Poštovana predsedavajuća, poštovana gospodo poslanici, pred nama se danas nalazi Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu, koji, u formi u kojoj je predložen, ima kao zadatak ili cilj jedan vrlo konkretan deo populacije koji je vrlo osetljiv i utiče na jedno veoma osetljivo stanje. Zato je i naša pažnja prema ovom zakonu kod svih povećana i ona je takva s razlogom.
U suštini, ovim predlogom zakona menjaju se dva člana. To je konkretan predlog da se dopuni član 93. novim članom 93a i 187, gde se menja stav 2. i dodaje novi stav 3. Sa ovim naizgled malim promenama postiže se značajan efekat, a to je poboljšanje položaja žena u toku trudnoće i porođaja, odnosno u toku čuvanja i nege deteta u prvoj njegovoj godini života.
Kad pogledamo suštinu, vidimo da je dat osnov u obavezi i odgovornosti države da uređuje i obezbeđuje sistem u oblasti radnih odnosa, zaštite na radu, zapošljavanja, socijalnog osiguranja i slično.
Drugi ključni termin jeste u stvari pojam - majka. Ona, kako to Ustav kaže, zaslužuje ili uživa posebnu zaštitu u skladu sa zakonom i prema kome se majci pruža posebna podrška i zaštita pre i posle porođaja. Ovo stoji i u obrazloženju predloga, ovo stoji i kao opomena svima nama da su u stvari te dve ključne stvari za nas kao orijentir i kada govorimo o ovom predlogu zakona, ali i kada se bavimo i razmatramo pitanje populacione politike moraju biti, svakako, u središtu pažnje.
Najzad, iz obrazloženja vidimo da su ovi predlozi dati u cilju doslednog sprovođenja navedenog i ustavnog načela, kao i primene Konvencije MOR 183, o zaštiti materinstva, što je takođe dobra praksa, da konvencije koje se usvajaju iz oblasti MOR ili i neke druge, u stvari postaju deo i našeg zakonodavstva i postaju deo života koji hoćemo da usklađujemo u naš sistem ovde.
Konkretno, ovim malim promenama dobijamo dva rešenja. To je opšta zaštita od otkaza ugovora o radu, koji je postignut za rad na određeno vreme. Ovo podvlačim zbog toga što on ne podrazumeva i obavezu poslodavca da po isteku bolovanja tog radnika primi da radi u redovnom radnom odnosu na neodređeno vreme i u tom smislu je on samo socijalna kategorija. Takođe, obezbeđuje određenu zaštitu žene u toku radnog vremena za ono doba kada treba da doji dete.
Ovo su, svakako, veoma dobri razlozi i štiti se žena, majka i dete i porodica od socijalne ugroženosti u najosetljivijem periodu života. Vrlo konkretno, pred nama se nalazi inicijativa koja omogućava da se ženi ne ukine socijalno obezbeđenje za vreme porodiljskog odsustva, ako je imala ugovor o radu na određeno vreme. Pri tome, želim da podsetim da je po sadašnjem važećem Zakonu o radu, kod nas predviđeno da postoji ugovor na određeno vreme do godinu dana, a da se, kao što smo od predstavnika SDPS, gospodina Mijatovića čuli, a to je prisutno i poznato nama koji pratimo ovaj deo zakonodavnih aktivnosti, razmišlja da novi zakon o radu predviđa rad na određeno vreme, koji će biti moguć i do tri godine.
Sa tog stanovišta smo u obavezi da preciznije i sa povećanom odgovornošću, u budućem vremenu, i kada je reč o donošenju ovog zakona, kao i rešavanju i donošenju ukupnih mera populacione politike, u odnosu na sve ono što je zaštita žena, majke i deteta, imamo neprekidno budnu pažnju.
Do sada je sa prestankom ugovora u radu postojalo takvo rešenje da je majka gubila pravo na nadoknadu zarade koje imaju sve žene koje su zaposlene, sa ugovorom o radu na neodređeno vreme. Svakako da ću ovakvu jednu ideju, svakako da ću i lično ovakav predlog ili slične sve predloge, lično podržavati uvek i svakako da će i SPS u ovom delu, kada raspravljamo o ovom zakonu, sa zadovoljstvom prihvatiti ovakvu jednu inicijativu koja rešava jedan veoma ozbiljan problem.
Najzad, moram da na pomenem, takođe, da je, kada posmatramo samu sudbinu Zakona o radu od 2000. godine, on menjan do sada sedam puta. Svaki put su promenama, ili bolje reći novim rešenjima koja su ponuđena, smanjivana prava zaposlenih, pa samim tim i prava majki i deteta. Moram takođe da podsetim da je 1996. godine Zakon o radu imao razrađen sistem mera koji je štitio u većoj meri majku, dete, naročito u njegovoj prvoj godini života, odnosno pružao podršku majci za drugo, naročito treće dete. Imao je obavezni dečji dodatak, osiguranu naknadu zarade od 100% za vreme odsustva sa rada, na celoj teritoriji Republike, što sada nije slučaj.
Mislim da nismo kao poslanici imali dovoljno hrabrosti kada smo usvajali Zakon o budžetu i budžet za ovu godinu, da se izjasnimo i tada za inicijativu koja bi obezbeđivala ovakvu jednu primenu u praksi, za koju mislim da bi sve majke veoma podržale i koja bi daleko snažnije ekonomski podržale upravo ovu osetljivu kategoriju stanovništva.
Nadam se da ćemo uskoro biti u prilici, odnosno već kod narednog planiranja, odnosno usvajanja budžeta, da ovu kategoriju na vreme predvidimo, da obezbedimo ekonomske uslove i da ona postane samim tim i održiva.
Zato bih, u stvari, postavila svima nama pitanje – zašto nismo imali smelosti da uz ovaj predlog zakona ne obuhvati i ranije dat predlog, upravo na ovo 100% zarada da se obezbedi, zašto nije sagledao potreban makar minimalan nivo podrške samohranim roditeljima, a to su najčešće žene i majke koje su ostale sa decom, koje su u veoma teškoj kategoriji, jer su često i bez posla i u svakom smislu im je povećana društvena podrška veoma značajna? Zašto nije dao veću podršku deci, majci i porodici dece sa specijalnim potrebama, itd?
Zašto nije razmatrao mogućnost smanjenja cena, odnosno PDV za proizvode za decu u cilju šire borbe za natalitet? Zašto nije sistemski predložio mere za aktivnu borbu protiv bele kuge u Srbiji, jer ovo je samo jedan detalj - idemo sistemom korak po korak.
Smatram da bi bili svi zadovoljniji da smo bili u prilici da razmatramo o više tema, da razgovaramo o tome koji je obuhvat njihov danas moguć sa stanovišta njihove održivosti i da u tom pravcu naša politika ovde bude zastupljena. Takav sveobuhvatan predlog bio bi sigurno adekvatniji onome što nazivamo populaciona politika i suštinski bi rešavao i položaj i zaštitu majke i deteta. Bio bi time i celovitiji odgovor na problem i posledice depopulacije stanovništva.
Na ovaj način menjamo samo delić i traže se sigurno pozitivni efekti u javnosti koji bi nama bili podsticaj u ohrabrivanju svake slične buduće inicijative.
Ubuduće se svakako više zalažem za sveobuhvatne predloge koji bi bili dati, jer na ovaj način oni predstavljaju odgovoran čin svih nas na jedan problem koji je vrlo prisutan i o kojem govorimo sve češće i sve više s razlogom.
Napomenula bih ili istakla ovom prilikom svoju ličnu bojazan da ne dođemo u situaciju da, menjanjem pojedinih delova zakona, u ovom slučaju ovog, u nekom slučaju nekog drugog zakona, gde nam je pažnja usmerena na samo jednu pojavu, pa tako u nizu zakona pojavu po pojavu da regulišemo, da ne dođemo do toga da nam je sistem nedovoljno uravnotežen u pojedinim njegovim segmentima, a onda proizvedemo u jednom detalju evropske standarde, a u nekom drugom detalju ostavimo, uslovno rečeno, balkanske standarde. Ovde kada govorimo o tome navodim čisto kao ilustraciju neusaglašenosti nekih delova sistema, koji se, recimo, kao eklatantan primer pojavio pre mesec dana ovde, kod pojave afla toksina u mleku, gde smo doveli standard za mleko na jedan nivo, a nivo stočne hrane ostavili na sasvim drugom nivou.
Ovakve pojave se događaju i na mnogim drugim mestima. Ne valjaju zato što proizvode negativne efekte, a od nas traže obavezu da ih postavimo u jednoj ravni koja će obezbediti u svim detaljima i tačkama da sistem bude funkcionalan i adekvatan onome što želimo i kako želimo da nam država postoji i kako želimo da funkcioniše.
Htela bih da kažem da naša primena zakona i opšte zakonske regulative mogu da boluju od još jednog problema, a to je da se zakoni donesu, da nisu urađena adekvatna podzakonska akta i da samim tim ponašanje i primena zakona, o čemu je i predlagač ovog zakona takođe izrazio osetljivost ili bojazan i nadam se da do toga naravno neće doći i da će ovaj zakon imati svoju primenu u praksi, jer je logično da svi podržimo ono što je zaštita žene, majke i deteta, ali smatram da ponašanje koje znači nepoštovanje zakona, mora u stvari da bude sve manje praksa, sve manje prisutno, sve manje vidljivo, jer na taj način izražavamo sopstvenu odgovornost prema onome što se u praksi mora oceniti kao jedna odgovornost za oblik i način odnosa i ponašanja u državi i odgovornosti za poštovanje sistema u svim njegovim segmentima.
Kada je reč o položaju žene, majke i deteta u ovom sistemu i zaštite materinstva, ovde se predviđa i apeluje na veliku odgovornost poslodavca i odgovornosti inspekcije. Moramo imati u vidu da je ovde, kada je reč o inspekciji, da su oni sami skrenuli pažnju da postoji sedam mera koje treba preduzeti, koje nisu striktno predviđene samim zakonom, a to je, na primer, hitno postupanje inspekcije po zahtevima koji se tiče zaštite materinstva. To je nešto što proizilazi iz samog života i iz prakse. Zatim, rigorozna kontrola inspekcije, čak i državnih službenika, koji postupaju po ovim zahtevima, formiranje, na primer, posebnog odeljenja inspekcije rada nadležnog za zaštitu materinstva. Dakle, ovo ukazuje na problem u primeni, u ponašanju, čak možda i u pojavi mobinga na radnom mestu čak i u ovim slučajevima.
Ovo su, na primer, pojave koje su u istraživanju pravnog tima bile prisutne. Takođe, u istraživanjima druge vrste prisutno je da u 90% slučajeva inspekcija rada odbija da primi usmenu prijavu porodilje, da u 83% inspekcija prekrši bar jedno ljudsko pravo porodilje, u 87% sudski postupak zastareva, u 77% porodilja je žrtva zlostavljanja na radu. Ovo su činjenice, kažu, iz života.
Pred svima nama je pitanje kako probleme rešavati, kako stabilizovati društvo, obezbediti sigurnost i zaštitu pojedinca, ali i porodice, naravno, u skladu sa mogućnostima države u svim oblastima i segmentima života i rada i zapošljavanja i zaštite i obrazovanja i kulture? U okviru toga je i sistemska obaveza na reagovanje i stvaranje populacione klime i politike koja bi bila celovita.
Ovde bih možda samo segmentom dala komentar na sumnju izraženu koleginice Travar, da li smo zakasnili u tom delu, skoro da jesmo, jer piramida starosne strukture u Srbiji u ovom trenutku je veoma nepovoljna i ukazuje da je teško iz ovog stanja preći u ono pozitivno, kojom bi obezbedili ponavljanje stanovništva. To treba da nam bude onaj ključni reper, jer sve drugo što radimo postaje besmisleno ako nas sutra ne bude.
Moramo biti svesni da to u ovim uslovima danas u kojima smo nije jednostavno, jer za poslednjih deset godina mi smo bili očevidci i akteri da demokratske promene nisu dovele do očekivanih promena i dala očekivane rezultate.
Naime, danas se na sceni u životu dogodilo nešto što bi mogli možda da nazovemo vulgarni prvobitni ili liberalni kapitalizam i kod stvaranja, odnosno donošenje novih zakona često prepisivanjem modela iz raznih evropskih zakonodavstava, nemam ništa protiv toga, ali imam kada oni nisu usklađeni sa mogućnostima koje može da pruži naša država i onda su faktički ostavljeni da vise u vazduhu. U tim procesima olako smo napuštali modele i rešenja koja smo imali nekada u državi, a koja su bila dobra. Da ne elaboriram dalje, navešću primer Slovenije, koja mnoge zakone iz Socijalističke Jugoslavije i rešenja nije odbacila, a mi jesmo i to vrlo brzo i vrlo lako.
Ovde govorimo o tome da li će se kod poslodavca stvoriti uslovi majci da doji dete, a podsetiću da smo mi u preduzećima imali vrtiće koji su štitili decu dok je majka na radnom mestu, što smo, uvođenjem prethodnog sistema, olako odbacili i rekli da preduzeće nije odgovorno, nije socijalna institucija, nego je to država i da sve to što je zaštita žene, majke i deteta, treba da bude državna obaveza. Da li je sada u ovim uslovima lako i jednostavno vratiti se na to da je to obaveza ili i svest i odgovornost i poslodavca ovakvog kakvog mi u Srbiji danas imamo.
Sve ovo smatram da nije stranačko pitanje ni jedne političke stranke. Ovo je ljudsko, stručno, moralno pitanje i pitanje odgovornosti.
Vreme za improvizacije mislim da je prošlo. Ovo je vreme opšte i lične odgovornosti svih i treba da pokažemo da je imamo. Mora se brzo stvoriti društvena klima, da je dobro biti vredan, pošten, častan, čestit, rodoljub, obrazovan, solidaran, bez kalkulacije bilo koje vrste.
Sa ovom Vladom ti procesi su započeli i kako dolazimo do onog što nam je cilj duhovnog, ekonomskog, moralnog, nacionalnog, pravosudnog i ukupnog oporavka, dolazimo ustvari do prve rečenice u ekspozeu predsednika Vlade da nam je populaciona politika prvi cilj, da bi svi ovi kasnije mogli da budu ostvareni i da bi mogli da stvorimo državu koja bi bila zadovoljni model države u kojoj bi naša deca sutra mogla da odrastaju. Model države u kojoj žele i da ostanu, a ne da žele da odu u beli svet, model države koji će oni sutra s razlogom i sa ponosom naslediti od nas.
Dakle, ako sve ovo imamo u vidu još jednom ću ponoviti makar to bio korak po korak, i SPS i svakako lično ću se uvek rado uključiti u realizaciju ovakvih ciljeva i ovakvih zadataka. Lično smatram, dakle, još jednom da bi bili svi zadovoljniji kako je to rasprava pokazala, da su sve ove mere i predlozi bili i hrabriji i sveobuhvatniji, a mislim da je ta odgovornost pred nama, da tu hrabrost ubuduće i pokažemo. Hvala.