Ima još jedna stvar. U pravu je bio kolega iz DSS kada je rekao da ovaj sam zakon ako bi se primenio u sistemu da se ništa drugo nije promenilo, to bi bilo verovatno osuđeno na neuspeh. Međutim, mi vršimo čitav niz priprema da bi ovaj zakon efektivno mogao da funkcioniše. Prva priprema je bila čišćenje postojećih dugova države i priprema da država krene da plaća u roku od 45 dana.
Druga priprema je uslovna poreska amnestija, o kojoj ćemo diskutovati u amandmanima posle diskusije o ovom zakonu, gde će firme moći, ako plate obavezu za novembar i decembar i ako redovno plaćaju tekuće mesečne obaveze, da im se zamrzne poreski dug nastao do perioda do 31. oktobra i da im se eventualno otpišu kamate kada redovno budu servisirali. Drugim rečima, likvidnost će se povećati i imaće sa čime. Sa jedne strane i država je planirala takav duplo niži deficit i ima sada dovoljno likvidnih sredstava da može redovno sve materijalne troškove da izvršava i razvićemo mehanizme kontrole da se to poštuje. Samim tim, zašto bi onda ostavili da privatni sektor bude iza toga?
Srbiji nije potrebna fina regulativa ovoga. Potrebna je šok terapija. Ovo jeste šok terapija, to su i privrednici rekli na javnoj diskusiji i mi smo je namerno uradili. Mislimo da neka fina regulacija u sistemu potpunog javašluka, nediscipline, haosa, ne donosi rezultat. Ali, naša ideja je bila – hajde, optuživali ste državu opravdano da kasni sa plaćanjem privatnom sektoru. Hajmo sad na crtu, država ide na 45 dana, a zašto vi među sobom ne biste mogli na 60 dana? Dobro, ima i slabijih preduzeća, onda pokri bankarskom garancijom svoj dug ili menicom i svi su time zaštićeni u sistemu.
Upravo zbog toga Evropska komisija nam nije osporila ovaj član. Mi smo pisali, ima već mesec i po dana, sigurno bi dobili neki odgovor drugačiji, a posebno ovim amandmanom skupštinskog odbora, mislim da smo u potpunosti prevazišli problem.
Konačno, šta je problem sa vašim amandmanom, makar što se tiče Ministarstva finansija? Vi ste predložili rešenje koje jeste suštinski prepisano iz Evropske direktive gde kaže – ugovorom između privrednih subjekata ne može se predvideti rok izmirenja novčanih obaveza dužih od 60 dana, osim ukoliko nije na osnovu sporazuma obe strane, drugačije izričito ugovoreno i ako je takav rok duži od 60 dana, onda je ovo ključno – ne predstavlja značajnu štetu za poverioca. Onda se kaže kasnije – ministar nadležan za poslove finansija donosi akt kojim se definiše šta je to značajno, a šta je to poverioca i uređuje i način i postupak nadzora nad sprovođenjem obaveze.
Često me kritikujete zašto mnoge stvari uređujemo da sređujemo podzakonskim aktima. Evo, sad smo sve stavili u zakon, da ministar ne arbitrira, a posebno, a kako mi da kažemo, šta je to značajno i šta je to za poverioca. Toliko je arbitrarno, da prosto ne znam kako bi to sproveli u praksi, kako bi vršili nadzor. Moguće je da je zbog fer pleja koji postoji u EU zbog čega su kašnjenja u plaćanjima nisu duža od 30 do 45 dana, to je tamo moguće. U Srbiji da ministar ili Vlada definiše ove pojmove, to ne znam kako bi to bilo u praksi.
Zato smo odlučili za radikalnu šok terapiju i videćemo kako će to da funkcioniše. Mi ćemo se potruditi da to da maksimalne efekte. U pravu je DSS, kada kaže da je sud bitan elemenat u svemu ovome, odnosno izvršni postupak, ali ovo je jedan veliki test i za državu, ako država to položi, siguran sam da će privatan sektor to morati da sledi.