Hvala, gospodine predsedniče.
Poštovani narodni poslanici, poštovani ministre, poslanička grupa SDPS je već napomenula da će dati punu podršku ovom zakonu, jer smatra da je ovo značajna korak napred u odnosu na stanje u poljoprivredi i ruralnom razvoju. Zašto je značajan korak napred? Zbog činjenice da je selo u veoma teškoj situaciji, da imamo sela koja su osiromašena, da ih napuštaju mladi ljudi, a da se stanje u poljoprivredi ne menja. Zašto se ne menja? Iz prostog razloga što smo imali podsticaje u poljoprivredi koji nisu išli u prave ruke. Dešavalo se da je selo u tranziciji mnogo toga izgubilo. Izgubilo je mogućnost da se dalje razvija. Mali poljoprivrednici, srednji poljoprivrednicu su u potpunosti nestali.
Bio sam nedavno upravo u ovom selu koje je kolega Čikiriz spomenuo, jedno bogato sremsko selo Martinci, koje se nalazi pored autoputa, pored železnice, koje se nalazi pored reke Save, gde imate da ljudi napuštaju selo koje ima sve predispozicije jednog grada. Ja ću vam reći kakvo je selo u Vojvodini. Dolazim iz Vojvodine, a i sam sam rođen na selu, a mi koji smo rođeni na selu, mi jako mnogo mi volimo da pričamo o selu, a napustimo selo i odemo da živimo i radimo u gradu. Zašto to kažem? Zato što sadašnje vojvođansko selo ovako izgleda. Vi imate tri bogata zemljoradnika koji imaju nekoliko stotina hektara zemlje ili čak hiljade hektara zemlje, svi ostali su siromašni i ono malo što je imalo dvadeset, trideset hektara, polako nestaje, jer cena poljoprivrednih proizvoda, zatim pariteti koji se nalaze, jednostavno takve ljude siromaše i mladi ljudi zato napuštaju selo.
Mi smo imali takve podsticaje da su najviše dobijali ti koji najviše i imaju. Neko je dobio za hektar zemlje 14 hiljada, pa ako ima hiljadu hektara, vidite, on ne ulaže to u poljoprivredu, već kupuje stanove u velikim gradovima, kupuje poslovne prostore, niko ga ne kontroliše.
Dalje, mi imamo poljoprivredno zemljište koje je vrhunac mešetarenja i manipulisanja. Državno poljoprivredno zemljište dobijaju ljudi koji su bili bliski lokalnim vlastima, lokalnim partijama, pa najčešće dobijaju oni koji se ne bave poljoprivredom. Upravo ti ljudi, tu zemlju dalje daju u arendu. U Vojvodini, da vam kažem odmah, za jedan hektar možete da dobijete 200 evra, što nije mala cena, plus podsticaj, a ti isti ljudi tu zemlju daju dalje u podzakup i lepu rentu koju imaju koriste. Znate kako ide podzakup? Ide tako da ovaj podsticaj od države sedam hiljada dobija onaj koji je dobio državno zemljište, a sedam hiljada se daje onome ko je radi. Postavljam pitanje – koga mi to stimulišemo?
U jednom selu gde sam ja rođen, a zove se Erdevik, s ponosom to kažem, tamo imate 50 mladih ljudi koji su osnovali porodice, ostali da žive na selu. Ti ljudi zbog toga što nemaju sredstava, nemaju političku moć i uticaj, ne mogu da dođu do te državne zemlje.
Mi podržavamo ovaj zakon, i isto tako, govorim ministru, da se slažemo sa činjenicom da je granica 100 hektara, granica koju treba stimulisati. Preko toga mi smatramo da ne treba stimulisati. Ja bih čak uveo i dalje neke mere, naravno dajem predlog, hajde da razgovaramo o zemljišnom maksimumu, ma koliko to izgledalo sada nešto prevaziđeno. Znate, kada smo uveli tranziciju u svim oblastima, mi smo i u selu uveli tranziciju i rekli - da, treba jedna krupna poljoprivredna imanja, treba poljoprivredna gazdinstva da budu velika itd.
Postavljam pitanje – zašto mi da stimulišemo nekog ko ima više od 100 hektara, a pri tom ne zapošljava ljude? Ljudi na selu nemaju gde da zarade i to je jedan od velikih razloga zašto se ljudi sa sela sele u gradove. Jednostavno, mehanizacija, hemija, više nema manuelnog rada i ljudi na kraju moraju negde da prežive, dolaze i postaju gradska sirotinja.
Zašto mi ne bismo uveli poreze koji bi bili takvi da neko ko ima više od 100 hektara, on se više ne stimuliše ni državnim parama, a isto tako mora da ima veće poreze?
Jedno od pitanja koje moram ovde da spomenem, to je Zakon o nasleđivanju. Dosta ljudi nasleđuje zemlju. Postavljam pitanje – zašto zemlju da nasleđuje neko ko se ne bavi zemljoradnjom? On se nalazi u situaciji da onda tu zemlju daje u arendu, dobro živi, a ljudi koji se bave poljoprivredom, koji žive od poljoprivrede ne mogu da zarade sredstva da bi mogli da žive.
Znam da je privatna svojina neprikosnovena i SDPS smatra da ta svojina treba da ostane neprikosnovena, ali hajde da stimulišemo, da onaj ko se ne bavi poljoprivredom, na tu nasleđenu zemlju mora da plati mnogo veći porez. Ako da u neki fond, odnosno da mogućnost da mladi čovek koji se zaista bavi poljoprivredom, koji živi od poljoprivrede, da radi tu zemlju, onda da tog čoveka oslobodimo poreza, a on će i ovako dobiti nadoknadu za onu zemlju koju je dao mladom čoveku koji će raditi, živeti i njegova porodica u budućnosti ostati na selu, živeti na selu i razvijati selo.
Vi imate situaciju u tim našim vojvođanskim selima, koja su infrastrukturno izvanredno uređena, koja imaju sve, da je za deset godina jedno selo od 3.500 stanovnika sada spalo na 2.500, a nalazi se na 80 kilometara od Beograda i 50 kilometara od Novog Sada, pored auto puta sa svim infrastrukturnim objektima koji postoje, novom školom koja će se zatvoriti, novim domom zdravlja koji ćemo morati proširivati, jer je mnogo starih ljudi koji traže lečenje i koji traže mogućnost da žive. Zbog toga smatram da na selu moramo da pokažemo dosta veliki oprez, oprez koji će se ogledati u činjenici da zaista stimulišemo one ljude koji se bave poljoprivredom, a da sprečimo sva moguća mešetarenja.
U ovom zakonu koji predlažete, vidim jedan korak napred, gde sređujete stanje u kojem je dosad bilo zloupotrebe. Mogu da vam pričam o zloupotrebama koliko god hoćete. Razgovarao sam sa dosta ljudi koji kažu da zasade neke dugoročne, a u suštini nema ništa i jednostavno uzmu sredstava, ulažu u neke svoje sopstvene biznise, tako da im država daje značajna sredstva, a poljoprivredu, na drugoj strani, ne razvijamo na onaj način na koji želimo.
Naravno, poljoprivreda je naša razvojna šansa i o tome i govorimo. U Vojvodini gde zaista imamo kvalitetnu zemlju i te kako moramo voditi računa kako da tu zemlju maksimalno iskoristimo. Ne treba bežati od te činjenice da zaista uprosečimo, da vidimo gde je taj maksimum koji može neko da obrađuje, da jedna porodica može normalno da živi, a sve preko toga oporezovati, dati mogućnost da drugi rade i žive na toj zemlji, jer to je naša zemlja i moramo je maksimalno iskoristiti. Taj podsticaj mladim ljudima zaista treba davati, jer su veoma zainteresovani da ostanu na svom imanju, da ga dalje razvijaju i šire.
Isto tako smatram da i ta mehanizacija, a naše selo je imalo, posebno u Vojvodini u ono zlatno vreme, zaista dobru mehanizaciju, širilo se i razvijalo. Sada toga vi nemate. Treba staviti podsticaje za mehanizaciju. Imamo i naš IMT, imamo i ostale fabrike koje mogu da daju i koje možemo da na neki način podstičemo, da bi mogli da rade i da žive na taj način.
Isto tako imamo i naša velika poljoprivredna imanja. Ne mogu a da ne kažem uvek, i ovde ću reći, to je PIK Bečej. Već sam se ministru Kneževiću obraćao oko njega, a i prethodnim ministrima i svim budućim ministrima ću se obraćati, jer smatram da je to najveći resurs koji imamo u našoj Vojvodini i u Srbiji. To znači najveći resurs, to su generacije stvarale i, pored Dunava i Fruške Gore, smatram da je na trećem mestu PIK Bečej. Kako je moguće jedan takav kombinat dovesti do ovakvog stanja? Neću o tome lamentirati, ali hoću da kažem da moramo uraditi sve za te velike kombinate koji i te kako zapošljavaju ljude.
Kada govorimo o poljoprivredi, teško i retko kažemo – da, to je šansa i za zapošljavanje. Zašto ne bismo nekom ko ima sto hektara rekli – ako hoćeš da radih 200 hektara državne zemlje, onda imaš obavezu da zaposliš 5-6 ljudi, da ljudi mogu da imaju egzistenciju. Ako radiš hiljadu hektara, da, obavezan si da zaposliš 50 ljudi, sto ljudi. Ovako, imamo malo zaposlenih, a u selu se to vrlo brzo obradi – mehanizacija, kombajni, više nema potrebe za radnom snagom i šta ćemo s tim ljudima? Zato ljudi i napuštaju sela.
Možete donositi bilo kakve podsticaje u ruralnom razvoju, ali ako se ne vratimo na malog čoveka, na onog koji živi na selu, ako mu ne date šansu, on će morati da napusti svoje selo, da ide u velike gradove gde će biti na rubu egzistencije. Upravo u tom smislu smo dali neke amandmane i nadam se da će oni biti usvojeni, a u danu za glasanje ćemo podržati ovaj zakon. hvala.