Reč ima narodni poslanik Donka Banović.

Hvala, gospodine predsedniče.
I ovaj predlog zakona spada u one zakone koji utiču na, posredno ili neposredno, veliki broj građana Srbije, kao što je i prethodni zakon o kom smo govorili na prethodnoj sednici. U Srbiji živi više od 700 hiljada osoba sa invaliditetom.
Procene govore da 70% njih živi u siromaštvu, pa su osobe sa invaliditetom najbrojnija ugrožena grupa danas u Srbiji. To siromaštvo je posledica svakako nezaposlenosti tih osoba, ali i dodatne materijalne opterećenosti porodica koje imaju člana, osobu sa invaliditetom, zbog svih ostalih vrsta podrške, da ne kažem nege, rehabilitacije, obezbeđivanje pristupačnosti za člana sa invaliditetom.
Od, kako mislim da je to bila 2007. godina, kada je Srbija potpisala Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom i opcioni protokol koji ide uz tu konvenciju, može se slobodno reći da je u Srbiji napravljen veliki napredak u pravnoj regulativi, odnosno da smo usvojili, i ova Skupština na predlog različitih ministarstava i ministara je usvojila, jedan niz jako važnih zakona, kada je on u pitanju ova oblast. Tu je, pre svega, Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, kao i ovaj zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, o čijim izmenama i dopunama danas govorimo.
Međutim, postoji čitav niz nekih drugih zakona, na primer, Zakon o socijalnoj zaštiti, Zakon o porodici ili kako ga mi zovemo kolokvijalno-porodični zakonik, gde čitav niz odredaba se odnosi na ovu kategoriju stanovništva. Doneti su, dakle, zakoni koji bi trebalo da omoguće nesmetano uključivanje osoba sa invaliditetom u srpsko društvo.
Nažalost, u stvarnom životu, pripadnici ove brojne i po potrebama raznovrsne grupe suočavaju se sa preprekama koje ukazuju na to da primena načela jednakih mogućnosti ne zavisi samo od dobrih zakona, dakle, kao što sam i nabrojala, mi smo doneli dosta dobrih zakona, ali njihova primena i realni život su nešto, nažalost, sasvim, sasvim drugo.
Sve nas ću zajedno da podsetim, mislim da je to bilo jula prošle godine, kada su radnici sa invaliditetom, odnosno osobe sa invaliditetom, koji su zaposleni u preduzeću za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom "Šumadija", tako se zove preduzeće iz Kragujevca, da su oni danima štrajkovali glađu i taj štrajk glađu je bio protest što im nije isplaćeno osam ličnih dohodaka, odnosno ti radnici nisu ostvarivali ni svoja neka druga prava po osnovu rada.
To je bio događaj koji je sve nas trebalo da podseti, nadam se da nas podseća da je u ovoj oblasti mnogo toga još neuređeno i da imamo zakone, ali se oni baš ne primenjuju u potpunosti. Kako se taj štrajk okončao, moram da kažem da je danima trajao, da se ministarstvo nije odazivalo nešto naročito i da je morao da se umeša Zaštitnik građana i to stoji u njegovom izveštaju, dakle, ja govorim istinu, i da je, tek kada se Zaštitnik građana uključio u taj problem, problem rešen.
U maju 2010. godine je stupio na snagu ovaj Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, po kojem su svi poslodavci koji imaju više od 20 zaposlenih dužni da zaposle određeni broj osoba sa invaliditetom, to se i kolokvijalno kaže – moraju da poštuju taj kvotni sistem, pa od veličine preduzeća zavisi koliko će osoba sa invaliditetom biti zaposleno.
Ovde je više mojih kolega pohvalilo i ovaj zakon i izmene i dopune ovog zakona. Ja neću ni da ga hvalim, ni da kudim, ali imam i ja, kao i ostale kolege, podatke da Nacionalna organizacija osoba sa invaliditetom, a i statistički podaci govore o tome da je napravljen određeni pomak kada je u pitanju zapošljavanje osoba sa invaliditetom i da je u vreme ekonomske krize došlo do povećanja zaposlenosti ovih osoba. Prema tome, napravljen je pomak i ima dosta pozitivnih stvari zahvaljujući tom važećem zakonu.
Što se tiče ovih izmena i dopuna, čini mi se da ima desetak izmena i dopuna. Neki članovi se odnose na usaglašavanje sa nekim drugim zakonima i to je, pre svega, Zakon o statistici i Zakon o državnoj pomoći. Međutim, tu ima i nekih suštinskih izmena, kao što je član 4. kojim se, praktično, briše član 29. postojećeg zakona, odnosno da se ukida obaveza da poslodavac uplaćuje tzv. kaznene pedale, ukoliko na vreme ne ispuni svoju obavezu, bilo da je to zapošljavanjem osobe sa invaliditetom ili da je to uplata u budžetski fond. Smatramo da je možda, a vidim da i organizacije osoba sa invaliditetom smatraju da je to dobro, tim pre što statistika govori da je svega 1% novca koji se nalazi u budžetskom fondu na ovaj način uplaćeno, tako da se nadam da ste vi u pravu i držimo ministarstvo za reč, a to trebaju i organizacije osoba sa invaliditetom, jer vi ste praktično garant da taj budžetski fond neće osetiti ovu promenu, ako je tačno ovo što kažete.
O ostalim izmenama ćemo govoriti kada bude rasprava u pojedinostima. Primetila sam da su skoro sve poslaničke grupe podnele praktično istovetne amandmane, zahvaljujući tome što se Nacionalna organizacija osoba sa invaliditetom obratila svim poslaničkim grupama sa svojim predlozima amandmana, i onda smo svi mi podneli iste amandmane, tako da se nadam da će te ih prihvatiti, jer imate slaganje po određenim stvarima svih poslaničkih grupa, a to je velika retkost u ovoj sali.
Takođe treba reći da, kada ste već ušli u izmene i dopune ovog zakona, možda je trebalo da napravite izmene još nekih članova. To niste sad uradili. Nadam se da ćete se vratiti sa ovim zakonom, pa da ćete to uraditi.
Danas je jedna koleginica govorila o tome, to su komentari poslodavaca uglavnom iz privatnog sektora. Oni negoduju i kažu da je "teret zapošljavanja osoba sa invaliditetom uglavnom na plećima privatnog sektora", što će reći da državna preduzeća i javna preduzeća ne zapošljavaju osobe sa invaliditetom.
Šta je možda još trebalo menjati? U članu 3. postojećeg zakona ne vidi se jasno da i javna preduzeća imaju ovu obavezu. U članu 3. stav 3, gde je navedeno ko je sve poslodavac po ovom zakonu, tu su navedeni Republika Srbija za zaposlene u državnim organima, autonomna pokrajina za zaposlene u pokrajinskim organima i jedinica lokalne samouprave za zaposlene u organima jedinice lokalne samouprave. One lokalne samouprave, verujte mi da je takvih danas u Srbiji mnogo, koji bi nekako da izbegnu primenu ovog zakona, oni to objašnjavaju i pozivaju se na ovaj član, gde ne stoji jasno da je, možda ja sad uđem i u neki pravnički problem, da javno preduzeće nije direktan organ lokalne samouprave, s tim što ja znam da postoje direktni korisnici budžeta i indirektni, ali je ovo evidentan problem. To je što se tiče samog zakona.
Dakle, tu bi moglo da stoji jedno pojašnjenje, upravo zbog one neodgovorne lokalne samouprave. Jer, ako lokalna samouprava i ako ljudi koji su vlast u određenoj lokalnoj samoupravi imaju dobru nameru i žele da se uključe u čitav ovaj proces, onda njima ne bi ni bilo bitno da li uopšte to stoji u zakonu, ali zbog onih neodgovornih bi valjalo da je to preciznije.
Ne bih baš da ističem tu lokalnu samoupravu kao posebno lošu, zato što znam da ima neke druge uspehe, međutim, moglo se pročitati krajem oktobra meseca prošle godine da je grad Subotica uplatio više od sedam miliona dinara u budžetski fond za profesionalnu rehabilitaciju i podršku zapošljavanja osoba sa invaliditetom. Sada se, naravno, čovek pita kako je grad Subotica stigao do tako velikog duga? Šta je to u stvari? To je uplata, zato što ustanove kulture u tom gradu i predškolske ustanove nisu iskoristili nijednu od mogućnosti na vreme. Dakle, niti su zaposlili osobu sa invaliditetom, a ima tu ustanova koje imaju više od 20 zaposlenih, niti su na vreme izvršili uplatu u ovaj budžetski fond, pa se tu nakupilo verovatno i kazna i penala. Onda je tu jedna prilično loša priča, da se budžetski korisnici u jednom gradu oslanjaju na svoj gradski budžet, a oni su tako ležerni i ne izvršavaju svoje obaveze, koji će umesto njih uplatiti tu kaznu. Onda, u principu, niste kaznili taj organ, nego ceo grad.
Ono što je najveći problem, a to svakako osobe sa invaliditetom ističu, to je nedostatak kvalitetnih mera podrške, tj. servisa za otklanjanje prepreka na lokalnom nivou. Lokalni nivo je taj koji otklanja prave prepreke. Dakle, ono što se ističe, to je da je i dalje nedovoljno pristupačno okruženje. Imate čak i u Beogradu kada se vrši rekonstrukcija, kažem čak i u Beogradu zato što je to glavni grad i tu bi trebalo da bude malo drugačija situacija, zato što pre svega ima mnogo više novca nego neke druge lokalne samouprave u Srbiji, ali i dalje imate kada se rekonstruiše ulica da se ne predvide rampe ili pristupačnost za osobe sa invaliditetom, tj. kolicima. Takođe, i dalje je neprilagođen javni prevoz maltene u svim gradovima, loše je informisanje i komunikacija osoba sa invaliditetom o njihovim pravima, i dalje su nepristupačna i slabo prilagođena radna mesta i, ono što je najteže, ostao je potpuno nerazvijen sistem radnih i personalnih asistenata. To predviđa i Zakon o socijalnoj zaštiti.
Kada se taj zakon donosio mnogo se govorilo o tome kako sada zakon reguliše i predviđa personalne i radne asistente. Međutim, to je veoma slabo zaživelo. Tu se opet kao razlog navodi ekonomska kriza, ali kada su ove stvari u pitanju, zaista treba sve da nas bude stid što za ove stvari u budžetu nema novca. Videćete, kada pogledate sve naše amandmane, da se veliki broj amandmana upravo i odnosi na to da se iz budžetskog fonda više novca usmeri ka poslodavcima, odnosno da se upute i subvencije za prilagođavanje radnih mesta i za otklanjanje prepreka, kao i za angažovanje personalnih asistenata.
Ono o čemu bih takođe iskoristila priliku da popričamo, to je da je veliki problem u zapošljavanju osoba sa invaliditetom u stvari njihova trenutna obrazovna struktura koja ne odgovara potrebama tržišta, odnosno - jedno je potražnja, a drugo je ponuda. Oko polovine registrovanih nezaposlenih osoba sa invaliditetom u Nacionalnoj službi za zapošljavanje ima samo osnovnu školu ili nesvršenu osnovnu školu, a više hiljada imaju srednje stručno i specijalno srednjoškolsko obrazovanje, po zastarelim nastavnim planovima i programima. Kao primer ću navesti, to sam proveravala, tako je i dan danas, da jedan od obrazovnih profila za slepu i slabovidu decu u školi za učenike oštećenog vida jeste obrazovni profil PTT saobraćaj, obrazovni profil TTP manipulant na III stepenu. Dakle, u doba interneta, informativne i komunikativne tehnologije, mi još uvek školujemo učenike da budu TTP manipulanti. Da biste znali šta je to, TTP manipulant je telefonista, teleprinterista i radio-operater. Pitam vas – gde će ova deca da se zaposle kada završe ovu srednju školu?
Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, koji je relativno nov, je po prvi put uveo bezuslovnu obrazovnu inkluziju i garantuje jednaka prava na obrazovanje svoj deci, uključujući i decu sa smetnjama u razvoju. Čini mi se da je ovo najslikovitiji primer toga da imate jedan fantastičan zakon, a da se kao država i kao ministarstvo niste potrudili da obezbedite mere podrške.
Dakle, Zakon predviđa pravo na dodatnu obrazovnu podršku na svim nivoima obrazovanja. Govorim o Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Međutim, u problemu su i škole, i roditelji, i nastavnici i, naravno, deca, zbog odsustva kontinuiranih i stalnih mera podrške. Nemate pedagoških asistenata za rad sa učenicima po individualnim obrazovnim programima. Verujte mi da lokalne samouprave vrlo često hoće da reše taj problem, ali se onda postavi pitanje - ko finansira pedagoškog asistenta?
Nema personalnih asistenata. Ne postoji stalna edukacija nastavnika, međuresornih komisija, pa uostalom i roditelja. Dakle, edukacija je izostala. U svim školama je nedostatak nastavnih sredstava i problemi vezani za inkluziju su, opet ponavljam, tako jedan ilustrativni primer kada donesete jedan zakon koji bi trebalo puno toga da promeni, a posle toga ništa, nego ste samo pokušali da rešavate neki problem kvalitetno, a to je pre svega obrazovna struktura osoba sa invaliditetom i ljudi koji sutra treba da se uključe u tržište rada, a onda se to svede na dobru volju i na mnogo više problema nego što je pre tog zakona bilo. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Elvira Kovač. Izvolite.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedniče, predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, svi smo svesni da je problem visoke nezaposlenosti jedan od osnovnih gorućih problema u Republici Srbiji. Kada pričamo konkretno o nezaposlenosti osoba sa invaliditetom, svi znamo da je slika još gora, da ne kažem tužnija. Stoga smo mi iz Saveza vojvođanskih Mađara i sredinom 2009. godine, kada je ovaj cenjeni dom, Narodna skupština raspravljala, pa i usvajala, tada potpuno novi, Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, naglasili kako je neophodno regulisanje ove oblasti, kako smo na ovom polju imali pravnu prazninu, da bi konačno uticali na realno poboljšanje situacije na ovom polju.
Kao što znamo, osnovni cilj ovog zakona o čijim izmenama i dopunama danas raspravljamo je zapravo povećanje zaposlenosti, da dođemo do što većeg stepena zaposlenosti osoba sa raznim vrstama invaliditeta.
Savez vojvođanskih Mađara, naravno, podržava sve vrste pozitivnih, afirmativnih akcija usmerenih ka teže zapošljivim grupama lica. Svi smo svesni da, kada pričamo o tim licima koja spadaju u teže zapošljivu kategoriju, to su najčešće, u najvećem broju slučajeva, upravo osobe koje zbog svog zdravstvenog stanja, raznih vrsta invaliditeta, izuzetno teško danas nalaze zaposlenje.
Suština ovog zakona je da mere koje se preduzimaju, u skladu sa Zakonom o profesionalnoj rehabilitaciji zapošljavanja osoba sa invaliditetom, ciljaju upravo tu grupu ljudi koja se najteže zapošljava i čiji je položaj, samim tim, kako ekonomski položaj, a tako i njihov svakodnevni život, izuzetno težak.
Mi iz poslaničke grupe Saveza vojvođanskih Mađara smatramo da je pitanje socijalnog uključivanja osoba sa invaliditetom i društvena uključenost tih ljudi, jedno od osnovnih pitanja i ono bi trebalo za sve nas da znači poštovanje osnovnih ljudskih prava. Treba svi da se prisetimo na ovom mestu da je pravo na rad zagarantovano svima, stoga bi i osobe sa invaliditetom trebalo da imaju potpuno ista prava i iste mogućnosti za ostvarivanje ovih prava kao i svi ostali građani naše zemlje.
Dakle, složićemo se ovde da je sredinom 2009. godine, između ostalog, donošenjem ovog zakona, a i kasnije donošenjem ostalih zakona, kao što su ovde spomenut Zakon o socijalnoj zaštiti itd, da je koliko-toliko obezbeđen pravi normativni okvir za ostvarivanje i zaštitu prava osoba sa invaliditetom, međutim, kada pitamo ove ljude i kada pogledamo kakva je situacija na terenu, onda nam je jasno da još uvek postoje ogromni problemi i da se pripadnici ove posebno osetljive društvene grupe suočavaju svakodnevno sa veoma složenim pitanjima, problemima u životu. Jednostavno, to ih onemogućuje, ne dozvoljava im da uživaju u svojim pravima i da ih ostvaruju i da zaista dostignu taj željeni nivo socijalne i društvene uključenosti.
Predlog zakona koji je danas na dnevnom redu, o kojem raspravljamo, su zapravo izmene i dopune spomenutog Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Kao što sam rekla, cilj tog osnovnog zakona, koji sada određenim delovima menjamo i dopunjujemo je da zaista na pravi način podstakne zapošljavanje i obezbeđivanje radnih mesta za osobe sa raznim vrstama invaliditeta.
Zašto su, međutim, problemi na terenu i u realnom životu opstali, bez obzira što postoji zakon, recimo, adekvatan normativni okvir? On, a to dokazuju i sada predložene izmene i dopune, jednostavno kao da nije dovršen, znači, nije idealan. Mi smo tada, u aprilu 2009. godine, doneli nešto potpuno novo u našem pravnom sistemu, ali posle nekoliko godina njegove primene je viđeno da kao da nije dovršen i da pojedina normativna rešenja koja su predložena u ovom zakonu jednostavno kao da u realnom, stvarnom životu ne doprinose delotvornom sistemskom i trajnom rešavanju ovih problema.
Položaj osoba sa invaliditetom i njihovo trajno društveno uključivanje zapravo zavisi, jednostavno, od podrške koju oni dobijaju iz svog neposrednog okruženja, kako kroz sisteme socijalne i zdravstvene zaštite, tako, naravno, i kroz sistem obrazovanja, pa i onog o čemu raspravljamo i što je najznačajnije, zapošljavanja.
Trajni cilj Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom je radno angažovanje tih ljudi, a samim tim i poboljšanje svih aspekata života osoba sa invaliditetom.
Ono što je značajno, to su bile najveće novine koje smo uveli pre tačno četiri godine u naš pravni sistem, je propisivanje obaveze obezbeđivanja kako prostora, tako i odgovarajuće tehničke i druge opreme za radno osposobljavanje i rad osoba sa invaliditetom, a sve to u skladu sa njihovim kako psihičkim, tako i fizičkim mogućnostima, potrebama, sposobnostima, ali, naravno, i njihovim željama, ukoliko je moguće da se one usklade.
Kao što smo to čuli od nekoliko prethodnih govornika, iz ovih zakona, zapravo, proističe obaveza zapošljavanja osoba sa invaliditetom, a on se odnosi na sva privredna društva, organe državne uprave, pa spomenute lokalne samouprave, javne službe, banke, finansijske organizacije i mnoga druga pravna i fizička lica koja, prema zakonu, imaju taj minimum, odnosno najmanje 20 zaposlenih.
Planirano je da se, primenom ovih odgovarajućih odredbi zakona, omogući socijalna uključenost za mnogo veći broj osoba sa invaliditetom, pošto je, naravno, pored spomenutog razvijanja efikasnih sistema i servisa podrške i zaštite, izuzetno važno, kad god je to moguće, odgovarajućim mogućim, neophodnim merama obezbediti što veću samostalnost, rehabilitaciju i zapošljavanje ovih osoba.
Nažalost, nekoliko godina posle primene ovog zakona, ali moram ponovo naglasiti, i nekoliko godina posle primene novog Zakona o socijalnoj zaštiti, postoje saznanja da se Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, a i svi ostali koji se tiču ove teme, ne primenjuju dosledno, da probam to fino da formulišem. Naime, na terenu se dešava da mnogi poslodavci imaju problem sa ovom svojom obavezom, da nisu srećni što postoji ta obaveza, da nerado zapošljavaju osobe sa invaliditetom. Realnost je da mnogi poslodavci, da bi takoreći kako-tako formalno ispunili ovu svoju obavezu, oni zapravo svoje radnike šalju na razne komisije da bi oni dobili papir o tome da imaju možda i neku sitnu vrstu invaliditeta. Šalju ih na utvrđivanje stepena invalidnosti, da bi oni, recimo, formalno ispoštovali ovu obavezu, što je zapravo izigravanje ovog zakona.
Nažalost, ono o čemu je takođe prethodna koleginica govorila, bez obzira na obavezu, u mnogim delovima Republike Srbije, čak i u većim gradovima, a da ne pričam o manjim opštinama i naseljenim mestima, jednostavno, nisu ukinute te prepreke povećanog zapošljavanja osoba sa invaliditetom.
Postoji mnogo, mnogo prepreka. Spomenuću samo neke od njih. Jedna je da, jednostavno, ne postoje adekvatni sistemi podrške zaposlenih osoba sa invaliditetom. Svi znamo i za ostale fizičke ili tehničke prepreke nepristupačnosti samih radnih mesta raznih preduzeća, pa i ustanova, javni prevoz je neadekvatan. Ono o čemu se malo govori, a što je isto realnost, je da velika većina osoba sa invaliditetom nije dovoljno kvalifikovana, odnosno nemaju adekvatnu stručnu spremu.
Naime, kao što sam spomenula zakonom čije izmene i dopune se danas spominju kojim raspravljamo, jeste, zaista, ustanovljen normativni okvir za otklanjanje pomenutih sistemskih prepreka za normalniji i lakši život osoba sa invaliditetom. Međutim, zbog problema tokom sprovođenje ili primene ovog zakona, realna tužna slika je da se ne poboljšava samostalni život osoba sa invaliditetom i društvena uključenost. Znači, njihova uključenost još uvek nije u adekvatnoj meri na željeni način rešena.
Mi iz poslaničkog kluba SVM smo zaista ubeđeni da kada bi se recimo Nacionalna služba za zapošljavanje više angažovala na ovom problemu, kada bi više radila, Nacionalna služba na usklađivanju ponude i tražnje na tržištu rada, kao i recimo kada bi se još više radilo na organizovanju odgovarajućih programa prekvalifikacije, dokvalifikacije ili osposobljavanjem nezaposlenih osoba koje zaista traže posao, da bi to na terenu, u praksi zaista doprinelo većoj zaposlenosti tih ljudi.
Najznačajnije izmene i dopune koje su zapravo pred nama i o kojima raspravljamo se odnose, jedna od njih je, jeste na obavezu poslodavca da ukoliko ne zaposli osobu sa invaliditetom mora da uplati iznos od 50% prosečne zarade po zaposlenom u Republici Srbiji za svaku osobu sa invaliditetom koju ne zaposle, a ima tu obavezu. Potrebno je naglasiti da sredstva koja će se na ovakav način prikupiti, znači, novac koji se prikupi se uglavnom koristi za podsticaje zapošljavanja, profesionalnu rehabilitaciju, finansiranje zarada osoba sa invaliditetom zaposlenih u preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju ili zapošljavanje osoba sa invaliditetom koja rade recimo, u socijalnim preduzećima, organizacijama. Znači, ova sredstva i ovaj iznos svakako pozitivno utiču na podizanje nivoa zapošljavanja osoba sa invaliditetom što svakako podržavamo.
Sledeća značajna novina ili izmena ovog zakona je zapravo usklađivanje sa pravilima o dodeli državne pomoći što znači da se vrši usklađivanje iznosa sredstava koji se obezbeđuje za odgovarajuće namene, podsticaja zapošljavanja osoba sa invaliditetom, ali i održavanja njihovog zaposlenja, zaposlenja ovih osoba u preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju. Istovremeno se ovim obezbeđuje pravo na subvencije.
Naime, preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom se na osnovu ovoga dodeljuje subvencija zarada zaposlenih osoba sa invaliditetom u tim preduzećima i to u visini do 75% ukupnih troškova zarade sa pripadajućim doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, ali sa naznakom da to ne bude više od 50% prosečne zarade po zaposlenom u Republici Srbiji. Uvode se na ovaj način stroga pravila u vezi državne pomoći koja bi trebalo, nadamo se, znači, to je plan zakonodavca, odnosno predlagača i nadamo se da će se to tako i dešavati na terenu, da će ovo omogućiti potpunu punu kontrolu dodele sredstava, a tako i utroška ovih sredstava državne pomoći.
U obrazloženju ovog predloga zakona, odnosno predloženih izmena i dopuna, možemo da pročitamo da su troškovi poslodavca nastali kao rezultat obaveze zapošljavanja osoba sa invaliditetom. Povećavaju se ovim izmenama za oko sedam hiljada dinara na mesečnom nivou. Ukoliko se poslodavac ipak odluči na alternativni način ili ti da svoju obavezu izvrši svojim učešćem u finansiranju zarada osoba sa invaliditetom zaposlenih u preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju ili socijalnom preduzeću ili organizaciji kao što sam spomenula.
Ovakvo rešenje svakako je prihvatljivije od trenutno postojećeg koje je bilo za sedam hiljada manje. Pošto je osnovna svrha donošenja ovog propisa najpre obezbeđivanje odgovarajućih egzistencijalnih uslova za same zaposlene osobe sa invaliditetom.
Suština na koju zaista moramo da pazimo je da poslodavci izvršavaju svoje obaveze koje proističu iz ovog zakona prvenstveno zapošljavanjem osoba sa invaliditetom. Tačnije, bitno je da dođe do ravnoteže između stvarnog zapošljavanja i alternativnih načina izvršavanja njihovih obaveza i to u korist zasnivanja radnog odnosa sa osobama sa invaliditetom što bi prema ovom predlogu poslodavcima bilo najpovoljnija, najisplativija varijanta. Jer, ukoliko bi se na neki način narušila ova ravnoteža ili ti poslodavci više odlučivali za alternativne načine, a ne za stvarno zapošljavanje osoba sa invaliditetom onda bi se jednostavno izgubio smisao celog zakona. Cilj donošenja i tog prvog i ovih izmena i dopuna je da što više osoba sa invaliditetom zaista uđe u svet rada, da budu zaposleni i da se integrišu u društvene tokove. Naravno, SVM će u Danu za glasanje podržati ovaj predlog. Zahvaljujem.

Hvala.
Poštovani narodni poslanici, saglasno članu 27. i članu 80. stavovi 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18,00 časova zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese akta iz dnevnog reda ove sednice.
U skladu sa članom 87. stav 1. Poslovnika određujem redovnu pauzu u trajanju od jednog časa. Rad nastavljamo u 15,00 časova. Hvala.
(Posle pauze)

Nastavljamo sa radom.
Reč ima narodni poslanik Vesna Jovicki. Izvolite.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što krenem sa izlaganjem, želela bih sve da podsetim da je danas Međunarodni dan osoba sa autizmom, osoba kojih u Srbiji ima od 2.000 do 3.000. Nažalost, nema tačnih podataka i ove osobe spadaju među najosetljiviju grupu kod osoba sa invaliditetom.
Veliki pomak na polju afirmacije prava i statusa osoba sa invaliditetom, kada je u pitanju zapošljavanje, doneo je Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Njegovim donošenjem učinjeni su prvi koraci koji podrazumevaju stvaranje potrebnih uslova za radno-aktivacionu integraciju osoba sa invaliditetom na tržište rada i uređenja oblasti zapošljavanja i profesionalne rehabilitacije osoba sa invaliditetom, u skladu sa međunarodnom i nacionalnom regulativom i tokovima tržišta rada.
Strateška dokumenta i zakoni Republike Srbije sadrže osnovne smernice za unapređenje kvaliteta života OSI i prvi put u Srbiji osobe sa invaliditetom stavljaju u ravnopravan položaj sa drugim građanima, jasno pokazujući usmerenje države na razumevanje osoba sa invaliditetom u okviru socijalnog modela invalidnosti, ističući obaveze zajednice da obezbedi poštovanje ljudskih prava osoba sa invaliditetom u svim oblastima života pojedinaca i zajednice.
Pitanje zapošljavanja osoba sa invaliditetom je jedno od važnijih kada govorimo o njihovom uključivanju u društvo. Madridska deklaracija iz 2002. godine ističe zaposlenje kao ključ socijalnog uključivanja, kao jedan od važnijih načina borbe protiv društvene izolacije i samostalnog života i dostojanstva.
Početak primene Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom odlikuju dva karakteristična procesa, pored zapošljavanja i zaposlenosti OSI i blago opadanje broja nezaposlenih među osobama sa invaliditetom, razlike u intenzitetu ovih procesa rezultat su paralelnih procesa zapošljavanja i prijava na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, ostvarivanje obaveze zapošljavanja, odnosno na nju je uticalo dinamiziranje tržišta rada za osobe sa invaliditetom.
Podaci koje imamo o osobama sa invaliditetom u Srbiji su veoma oskudni. Ne postoje baze podataka koje bi sistematizovale ovu problematiku i ukazale na pravo stanje stvari, ali se pretpostavlja da je njihov broj veći od 700.000. Od toga, njih 300.000 je u radnom uzrastu. Stopa zaposlenosti je izuzetno niska i iznosi oko 13%, dok se na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje nalazi oko 20.000 osoba sa invaliditetom.
Od momenta primene zakona, do januara 2012. godine, zaposleno je oko 10.000 osoba sa invaliditetom, što je u odnosu na 200, odnosno 300 zaposlenih osoba sa invaliditetom na godišnjem nivou u periodu pre primene zakona, veliki napredak. U uzorku zaposlenih OSI najzastupljenije su osobe sa senzornim invaliditetom, zatim lica lakše ometena u intelektualnom razvoju i osobe sa raznolikim vrstama invaliditeta u kategoriji ostalo, dakle, različite vrste oštećenja i funkcionalnih ograničenja.
Prilagođavanje radnog okruženja potrebno je za 57,7% OSI. Trećina radnih mesta je već bila prilagođena kada su se OSI zaposlile. Ostali poslodavci su
prilagođavali radna mesta i procese rada potrebama osoba sa invaliditetom tek nakon njihovog zapošljavanja. Jedna trećina osoba sa invaliditetom smatra da im je potrebna i podrška na radnom mestu.
Uzimajući u obzir sve pozitivne efekte, koji su do sada nastali primenom ovog zakona, neophodno je izmeniti neke od članova zakona i uskladiti ih sa zakonskom regulativom koja je doneta, ili izmenjena, od vremena donošenja ovog zakona, te se iz tih razloga pred nama nalazi Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom.
Po važećem Zakonu o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju OSI, poslodavac je u obavezi da zaposli jednu osobu sa invaliditetom ukoliko ima od 20 do 49 radnika, ako ima 50 zaposlenih dve i sa svakim pedesetim zaposlenim novu osobu sa invaliditetom. Ukoliko na tržištu rada nema osoba sa invaliditetom određenih znanja i kvalifikacija radi zapošljavanja, poslodavci obavezu zapošljavanja osoba sa invaliditetom mogu izvršiti učestvovanjem u finansiranju zarade osoba sa invaliditetom zaposlenih u preduzeću za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom, ili socijalnom preduzeću i organizaciji, uplatom sredstava u visini ne manje od 50% prosečne zarade u privredi Republike Srbije u budžetski fond za profesionalnu rehabilitaciju i podsticanje zapošljavanja osoba sa invaliditetom, ili izvršenjem finansijske obaveze iz ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji, kupovini proizvoda, ili vršenju usluga sa preduzećem za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom u vrednosti od 20 prosečnih zarada u privredi Republike Srbije, kao i uplatom penala u budžetski fond za profesionalnu rehabilitaciju i podsticanje zapošljavanja OSI u visini trostrukog iznosa minimalne zarade utvrđene u skladu sa propisima o radu, za svaku osobu sa invaliditetom koju nije zaposlio.
Sredstva ostvarena na ovaj način koristiće se za mere aktivne politike zapošljavanja osoba sa invaliditetom, ili obavljanja poslova profesionalne rehabilitacije, dakle službi podsticanju zapošljavanja osoba sa invaliditetom.
Kontrolu nad uplatama vrši poreska uprava u skladu sa Pravilnikom o načinu praćenja izvršenja obaveza zapošljavanja osoba sa invaliditetom i načinu dokazivanja izvršenja te obaveze. Direktni, ili indirektni budžetski korisnici, kojima se plate obezbeđuju iz budžeta Republike Srbije, obavezu zapošljavanja OSI izvršavaju opredeljivanjem sredstava u budžetu za tekuću godinu, za namene refundacije zarada OSI zaposlenih u preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje OSI, za unapređenje uslova rada proizvodnih programa, itd, ali su u obavezi da, ukoliko se ukaže mogućnost, zaposle osobu sa invaliditetom.
Kako se od januara 2011. godine, u skladu sa Strategijom razvoja zvanične statistike Republike Srbije, ne objavljuje podatak o prosečnoj zaradi u privredi Republike Srbije i sve do sada, korišćen je podatak iz decembra 2010. godine, potrebno ga je zameniti podatkom koji se redovno objavljuje, a to je prosečna zarada po zaposlenom u Republici Srbiji, koja podrazumeva bruto zaradu, odnosno iznos koji sadrži neto zaradu, poreze i doprinose koji se plaćaju iz zarade na teret zaposlenog.
Poslodavac je ispunio obavezu zapošljavanja ako učestvuje u finansiranju zarada osoba sa invaliditetom u visini od 50% prosečne zarade po zaposlenom u Republici Srbiji, prema poslednjem objavljenom podatku. Ukida se i obaveza uplate penala, koja je do sada postojala. Znači, ukoliko poslodavac ne izvrši obavezu plaćanja, neće platiti kaznu plate i pripadajuće penale za period u kome nisu izvršili obavezu, nego samo iznos na mesečnom nivou, dakle, prosečnu zaradu po zaposlenom sa pripadajućom kamatom, što će kao rešenje pozitivno uticati na poslodavce koji nisu blagovremeno izvršili obavezu.
Prihodi koji su do sada ostvarivani naplatom penala u ukupnim prihodima budžetskog fonda su bili zanemarljivi i iznosili su svega 1%, a sve nejasnoće oko načina uplate će ovim rešenjem biti ukinuti.
Nakon usvajanja Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju OSI donet je Zakon o kontroli državne pomoći i Uredba o pravilima za dodelu državne pomoći, čime je uređen način, visina i pravila za dodelu državne pomoći svim subjektima i na svim nivoima.
Vlada Republike Srbije je donela i zaključke radi usklađivanja pravila o dodeli državne pomoći, kao i o usvajanju popisa šema državne pomoći i roku njihovog usklađivanja. Bio je to 31. decembar 2012. godine. Zbog toga se pojedine odredbe Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji moraju uskladiti sa utvrđenim propisima o državnoj pomoći i propisanim šemama državne pomoći za zapošljavanje osoba sa invaliditetom.
Državna pomoć za zapošljavanje lica sa invaliditetom može da se dodeli u obliku subvencija na zarade čija visina ne sme da bude veća od 75% opravdanih troškova, odnosno ne može da prelazi iznos minimalne zarade u skladu sa propisima o radu kojim je uređeno da poslodavac ne može da isplaćuje manju zaradu od minimalne, dok sama zarada osoba sa invaliditetom nije ograničena iznosom minimalne zarade.
Državna pomoć može da bude u vidu naknade, dodatnih troškova zapošljavanja lica sa invaliditetom u periodu u kome je radnik sa invaliditetom zaposlen i odnosi se na troškove prilagođavanja poslovnog prostora, troškove zapošljavanja osoblja samo za vreme dok pružaju pomoć radnicima sa invaliditetom, troškove prilagođavanja ili nabavke opreme, odnosno nabavke i provere računskih programa koje koriste radnici sa invaliditetom, uključujući i prilagođenu ili pomoćnu tehnološku opremu, kao i za troškove izgradnje, instaliranja ili širenja privrednog subjekta i ugradnja opreme ako korisnik državne pomoći sprovodi zaštićeno zapošljavanje, kao i svi troškovi administracije i prevoza, koji su direktna posledica zapošljavanja radnika sa invaliditetom.
Ono što je pozitivan efekat svih predloga koji su deo Predloga zakona o izmenama je što za njihovo sprovođenje nije potrebno dodatno obezbeđivanje sredstava iz budžeta. Oblast dodele sredstava privrednim subjektima biće uređena u skladu sa primenom pravila državne pomoći koja će se usmeriti onim subjektima kojima je pomoć potrebna i za njima najpotrebnije namene.
Cilj celog zakona, a to je veće uključivanje osoba sa invaliditetom u svet rada i uključivanje u životne tokove će se izvršavati vremenom, prvenstveno njihovim zapošljavanjem, jer će to biti najpovoljnija varijanta poslodavcima, imajući u vidu da zaposleni radnik zarađuje svoju zaradu.
Sredstva koja se koriste za podsticaj zapošljavanja se vraćaju privredi. S druge strane, broj zaposlenih osoba sa invaliditetom se povećava. Takođe, obezbeđuje se pravo na subvencije, a ne na refundaciju zarada za OSI, koja je u identičnom iznosu isplaćivana od decembra 2010. godine, te se svakako dodelom državne pomoći obezbeđuju odgovarajući egzistencijalni uslovi, ali i poboljšavaju uslovi rada u preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje OSI.
To što se na dnevnom redu ovog parlamenta ponovo našao ovaj predlog zakona govori da je briga o osobama sa invaliditetom trajna i da se zakonodavstvo menja u pravcu zakona zasnovanih na pravima, umesto na socijalnoj zaštiti. Briga zajednice je alternativa institucionalnom zbrinjavanju i kućnoj izolaciji i skrivanju.
Podizanje svesti poslodavaca o potrebi i mogućnostima zapošljavanja OSI je dugoročan proces. Postoje poslodavci koji zapošljavaju OSI i kada nisu prinuđeni, koji se ponašaju društveno odgovorno i zastupaju politiku jednakih mogućnosti.
Iskustva različitih preduzeća pokazuju da zaposleni sa invaliditetom mogu da budu produktivni i da svojim primerom doprinose većoj kreativnosti ostalih zaposlenih. Prilagođavanjem radnog prostora osobama sa invaliditetom doprinosi se i većoj bezbednosti ostalih zaposlenih.
Da bi OSI mogle da se dokažu kao dobri zaposleni, prvo im je potrebno obezbediti uslove rada, omogućiti pristup poslu i prilagoditi sadržaj i način obavljanja posla, što je sadržano u merama horizontalne državne pomoći.
Prilagođavanja radnog mesta ne moraju biti skupa, jer se to može postići restrukturiranjem zahteva posla i modifikovanjem radnog vremena, kao i korišćenjem asistivnih tehnologija.
Pozitivan uticaj u primeni zakona ogleda se i u širenju pozitivnog iskustva poslodavaca o radnim kapacitetima OSI i dobiti od njihovog zapošljavanja. Zapošljavanje i inkluzija u radnu zajednicu smanjuje subjektivni osećaj diskriminacije kod osoba sa invaliditetom.
Afirmativne mere za zapošljavanje i promenu radnog statusa utiču pozitivno na osećaj sigurnosti OSI u pogledu rada, zapošljavanja i radne karijere. Zapošljavanje OSI se direktno odražava i na životni standard celokupne porodice i na percepciju vlastitog doprinosa, poboljšanju materijalne situacije u domaćinstvu.
Različiti vidovi informisanja osobama sa invaliditetom doveli su do poboljšanja opšte informisanosti, što predstavlja osnov za svaku dalju aktivnost zapošljavanja. Poslodavci imaju manji otpor prema zapošljavanju osoba sa invaliditetom.
Takođe, informisanje OSI na lokalnom nivou o donetim zakonskim rešenjima, ali i praćenje sprovođenja drugih zakona koji regulišu oblast profesionalne rehabilitacije i zapošljavanja, unapređivanja radnih sposobnosti i radnog angažovanja na nivou lokalnih samouprava su neophodni kako bi podrška OSI za uključivanje u društvo bila potpuna.
Dalja senzibilizacija tržišta rada u cilju konkurentnog, funkcionalnog, kvalitetnog i efikasnog uključivanja osoba sa invaliditetom nameće se kao neophodnost u narednom periodu.
Preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje OSI još uvek nemaju razvijenu preduzetničku poslovnu filozofiju, iako je obavljanje delatnosti usmereno ka otvorenom tržištu. Jednako važna mora biti i profesionalna rehabilitacija zasnovana na potrebama tržišta rada.
U primeni ovog zakona treba voditi računa i o tome da je kvalifikaciona struktura osoba sa invaliditetom niska. Samo 7% OSI ima visoku stručnu spremu, a ostali su nisko kvalifikovani ili kvalifikovani, pa nam je inkluzivno obrazovanje preduslov za inkluzivno zapošljavanje.
Nedostaju procedure u primeni zakona, a postojeće treba usaglasiti. Urgentno je i donošenje pravilnika o načinu procene radne sposobnosti OSI, a pre svega država mora postati primer dobre prakse u zapošljavanju OSI.
Poslanička grupa SPS će podržati Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Podneli smo nekoliko amandmana na ovaj predlog, a u okviru saradnje sa predstavnicima Nacionalne organizacije osoba sa invaliditetom, sa kojom je predsednik SPS Ivica Dačić, 6. maja 2012. godine, potpisao Protokol o saradnji. U Protokolu je izražena spremnost da SPS sarađuje na unapređenju položaja osoba sa invaliditetom u Republici Srbiji, kako u doslednom sprovođenju usvojenih zakona i dokumenata, njihovim izmenama i dopunama i usvajanju novih koje će unaprediti položaj osoba sa invaliditetom u Republici Srbiji. Hvala.

Hvala.
Pre nego što nastavimo sa radom, treba da konstatujemo prestanak mandata narodnih poslanika.
Primili ste ostavke narodnih poslanika Jovanke Petrović i Miće Rogovića na funkciju narodnog poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije i izveštaje Odbora za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja Narodne skupštine povodom razmatranja ovih ostavki, koji je utvrdio da je, podnošenjem ostavke, nastupio slučaj iz člana 88. stav 1. tačka 2) Zakona o izboru narodnih poslanika i predlaže da Narodna skupština, u smislu člana 88. st. 3. i 4. istog zakona, konstatuje prestanak mandata ovim narodnim poslanicima.
U skladu s tim, a saglasno članu 88. stav 1. tačka 2) i st. 3. i 4. Zakona o izboru narodnih poslanika, Narodna skupština, na predlog Odbora za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja Narodne skupštine, konstatuje da je prestao mandat, pre isteka vremena na koji su izabrani, narodnim poslanicima Jovanki Petrović i Miću Rogoviću danom podnošenja ostavke.
Saglasno Zakonu o izboru narodnih poslanika izvršiće se popunjavanje upražnjenih poslaničkih mesta u Narodnoj skupštini.
Nastavljamo sa radom.
Da li još neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Da.)
Reč ima narodna poslanica Zlata Đerić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, poštovana javnosti Srbije, cilj svakog društva je da dokaže svoj napredak kroz dobro organizovano i primenjenu socijalnu politiku i da na taj način postigne savršenu socijalnu pravdu.
Mi smo u pokušaju da učinimo samo bolju i prihvatljiviju svoju socijalnu politiku i da težimo toj savršenoj socijalnoj pravdi. Kao jedna od država proisteklih iz komunističke zajednice imamo još uvek u nacionalnoj svesti jasne i vrlo žive impresije o socijalnoj pravdi i humanom društvu. Mentalitetski smo odnegovani tako da prepoznajemo i reagujemo u svakoj situaciji kada možemo i moramo da pomognemo onima kojima je ta pomoć neophodna.
Upravo oko ovog problema dugo se u društvu tražilo i dugo se u legislativi tražio način i tražio način kako da se reši pitanje zapošljavanja invalidnih lica, čak i terminološki smo dugo tražili pažljive odabrane reči kojima ćemo se odnositi u zakonodavnim rešenjima.
Godine 2009. je donet Zakon o rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom. On je naravno, u praksi pokazao da ima nedostatke i mi upravo zbog toga imamo pred sobom izmene i dopune ovog zakona u želji da ga učinimo boljim, jer praksa najbolje pokaže šta je u jednom zakonu manjkavo, odnosno kao u ovom slučaju da se taj zakon mora uskladiti sa Zakonom o statistici i Zakonom o državnoj pomoći.
Dakle, Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom u Srbiji donet je 2009. godine i bez obzira na manjkavosti solidnim se pokazao u praktičnoj primeni. Izmene i dopune ovog zakona koje su pred nama su iznudice tih drugih okolnosti, potrebe da se prati sve ono što drugi zakoni nameću, sve ono što mora u praksi da se sprovede. Disbalans koji nastaje na tržištu rada, inflacija i finansijska sigurnost su ono čime se, slobodno procenjujemo, rukovodilo ministarstvo zaduženo za sprovođenje ovog zakona u Predlogu o izmenama i dopunama istog.
Cilj postojanja svakog zakona je veća sigurnost onih na koje se on odnosi. Takav je slučaj sa Zakonom o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Pošto Zakon predviđa stimulaciju i finansiranje zapošljavanja osoba sa invaliditetom, ali ne može da se menja onom brzinom kojom se menjaju finansijske zakonomernosti samim tim ugrožavaju, da ne kažem obesmišljavaju neke važne odrednice sprovođenja zakona predložene su izmene koje to dovode u smislene okvire. Dakle, zakonom je predviđeno da poslodavac može biti oslobođen obaveza da uposli osobe sa invaliditetom, ali da je dužan da uplaćuje sredstva koja bi se i dalje usmeravala upravo u svrhu profesionalne rehabilitacije ovih osoba.
Činjenica je da je praksa pokazala u veoma kratkom periodu, jer zakon je rekoh donet 2009. godine, da ukoliko se ove tehničke promene ne unesu u zakon, a ostanu na snazi postojećeg, ta svrha zakona gubi na svojoj benevalentnosti. Dakle, zakonski dopustiva docnja poslodavca su se pokazala kao životno nedopustiva, jer je stvarala probleme u praksi koji svima otežavaju ovako teške životne okolnosti, a osobama sa invaliditetom umanjuju šansu da ostvare ono najvažnije ljudsko pravo, pravo na rad, pravo da žive od sopstvenog rada.
Uvek naglašavam da svaki zakon, svaki član zakona i svaki amandman koji se usvoji u ovom visokom Domu menja nečiji život, vrlo često, ponekad i veoma korenit. Ove izmene i dopune zakona će menjati život osoba sa invaliditetom, mi se nadamo kvalitativno na bolje i naša je namera da zaista posle usvajanja ovog predloga njihov život postane, svakako bolji i sigurniji.
Članovi 1, 2, 3, 4. i 5. Predloga koji je pred nama sada vrlo jasno određuju finansijske obaveze svih subjekata koji učestvuju u sprovođenju ovog zakona i garantuje blagovremeni priliv sredstava za namenu, rehabilitaciju i zapošljavanja osoba sa invaliditetom.
Član 6 kojim se menja član 32. postojećeg zakona jasno i dosta efikasno stimuliše zapošljavanje osoba sa invaliditetom bez radnom iskustva.
Radno iskustvo se u praksi pokazalo kao otežavajuća okolnost i za one ljude koji nemaju nikakvih zdravstvenih problema. poslodavci, posebno privatni uobičajeno insistiraju na radnom iskustvu, a kako ga i gde steći ako se jednom neko ne umilostivi da vas primi bez radnog iskustva da ga steknete i da sa njim krenete sa svojevrsnim kapitalom u kasnije zapošljavanje.
Bilo je nekoliko pokušaja i mislim da su još uvek aktuelni pokušaji Nacionalne službe za zapošljavanje da se kroz projekte raznim stimulativnim merama pomogne da se ovaj problem prevaziđe, ali ma koliko tih mera bilo i ma koliko da su efektne uvek su nedostatne i uvek ih treba poboljšavati i treba ih imati više, jer osobe sa invaliditetom su u posebno teškom položaju po pitanju sticanja prethodnog radnog iskustva. Već je neko od govornika pomenuo da je tu posebna teškoća i njihov obrazovni profil i smatramo da će ponuđena promena postojećeg člana dati bolje rezultate.
Član 7 se odnosi na postojeći član 40, na dodelu horizontalne državne pomoći preduzećima koja zapošljavaju osobe sa invaliditetom i smatramo da je dobro precizirao ove uslove i omogućio ne dvosmisleno učešće države u obezbeđivanju sredstava za ovu namenu.
Član 8 se odnosi na član 41 postojećeg zakona i precizira horizontalnu pomoć države za dodatne troškove i primenu propisa kojima se finansira zapošljavanje osoba sa invaliditetom.
Član 10 koji se odnosi na član 47 otklanja nedoumicu oko uplate penala odnosno precizira obavezu plaćanja sredstava pošto predlogom zakona, član kojim se propisuje naplata penala, briše se.
Poslanička grupa Nove Srbije nema dilemu da su za nas prihvatljive ponuđene izmene i dopune ovog zakona. predložili smo samo jednu jedinu amandmansku promenu i to gotovo lektorsku promenu koja se tiče obaveza da se nešto sprovede. Smatrali smo da je u zakonu imperativni glagolski oblik uvek prihvatljiviji i rezultira rešenjem u odnosu na nešto što može da bude relativizirajuće. Znači smatramo da u zakonskom rešenju treba umesto glagola može, da stoji glagol mora ili treba, jer to obavezuje da se nešto izvršava. Kod nas u životnoj praksi, a jezička praksa je ogledalo životne prakse, ono što može, to često puta i ne može, odnosno ono što može i ne mora da se realizuje.
U svakom slučaju podržavajući ovaj zakonski predlog i videvši da imate gospodine ministre, podršku većine poslaničkih grupa za ove izmene i dopune, mogu da vam kažem da smo vrlo odgovorno pogledali i one predloge amandmana koje su podnele kolege, a koje ste već čuli su u korelaciji i saradnji sa organizacijama koje se bave ovim pitanjima. Molim vas sve da ih pogledate i da usvojite ono što je prihvatljivo a mi ćemo u danu za glasanje podržati ovaj predlog zakona. hvala.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Jelena Trivan.
Izvolite.