Hvala.
Reč ima narodni poslanik Jovan Palalić.
Da li koristite vreme poslaničke grupe?

Da, koristiću vreme poslaničke grupe.
Samo kratko ću. U Srbiji postoji kultura neplaćanja. To je nešto što dominira u nekom prethodnom periodu. Država mora da nađe celovito rešenje da bi taj problem rešila. Nemoguće je sistemski rešiti stvar bez rešavanja problema u pravosuđu, a pogotovo Zakona o izvršenju i obezbeđenju.
Ne znam da li ste, gospodine ministre, pričali sa kolegom Selakovićem da se ozbiljno preispitaju rešenja u Zakonu o izvršenju i obezbeđenju. Mi moramo tu kulturu preseći i napasti je sa više strana. Jedan od načina je i ovaj. Predložili smo da se ceo taj posao na neki način fazno uvodi u ograničavanju plaćanja. O tome je govorio i naš ovlašćeni predstavnik. Ne može se bez efikasnog pravosuđa i izmena Zakona o izvršenju i obezbeđenju rešiti taj problem. Ako dužnici, koji su najzaštićeniji u ovoj državi godinama, znaju da može poverilac da ih tuži kad god hoće imaju različite mehanizme da kroz postojeći Zakon o izvršenju i obezbeđenju izbegnu plaćanje, izbegnu sudske izvršitelje, privatne izvršitelje, nikakve bojazni nema da nastave sa tom politikom da ne plaćaju nikom ništa, da se zadužuju, da uzimaju robu i da nikom ništa ne plaćaju.
Mislim da je jako bitno da se stvar celovito zaokruži i da bez dobrih rešenja u zakonima iz oblasti pravosuđa, pogotovo Zakona o izvršenju, ovo ne može da se završi.

Hvala.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Srđan Miković.
Vlada i Odbor za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Janko Veselinović.
Vlada i Odbor za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Ivan Jovanović.
Vlada i Odbor za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Nenad Popović.
Vlada i Odbor za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Janko Veselinović.
Vlada i Odbor za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandman, sa ispravkom, podneo je narodni poslanik Ivan Bauer.
Vlada i Odbor za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Da li neko želi reč? (Da.)

Zahvaljujem.
Ako prekoračim vreme, koristiću vreme poslaničke grupe.
Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, cenjene koleginice i kolege narodni poslanici, poslanička grupa SDPS u potpunosti podržava dobru nameru predlagača ovog zakona da reši nagomilane probleme nelikvidnosti u finansijskom sistemu Srbije i da stane na put finansijskoj nedisciplini koja je kod nas prisutna. Međutim, imamo i određene sugestije koje smo pretočili u ovaj amandman koji smo podneli, a za koji smatramo da bi poboljšao Predlog ovog zakona, konkretno član 3. na koji smo podneli amandman.
Dovoljno je da pođemo od premise koju predlagač u obrazloženju razloga za donošenje ovog zakona daje, a u kojoj se kaže da kada se ovaj zakon pisao da se pošlo od Direktive 2011/7 koju je usvojio Evropski parlament, a potom i Evropska komisija. SDPS pozdravlja harmonizaciju zakona Republike Srbije sa zakonskom regulativom u EU. Očekujemo da u toj harmonizaciji bude u potpunosti dosledan.
Naime, bez obzira na to što je predlagač zakona u jednom delu preuzeo osnovnu ideju Direktive 2011/7 EU, a vezano za ograničavanje rokova plaćanja, on je nije u potpunosti primenio. Iz tog razloga SDPS je bila prinuđena da reaguje i to iz nekoliko razloga. Pošto ne mogu da pođem od toga da će biti usvojen amandman koji je podneo Odbor za finansije, prvo ću diskutovati o ovom predloženom rešenju zakona, a potom ću reći zbog čega se protivimo predloženom amandmanu Odbora za finansije.
Što se tiče predloženog rešenja koje imamo u zakonu u ovom trenutku kao predlog, ono što mi vidimo kao problem sa ovim predlogom jeste da se Direktiva 2011/7 Evropske komisije nedosledno primenjuje, što može imati negativne posledice po nas. Prva je da može Evropska komisija da reaguje negativno na naš predlog koji nije u potpunosti harmonizovan sa zakonskom regulativom EU, a to onda opet kao sledeću posledicu može imati da nakon šest meseci, godinu dana ili dve godine budemo prinuđeni da pišemo izmene i dopune ovog zakona, jer pretpostavljam da u našem procesu pristupanja EU imamo nameru da u potpunosti harmonizujemo naše zakonodavstvo sa zakonodavstvom EU.
Dalji problemi koji su mogući i koji bi mogli biti otklonjeni, ukoliko bude usvojen amandman Odbora za finansije, su ti što je prvobitni predlog moguće u suprotnosti sa Ustavom, s obzirom da član 3. ovog zakona, koji je predmet ove diskusije, Ustavni sud Srbije može teoretski da proglasi neustavnim, jer nisam siguran da je u potpunosti u saglasju sa članom 82. Ustava, a moguće je da nije u saglasju i sa članom 84. Ustava.
Dalji problemi koji se mogu javiti jesu potencijalne negativne posledice po spoljno-trgovinski bilans države i razvoj preduzetništva u Srbiji, ali o ovome neću sada mnogo diskutovati, jer pretpostavljam da će biti usvojen amandman koji je predložio Odbor za finansije, pa će time biti otklonjeni problemi koji su vezani za ovu tačku o kojoj sam sada govorio.
Što se tiče amandmana koji je podnela Socijaldemokratska partija Srbije, hteo bih da kažem samo nekoliko reči zbog čega smo podneli ovaj amandman i zbog čega mislimo da je ovaj amandman bolji kao rešenje od rešenja koje je predložila Vlada, odnosno predlagač ovog zakona.
Ono što se u našem amandmanu čini jeste da se u potpunosti i dosledno primenjuje Direktiva 2011/7, odnosno njen član 3. stav 5, u kome se upravo govori o ograničavanju rokova plaćanja. Podsetiću vas da je ova direktiva inače doneta 16. februara 2011. godine, a počinje da se primenjuje u svim zemljama članicama EU, odnosno sve članice EU su u obavezi da do 16. marta 2013. godine u potpunosti harmonizuju svoje zakonodavstvo sa ovom direktivom.
S obzirom da mi imamo nameru da se pridružimo EU, u jednom trenutku ćemo i mi morati u potpunosti da primenjujemo ovu direktivu, odnosno član 3. stav 5, iz koga je, da budem potpuno iskren, prepisan naš amandman, odnosno prepisan je jer postoji potreba da se u potpunosti harmonizuje naše zakonodavstvo sa zakonodavstvom EU.
Druga stvar koja je vrlo važna, a koju ovaj naš amandman, mi smatramo, obezbeđuje, jeste da daje potpunu slobodu ugovaranja svim učesnicima na tržištu, odnosno da se zalaže za slobodno tržište. To je ono što sam govorio kada sam govorio o eventualnom problemu koji bi mogao Ustavni sud da prepozna u članu 3, u onom prvobitnom Predlogu zakona koji smo dobili.
Sledeće što je vrlo važno, a što jeste suština Direktive 2011/7 Evropske komisije, jeste da je ona u stvari doneta da bi se zaštitio preduzetnički sektor u EU. Koliko znam, i mi se stalno zalažemo za zaštitu preduzetničkog sektora, odnosno sektora malih i srednjih preduzeća, odnosno, da kažemo, u ovim razgovorima koji postoje, pregovorima i, na kraju krajeva, nekim kupoprodajnim odnosima između manjih i većih, sektor malih i srednjih preduzeća, odnosno preduzetništva, jeste slabija strana. Dakle, ideja direktive je bila da se zaštiti slabija strana. Naš amandman, čini mi se, bolje štiti slabiju stranu od ovog predloga koji je dao predlagač.
Što se tiče amandmana Odbora, koji pretpostavljam da će biti usvojen, pa ću govoriti samo u nekoliko reči o njemu, da ne bih posle morao da se javljam za reč, jer pretpostavljam da će ministar Dinkić replicirati, reći ću samo zašto mislimo da čak ni tim amandmanom ne otklanjamo sve probleme koji postoje u članu 3. Predloga zakona. Dakle, i dalje u ovom amandmanu imamo nedoslednu primenu Direktive 2011/7, jer i dalje se ne koristi onaj drugi deo tog člana, stav 5, u kome se kaže da se može produžiti rok plaćanja i preko 60 dana, pod uslovom da se zaštite prava slabijeg. Toga u ovom predlogu amandmana koji je podneo Odbor nema.
Druga stvar koja je vrlo važna, a to je već pomenuo kolega Đidić, jeste da bankarske garancije i avalirane menice imaju svoju cenu. Prema informacijama koje sam dobio od bankara, cena bankarskih garancija i avaliranih menica je 0,3% i to se obračunava kvartalno. Neko to mora da plati, tu cenu od 0,3%. Najlogičnije rešenje jeste da će oni veliki to prevaliti na slabije, a ti slabiji se zovu ili potrošači, što će reći da će se cene povećati, što će reći – pritisak na inflaciju, koja je ionako zahuktala ili će prevaliti na druge slabije, a to su preduzetnici, odnosno sektor malih i srednjih preduzeća, što je ponovo nešto što pokušavamo da sprečimo ovim zakonom, odnosno što pokušava da spreči Direktiva.
U krajnjem slučaju, možda će ovaj teret na sebe preuzeti veliki trgovci, što je takođe problem, jer prema informacijama koje sam od njih dobio, oni trenutno posluju sa relativno malim maržama i za njih tih 0,3% takođe ne može biti beznačajno.
Takođe, ono što smatramo da je vrlo važno, sa ovim ću završiti, da ne bih dužio, jer vidim da sam već prilično odužio i izvinjavam se zbog toga kolegama, ono što je bio problem u novijoj prošlosti nije bilo samo da su se probijali rokovi plaćanja, već smo imali još jedan problem, koji je možda čak bio i ozbiljniji, a to je da se uopšte nije plaćalo. Dakle, nisu preduzetnici imali problem samo sa tim da im neko kasni, nego su imali problem sa tim da neko nije hteo da im plati, a da se oni nisu usuđivali da tog nekog tuže, jer bi time bili izbačeni iz sistema u kome su morali da budu, jer ako ne budu u sistemu, propašće.
Dakle, zato smatramo da je amandman koji smo mi podneli bolji, iz razloga što on uređuje sistem kroz jačanje kontrole, a na to imamo i jedan dodatni predlog, a to je nešto što je usvojeno u Velikoj Britaniji, koja je unapredila ovu Direktivu time što je usvojila Kodeks tzv. promptnog plaćanja, koji su potpisali svi veliki trgovci i kojim su se obavezali da će plaćati na vreme, čime su pokazali svoju društvenu odgovornost i, pod znacima navoda, sakupili određene poene za sebe, a učinili da se preduzetnički sektor oseća sigurnije.
U tom smislu ću citirati Marka Rajsa, državnog sekretara u Vladi Velike Britanije, koji kaže – sigurnost u plaćanju stimuliše investicije i rast. Toliko, zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima ministar Dinkić. Izvolite.

Nismo prihvatili ovaj amandman iz razloga što je, nažalost, situacija u Srbiji u pogledu javašluka u plaćanjima radikalno drugačija nego u zemljama EU, čiju ste vi direktivu citirali. Mi smo, međutim, pisali Evropskoj komisiji i dali joj predlog ovog rešenja i obrazložili. Zašto mi idemo radikalnije od Evropske unije? Zato što je i u Britaniji, o kojoj govorite, moguće da trgovački lanci potpišu kodeks i da se to poštuje. Da li možete u Srbiji da zamislite ideju da sada dobrovoljno trgovinski lanci potpišu kodeks da će nešto plaćati u roku od 60 ili 90 dana? Bez zakona i bez prinude, to se pokazalo u prethodnom periodu da nije bilo moguće.
Razgovarali smo sa trgovinskim lancima, svim velikim u Srbiji, došli smo do toga da bukvalno svim osim jednog su spremni da poštuju ovaj zakon bez problema i mogu da ga poštuju. Ovaj poslednji će poštovati jer će ispasti iz igre ukoliko ne bude poštovao. Oni imaju mogućnost, ako prodaju robu na rate, a većina njih prodaju na rate, da plaćaju u roku od 90 dana. To postoji u ovom zakonu. Dakle, trgovinski lanci nisu uopšte ovde više sporni po bilo kom aspektu.
Da vidimo šta je sa ostalima. Ko je taj koji treba da obezbedi bankarsku garanciju, ako je rok plaćanja između privatnog sektora duži od 60 dana? To je dužnik. Mi ne želimo da štitimo više dužnike, hoćemo da ih nateramo da plaćaju na vreme, da ne bi imali te dodatne troškove bankarske garancije ili izdavanja abolirane menice.
Ima još jedna stvar. U pravu je bio kolega iz DSS kada je rekao da ovaj sam zakon ako bi se primenio u sistemu da se ništa drugo nije promenilo, to bi bilo verovatno osuđeno na neuspeh. Međutim, mi vršimo čitav niz priprema da bi ovaj zakon efektivno mogao da funkcioniše. Prva priprema je bila čišćenje postojećih dugova države i priprema da država krene da plaća u roku od 45 dana.
Druga priprema je uslovna poreska amnestija, o kojoj ćemo diskutovati u amandmanima posle diskusije o ovom zakonu, gde će firme moći, ako plate obavezu za novembar i decembar i ako redovno plaćaju tekuće mesečne obaveze, da im se zamrzne poreski dug nastao do perioda do 31. oktobra i da im se eventualno otpišu kamate kada redovno budu servisirali. Drugim rečima, likvidnost će se povećati i imaće sa čime. Sa jedne strane i država je planirala takav duplo niži deficit i ima sada dovoljno likvidnih sredstava da može redovno sve materijalne troškove da izvršava i razvićemo mehanizme kontrole da se to poštuje. Samim tim, zašto bi onda ostavili da privatni sektor bude iza toga?
Srbiji nije potrebna fina regulativa ovoga. Potrebna je šok terapija. Ovo jeste šok terapija, to su i privrednici rekli na javnoj diskusiji i mi smo je namerno uradili. Mislimo da neka fina regulacija u sistemu potpunog javašluka, nediscipline, haosa, ne donosi rezultat. Ali, naša ideja je bila – hajde, optuživali ste državu opravdano da kasni sa plaćanjem privatnom sektoru. Hajmo sad na crtu, država ide na 45 dana, a zašto vi među sobom ne biste mogli na 60 dana? Dobro, ima i slabijih preduzeća, onda pokri bankarskom garancijom svoj dug ili menicom i svi su time zaštićeni u sistemu.
Upravo zbog toga Evropska komisija nam nije osporila ovaj član. Mi smo pisali, ima već mesec i po dana, sigurno bi dobili neki odgovor drugačiji, a posebno ovim amandmanom skupštinskog odbora, mislim da smo u potpunosti prevazišli problem.
Konačno, šta je problem sa vašim amandmanom, makar što se tiče Ministarstva finansija? Vi ste predložili rešenje koje jeste suštinski prepisano iz Evropske direktive gde kaže – ugovorom između privrednih subjekata ne može se predvideti rok izmirenja novčanih obaveza dužih od 60 dana, osim ukoliko nije na osnovu sporazuma obe strane, drugačije izričito ugovoreno i ako je takav rok duži od 60 dana, onda je ovo ključno – ne predstavlja značajnu štetu za poverioca. Onda se kaže kasnije – ministar nadležan za poslove finansija donosi akt kojim se definiše šta je to značajno, a šta je to poverioca i uređuje i način i postupak nadzora nad sprovođenjem obaveze.
Često me kritikujete zašto mnoge stvari uređujemo da sređujemo podzakonskim aktima. Evo, sad smo sve stavili u zakon, da ministar ne arbitrira, a posebno, a kako mi da kažemo, šta je to značajno i šta je to za poverioca. Toliko je arbitrarno, da prosto ne znam kako bi to sproveli u praksi, kako bi vršili nadzor. Moguće je da je zbog fer pleja koji postoji u EU zbog čega su kašnjenja u plaćanjima nisu duža od 30 do 45 dana, to je tamo moguće. U Srbiji da ministar ili Vlada definiše ove pojmove, to ne znam kako bi to bilo u praksi.
Zato smo odlučili za radikalnu šok terapiju i videćemo kako će to da funkcioniše. Mi ćemo se potruditi da to da maksimalne efekte. U pravu je DSS, kada kaže da je sud bitan elemenat u svemu ovome, odnosno izvršni postupak, ali ovo je jedan veliki test i za državu, ako država to položi, siguran sam da će privatan sektor to morati da sledi.

Hvala.
Gospodin Bauer, replika. Izvolite.

Izvinjavam se, rekao sam da se neću javljati za repliku, ali samo dve rečenice. Dakle, upravo zbog toga što ste rekli da vas kritikuju da nećete da prihvatate amandmane, mada ste prihvatali neke naše amandmane u prethodnom periodu, upravo zbog toga smo išli sa rešenjem kojim bismo ostavili malo veći prostor ministarstvu da definiše ove stvari.
Inače, te stvari su definisane u potpunosti članom 7. ove direktive 2011/7, tako da apsolutno se to moglo prepisati i ubaciti ili u zakon ili ostaviti ministarstvu prostor da donošenjem jednog podzakonskog akta to reguliše. Dakle, to je bio razlog zašto nismo taksativno naveli šta podrazumevamo pod ovim što ste rekli. Hvala najlepše.

Hvala.
Reč ima gospodin Lapčević. Izvolite.

Od vreme ovlašćenog predstavnika.
Dakle, razumemo sve ove razloge koje ste naveli i pozdravljamo nameru Vlade i vas lično da se krene u rešavanje ogromnog problema srpske privrede, a to je nelikvidnost i plaćanje, odnosno neplaćanje dospelih obaveza na vreme. Zbog toga je desetine hiljada firmi blokirano, 80.000 preduzeća je po nekom zadnjem podatku nelikvidno i u blokadi i u procesu gašenja. Tome su kumovale, pre svega, mnoge velike kompanije koje su, zato što su velike, sa njima moraju mali privrednici da rade, a oni ucenjuju i ne plaćaju obaveze na vreme da bi ostvarile ekstra profit.
Sva se priča zavrti na kraju do ključnog generatora nelikvidnosti a to je država. Vi ste toga svesni da je država najveći neplatiša i da prema podacima koje imamo država u ovom trenutku duguje preko milijardu evra za razne obaveze prema dobavljačima, izvođačima radova i slično. Dobra je namera da država ograniči sebe i da kaže da će ubuduće u roku od 45 dana svaku svoju obavezu mora da plati.
Lično, pozdravljam vašu nameru za šok terapijom da se to odjednom preseče i da se krene nekim drugim korakom, međutim postavlja se jedno logično pitanje. Ako je budžet Republike Srbije u nezavidnom položaju, odakle nam milijardu evra slobodnih sredstava da odjednom izvršimo sve te obaveze i da krenemo nadalje da plaćamo sve one ugovorne obaveze u rokovima koje predviđa zakon?
Ograničavanje rokova za preduzeća koja međusobno posluju na 60 dana je takođe dobar korak, dobra je namera, ali je pitanje da li će svi moći da ispoštuju tu nameru. Recimo, jedan od primera koji može da bude kontra argument jeste da neko građevinsko preduzeće ugovori radove npr. za izvođenje objekata u inostranstvu i ima ugovore o plaćanju za godinu, godinu i po dana, zavisno od toga kakvi su uslovi tendera. To preduzeće angažuje podizvođača iz Srbije i ima obavezu da plati u roku od 60 dana. U tom slučaju preduzeće mora da ili uzima bankarske kredite koji su prilično skupi da bi ispoštovala obaveze zakona, ili mora da pribegava onom drugom načinu, da ugovara duže rokove plaćanja, ali da za to uzima bankarske garancije koje opet su trošak za preduzeće.
U prethodnom periodu razna preduzeća, dobavljači, izvođači radova su pružali određene usluge državi da bi se uopšte pojavili na tenderu moraju da daju uslove plaćanja, dobijali poslove, kad se recimo radi o izvođenju radova, da bi te radove izveli potrebno je određeno vreme, mesec, dva, tri, zavisno koja je vrsta radova i obim. Da bi uradili taj posao moraju da uzmu ako nemaju slobodnih sredstava, a obično firme nemaju, moraju da uzmu kredit, da se zaduže za gorivo, za repromaterijal, da plate radnike, uzimaju kredit kod banke. Taj kredit je, naravno, trošak i on je opterećen od 15 do 25% zavisno od koje banke se uzima kredit. Kada se završe radovi posle tri meseca, firma ispostavlja konačnu situaciju prema državi. Istog trenutka mora da plati PDV, i opet mora da uzme kredit, opet da plati kamatu, a onda joj država plati nakon tri, četiri, šest meseci, pa možda i godinu dana.
Šta se desilo u međuvremenu, za tih godinu dana? Za godinu dana se kurs promenio, za godinu dana sredstva koja su angažovana po osnovu kredita kod banaka koštaju i odnesu 25% minimum onoga što je glavnica. Praktično, priča se svede da firme kojima država neko duže vreme duguje ulaze u minus. Sve ono što su zaradile radeći sa državom, praktično pojede banka. U čitavom procesu jedino banke profitiraju kroz davanje kredita i naplate ogromnih kamata.
Dakle, to je ono što se dešavalo u prethodnom periodu i tu su banke imale profit. U ovom slučaju kada predviđamo rokove koji su 60 dana retko koja firma će moći da ispoštuje te rokove. Verovatno će se ići u mnogo većem broju slučajeva na dogovorno produženje roka sa bankarskom garancijom koja će opet koštati firme i opet će biti trošak i opet će banke zarađivati na tome.
Dakle, država treba pre svega da u uslovima poslovanja maksimalno razradi mehanizam da oni koji rade, privređuju, plaćaju porez od kojih država živi, imaju što manje troškove, da im je državna administracija i država što manji teret, da bude što efikasnija, što racionalnija. Ovako, praktično, posredno i neposredno država utiče direktno na njihovo loše poslovanje i praktično na njihovu likvidnost, odnosno nelikvidnost.
Ovim predlogom zakona kojim se skraćuju rokovi i daju se, praktično, ograničenja za državu na 45 dana, na privatna preduzeća 60. Namera je odlična. Šok terapija je potrebna da bi se ovi problemi razrešili. Ostaje samo pitanje da li ćemo moći da to sprovedemo u delo, naročito, mislim, pitanje i za državu koliko će uspeti da sprovede, a to verovatno vi bolje znate, obzirom da ste upoznati sa stanjem u budžetu RS i koliko to država može da plati, iz kojih sredstava. Dakle, verovatno ćemo ići u neko novo zaduženje od 500 miliona, milijardu evra, da bismo isplatili sva ta zaostala dugovanja.
U onom drugom delu, delu privrede, koja verovatno neće moći da ispoštuje u najvećem delu te svoje obaveze od 60 dana, pa će dolaziti i do sudskih sporova, i do kašnjenja jer sudstvo je toliko efikasno koliko, svi znamo. Dakle, prosto da ne bude da smo klasični kritizeri, ova namera je dobra, pozdravljamo je, ali nije dovoljna, potrebne su sistemske mere i kroz daleko efikasnije pravosuđe, i slične postupke, da procesi traju mnogo kraće, jer će ostati mrtvo slovo na papiru.
Ako dođe do sudskih procesa, to traje mesecima, džabe nam onda i ograničenje rokova plaćanja kada uđemo u to vrzino kolo da jedni drugima ne plaćaju, pa onda i onaj ko nije platio onom drugom, on zbog toga ne može da plati onome iza sebe i onda opet imamo lanac nelikvidnosti koji ničemu ne vodi.
Za nas je bitan prvi korak, kako će država pokrenuti čitavu priču povećanja likvidnosti privrede, odakle će ta sredstva pribaviti i kako će ona svoje obaveze ispuniti. Naravno, naša je sugestija i da se mnogo fleksibilnije gleda na rokove za preduzeća i da mere koje prate ovu meru budu sistemske i kroz pravosuđe i kroz možda i neke druge poreske zakone, kako bi čitava priča urodila plodom. Hvala.