Upravo je naveden primer koji govori u prilog onoga što i mi želimo reći. Taj primer ilustruje da članstvo u nekoj političkoj organizaciji ni na koji način ne dezavuiše nečiju stručnost. Pitanje nezavisnosti je pitanje integriteta. Možemo govoriti o nezavisnim ličnostima, ne na osnovu poznavanja faktičkog stanja u pogledu njihovih potpisa u evidencionim knjigama ove ili one partije, nego na osnovu njihove konsekventnosti i intelektualne hrabrosti, spremnosti da u javnosti govore, kad je kritično i opasno, ono što je objektivno i društveno relevantno. To je stvarni smisao nezavisnosti.
Ničeg rđavog nema u pripadnosti nekoj političkoj partiji. Ono se u strogom političkom smislu i ne razlikuje od navijanja. Voleo bih da svi građani sa pravom glasa imaju što prisniji odnos sa političkim partijama za koje glasaju. U tome ne bi bilo ničeg ružnog, ni opasnog po građansko društvo u Srbiji, ali graditi kriterijume integriteta pojedinca je ono što je opšti interes. Nemojmo apriori proklamovati da je to nespojivo sa političkom orijentacijom. Apolitičnost, slepilo za političke boje je mnogo veća društvena opasnost. Ne treba podsticati tu vrstu indiferentnosti u građanskoj javnosti Srbije.
Kako razumeti kategoriju nezavisnosti? Ona ne mora biti nužno skopčana sa proverom partijske knjižice, baš kao što bi zaista teško bilo ili bar bismo morali računati sa nekim integritetom onog ko daje izjavu bez ikakve mogućnosti praktično da proverimo ikada da li nas je obmanuo.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Radojević. Izvolite.

Da li ste sigurni da sam sada konačno ja, obzirom da ovde postoje ljudi koji su jako elokventni i vrlo se teško dolazi do reči?
Mislim da nadzorni odbori po definiciji, po dubini, u sistemu javnih preduzeća, kada se izuzme par velikih, onih koji predstavljaju grdosije u javnom sektoru, nisu toliko bitni, ni važni. Da bi neko po definiciji bio član nadzornog odbora, suština je valjda da bude kadar da nešto nadzoriše, da bude edukovan, školovaniji i pametniji od onih koje bi trebalo da nadzoriše.
Sumnjam da u Srbiji imamo uopšte dovoljno kadrova, bili oni partijski ili nepartijski, za adekvatan i kvalitetan nadzor. Dovoljno bi bilo da neki ljudi znaju bar ono što ne znaju, pa da budu kvalifikovani u nekim malim sredinama, da budu članovi nekih nadzornih odbora.
Slažem se sa kolegama da ljudi ulaze u partiju da bi eventualno dobili neko mesto upravnog ili nadzornog odbora i da je to jedan od motiva, naročito na periferiji, po lokalu, ali nisam siguran da je to njihova najveća mana i najveći nedostatak što pripadaju nekoj stranci, da budu i članovi nadzornog odbora.
Veliki je problem bar u mom lokalu uvući pametnog čoveka u bilo koju stranku da se iole ozbiljnije bavi profesionalno tim poslom na odgovoran način. Bojim se da pod navodnicima progoniti članove partija u tim malim nadzornim odborima je neka vrsta jeresi. Ako uzmemo u obzir da su od predsednika Vlade, članova Vlade, kabineta, pa svi oni koji vladaju državom praktično članovi partija, nisam siguran da bi se takvim čistunstvom na periferiji postigao neki bitan efekat za popravljanje kvaliteta rada tih nadzornih odbora. Bilo bi idealno kada u stvari niko ne bi znao da su ti ljudi koji su članovi nadzornih odbora u tim javnim preduzećima, malim na periferiji, samo profesionalci koji to rade, a da niko i ne zna da su pripadnici stranke ili da se oni hvale time što su pripadnici neke stranke. Hvala.