Gospođo Mojović, izvolite.

Mene postaje strah da nastavim ovu priču, ali neću odustati, jer sve dublje i dublje ulazimo u nešto što je, da kažem, zastrašivanje ljudi i ponižavanje kulture.
Ne mogu više da verujem i izvinjavam se što ovako reagujem, gospodine Radenkoviću, zato što ne mogu da verujem o čemu vi govorite. Ne mogu da verujem da vi kažete da to ne može da bude mala nabavka. Rekla sam da ceo jedan proces, jedan celi ansambl predstava, jedan ceo BEMUS ne vredi kao jedna mala nabavka, mislila sam do tri miliona. To je iznos.
Žao mi je što gospodin Arsić nije tu. Neko imputiranje da treba neko da sakrije neke pare, da podeli – ljudi, u budžetu Ministarstvo kulture za 2013. godinu, niko me nije podržao kada sam dala amandman da se doda bar još 500, ukupno za sve programe i projekte u Srbiji ima manje od 500 miliona dinara. Znači, za 26 republičkih ustanova, 14 sa Kosova, stotine raznih kulturno-umetničkih društava, a tu su i kolege iz ministarstva, 500 miliona i sada ćemo mi, a pri tom, rekla sam da i ministarstvo i lokalna samouprava to kontroliše, i ne može niko da dobije pare iz budžeta bez pravdanja.
Ono što mi takođe gospodin Arsić inputira, što koristim neka imena, kao što su, da ne ponavljam, neki čuveni dramski pisci. Na primer, da napomenem neke reditelje – Jagoša Markovića, Miloša Lolića, Egona Savina, govorim samo o pozorišnim. Da pomenem i neke pisce – Basara, da ne pominjem imena. Svi oni, reditelji, glumci, neću glumce da pominjem jer će to da izazove novu seriju replika, izvođači, interpretator – Isidora Žebeljan, najveći kompozitor ozbiljne muzike, najmlađi član SANU, koja je, takođe, član Odbora BEMUS-a. Nije dovoljno što je Zoran Erić umetnički, što je Isidora Žebeljan član umetničkog odbora, ne, tu će oni nešto da muljaju na tom BEMUS-u i da podele neke pare.
Drago mi je da se gospodin Arsić vratio. Ne želim da mi se imputira ovo što on kaže, da želim ovim amandmanom da sakrijem nešto od javnosti. Dobro, da li je problem da kažemo da se objavljuje, a pri tom se sve objavljuje.
Još nešto, drage moje kolege. Niste u obrazloženju zbog čega odbijate ovaj amandman, citirali celu ovu tačku 12, već sam na početku rekla, u kojoj stoji šta se izuzima – zasnivanje radnog odnosa i zaključivanje ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova. Privremeni i povremeni poslovi, na primer, u Kolubari, koji su vredeli ne znam koliko stotina dinara, privremeni i povremeni poslovi koji se mogu obavljati i u institucijama kulture, jer naravno da oni nemaju zaposlene. Pominjao sam i one krojačice i, verujte mi, ponekad se mnogo više njima plati nego kostimografkinji ili scenaristi. Aleksandru Deniću, vrhunskom svetskom scenaristi, koji više radi u Nemačkoj, sa najpoznatijim svetskim rediteljima, nisu ga valjda pribavili po postupku javne nabavke – male, velike, s pogađanjem itd?
Vama ne smeta, nikome od vas ne smeta što se za privremene i povremene poslove, uzmite Zakon o radu, videćete šta se sve smatra privremenim i povremenim poslovima.
Znate li koje su sve manipulacije bila sa angažovanjem ljudi preko Omladinske zadruge? I na njih se odnosi ovo oslobađanje i oni ne potpadaju pod javnu nabavku. To piše u ovoj tački 12, a samo umetnici.
Da li treba, gospodine Arsiću, da se objavi? Naravno da ćemo da objavimo. Ne postoji ni jedan dinar utrošen u kulturi, a dobijen iz budžeta – ne znam možda vi imate neka druga iskustva, ja ih nemam. Što se tiče Beograda, znam da tamo ni taksi račun ne može da se plati, a da se ne dostavi u Sekretarijat za kulturu da je plaćen račun, a kamoli honorar. Apsolutno ne. Ne, naprotiv.
Vi ne insistirate da se objavljuje ko se zaposlio, pošto je ova tačka 12. bez javnih nabavki. Ko je dobio ugovor bez javnih nabavki, ugovor o delu za privremene i povremene poslove? Tu ne postavljate uslov, nego baš moraju autori. Koliko to imamo autora?
Još nešto, jednom je Nova godina i mene ne zanima, gospodine Arsiću ko će da peva na trgovima. Zanima me šta će 365 dana da rade ljudi u muzejima, u galerijama, u pozorištima, u kulturnim centrima, u Beogradskoj filharmoniji, u Jugokoncertu. To me zanima.
Sigurno da su sve oči javnosti uprte i uvek se najviše interesuju koliko je ko dobio za nastupe u novim godinama, ali isto tako vam kažem da ne postoji nijedan dinar utrošen u ovim značajnim kulturnim institucijama Srbije za koje se ne zna, tim pre što se daje iz budžeta. Nemojte meni imputirati da želim da to učinim manje javnim. Ako je to problem, napravićemo ispravku, dopisaćemo, sve se objavljuje i ovako sve mora da se objavi. Sve mora da se zna. Nemojte zbog toga da govorite da želim da sakrijem te silne pare koje se po kulturi vrte.
Molim vas, nećete da prihvatite amandman. Prihvatićete se da svi ovi što su preko omladinske, po ovim ugovorima, po onim ugovorima, stotine miliona, to ne mora na javnu nabavku. Ostaćete upamćeni po tome da ste sa punom svešću o tome, rekla sam da nije tačno da sam pisala amandman na taj zakon, ali to nije bio dobar zakon, dala bih amandman i na taj zakon.
Sećaju se moje kolege da sam dala 24 amandmana na Zakon o kulturi koji je moja koalicija podnela u ovom parlamentu. Nažalost, samo 11 je usvojeno. Sada sam predložila samo dva amandmana. Molim da se jedan usvoji. Nemojte više da optužujete i da iznosite stalno neke nove optužbe da sada tu neko pokušava, na kraju ćete i mene optužiti da ne podržavam borbu protiv korupcije i kriminala. Podržavam, časna reč, iskreno, najiskrenije. Da li je to korektno? Podržite i vi ovaj amandman.

Reč ima narodni poslanik Borislav Stefanović.

Ovo je zaista već besmisleno. Vrlo jasno govorimo, čuli ste moju koleginicu Mojović, vrlo efektno je objasnila, gospodine Arsiću, o čemu se radi. Samo mi je jedna stvar zaparala uši koju ste rekli. Nađite izvođača koji, recimo, nije Đorđe Balašević, ali liči na njega i svira njegove pesme. On to može da radi ako mu Balašević da autorsko pravo da on to radi za manje para i vi onda napravite tu komisiju, pregovarate, utvrdite da vam je ovaj isti kao Balašević, ima bradu, malo je puniji, proćelav, iz Novog Sada je, svira iste pesme, ali nije Balašević, a manje košta. To je ono što vi radite neprihvatanjem ovog amandmana. Hvala.

Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Momo Čolaković.
Predstavnik predlagača i Odbor za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 7. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Slobodan Jeremić, Ljubica Milošević i Slobodan Veličković.
Predstavnik predlagača i Odbor za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Reč ima narodni poslanik Slobodan Jeremić.

Uvaženi predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, naša grupa je podnela amandman na član 7. U članu 7. posle stava 4. dodaje se novi stav 5. koji glasi: "U slučaju nabavki iz stava 1. tačka 2) podtačka (2) ovog člana, naručilac je dužan da primenjuje sve odredbe ovog zakona koje nisu u suprotnosti", naglašavam, "sa posebnim postupcima međunarodnih organizacija koje obezbeđuju domaćim privrednicima isti status u realizaciji poslova koji se finansiraju iz tih kredita."
(Predsednik: Izvinite, gospodine Jeremiću. Molim narodne poslanike za malo pažnje da bi gospodin Jeremić završio svoje izlaganje. Molim vas, nastavite.)
Ovo je vrlo bitno. Ovim amandmanom, dosta se poslanika osvrtalo na član 7, se rešava i dovode se u istu ravan realizatori poslova, domaće i strane firme. Zašto je ovo bitno? Ako pravimo neki put, bitno nam je da napravimo put, bitno je i ko će napraviti put. Bitno je ko će učestvovati u izgradnji puteva, sa kojim mašinama, sa kojom radnom snagom, sa kojim resursima i sa kojim sirovinama, da li su domaće ili strane. Ako mi to kreditiramo, a kreditira to narod ove države. Nama je predlagač dao obrazloženje da međunarodne organizacije koje finansiraju međunarodni investitori, a mi insistiramo i nismo pominjali međunarodne investitore. Spominjemo strane kreditore. To je drugi termin.
Mnogo nam je važno da dobijemo put, ako ga pravimo. Isto tako je važno ko će graditi taj put i sa kojim sredstvima. Moja koleginica, Gorica Gajić, je izuzetno lepo objasnila ovo i nema potrebe da to detaljnije objašnjavam. U svom pisanom delu sam obrazložio detaljno ovaj amandman. Smatram da bi bilo korektno, a pogotovo posle ovoliko diskusija, nisam tražio da se briše član, nego da se doda ovaj amandman. Mislim da je dobro i da se može ugraditi u ovaj zakon i da može dati pozitivne efekte, pogotovo za ovako umrtvljenu privredu koju treba pokrenuti, a mislim da su javni radovi, odnosno radovi na javnim objektima, kao što su putevi, mostovi, fabrike, mogu biti zamajac za pokretanje privrede u celini. Hvala.

Na član 8. amandman je podneo narodni poslanik Ivan Karić.
Predstavnik predlagača i Odbor za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Reč ima narodni poslanik Ivan Karić.

Zahvaljujem.
Gospodine predsedniče, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, amandman koji sam podneo u ime Zelenih Srbije se odnosi na to da naručioci koji obavljaju delatnost ishrane dece predškolskog i školskog uzrasta su u obavezi da potrebne proizvode obezbede nabavkom organskih domaćih sertifikovanih proizvoda isključivo od domaćih proizvođača.
Ovo je veoma važno zbog toga što je primećeno da neadekvatna ishrana i nezdrava ishrana dovodi do gojaznosti, do pada imuniteta i do pojave dijabeta kod dece. Obrazloženje koje sam dobio je da ukoliko postoje objektivni razlozi za propisivanje određenih zahteva. Nažalost, ono u čemu se mi ne razumemo jeste da zdravlje dece nije objektivna stvar, nego krajnje subjektivna i lična stvar. Zbog toga mi se čini da ono što vi nazivate u članu 13. i ono načelo zaštite životne sredine je samo maska za ne znam koga, EU. Kada vas slušam, čini mi se da sam veći konzervativac od svih vas i da polako počinjem da odustajem od te EU zbog načina na koji vi želite da uđete u EU.
Rezervisanu nabavku možete da definišete u članu 3. i da objasnite značenje tog izraza i da onda otvorite mogućnost da se uvede ovo na način na koji ga odbijate. Naravno da će gazirano piće uvek biti jeftinije od voćnog soka. Ako vi mislite da je bolje da deci dajemo gazirana pića, nego voćne sokove, onda hajde da ukinemo zdravstvenu zaštitu, jer nama ne treba prevencija, nego nam treba lečenje. Hajde da porušimo filtere, jer nam ne treba zaštita životne sredine kada imamo lekove da se lečimo.
Gospođa Gajić iz DSS je lepo rekla da ne može sve opozicija da vam nacrta. Srećom, nisam tako konzervativan, ali volim da crtam, pa ću da vam objasnim da ste mogli da kažete da su škole i obdaništa objekti koji spremaju za decu. Ako vas zanima koji su to proizvodi, proizvodi po nameni i svojstvu, za organsku hranu, jer se radi o našoj deci. Sada ispadam veći konzervativac i veći nacionalista od vas, a ja to ne mogu da budem.
Koje dobavljače i proizvođače, Zakon o organskoj proizvodnji postoji, i oni koji imaju sertifikat. Imate agrarni budžet koji predviđa subvencionisanje organske proizvodnje.
Zbog toga je važno da ono što ste ukazivali svih godina, ja sam malo više proveo iza TV ekrana gledajući kako se vi bavite politikom i stalno ste insistirali na suštini, ne na formi, a sada ovde insistirate i meni objašnjavate neku formu - ukoliko postoje objektivni razlozi itd. Nema ovde objektivnih razloga, ovde su subjektivni razlozi. Kao što mi se sada čini da sam sve to što sam rekao i više protiv EU i više protiv Amerike u odnosu na vas, a nažalost nisam to, kao i ove kolege kojima stalno nešto smeta i ispadam ja veći krivac za prethodnu Vladu nego oni koji su već 12 godina neprikosnoveni koalicioni partneri svih vlada, koji su uništili sistem zaštite životne sredine, oni koji su uništili srpske banke, oni koji su lagali za hiljadu evra. Sada sam ja veći deo bivše Vlade nego oni ikada, a oni su deo svih vlada 12 godina.
Na kraju samo jedna stvar, zdrav čovek ima hiljadu želja, mislim da to znate, bolestan ima samo jednu, a roditelj bolesnog deteta bi dao sve svoje želje na svetu da mu se ispuni ta jedna želja. Mene bi bilo sramota da odbijem ovakav amandman.

Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Dame i gospodo, evo da se i ja složim sa predlogom amandmana. Složio bih se da je on izvodljiv u praksi, da je ne samo pravno moguć, on je svakako pravno moguć, ali je u praksi nemoguć za izvesti, odnosno nije primenjiv, nije praktičan.
Još nešto, da ga je predložio gospodin Nikola Aleksić iz Ekološkog pokreta Novog Sada, svakako bih ga prihvatio, pa makar bio i u praksi nemoguć, znajući da će čovek sve učiniti da se on sprovede.
Zašto je nemoguć za primenu? Njime je predviđeno da se učenici osnovnih škola i predškolskih ustanova hrane isključivo organskim proizvodima, sa proizvodima koji imaju sertifikat da su organskog i domaćeg porekla. Toliko sam razumeo amandman. Organska hrana je produkt organske poljoprivredne proizvodnje i ona u ovom trenutku u Srbiji jedva da postoji. Ona je ispod svetskog proseka. U Srbiji se organska proizvodnja odvija negde na manje od 4.000 ha od ukupno četiri miliona i nešto hektara. Dakle, ona po površinama zauzima samo 0,1% naših oraničnih površina.
Druga stvar, sem biljnih organskih proizvoda postoje i stočarski organski proizvodi, a stočarska proizvodnja nije usklađena sa biljnom organskom proizvodnjom. Već sam rekao da ona zahvata jedva 0,1% površina i uglavnom se ti proizvodi po unapred dogovorenim ugovorima izvoze. Za organsku proizvodnju ne možete da se opredelite u roku od jedne godine. Dakle, organska proizvodnja iziskuje određeno praćenje te proizvodnje u dužem vremenskom roku. Da bi došli do organskog proizvoda morate da kontrolišete zemljište nekoliko godina. Na njemu se ne mogu primenjivati pesticidi, herbicidi i, naravno, mineralna đubriva, i to u nekom dužem vremenskom roku, sigurno dužem periodu od pet godina.
Dakle, em nam je proizvodnja mala, em u dogledno vreme ne možemo proizvesti dovoljno organske hrane, barem po meni, em je i procedura za dobijanje sertifikata, s obzirom da je potrebno više godina da se to prati, dosta komplikovana. Ta hrana je dva i po puta skuplja, ali nevezano za skupoću teško je to izvesti, odnosno ovaj amandman primeniti, s obzirom da je u svetu negde malo više organske proizvodnje i ona je nešto veća, čini mi se gotovo deset puta veća nego u Srbiji, ali je ipak manja od 1%. Em su ti proizvodi skupi, što i nije najbitnije, em je proizvodnja mala, em se ovde insistira da to bude domaćeg porekla i sada, recimo, onaj iz predškolske ustanove i onaj iz škole treba to da nabavi, da izvrši tu nabavku, treba da prepozna u supermarketu koji je paradajz domaći organski, koji je strani, da li će mu podvaliti ili neće.
Imajući sve u vidu, smatram da ovaj amandman nije primenjiv u ovom trenutku u Srbiji. Dakle, negde oko 10% populacije, to je negde oko 800.000 učenika i onih koji pohađaju predškolske ustanove, treba da se ishrani sa 0,1% površina. Ovaj amandman je nemoguć u primeni. Kao ideja je dobar i ja bih svakako to podržao i treba gurati ministarstvo u tom pravcu da se organska proizvodnja u narednom periodu poveća, da se stvore uslovi za organsku proizvodnju, pod broj jedan, da se ne primenjuju mineralna đubriva, herbicidi i pesticidi, da se to zemljište izoluje, da bi u budućnosti možda stekli uslove za primenu ovakvog amandmana. Ukoliko bi ga usvojili, mi bi naprosto propisali da se u predškolskim ustanovama može primenjivati, odnosno da se mogu deca hraniti samo ovom vrstom proizvoda. Bukvalno bi ih doveli do gladi jer ne bi mogli da konzumiraju hranu koju nije moguće nabaviti. Em ne može da bude uvozna, em mora da bude domaća, em je nema ni na svetskom, ni na našem tržištu, em je nemoguće u vrlo kratkom roku proizvesti.
Smatram da je predlagač imao dobru ideju, ali da je sprovede ovim zakonom, trebao je još pre desetak godina svoje koalicione partnere upozoriti da ministri poljoprivrede, umesto podsticanja tajkuna, treba više da podstiču organsku proizvodnju, da imamo dovoljno organskih proizvoda. Da su ministri iz bivšeg režima vodili takvu poljoprivrednu politiku, sada ja ne bih nikakvu dilemu imao oko prihvatanja ovog amandmana. Ovako je on u praksi nemoguć jer bi doveli decu do gladi, a dovoljno je što su roditelji, bake i deke dovedeni do gladi, biće previše da i decu žrtvujemo zbog jednog amandmana, s obzirom da mislim da je nemoguć za sprovođenje. Hvala.