Gospodine predsedavajući, pomenut sam direktno. Zbog toga sam se i javio.
Ono što sam rekao i julske noći 2012. godine, kada se u ovoj sali prošle godine raspravljalo o Zakonu o ministarstvima i Zakonu o Vladi, i tada sam tražio, i hvala Bogu što je to i napravljeno, napravljena je primopredaja. Ta primopredaja je jasno pokazala šta smo zatekli. Dva minuta je jako kratko vreme da bi se reklo šta smo sve zatekli, od 7,1% deficita budžeta u odnosu na bruto-društveni proizvod, preko 60% zaduženosti u odnosu na bruto-društveni proizvod, itd, devastirano, uništeno društvo, budžet prazan, bez ikakve šanse, budžet koji je bio koncipiran samo za izbore i ništa drugo.
Međutim, ono što mi smeta kao čoveku, a to je da u parlamentu gde zaista treba da se razvija i polemika i treba različita mišljenja da se čuju, kad god se pokaže jedan kritički ton u odnosu na zatečeno stanje, da bi se iz tog izvukle pouke, a ne nikome ništa ružno da se desi, odmah se kaže – evo ga vokabular, evo su, nadiru, evo su, ne znam koji tamo. Šta treba, da ćutimo? Ne znam šta je smešno, gospođo Čomić? Da li treba da se izvinim? Trebamo li da se izvinimo što smo na izborima 2012. godine dobili podršku građana Republike Srbije?
(Predsedavajući: Vreme.)
Još jednu rečenicu. Treba li da se izvinimo što smo takođe vašim saopštenjima stavljeni u šinjel nekih drugih ljudi, a onda u danu za glasanje prošle nedelje, kada je Srpska napredna stranka ostvarila ubedljive pobede i u Srbobranu i u Zrenjaninu, članovi Demokratske stranke su procesuirani, zadržani u pritvoru zato što su fizički napali člana biračkog odbora Srpske napredne stranke? Gde je tu istina? Na čijoj strani je tu istina?