Gospodine predsedavajući, gospodine generale, dame i gospodo narodni poslanici, ova izmena i dopuna Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom veoma je važna iz najmanje pet razloga.
Prvi razlog je što će pridoneti, što i mi na neki način, kao narodni poslanici, pridajemo važnost jednoj od najosetljivijih kategorija stanovništva, što je human čin i civilizacijski iskorak. Drugo, što će izmeniti nepravilni odnos samo kod nekih poslodavaca u odnosu na osobe sa invaliditetom. Treće, pridoneće stvaranju pozitivne društvene klime prema ovako osetljivoj kategoriji našeg naroda, koji će pospešiti jače ostvarivanje zakonskih prava osoba sa invaliditetom. Četvrto, doprineće usaglašavanju naših propisa iz ove oblasti sa propisima EU. Peto, pokazuje odnos vladajuće koalicije, na čelu sa SNS, prema ovako osetljivoj kategoriji stanovništva.
Izražavam punu podršku, gospodine predsedniče, ovom predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Sama činjenica da se ovaj predlog zakona o izmenama i dopunama zakona našao na dnevnom redu Narodne skupštine Republike Srbije dokazuje da Vlada Republike Srbije i ova Narodna skupština doprinosi izuzetno značajnoj aktivnosti i ovoj veoma osetljivoj kategoriji stanovništva.
Usklađivanjem ovog zakona sa pravilima o dodeli državne pomoći, vrši se usklađivanje iznosa sredstava koja se obezbeđuje za odgovarajuću namenu podsticanja zapošljavanja osoba sa invaliditetom, ali i održanju njihovog zaposlenja u preduzećima. Istovremeno, obezbeđuje se pravo na subvenciju umesto, kako je utvrđeno dosadašnjim načinom, refundacije zarade zaposlenih osoba sa invaliditetom.
Ova rešenja iz ovog predloga zakona pozitivno će uticati na uređenje oblasti dodele sredstava privrednim subjektima, u smislu pune primene pravila o dodeli državne pomoći, a samim tim i kontrolu tako namenjenog utroška sredstava koja se usmeravaju sa jednim ciljem pružanja pomoći onim subjektima kojima je ta pomoć potrebna. Isto tako, dame i gospodo, pozitivno će uticati na one poslodavce koji su imali obavezu zapošljavanja osoba sa invaliditetom, a tu obavezu nisu na vreme izvršavali, te je u postupku kontrole poreska uprava sa ovakvim poslodavcima naplaćivala propisane penale i utvrđene kazne, i to primenom propisa o poreskom postupku i poreskoj administraciji.
Navedenim izmenama visina sredstava, koja se naplaćuje u ovim situacijama, ograničava se obavezni iznos od 50% prosečne zarade po zaposlenom u Republici Srbiji, a prema posebno objavljenom podatku republičkih organa.
Dame i gospodo narodni poslanici, posebnu pažnju moramo pokloniti deci sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, a o kojima danas ovde nismo govorili. Položaj te naše dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom nije se bitno promenila ni u 2012. godini u odnosu na 2011. godinu, iako država čini ogromne napore na planu transformacije ustanove socijalne zaštite i dece i pružanju dodatne podrške detetu sa smetnjama u razvoju i obrazovanju.
Ono što je vrlo važno, u Srbiji, nažalost, ne postoje pouzdani podaci o broju dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom i dece obolele od teških, retkih bolesti. Bez tih podataka nemoguće je kvalitetno planirati mere podrške i pomoći ovoj osetljivoj kategoriji našeg stanovništva.
Dame i gospodo narodni poslanici, veliku odgovorno za ovakvo stanje, što nemamo popisa, snosi Ministarstvo prosvete, Ministarstvo zdravlja i ovo Ministarstvo rada itd. Apelujem da se to zaista izvrši. Inkluzija dece sa teškoćama u razvoju u obrazovnom sistemu opterećen je mnogim slabostima i nedostacima o kojima neću govoriti, ali mislim da smo ušli u taj proces nespremni i ponekad se vrlo neodgovorno odnosimo prema takvoj deci, ali i prema deci gde se inkluzija vrši.
Nema napretka, dame i gospodo, u odnosu na položaj porodica dece sa smetnjama u razvoju i sa invaliditetom, jer porodice, koje se neposredno brinu o deci kojoj je potrebna neposredna nega, ne dobijaju ni približno odgovarajuću podršku društva, kako bi deca sa invaliditetom ostala u porodicama, što je Republika Srbija postavila kao jedan od ciljeva te institucionalizacije, odnosno transformacije rezidencijalnih ustanova za decu.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovo ministarstvo rada, koje predstavlja gospodin Krkobabić, trebalo bi izvršiti mnoge napore da se unapredi ova kategorija stanovništva. U nekoliko rečenica ću samo da kažem šta bi trebalo dalje učiniti.
Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom ne primenjuje se, dame i gospodo, u dovoljnoj meri. Odgovornost za to snosi inspekcijski organi u ministarstvima, ne samo rada i socijalne politike, već i Ministarstva prosvete i Ministarstva zdravlja. Poslodavci nerado zapošljavaju osobe sa invaliditetom. Upitajmo se – zašto, i dajmo odgovore sami.
Nije ministarstvo, ni država otklonila sistemske prepreke povećanom zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Nažalost, nismo doneli strategiju za unapređivanje položaja osoba sa invaliditetom, bar meni nije poznato da u izveštaju stoji, našeg Zaštitnika građana stoji da nije doneseno. Izvinjavam se ako je u međuvremenu, ali za 2012. godinu nije. Nije se obezbedilo dovoljno sprovođenje Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom greškom inspekcijskih organa, drugim rečima, državnih organa.
Nadalje, neću da brojim dalje aktivnosti koje bi ministarstvo trebalo da sprovede. Nadam se da će ono to i sprovesti. Sam dokaz izmene i dopune zakona je dokaz da ovo ministarstvo ima nameru da sprovede ove mere i na koncu.
Dame i gospodo, osobe sa invaliditetom kod izbeglih i raseljenih lica preživljavaju najdrastičniju situaciju, kako u psihološkom, ekonomskom, socijalnom i svakom drugom smislu. O toj kategoriji, nažalost, danas u ovoj skupštini nismo rekli ni reč. Iz duboko humanih, iz duboko ljudskih, iz duboko patriotskih i civilizacijskih razloga, molim vas, gospodine ministre, da obratite pažnju na položaj ovog najugroženijeg dela našeg naroda.
Upravo ovih dana, u zadnjih 10 dana, nebrigom opštinskih i gradskih vlasti, izbeglice u kolektivnom smeštaju u Kotežu preživljavaju tragične dane, usled nemogućnosti izlaska iz baraka u kojima su smešteni, od kanalizacionih fekalija. Tu će se desiti prava ekološka katastrofa. Obraćanje nadležnima u opštinama, u gradskim institucijama i Republičkom komesarijatu za izbeglice, ostalo je bez rezultata. U ime humanih ciljeva, u ime tih izbeglih i raseljenih, pozivam gradske i opštinske vlasti da hitno intervenišu.
Srpska napredna stranka, u danu za glasanje, naravno, da će podržati ovaj zakon i pozivam sve vas, dame i gospodo narodni poslanici, bez obzira na stranku, bez obzira na političko uverenje, da glasamo svi za ovaj predlog zakona, kako bi, na neki način, bar malo pridoneli uklanjanju nedostataka koji su se dešavali koji se dešavaju ovoj najugroženijoj kategoriji našega stanovništva. To nam je, valjda, i obaveza u Narodnoj skupštini. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Teodora Vlahović.
Molim vas, prijavite se.

Poštovani ministre, poštovani potpredsedniče, uvažene kolege narodni poslanici, danas govorimo o izuzetno osetljivoj temi, s obzirom da u Strategiji za smanjenje siromaštva osobe sa invaliditetom su ocenjene kao kategorija stanovništva koja se nalazi na donjoj lestvici siromaštva i socijalne isključenosti.
Pored siromaštva, pored materijalnih nedaća koje imaju osobe sa invaliditetom, često je to naše okruženje koje otežava ili čak onemogućava pristup osnovnim uslugama. Istovremeno, osobama sa invaliditetom je otežano obrazovanje, otežan je pristup radu, kapitalu, a zabrinjavajuće za nas, narodne poslanike, je što u ovoj kategoriji je izuzetno smanjena participacija u donošenju odluka.
Iako u Srbiji često možemo da se pohvalimo sa zaokruženim pravnim sistemom u mnogim oblastima, i ova oblast je pokrivena, kako zakonom o sprečavanju diskriminacije, strategijom za unapređivanje položaja osoba sa invaliditetom, pa i ovim zakonom kojim je danas pred nama, za zapošljavanje invalida. Istovremeno se suočavamo sa velikim problemima u svakodnevnoj praksi.
Ono što je veoma bitno je da našom aktivnošću, posebno Narodna skupština, koja je jedna od najpraćenijih institucija našeg sistema, veoma je bitno da našim govorom, da našim ponašanjem, da našim delovanjem razbijamo stereotipe i da doprinesemo da se smanji diskriminacija prema osobama sa invaliditetom. Da diskriminacije ima, podsećam vas na izveštaj koji nam je dostavila poverenica za zaštitu ravnopravnosti, u kojem kaže da od svih pritužbi koje su dobijene u 2012. godini, najveći broj pritužbi jeste u odnosu na diskriminaciju na osnovu invaliditeta. Skoro 20% pritužbi u prošloj godini je bilo po ovom osnovu. Najčešće su pritužbe na javnih usluga, ukupno je bilo 76 pritužbi, ili pri korišćenju objekata. Ima dosta pritužbi na rad organa vlasti, ali i 14 pritužbi se odnosi na diskriminaciju na osnovu invaliditeta u oblasti rada i zapošljavanja.
Zakon koji je pred nama, čije izmene danas razmatramo, donet je 2009. godine. U primeni je od 2010. godine. Znači, mi danas govorimo o primeni od praktično tri godine, jeste vreme u kome smo mi mogli analizirati njegove rezultate i ohrabrujuće je što je više od devet hiljada osoba sa invaliditetom zaposleno na osnovu ovog zakona, ali je činjenica da je veliki broj osoba sa invaliditetom koje su ostale i dalje kod kuće bez posla.
Osobe sa invaliditetom veoma često su briga isključivo svoje porodice, tako da je društvena pomoć podrška i pozitivna akcija u ovoj oblasti nužna.
Danas mi razgovaramo o izmenama koje su praktično nastale iz usklađivanja sa drugim propisima, što sa zakonom i uredbom o kontroli državne pomoći, tako i sa strategijom razvoja zvanične statistike.
Ono što je praktično novo u ovome jeste da usvajanjem ovih izmena više neće biti penala za one koji ne ispunjavaju svoje obaveze na osnovu zakona.
Mogu se pridružiti kolegama, da će možda pozitivna akcija doprineti više od kažnjavanja, ali je veoma interesantan podatak koji smo našli u obrazloženju donošenja ovog zakona, da po ovom osnovu, a svesni smo i svakodnevno vidimo primere u kojima ima velikih kolektiva, a nažalost, ima i državnih organa, a pitala bih i onoga ko je vršio ovde ulogu poslodavca u Narodnoj skupštini – da li je Narodna skupština zaposlila lice sa invaliditetom?
Vidimo, očigledno je da je kršenje veliko, a vidi se da u budžetskom fondu, po ovom osnovu, su pristigla sredstva samo u jednom postotku, što je po oceni predlagača zanemarljivo i komplikovano za kontrolu i praćenje, pa, s obzirom na to se predlaže da ta mera se ukine.
No, umesto toga, trebalo bi da nađemo način da podstičemo dalje zapošljavanje invalida. Nije cilj, niti želja, da se svi invalidi zaposle u preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje invalida. Upravo je cilj da oni budu konkurentni na tržištu rada.
Normalno da početak nije onog trenutka kada predajete molbu za zapošljavanje. Početak kreće, normalno, od obrazovanja, od opredeljivanja za odgovarajuću profesiju i zanimanje. Sve to čini jedan integrativan proces i mi problem zapošljavanja uopšte, a posebno ne ove ranjive grupe, ne možemo sagledati drugačije, nego u kontekstu i sa obrazovanjem i osposobljavanjem za rad.
Ono na šta bih skrenula pažnju i ono što predlažem narodnim poslanicima, s obzirom da postoji i "zelena mreža narodnih poslanika", da postoji "Mreža žena parlamentarki", za koju se nadam da ćemo zajedno imati razumevanja i ovu oblast pratiti, jeste da jednu sličnu mrežu napravimo, odnosno da poslanici koji su zainteresovani pomognu, a po diskusijama se vidi da je veliki broj poslanika zainteresovan da pomogne u ovoj oblasti, kako u poboljšavanju svih propisa koji se odnose na položaj invalida, tako i na primenu ovih propisa.
Ono na šta bih skrenula pažnju, to jeste da prilikom izvršavanja zakonske obaveze poslodavci se najčešće opredeljuju za zapošljavanje invalida za koje nema potrebe da se prilagodi radno mesto. To znači za invalide lakše kategorije. Najteže se zapošljavaju teži invalidi, koji se teže kreću i gde treba prilagoditi radno mesto i gde treba da se obezbedi fizička pratnja ili asistencija, kako bi mogli doći do posla.
Okolina u kojoj živimo je izuzetno teška za kretanje osoba sa invaliditetom. Vi ne možete ući u zgradu ili izaći iz zgrade. Ne možete ući u poslovni prostor. Često ne možete ući u državne organe. Čak i kada vam se omogući odgovarajući ulaz za invalide, vi ne možete pristupiti zgradi jer su zaboravili da spuste bankinu.
Često nam se dešava da u kraju postoji samo jedan spust na trotoaru i na tom ćete naći da je neko parkiran, a na taj način se ne omogućava kretanje osoba sa invaliditetima. Nijedno gradsko prevozno sredstvo nije prilagođeno osobama sa invaliditetom. Zatim, ulazak na posao, kretanje, prostor koji je nužan i apsolutno svi drugi uslovi koji treba da se prilagode osobama sa invaliditetom.
Iz tih razloga, zakon je dosta dobrih stvari uredio i oblast je skoro zaokružena, ali ono što je problem jeste da razvijamo svest i da se zakon primeni i da što više olakšamo kretanje osoba sa invaliditetom. Pri tome, ukazujem na ono na šta su ukazivali i drugi narodni poslanici, da su amandmani koje smo predali uglavnom proizišli iz razgovora sa Nacionalnim udruženjem invalida koji, to sigurno znate, svi narodni poslanici znaju, s obzirom da su oni kontaktirali sa velikim brojem poslaničkih grupa, da u ovoj nacionalnoj organizaciji ima više od pola miliona osoba sa invaliditetom. Znači, to je jedna velika grupacija naših građana koja ima odgovarajuće predloge i sugestije.
Molim vas, još jednom, ministre, da razmotrite te amandmane, osim jednog koji je prihvaćen, videli smo mišljenje Vlade, molimo vas za razumevanje, jer u suštini ne menjaju mnogo zakon, a očigledno bi ti amandmani dali doprinos na boljem razumevanju i na boljoj primeni zakona. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Milanka Jevtović Vukojičić. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, kolege poslanici i poslanice, poštovani građani i građanke Srbije, Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom svakako jeste jedan od reformskih zakona u oblasti socijalne politike i svakako jeste zakon kome je bio cilj približavanje standardima EU u onom delu najosetljivije kategorije našeg stanovništva, a to su upravo osobe sa invaliditetom.
Cilj ovog zakona svakako je poboljšanje kvaliteta života osoba sa invaliditetom kroz njihovo zapošljavanje i kroz aktivne mere socijalne politike. Svakako da kroz politiku zapošljavanja osoba sa invaliditetom dolazi i do smanjenja siromaštva porodica iz kojih osobe sa invaliditetom dolaze. Svakako da nijedan zakon nije idealan, ali prilikom donošenja zakona treba stremiti, pre svega, realnoj situaciji, kao i da se kroz zakon na adekvatan način zadovolje sve potrebe onih na koje se zakon odnosi, a to su osobe sa invaliditetom.
Neću elaborirati druge zakone, koje sa svog aspekta tretiraju potrebe osoba sa invaliditetom, a to je Zakon o socijalnoj zaštiti, koji predlaže čitavu mrežu podrške i razvoja usluga socijalne zaštite na lokalnom nivou, koje se odnose na zadovoljavanje potreba osoba sa invaliditetom. Neću se osvrtati ni na Zakon o obrazovanju, koji predlaže inkluziju invalidnih osoba. Neću se osvrtati ni na Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju, koji takođe tretira problem osoba sa invaliditetom. Fokusiraću se sada samo na ovaj zakon o zapošljavanju osoba sa invaliditetom, mada čvrsto stojim na stanovištu da ministarstva između sebe treba da sarađuju i da svi ovi zakoni, bez obzira koje ministarstvo donosi zakone, a tiče se osoba sa invaliditetom, treba između sebe da budu usaglašeni.
Takođe, čvrsto stojim i na stanovištu da u donošenju svih zakona, a posebno zakona koji se odnose na zaštitu invalida, treba aktivno da parcipiraju i da aktivno učestvuju udruženja osoba sa invaliditetom, upravo iz razloga što oni na najbolji način prepoznaju svoje potrebe i što oni i te kako mogu da budu podrška u donošenju adekvatnih zakona.
Što se tiče ovog zakona, prvi cilj ovog zakona je usaglašavanje sa zvaničnom statistikom, a to je već podatak koje su kolege poslanici i koleginice pre mene naglasili, a to je činjenica da Republički zavod za statistiku od 2011. godine ne objavljuje podatak koji se odnosi na prosečnu zaradu u privredi, nego objavljuje podatak na prosečnu zaradu po zaposlenom. U tom smislu, radi se o usaglašavanju ovog zakona sa podacima koje objavljuje zvanična statistika. Takođe, umesto refundacije uvodi se termin, odnosno uvodi se obaveza subvencije države preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom.
Takođe, ovaj zakon predviđa da radnu zaštitu osoba sa invaliditetom vrši inspektorat za rad, a kontrolu uplate, iznosa od 50% prosečne zarade onih preduzeća koja ne zapošljavaju osobe sa invaliditetom, vrši poreska uprava u skladu sa poreskim zakonima, odnosno u skladu sa poreskom administracijom.
Ovim zakonom je u stvari predviđeno da poslodavci koji imaju od 20 do 50 zaposlenih imaju obavezu da prime jednu osobu sa invaliditetom. Međutim, ukoliko uplate iznos od 50% prosečne zarade po zaposlenom u Republici Srbiji, oni su tu svoju obavezu ispunili.
Takođe, sem ove obaveze o uplati 50% prosečne zarade po zaposlenom u privredi, poslodavci koji u okviru javne nabavke ili na drugi način izvrše finansijsku obavezu prema preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju i osposobljavanje u visini od 20 prosečnih zarada po zaposlenom u republici, oslobađaju se obaveze zapošljavanja jedne osobe sa invaliditetom u narednih godinu dana.
Ono što posebno želim da pohvalim ovim predloženim zakonom, to je da poslodavci koji na neodređeno vreme prime u stalni radni odnos osobu sa invaliditetom, imaju pravo na subvenciju, i to u visini od 75%, uračunavajući i doprinose za obavezno socijalno osiguranje.
Srpska napredna stranka i te kako vodi brigu o najranjivijim društvenim grupama. Među najranjivije društvene grupe svakako spadaju i osobe sa invaliditetom. U Danu za glasanje podržaćemo ovaj predlog zakona.
Ipak ne mogu da završim a da ne naglasim da dolazim iz opštine Priboj, gde je kod Nacionalne službe za zapošljavanje, na dan 31. 12. 2012. godine, bilo prijavljeno 55 osoba sa invaliditetom, od toga 18 su žene. Među 55 osoba sa invaliditetom nalazi se i jedna osoba sa fakultetskom diplomom, to je diplomirani ekonomista i tri osobe sa višom stručnom spremom. Nadam se da će kroz program koji sprovodi Nacionalna služba za zapošljavanje ove četiri osobe sa invaliditetom u Priboju naći zaposlenje. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Momo Čolaković. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovano predsedništvo, poštovani potpredsedniče, ministre sa saradnicima, uvaženi narodni poslanici, svrha zakona, pa i Zakona o izmenama i dopunama ovog zakona je da se pruži odgovarajuća praktična pomoć osobama sa invaliditetom. Zbog toga u punoj meri podržavam Predlog ovog zakona i nadam se da će on ispuniti svoju svrhu u narednom periodu.
Želim takođe da naglasim da je bilo tako puno potreba da se vrše pripreme za ulazak u parlamentarnu proceduru ovog zakona. Naime, bilo je ovde i nerazumevanja pojedinih poslanika da nije dovoljno sagledana cela problematika. Ovaj zakon podleže socijalnom dijalogu i u tom smislu su učestvovali vrlo aktivno predstavnici državnih organa, sindikata i poslodavaca. Moram da izjavim ovde i da kažem da je postignuta potpuna saglasnost socijalnih partnera. U tom smislu, ovo ministarstvo i Vlada nisu bili sami u pripremi ovog zakona. Dobijena je podrška socijalnih partnera.
Drugo što želim da kažem je da je položaj preduzeća koja zapošljavaju 50% lica sa posebnim potrebama u dosta teškoj situaciji. Oni su, sa jedne strane, u obavezi da uspešno posluju, a sa druge strane, oni su u obavezi da izražavaju punu humanost prema osobama koje nemaju potpunu radnu sposobnost. Zbog toga posebnu pažnju moramo posvetiti tim preduzećima koja zapošljavaju preko 50% ovih lica. To je odgovor takođe na neko od zalaganja koje je izraženo ovde u toku diskusije, da se ne vodi dovoljna briga o takvim licima. To su preduzeća koja, po mom dubokom uverenju, treba da pretrpe jednu reorganizaciju. Mi u tom pogledu, kao odgovor na neka izlaganja koja su bila prisutna, nudimo rešenja koja će promeniti situaciju u vezi sa tim. To je socijalno preduzetništvo.
Ministarstvo priprema zakon o socijalnom preduzetništvu i ono će mnoga pitanja drugačije regulisati u vezi sa ovim. U tom pogledu, nemamo potrebe danas šire o tome govoriti, ali u svakom slučaju, sve poslaničke grupe molimo da, kada bude zakon u skupštinskoj proceduri, damo određenu podršku i pomoć. To je odgovor na pitanje da ovo ministarstvo ili ova vlada ne nudi rešenja.
Moram da kažem da su predviđanja da je, u skladu sa zakonom koji se priprema, moguće zaposliti na desetine hiljada radnika, ne samo osoba sa invaliditetom, nego i onih drugih koji su ostali bez posla, koji ne mogu naći posao i druge kategorije socijalno ugroženih građana naše države. U tom smislu, mislim da je veoma značajno napomenuti da će taj zakon ubrzo doći u ovaj parlament i o njemu ćemo se moći izraziti.
Na samom kraju, izražavam veliko zadovoljstvo što drugi put u ovom parlamentu, to je bilo nedavno, postižemo jedan visok stepen saglasnosti o nekom pitanju koje Vlada nudi, odnosno ovo ministarstvo. Izražavam zahvalnost svim poslaničkim grupama, posebno onima koji su dali određene sugestije i predloge, tu posebno ističem poslanika Omerovića i poslanicu Trivan, koji su, i pored toga što se nalazi DS u opoziciji, dali tu podršku sasvim konkretnim sugestijama i predlozima.
Na samom kraju kažem da će naša poslanička grupa podržati ovaj zakon i glasati za njega. Zahvaljujem na pažnji.

Reč ima narodni poslanik Tamara Tripić.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, svaki put kada se pred nama nađe zakon koji za temu ima položaj osoba sa invaliditetom, moramo sebi da postavimo pitanje koliko smo pomogli i koliko smo uspeli u ostvarivanju cilja da nam ti građani ne ostanu na margini društva, da u punom kapacitetu ostvaruju svoja prava, da žive i stvaraju kao ostatak populacije.
Procenjuje se da danas u svetu sedam do 10% svetske populacije ima neku invalidnost. To vam je negde oko 600 miliona ljudi. Jedan od 10 Evropljana ima neku invalidnost fizičkog, senzornog, mentalnog ili psihičkog karaktera. Od toga, 50% njih je u produktivnom svom dobu.
Veliki broj osoba sa invaliditetom živi u klimi diskriminacije, predrasuda, neznanja, često sa nezadovoljenim osnovnim elementarnim potrebama života. Invalidnost donosi posebne teškoće za žene, decu, starije i izbeglice. Svet je još 1993. godine, usvajanjem standardnih pravila UN od strane Generalne skupštine, napustio koncept medicinskog shvatanja problema invalidnosti. Danas je prihvaćeno shvatanje da je invalidnost pitanje ljudskih prava.
Takođe, koncept garantovanja jednakih prava za sve modifikovan je konceptom obezbeđivanja jednakih mogućnosti. Mislim da je mera uspeha svake vlade u omogućavanju građanima da pod istim uslovima i sa jednakim šansama imaju pristup svim segmentima društvenog života. Vlada, u kojoj je učestvovala DS, bila je motivisana idejom većeg zapošljavanja osoba sa invaliditetom i uključivanja ovog dela populacije u proces rada u državi.
Pre donošenja Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, maja 2009. godine, postojali su različiti problemi, kako u vezi sa definisanjem invaliditeta, utvrđivanjem statusa osoba sa invaliditetom, procenom njihove radne sposobnosti, aktivnom politikom zapošljavanja osoba sa invaliditetom i obezbeđivanjem sredstava za njenu realizaciju, uključivanjem osoba sa invaliditetom u svet rada na otvorenom tržištu, ali i u zaštićenom zapošljavanju, zatim sa statusom preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju i njihovo finansiranje i mnogi drugi.
Postojeći Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom predstavljao je negde logičan nastavak nacionalne strategije za unapređenje položaja osoba sa invaliditetom. Njegovo donošenje je bilo nužno zato što sva istraživanja su ipak pokazivala da su osobe sa invaliditetom kategorija stanovništva koja je na donjoj lestvici siromaštva i socijalne isključenosti. Ovde se, naravno, nameće pitanje uspeha implementacije ovog zakona, da li smo zadovoljni sa efektima i da li smo uspeli da poboljšamo uslove života ovih ljudi. Na jednom poznatom internet portalu objavljeni su rezultati istraživanja o zapošljavanju osoba sa invaliditetom koje je obavljeno u novembru 2011. godine. Istraživanje je obuhvatilo 244 poslodavca.
Od ovog uzorka 41% kompanija zapošljava osobe sa invaliditetom. Kompanije koje ne zapošljavaju osobe sa invaliditetom navodile su različite razloge. Prvo, da priroda posla nije takva da ga mogu obavljati osobe sa invaliditetom. Radni prostor nije prilagođen osobama sa invaliditetom, ali imamo 11% kompanija koje su se opredelile za ispunjavanje finansijske obaveze po ugovoru o poslovnoj saradnji sa preduzećem koje zapošljava osobe sa invaliditetom.
Prema informacijama resornog ministarstva od početka primene ovog zakona do danas zaposleno je 9.056 osoba sa invaliditetom. To je dobro. Mislim da je time zakon opravdao negde potrebu svog postojanja, ali mi ne smemo da zaboravimo da po nekim procenama u Srbiji trenutno živi oko 800.000 osoba sa invaliditetom. Mislim i nekako imam snažan utisak da su oni i dalje nevidljivi za ovo društvo.
Gde su problemi na kojima treba raditi? Naravno, kao prvi problem tu se nameće diskriminacija što putem govora, što putem ponašanja, problem pristupačnosti informacijama, informisanosti o pravima, ali naravno fizičke barijere kao hroničan problem u Srbiji.
U oblasti obrazovanja imamo problem u procesu uključivanja dece sa smetnjama u razvoju redovne škole. Naime, da bi taj proces bio uspešan mislim da je neophodno prilagođavanje metoda rada u školama, prilagođavanje prostora, ali isto tako mislim, obzirom da sam i ja majka, da je neophodna edukacija druge dece i njegovih roditelja kako bi ovaj proces zaista na kraju bio uspešan.
U oblasti zdravstva može se reći da je Srbija relativno dobro regulisala oblast zdravstvenog osiguranja i zaštite osoba sa invaliditetom. Ono na čemu treba raditi je dodatno produbljivanje i približavanje svih prava osobama sa invaliditetom, a naravno u saradnji sa organizacijama koje se time bave. Nije dobro da imamo hitnu pomoć koja nema kola sa rampom za invalidska kolica. Pored toga postoje problemi kome se sve daju dozvole za uvoz pomagala koji danas imaju, a već sutra nemaju rezervne delove.
Dakle, problema i dalje ima dosta. Država u tom smislu mora da nastavi sa pomeranjem granica, da omogući svim našim građanima da uživaju svoja prava i da na taj način preuzmu i obaveze da se brinu o sebi o svom zdravlju, ali i o svojoj egzistenciji. Predložene izmene zakona usklađuju postojeći zakon sa Zakonom o kontroli državne pomoći, odnosno sa uredbom o pravilima za dodelu državne pomoći, kao i sa strategijom razvoja zvanične statistike, to je ovaj deo koji se tiče da se više ne gledaju podaci o prosečnoj zaradi u privredi, već po zaposlenom.
Član 7. precizira uslove za dodelu državnih subvencija, posebno preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju osoba sa invaliditetom, što je dobro rešenje. Jedina suštinska izmena je brisanje člana 29. koji predviđa penale za poslodavce koji ne zaposli osobu sa invaliditetom. Postavlja se pitanje da li mi time rešavamo problem? Da li će to naterati ili sa druge strane motivisati poslodavca da počne sa zapošljavanjem osoba sa invaliditetom? Mislim da to nije način. Mislim da osobe sa invaliditetom i dalje nisu prihvaćeni u društvu. Poslodavci se otvoreno opredeljuju da pre plaćaju državi nego da se upuste u avanturu i uposle građanine ove države koji samo sticajem nekih okolnosti osoba sa invaliditetom.
Da zaključim, Demokratska stranka se nada da će Vlada posvetiti malo značajniju pažnju poboljšanju života i uslova života i ostvarivanja koncepta jednakih mogućnosti za osobe sa invaliditetom. Ukoliko se značaj ovih sistemskih rešenja ne shvati ozbiljno bojim se da će jedan deo naših građana nastaviti da živi svoj život daleko od očiju javnosti, zatvoreni u svoje domove, a bogami i u svoje umove. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Srđan Milivojević.
Molim vas prijavite se. Izvolite.