Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo sa radom.
Dozvolite mi da vas obavestim da ćemo na osnovu člana 27, a saglasno članu 87. stav 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, raditi i posle 18,00 časova zbog potrebe da Narodna skupština što pre usvoji predloge akata iz dnevnog reda ove sednice.
Prelazimo na 10. tačku dnevnog reda – PREDLOG ZAKONA O IZMENI I DOPUNI ZAKONA O PRIVATIZACIJI
Primili ste amandman koji su na Predlog zakona podneli zajedno narodni poslanici Bojana Božanić i Milan Lapčević.
Primili ste mišljenje Vlade o podnetom amandmanu i izveštaje Odbora za privredu, regionalni razvoj, trgovinom, turizam i energetiku i Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 157. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na član 1. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Bojana Božanić i Milan Lapčević.
Vlada i Odbor za privredu, regionalni razvoj, trgovinom, turizam i energetiku nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Reč ima narodna poslanica Gorica Gajić. Izvolite.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, predloženim zakonom određuje se 30. jun 2014. godine kao poslednji rok do kog se ne mogu prinudno vršiti naplate novčanih potraživanja od strane poverilaca prema preduzećima u restrukturiranju. DSS ovim jedinim amandmanom koji podnosi na ovaj jedini član je da se taj rok produži do 30. juna 2015. godine.
Zašto to predlažemo? Zato što smatramo da je rok od nepune dve godine kratak rok da se ova preduzeća u restrukturiranju kvalitetno pripreme za privatizaciju na javnom tenderu ili aukciji. Mogu da kažem šta je ono što se povećalo kod ovih preduzeća. Povećao se broj preduzeća u restrukturiranju, povećali su se izdaci budžeta koji su se prenosili iz godine u godinu ovim preduzećima, povećali su se gubici tih preduzeća, povećao se broj zaposlenih u preduzećima u restrukturiranju. Smanjila se vrednost imovine tih preduzeća, a samim tim smanjile su se, da ne nabrajam šta se sve smanjilo, šanse da se ova preduzeća brzo dovedu na nivo da mogu kvalitetno i za određenu sumu novca, ako ne mislimo da ih poklonimo, privatizuju na bilo koji način.
U prethodnom periodu, rekla bih da država nije činila ništa da ova preduzeća u restrukturiranju sistemski pripremi za privatizaciju. Valjda je najlakše bilo, od svih ovih silnih problema, tim preduzećima povećavati budžetske izdatke, prenositi ih na žiro račun, a oni su uglavnom, ta velika sredstva koja su se iz budžeta izdvajala, trošili na plate. Vrlo malo je utrošeno, ako tako mogu da kažem, na poboljšanje materijalne osnove na imovinu, a samim tim i poboljšanje šansi da se sutradan kvalitetno prodaju.
Da bi se pripremili za privatizaciju malo je dve ili dve i po godine. Potreban je niz složenih operacija koje država mora da preduzme i kada je u pitanju vrednosti imovine ovih preduzeća i kada je u pitanju unutrašnja organizacija tih preduzeća i kada je u pitanju broj zaposlenih koji i te kako treba da se reši socijalnim programima. Smatramo da je to kratko vreme da se sve to odradi da bismo imali kvalitetnu privatizaciju tih preduzeća.
S obzirom da se radi o velikim sistemima, jedan od tih velikih je, recimo, javno preduzeće za podzemnu eksploataciju rudnika Resavica koja obuhvata sve rudnike u podzemnoj eksploataciji, koja ima velika sredstva za subvenciju, ali koja uglavnom tim sredstvima pokriva lične dohotke. Ne možete od takvog jednog preduzeća, da ne nabrajam neke druge, da očekujete da pozitivno posluje, da ima pozitivno poslovanje, da iz svog pozitivnog poslovanja ulaže u kapital, sopstveni kapital, jer pre svega treba da vidimo kolika je cena uglja koju oni prodaju, a to je osnovni input za našu elektroprivredu. Ako imate neke cene koje su na nivou ispod tržišnih, ne možete od tih preduzeća da očekujete pozitivno poslovanje, pa samim tim ne možete da očekujete da sami rešavaju svoj problem i da se sami pobrinu kako će sutradan da se u procesu privatizacije prodaju.
S obzirom da državu čeka veliki posao, predložili smo ovaj amandman da se da još godinu dana i tim preduzećima i samoj državi, odnosno resornim ministarstvima da temeljno i sistematski pripreme ova preduzeća u restrukturiranju i da ih tek onda po nekoj za nas, kao društvo i kao građane, prihvatljivoj ceni prodaju.
U vremenu koje je iza nas, koje je vreme velike krize, ova preduzeća su najveća teret i podnela. Ne možemo sada, razumem potrebu novog ministarstva i nove vlade da uvede neki red i da na kraju krajeva ta preduzeća koja su bukvalno teret i balast našem budžetu, ne možemo ih tek tako naterati nekim administrativnim rokovima da oni moraju u tom roku sebe da pripreme. Moramo mnogo da im pomognemo u smislu državne pomoći. Ovaj rok je mali. Zato smo predložili da se on produži do 30. juna 2015. godine. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar Dinkić. Izvolite.

Naravno da bi nama bilo lakše u Vladi kada bi imali duži rok da skinemo oznaku restrukturiranja sa gubitaša u međudržavnim preduzećima. Međutim, smatramo da svako prolongiranje ovog statusa je štetno za građane Srbije iz razloga što godišnje gubitak ovih preduzeća iznosi 743 miliona evra. Taj gubitak podrazumeva direktne subvencije koje se daju preduzećima koja su u tom statusu neplaćanja obaveza za penzione osiguranje, pa kasnije država to daje kroz zaduživanje.
Kada pogledate troškove i koristi, troškovi daleko prevazilaze korist. Ono što je bitno, ovaj rok od godinu i po dana ne znači da će sva ova preduzeća, koja se sada nalaze u restrukturiranju, obavezno morati da se privatizuju. Ne, nego ona moraju da postanu samoodrživa na tržištu, bez obzira da li su državna ili nalaze strateškog partnera.
Dali ste jedan primer i njega ću koristiti. Resavica, ne mora da se vrši privatizacija, ali mora da se izvrši konačno restrukturiranje. To znači da se napravi sistem da ako će oni ostati na subvencijama, koje iznose od tri do četiri milijardi dinara, da im te subvencije omogućavaju da tekuće poslovanje normalno obavljaju, a da se dugovi iz prošlosti regulišu sa poveriocima na način koji je trajan.
Daću još jedan primer. Rudarsko–topioničarski basen Bor, odlučili smo u prethodnom sazivu da ga ne privatizujemo. I danas imam to mišljenje da ne treba privatizovati rudnike u Boru. Međutim, oni se nalaze takođe u restrukturiranju, jer imaju nasleđene dugove iz prošlosti. Neki datiraju od pre 20 godina. Neki su iz perioda Titove Jugoslavije, neki su iz perioda u poslednjih 20 godina. Ono što ćemo mi uraditi do sredine naredne godine, pregovaraćemo sa poveriocima da se izvrši otpis dela dugova, a da onda preduzeće izađe iz restrukturiranja i da može, kao što i sada radi samostalno, da reguliše tekuće obaveze. RTB Bor sve plaća, i poreze, i doprinose, i struju što nije činio do pre godinu dana, ali ima i dalje status restrukturiranja zbog ovih dugova starih 20 godina. Te dugove moramo da regulišemo, da to preduzeće izađe iz postupka restrukturiranja i da bude samostalno na tržištu. To će njima pomoći, jer će moći lakše da uzimaju bankarske kredite. Banke sada neće da daju kredite preduzećima u restrukturiranju, jer znaju da ne mogu da naplate.
Naš plan nije da čekamo 30. jun 2014. godine da odjednom uradimo za svih 150 preduzeća u restrukturiranju ovaj postupak. Planiramo da jedan dobar deo posla obavimo u narednoj 2013. godini, a da ove najteže slučajeve, ako izuzmemo Resavicu i Bor, pošto ćemo kod njih uraditi samo reprogramiranje prethodnih obaveza i omogućiti da budu profitabilni, pri čemu je RTB u boljoj poziciji, jer nema gubitaka. Resavica ih ima i treba da vidimo da li to može da se smanji, da se eliminiše.
Kod nekih drugih preduzeća pokušaćemo da pronađemo strateške partnere. Za neke od njih, čak mogu da kažem, bio bih srećan da ih poklonimo nekome ko može da upravlja njima, a da im napravi tržišnu perspektivu, jer radi se, na primer, o preduzećima koja imaju tolike dugove da je i nemoguće njih privatizovati sa kapitalom, nego samo kroz prodaju imovine fiksnog kapitala, uz preuzimanje zaposlenih.
U svakom slučaju, mislimo da moramo da budemo ambiciozni i da krenemo ovaj proces, jer proces restrukturiranja traje već skoro 12 godina. Došli smo dovde dokle smo došli. Treba ovim procesom da vidimo, neka od ovih preduzeća će ostati da rade kao državna, ali će morati da budu samoodrživa na tržištu, druga će biti privatizovana kroz pronalaženje strateških partnera, a neka treća, koja apsolutno nikoga ne interesuju i koja nemaju nikakvu perspektivu, ona će ići u stečaj. Prosto, moramo da u jednom trenutku znamo da svako u Srbiji mora da plaća doprinose za zdravstvo, za penzije, da ne bude situacije da država mora stalno da povezuje radni staž, da uplaćuje nešto što poslodavci nisu činili. Ako država nije primer da uredno plaća doprinose zaposlenima u državnom sektoru, šta onda očekivati i kako tražiti od privatnog sektora da se ponaša drugačije?
Dakle, ovo takođe spada u set mera Vlade Republike Srbije za poboljšanje discipline u sistemu. Videćemo, ima nekih preduzeća za koje njihovi vlasnici, osnivači govore da sjajno posluju, kao što je PKB, a oni su u restrukturiranju. Pretpostavljam da ako sjajno posluju, skidanje restrukturiranja im neće ništa štetiti. Ne znam koliko ima različitih takvih preduzeća koja sasvim sigurno mogu da tržišno posluju i bez ove zaštite. Ne možemo diskriminisati poverioce i štititi dužnike večito.
Mislimo da ovih godinu i po dana nije dugačak rok, primeren je za ovo što želimo da uradimo i mi ćemo krenuti punom parom da radimo već kad se usvoji ovaj zakon, od početka sledeće godine.

Hvala.
Reč ima gospođa Gajić, replika. Izvolite.

Zahvaljujem, gospodine ministre.
Još uvek mislim da je taj rok jako kratak, pogotovo što ste sami rekli da ne možemo i ne trebamo sve ove subjekte u restrukturiranju da svrstamo u isti koš. Da, neki će sigurno moći vremenom da postanu tržišno isplativi, što znači da će moći sami da se održavaju na tržištu, nekima će bogami još dugo trebati finansijska injekcija države, neki su veliki, neki su mali, mnoge je lakše pripremiti i za prodaju, a što vi kažete, čak i da ih nekom poklonimo, ako je spreman da u njih uloži i da ih vrati na tržište i da zadrži određeni broj zaposlenih. Zato smo i rekli da je rok kratak, da bi trebalo produžiti, a za tih dve i po godine napraviti ili oročiti vreme kada ćemo jednu grupu tih preduzeća u restrukturiranju pripremiti za prodaju, kada ćemo druge pripremiti da samostalno tržišno posluju, a kada ćemo treće maltene pokloniti. Prosto, da napravimo dinamiku i da razdvojimo ta preduzeća, jer nisu sva u istom košu ni danas, a neće sigurno biti ni za godinu i po dana. Zahvaljujem se.