Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, drage kolege, drago mi je što ovih dana na dnevnom redu parlamenta imamo zakone oko kojih imamo gotovo apsolutno jedinstvo, što imamo zakone koji se tiču socijalno odgovornog ponašanja i uključivanje svih onih koji su u društvu na bilo koji način ugroženi.
Naravno da svaki zakon koji se donosi ima neki svoj socijalni kontekst i da sam po sebi bez tog socijalnog konteksta nikad ne može da postane deo života, ali čini mi se da pitanje osoba sa invaliditetom i te kako ta pitanju imaju više socijalni nego pravni kontekst. Zato što bez jednog ozbiljnog obrazovanja i edukacije javnog mnjenja, bez jedne ozbiljne afirmacije njihovih prava i njihovog položaja, teško da možemo jedan pa i najbolji zakon da sprovedemo u praksu.
To se tiče svih osetljivih grupa, ne samo osoba sa invaliditetom i zato smatram da je danas prilika, s obzirom na to imamo samo izmene zakona pred sobom oko kojih se manje ili više slažemo, da pre svega govorimo o tome kakav je položaj osoba sa invaliditetom i kakvi su stvarni problemi koje imamo u društvu, koji nas onemogućavaju da i najbolje zakone pretočimo u praksu, a same osobe sa invaliditetom da postignu svoja puna prava, čak i onda kada za to postoji spremnost.
Nisam od onih koji će poništavati činjenicu da u zakonima sve počinje i da Srbija danas ima dosta dobar zakonodavni okvir. Pre svega tu mislim na Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom i Zakon o rehabilitaciji i zapošljavanju. Takođe, mislim na međunarodni pravni okvir, na UN konvenciju o osobama sa invaliditetom, kao što mislim i o strategiji.
Međutim ono što nama nedostaje i tu moramo da se složimo da nekako uvek ono što dovodi do primene zakona nama nedostaje i tu pre svega mislim na akcione planove, vezane za strategiju koju bi omogućili da se prava osoba sa invaliditetom, pre svega sprovode u lokalnoj zajednici, gde se najčešće i najlakše i sprovode. Tu svi treba da preuzmemo deo odgovornosti za to što toga nema, ako što moramo da priznamo da teška ekonomska situacija utiče i na sprovođenje ovih prava i da ona uprkos volji svih nas da budu implementirana do kraja, ne mogu biti izvan ne samo socijalnog nego i ekonomskog konteksta i činjenicu u kakvom se stanju društvo nalazi.
Ono što nam takođe nedostaje, osim što nemamo sredstava, nemamo do kraja razrađen zakonski okvir, je i činjenica da nemamo dovoljnu kontrolu onoga sa čim u budžetu raspolažemo. O tome su i moje kolege pre toga govorile. Žao mi je što u ovim izmenama zakona ne postoje strožiji mehanizmi za kontrolu budžetskih sredstava i njihovu raspodelu, s obzirom na to da smo mi kao poslanička grupa sa Nacionalnom organizacijom osoba sa invaliditetom imali konsultacije pre ovog današnjeg zasedanja i da njihova osnovna primedba upravo u tome da oni ne mogu na transparentan način da vide šta se dešava sa sredstvima koja se uplaćuju u taj fond i da nemaju osećaj da ta sredstva stižu do njih kao krajnjih korisnika.
Nažalost, nemamo ni adekvatnu statistiku, tako da su danas sve moje kolege koje su se potrudile da spreme izlaganje na ovu temu imale različite statističke podatke, zato što takva vrsta statistike ne postoji, ni o tačnom broju osoba sa invaliditetom i o vrstama invaliditeta, te i s tim u vezi, ni prava socijalna zaštita i sve mere vezane za njihovu inkluziju ne mogu ni biti na adekvatan način osmišljeni i predviđeni u budžetu ukoliko nemate adekvatne brojke. To je ono na čemu moramo da poradimo.
Dakle, izvan zakonskog okvira postoji stvarnost, a stvarnost kaže da su osobe sa invaliditetom prošle veliki put u ovom društvu od krajnje stigmatizacije i predrasuda do nekakve inkluzije. Počelo je sa jezikom i ja vas podsećam na koji način su sve oni bili nazivani u društvu, dok nismo našli adekvatnu formu i način oslovljavanja osoba sa invaliditetom, što nije nevažno ako se uzme u obzir da misao počinje u jeziku i da je činjenica da smo ih upravo nazivali defektnim osobama i sl. govorila o tome kakav smo odnos kao društvo imali prema njima.
Takođe, činjenica da stigmatizacija danas postoji i u porodici i naročito u malim sredinama, da često možete čuti da mnogo više osoba sa invaliditetom ima u inostranstvu nego u Srbiji, prosto zato što su tamo vidljivi, a ovde ih ne možete videti u supermarketima i na ulicama, govori o tome da postoji čak i u porodici već jedna predrasuda i jedan stid prema osobama sa invaliditetom, koja na dovoljan način ne učestvuju u svim sferama društvenog života. Zato današnju raspravu vidim kao važnu da o tome govorim.
Takođe je prilično tragično ako pogledamo obrazovnu strukturu osoba sa invaliditetom. Mi danas govorimo o njihovoj rehabilitaciji i zapošljavanju, a ona nije moguća samo ako predvidite kaznene mere za poslodavca, a sa druge strane ne predvidite da te osobe sa invaliditetom imaju adekvatan nivo zapošljavanja, da bi bili poželjni na tržištu rada.
Ako vidite da samo 0,83% osoba sa invaliditetom ima fakultetsko obrazovanje, iz toga možete da razumete mnogo stvari. Njihov pristup obrazovanju je daleko od adekvatnog, da se koncept specijalizovanih škola završava na trogodišnjem srednjem obrazovanju, sa apsolutno neadekvatnim zanimanjima, o čemu je govorila gospođa Banović, sa fakultetima i školama koje imaju fizičke barijere i dan danas i sa okruženjem koje ima predrasude i sklonost ka odbacivanju takvih osoba, dovodi upravo do toga da oni na kraju nemaju adekvatno obrazovanje, nemaju adekvatan pristup informacija. Onda i poslodavac, bilo da je reč o privatnom ili državnom, ima dobar izgovor da osobu sa invaliditetom ne preuzme sa tržišta rada.
Jednako je dramatičan i podatak da na tržištu rada, po podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, svega 2,1% osoba sa invaliditetom traži posao, a 20 hiljada njih uživa socijalnu pomoć po osnovu nezaposlenosti. Jedan od korena stoji u obrazovanju, o čemu sam već govorila, a drugi govori o tome, i to pokazuju istraživanja, u kojem su proučavane osobe sa invaliditetom i njihovi problemi, gde oni najčešće kažu da se ustručavaju da uopšte apliciraju za posao, da smatraju da ih očekuju predrasude i barijere različitih vrsta i da ne veruju da postoji poslodavac koji je rad da ih zaposli.
Danas u Srbiji oko 3200 osoba sa invaliditetom radi u tzv. zaštitnim radionicama. U odnosu na broj, ovde su neki rekli da je oko 700.000, to je zaista zanemarljiv broj, imajući u vidu da imamo poseban budžet, budžet za zapošljavanje i slično, dakle, svega 3200 u zaštitnim radionicama, a oni doživljavaju sudbinu o kojoj je koleginica Donka Banović govorila, kao u preduzeću "Šumadija" u Kragujevcu.
Nije to samo pitanje da li je država dobro reagovala ili nije, što je na kraju, nakon tog štrajka glađu, lokalna samouprava dala jednokratnu pomoć Ministarstvu ekonomije nekakva dodatna sredstva, nego suštinski taj primer "Des" Šumadije govori u kakvom se stanju te radionice nalaze, sa neadekvatnom opremom, sa neadekvatnim proizvodima koji nemaju svoje tržište i te zaštitne radionice postaju vrsta socijalne kategorije, u koje država na silu investira, na silu kupuje takve proizvode, umesto da stvori stvarna radna mesta za osobe sa invaliditetom, koje će imati proizvod koji mogu da prodaju, a s tim u vezi imati i mogućnost da zaposle nekoga novog.
To je ono na šta apelujem vas, gospodine ministre, da sada kada budemo imali taj adekvatniji oblik sakupljanja sredstava i njihove disperzije, da vodite računa da ta nova mesta i socijalno zapošljavanje budu takvi da ta radna mesta budu održiva i da budu stvarna. To je takođe i pitanje digniteta osobe sa invaliditetom, koja će se osećati da je tu platu zaradila i da je radila na poslu koji ima smisla.
Ako govorimo o lokalnim samoupravama u kojima se najveći deo prava ostvaruje, onda je dovoljno da kažem da je istraživanje samog ombudsmana pokazalo da gotovo nijedna, podvlačim tu reč, lokalna samouprava u Srbiji nije ispunila svoje obaveze iz Strategije za uključivanje osoba sa invaliditetom. Dakle, sve vrste barijera, od fizičkih do informativnih i danas postoje. Moramo raditi na tome.
Takođe, moramo primetiti stepen siromaštva među osobama sa invaliditetom, te ona pomoć koja ide za njihovu socijalnu inkluziju na kraju završava na njihovom preživljavanju, na podmirivanju osnovnih životnih potreba, a oni i dalje ostaju zatvoreni u svojim domovima ili u najboljem slučaju u svojim porodicama.
Naravno da svaki problem ima svoje rešenje i mi duboko verujemo da je rešenje u obrazovanju. Tu mislim na bolje obrazovanje osoba sa invaliditetom, ali mislim i da je odgovor takođe u obrazovanju javnog mnjenja. Kada govorimo o obrazovanju osoba sa invaliditetom, koncept inkluzije je dobar.
On je, mogu da kažem slobodno, bio revolucionaran, ali on traži dodatno zalaganje, ne samo finansijska sredstva, nego rad sa nastavnim kadrom, rad sa roditeljima i spremnost da pogledamo istini u oči, da danas inkluzivna nastava ima veći broj protivnika nego pristalica i da se ta deca vrlo teško adaptiraju na sredinu, da nekada za to postoje objektivni razlozi, da moramo naći sredstva i načine za pedagoške asistente, da sistem specijalnih škola za osobe sa invaliditetom moramo proširiti i učiniti ih dostojanstvenijim, modernijim i tu školovati obrazovne kadrove za zahteve novog tržišta i novog vremena.
Takođe, moramo, kako Strategija obrazovanja predviđa, naročito za osobe sa invaliditetom predvideti učenje na daljinu koje postoji svuda na svetu i mogućnost da na takav način završavaju škole. Ne bih nikako zaboravila obrazovanje javnog mnjenja i obrazovanje onih koji nisu osobe sa invaliditetom, zato što verujem da kršenje mnogih zakona, pa i ono o čemu ću kasnije govoriti, odbijanje da se poštuje ovaj Zakon o rehabilitaciji i zapošljavanju pre svega leži u predrasudama i najčešće, ne u stvarnoj nemogućnosti da neko zaposli osobu sa invaliditetom, nego u nespremnosti da to učini i u rađem biranju toga da plati kaznu ili penal državi.
Druga stvar na kojoj moramo da radimo, ministre, to je tzv. deinstitucionalizacija, da osobe sa invaliditetom iz tzv. institucija zatvorenih prostora, gde su oni usmereni jedni na druge, uputimo na neke druge načine zbrinjavanja i nege, gde će biti više uključeni u socijalnu sredinu. To je koncept koji je svuda poznat u svetu. Znam da za njega treba dosta novca, ali hajde da barem ono što postoji u lokalnim sredinama, onaj projekat lokalnih asistenata proširimo i za njega nađemo sredstava. Ukoliko imamo 15 miliona evra za nove fiće, savršeno sam sigurna da će se u tom istom budžetu naći sredstva i za osobe sa invaliditetom.
Takođe, moramo da vodimo računa da je položaj osoba sa invaliditetom daleko drugačiji u velikim i malim sredinama i da u tom smislu i disperzija tih zaštitnih radionica, ali i škola i različitih projekata mora da bude i regionalno jednaka i da postoje sredine gde oni nemaju apsolutno nikakve šanse ni da se školuju, ni da se zapošljavaju.
Sada dolazim do teme ovog zakona, pošto osim ovih tehničkih usaglašavanja sa Zakonom o statistici i Zakonom o državnoj pomoći, suštinska stvar je ovde zapošljavanje.
U prethodnom zakonu, pre ovih izmena u osnovnom zakonu, predviđene su dvostruke kazne za poslodavce koji ne zapošljavaju osobu sa invaliditetom. To za početak, za osvešćivanje javnog mnjenja verovatno i nije loše, pošto verujem da bez toga teško da bismo osvestili bilo kog poslodavca da obrati pažnju i da zaposli osobu sa invaliditetom, ali mislim da nije dovoljno. Kao i u vaspitanju, često podsticaj mnogo bolje deluje od kazne.
Složila bih se sa kolegom Omerovićem, da možda ova država može da počne da razmišlja o metodi podsticaja i afirmativne akcije za preduzeća koja zapošljavaju osobe sa invaliditetom, više negoli o pojačavanju kaznene politike, s obzirom da to može da izazove u nekom trenutku i kontraefekat. Ne kažem da bi ovo trebalo isključiti, nego kažem da bi mere afirmativne akcije trebalo uvesti.
Takođe, apsolutno moramo da budemo svesni situacije u ekonomiji i da, u tom smislu, budemo realni u očekivanjima u kojoj meri i kako će se puniti ovaj budžet, kada znamo da se stotine hiljada preduzeća zatvara i kada znamo da poslodavci nisu u stanju da uplaćuju osnovne doprinose. Zato država, hoću da kažem, ne samo od plaćanja od strane poslodavaca, mora da razmišlja o načinima punjenja ovog budžeta za osobe sa invaliditetom, da se ne bi desilo na kraju da ovaj se zakon ne sprovodi, kao i strategije za osobe sa invaliditetom, zbog nedostatka sredstava omiljenog i najpopularnijeg izgovora u svakoj vladi.
Takođe bih da skrenem pažnju na ono o čemu treba pošteno da govorimo. To je činjenica da veliki broj poslodavaca, kao što sam već rekla, bira svesno, iako bi mu država pomogla da prilagode radno mesto za osobu sa invaliditetom i iako imaju mogućnosti da je zaposle, bira svesno i rađe zbog predrasuda, zbog nedovoljnog rada sa javnim mnjenjem, da plati 50% od prosečne zarade, verujući da će produktivnost njegove kompanije ili njene kompanije pasti sa zapošljavanjem osoba sa invaliditetom. Na tome moramo mnogo da radimo. Ne samo kaznenom politikom, nego pričom, nego obrazovnim programima, nego generalnim radom u školama, od početka pa do kraja, da se naviknu na osobe sa invaliditetom i na čitavu državnu administraciju na kojoj se posebno mere obrazovanja moraju odnositi, da osobe sa invaliditetom trebaju da budu podsticaj u razvoju društva, a ne niko ko njegova isključivo socijalna kategorija.
Zašto kažem posebno na javnu upravu? Zato što ako pogledate izveštaj Ombudsmana za 2011. i 2012. godinu, vi ćete videti da najveći broj problema sa kojima se suočavaju osobe sa invaliditetom nisu u privatnom sektoru nego su upravo u javnoj upravi, koja bi prvo trebala da poštuje zakone koje propisuje. Najveći broj primedbi osoba sa invaliditetom se odnose upravo na PIO fond, na primer, na proces veštačenja invaliditeta i slično, koji traje beskonačno dugo.
U vezi s tim, Ombudsman je izdao preporuku PIO fondu o razumnom roku trajanja dvostepene procedure, jer oni svoja osnovna socijalna prava, koja im omogućavaju osnovno preživljavanje, ne mogu da ostvare zbog sporosti Javne uprave. Da ne pričam o lokalnim samoupravama, koje sam već malopre napomenula, u kojem nijedna do kraja nijedna do kraja nije sprovela preporuke vezane za pristupačnost zgrada za osobe sa invaliditetom, da ne pričam o školama u kojima nema dovoljno sredstava, asistenata i nije do kraja sproveden proces inkluzije. Da ne pričam o svim javnim ustanovama, koje se nalaze na listi Ombudsmana, koje, generalno i u velikom broju, krše ove zakone koje ovde donosimo.
To je zaista zabrinjavajuća opomena, zato što javni servisi, javna administracija treba da budu primer društvu koje je nesenzitivno, koje je puno stereotipa, koje je sklono isključivanju, a na ovakav način, ono apsolutno nije dobar primer.
Ovde smo često govorili, na kraju da kažem, o predrasudama. Moja poslanička grupa je često upozoravala na različite grupe, radikalne grupe koje šire diskriminaciju prema različitim grupama, upozoravajući na to, da kada se jednom diskriminacija etablira u društvu, onda će grupe prema kojima se ta diskriminacija odnosi, stalno biti taj broj grupa veći i veći. Zato skrećem pažnju da, pod udarom diskriminacije nisu samo Romi, gej populacija, katolici, pripadnici određenih manjina, manjine – nacionalne, verske, danas se pod udarom diskriminacije nalaze i navijači određenih drugačijih grupa, nalaze se svi koji drugačije misle. Sve to govorim stoga što je to društveni kontekst u kome je jako teško govoriti i pravima invalida i implementirati ono o čemu svi ovde govorimo.
Poštovani ministre, moja poslanička grupa DS će sa zadovoljstvom podržati vas u svemu što činite za osobe sa invaliditetom, i kada budete donosili zakon o socijalnom zapošljavanju, i dok budemo usvajali izmene ovog zakona. Bili smo u živoj komunikaciji sa Nacionalnom organizacijom osoba sa invaliditetom, imamo i strateški sporazum sa njima, radi smo da radimo sa vama. Ali vodite računa o tome da nijedan zakon u praksi ne može da živi ukoliko ne stvorimo socijalni kontekst da on bude primenjen i da svi zajedno moramo da se borimo za to da osobe sa invaliditetom u ovom društvu ne budu stigmatizovane. Hvala.

Hvala.
Da li još neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa žele reč? (Ne.)
U tom slučaju, prelazimo na redosled narodnih poslanika prema prijavama za reč.
Reč ima narodna poslanica Olgica Batić. Izvolite.

Uvažena predsedavajuća, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, budući da su ovlašćeni predlagači već izneli svoje stavove koji se nekada podudaraju, neki su, naravno, različiti, izneli gomilu statističkih podataka, ali ukazali i na neke realne probleme, pre svega mislim na procenat ljudi sa invaliditetom u našem društvu, o njihovim pravima i nemogućnosti da ostvaruju ista, kao i o njihovim potrebama u kojima ostaju uskraćeni, ali i nemogućnosti države da im, usled propale ekonomije, izađe u susret, trudiću se da budem što kraća.
Naime, profesionalna rehabilitacija jeste jedna od karika u lancu one sveukupne rehabilitacije osoba sa invaliditetom a čiji je prvenstveni cilj socijalna integracija i potpuno učešće osoba sa invaliditetom, i to u apsolutno svim sferama društvenog života.
Različite zemlje imaju različite socijalno ekonomske i političke uslove koji utiču i koji formiraju jedan takav model profesionalne rehabilitacije i primenu podrške usluga i naknada. Naravno, profesionalna rehabilitacija je upravo ta koja ima za cilj i koja treba da omogući osobama sa invaliditetom postizanje i održavanje jednog optimalnog funkcionisanja u potpunoj interakciji sa svojim okruženjem, sa svakim od nas, nizu usluga zasnovanih na individualnim potrebama, kao i akomodaciji radnih mesta.
Složiću se sa nekim kritikama koje su ovde iznete, jer smatram da ova rešenja ne utiču znatno na poboljšanje kvaliteta ovakvog jednog zakona, ali zasigurno ću podržati nameru predlagača koja ide u dobrom pravcu.
Ono što imam kao prvu primedbu jeste moja potreba da ukažem na to da profesionalnu rehabilitaciju nikako ne možemo odvajati od edukativne rehabilitacije. Upravo ta edukativna rehabilitacija jeste nužnost i jeste nešto što je profesionalno i što prethodi.
U našem zakonodavstvu ne postoji usaglašenost između profesionalne i edukativne rehabilitacije. Ta edukativna rehabilitacija, posebno sada, uvođenjem inkluzije u redovan sistem školovanja ove populacije, mislim da nije dovoljno sasvim jasno definisan i da ne proizvodi one kadrove koji bi bili osposobljeni i pripremljeni za zapošljavanje i uključivanje u proces rada i za ceo svet rada.
Takođe, mislim da je ovaj zakon opasno posmatrati samo parcijalno, već ga treba sagledati i treba ga porediti sa svim onim zakonima u kojima se regulišu sva prava osoba sa invaliditetom.
Moja druga kritika je zapravo moja druga sugestija predlagaču. Nadam se da me ministar sluša, pošto je pomno pratio sve ostale ovlašćene predlagače, a prva sam po prijavi za reč i nadam se da će saslušati. Opet je reč o kritici.
Drugi bitan element u ovoj profesionalnoj rehabilitaciji jeste da se, zapravo, zakonskim rešenjem opet ne pruža jedno jedinstvo i ne pruža se potpuno određenje osoba sa invaliditetom.
Često se zapravo u celoj zakonskoj materiji vrlo uopšteno tretiraju, pre svega govorim o pravima osoba sa invaliditetom, tako da ne postoji njihova konkretizacija kroz definisanje načela i mera za sprovođenje. Takođe treba imati na umu i sagledati sa pozicije osoba sa invaliditetom. Ukoliko se propusti uređivanje jedne oblasti društvenog života, onda lično smatram da se tiče direktno onemogućava osobama sa invaliditetom da koriste i neka druga prava koja su brižljivo urađena.
Treća sugestija ili kritika, kako god hoćete, jeste da se ovim izmenama i dopunama Zakona nije tretiralo pitanje mehanizma nadzora nad sprovođenjem prava, odnosno nije precizirano pitanje ko prati kršenje prava osoba sa invaliditetom. Ono što je pohvalno i jeste namera predlagača, koju sam spomenula, se na kraju krajeva donekle ovim zakonom, kažem donekle jer smatram da ima mesta da se pre konačnog usvajanja poboljša, ove najnovije izmene Zakona o profesionalnoj rehabitilitaciji i zapošljavanju idu u pravcu harmonizacije sa pravnim rešenjima pre svega onih zemalja koje imamo u svom okruženje, pre svega mislim na zemlje EU.
Na kraju krajeva, ne mogu da ne spomenem samo jedan bitan podatak. Pozvaću se na svoju koleginicu Donku Banović koja je bila vrlo jasna kada je govorila i kada je rekla ministru da se nada da će usvojiti neke od amandmana, a moram da spomenem činjenicu da smo juče dobili Vladino mišljenje da je usvojen samo jedan amandman, a svi ostali amandmani narodnih poslanika iz različitih poslaničkih grupa su odbijeni, pa mislim da predlagač još jednom treba da razmisli jer u tim odbijenim amandmanima ima jako dobrih rešenja. Njihovim prihvatanjem se može napraviti pomak i može doprineti da ovaj predlog izmena i dopuna bude što konstruktivniji, što celishodniji i da pruži jedan potpuniji Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji osoba sa invaliditetom. Hvala.

 Hvala.
Reč ima narodna posledica Radmila Gerov.

Zahvaljujem predsedavajuća.
Uvaženi ministre, predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, Zakonom o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom koji je donet maja 2009. godine stvoren je pravni okvir za lakše zapošljavanje osoba sa invaliditetom i rehabilitacijom. Nakon četiri godine, koliko je u primeni ovaj zakon, imali smo prilike da vidimo sve prednosti i nedostatke. Od vas gospodine ministre i od ove vlade očekivali smo da ćete pažljivije da sagledate sve nedostatke i da predloženim izmenama sve nedostatke prethodnog zakona izmenite. Nažalost, praksa i danas pokazuje, kao i u prethodnom periodu, da vi nekako gledate samo neka polovična rešenja.
Ovaj zakon u načelu prati Konvenciju UN o pravima osoba sa invaliditetom i kažem u načelu jer pojedini članovi zakona nisu u skladu sa tom konvencijom. I vi baš te članove zakona koji nisu u skladu sa konvencijom niste predložili ovom izmenom Zakona da se usaglase sa konvencijom. Pre svega to se odnosi na to da državni organi nemaju obavezu da zapošljavaju osobe sa invaliditetom. Na taj način jedino privrednici u ovoj zemlji imaju takvu obavezu. Zašto smatrate ministre da je loše uvesti obavezu državnih organa da takođe zaposle osobe sa invaliditetom ukoliko zaista želimo kao društvo da pokažemo brigu o takvim licima? Mi to prosto moramo da uvedemo kao obavezu i kod državnih organa.
Zakonom iz 2009. godine postoji član koji govori o diskriminaciji vezano za to na koji način se utvrđuje radna sposobnost ili radna nesposobnost ovakvih lica. U izveštaju koji ste dobili 2011. godine vama je ukazano na činjenicu da postoji diskriminacija. O tome su govorili i pojedini prethodni poslanici za proceduru koja postoji prilikom čekanja da se utvrdi da li je neko lice radno sposobno ili nije i da u drugostepenom postupku lekar može bez ikakvog pregleda tog lica, samo na osnovu nekih drugih izveštaja da kaže da je on radno sposoban i da na takav način takvo lice ne treba da ostvari svoja prava. Mi smatramo da ste i te članove trebali da obuhvatite ovom izmenom Zakona. Takođe, smatramo da ste trebali da pogledate i neku evropsku praksu pa da ono za šta smatrate da je potrebno i dobro za takva lica uvedete i u naš zakon, kao što je npr. u Nemačkoj čije se zapošljavanje vrši na neki drugačiji način tako što takve osobe rade ili kod kuće ili rade četiri sata i mi smatramo da možda to ne bi bilo loše rešenje. Takođe, u Belgiji, Holandiji, Švedskoj su predvideli mogućnost zamrzavanja prava na period od četiri godine, što znači da ukoliko bi osoba sa invaliditetom izgubila posao ona bi i dalje dobijala subvenciju za taj period od četiri godine. Smatramo da je to jedno dobro rešenje i da ste to takođe mogli da obuhvatite predloženim izmenama Zakona.
Vi ste ovim izmenama utvrdili samo dve stvari. Prvo je da želite ovim predlogom da uskladite zakon sa zvaničnom statistikom RS, a to ne može da bude jedini cilj da se neka izmena zakona donese. Drugo, zakonom ukidate penale za poslodavce. Ukidate refundaciju plata i uvodite subvenciju. U obrazloženju zakona kažete da to neće nepovoljno da utiče na privredne subjekte, da je to svega 7.000 dinara ukoliko neko zaposli takvo lice na mesec dana ili 280.000 na godišnjem nivou i da to nije mnogo za poslodavce, obzirom da je inflacija bila 12,2% i da imamo skok evra u odnosu na dinar. Ministre, moram da vam kažem da je to jako veliki iznos za poslodavce. Činjenice to pokazuju. Mi danas u Srbiji imamo manje privrednih subjekata, manje privrednih društava, manje privatnih preduzetnika u odnosu na prethodnu godinu. To nije zato što je njima bolje, nego što oni lošije posluju u ovoj zemlji.
Samim tim imamo manje mogućnosti za nova radna mesta. Činjenica je da je u ovoj zemlji 30% radno sposobnog stanovništva nezaposleno i da je to najveći problem ove zemlje. Činjenica je i to da se nastavlja tendencija da svakodnevno ljudi ostaju bez posla i sama statistika pokazuje da je u januaru i februaru ove godine 9.200 ljudi ostalo bez posla. Ako bi takva bila tendencija do kraja godine, mi bismo imali 60.000 građana ove zemlje koji nemaju uslove za pristojan život. Mislim da vaše ministarstvo veoma malo čini na tome da se smanji broj nezaposlenih lica u ovoj zemlji, praktično se ne čini ništa. Ne mislim da ste samo vi kao ministar odgovorni, mislim da je odgovornost na Vladi, ali smatram da je to najveći problem ove zemlje. Kada govorimo o zapošljavanju invalida ne možemo da govorimo samo o zapošljavanju invalida u situaciji kada imamo 30% ljudi u ovoj zemlji koji nemaju posao.
U tom smislu smatram da Vlada treba da se uozbilji, da predloži neke konkretne mere kako bi se broj ljudi koji svakodnevno gubi posao u ovoj zemlji zaustavio i kako bi se stvorili uslovi da ljudi mogu da se zaposle i ovi koji su radno sposobni i lica sa invaliditetom jer znamo sa kakvim se problemima suočavaju u svakodnevnom životu. U tom smislu smatramo da trebaju da se načine neki konkretni koraci Vlade jer se pokazalo da mere koje su do sada preduzimane u praksi nisu dale efekat. Ne mogu da kažem da ste vi možda mislili da su te mere loše, možda ste mislili da su dobre ali praksa pokazuje da te mere ne daju efekat. Da bi rešili problem zapošljavanja invalida moramo da imamo više privrednih subjekata u ovoj zemlji, moramo da radimo na tome da imamo nove firme. Bez toga nećemo moći da pomognemo osobama sa invaliditetom. Smatramo da je potrebno i to da se državni organi uključe u zapošljavanje invalida i da na taj način daju doprinos pre svega u edukaciji i pokažu svoju spremnost i iskrenu brigu prema takvim ljudima.
Često se zapravo u celoj zakonskoj materiji vrlo uopšteno tretiraju, pre svega govorim o pravima osoba sa invaliditetom, tako da ne postoji njihova konkretizacija kroz definisanje načela i mera za sprovođenje. Takođe treba imati na umu i sagledati sa pozicije osoba sa ivaliditetom. Ukoliko se propusti uređivanje jedne oblasti društvenog života, onda lično smatram da se tiče direktno onemogućava osobama sa invaliditetom da koriste i neka druga prava koja su brižljivo urađena.
Treća sugestija ili kritika, kako god hoćete, jeste da se ovim izmenama i dopunama Zakona nije tretiralo pitanje mehanizma nadzora nad sprovođenjem prava, odnosno nije precizirano pitanje ko prati kršenje prava osoba sa invaliditetom. Ono što je pohvalno i jeste namera predlagača, koju sam spomenula, se na kraju krajeva donekle ovim zakonom, kažem donekle jer smatram da ima mesta da se pre konačnog usvajanja poboljša, ove najnovije izmene Zakona o profesionalnoj rehabitilitaciji i zapošljavanju idu u pravcu harmonizacije sa pravnim rešenjima pre svega onih zemalja koje imamo u svom okruženje, pre svega mislim na zemlje EU.
Na kraju krajeva, ne mogu da ne spomenem samo jedan bitan podatak. Pozvaću se na svoju koleginicu Donku Banović koja je bila vrlo jasna kada je govorila i kada je rekla ministru da se nada da će usvojiti neke od amandmana, a moram da spomenem činjenicu da smo juče dobili Vladino mišljenje da je usvojen samo jedan amandman, a svi ostali amandmani narodnih poslanika iz različitih poslaničkih grupa su odbijeni, pa mislim da predlagač još jednom treba da razmisli jer u tim odbijenim amandmanima ima jako dobrih rešenja. Njihovim prihvatanjem se može napraviti pomak i može doprineti da ovaj predlog izmena i dopuna bude što konstruktivniji, što celishodniji i da pruži jedan potpuniji Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji osoba sa invaliditetom.
Liberalno demokratska partija je podnela jedan broj amandmana na ovaj zakon. Nadamo se da tim amandmanima možemo da poboljšamo predloženo zakonsko rešenje, a samim tim i omogućimo da što veći broj ljudi sa invaliditetom u ovoj zemlji dobije posao. Zahvaljujem.

 Hvala.
Reč ima narodna poslanica Dušica Morčev. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, poštovane kolege narodni poslanici, u maju 2009. godine, kada je usvojen Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, napravili smo jedan značajan korak napred. Ono što je suštinska promena na donošenju ovog zakona, to je okrenut, taj inkluzivan pristup zapošljavanju osoba sa invaliditetom na otvorenom tržištu rada, što je ranije bila manja praksa i više je dolazilo do zapošljavanja alternativnim modelima zapošljavanja.
Osnivanjem centara za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom u okviru Nacionalne službe za zapošljavanje, koji je u Beogradu otvoren 2010. godine, zatim u Novom Sadu i Kragujevcu, onim organizacionim jedinicama gde nisu centri otvoreni, postoje osobe tj. saveti koji su zaduženi za zapošljavanje osoba sa invaliditetom, pomogli su da se broj zaposlenih lica sa invaliditetom poveća.
Na osnovu zvanične statistike Nacionalne službe za zapošljavanje u periodu od maja 2010. do septembra 2011. godine, zaposleno je 5.230 osoba sa invaliditetom, u poređenju sa nekih 200-300 osoba, koje su se zapošljavale na godišnjem nivou u nekim prethodnim periodima.
Bez obzira na ove pozitivne pomake, ipak ne možemo da budemo zadovoljni sa onim što je do sada postignuto, kao što su moje kolege poslanici sada govorili, imamo i dalje veliki broj problema u praksi na koje nailaze osobe sa invaliditetom i veliki broj osoba sa invaliditetom nije našao zaposlenje. Imamo više razloga za to i o nekima ću govoriti.
Neke organizacije civilnog društva i organizacije osoba sa invaliditetom smatraju da čak ovi podaci o zapošljavanju osoba sa invaliditetom nisu realni, da to nisu osobe koje su zaista dobile zaposlenje od primene ovog zakona, već da su poslodavci iznašli način da kroz svoje stalno zaposlene radnike, koje su slali na komisije za kategorizaciju, ispune uslov, koji im zakon nameće a to je da imaju određen broj zaposlenih lica sa invaliditetom i time su se oslobodili obaveze da zapošljavaju nove osobe.
Koji su to razlozi koje osobe sa invaliditetom imaju i sa čime se suočavaju i zašto ne mogu da dođu do posla? Moje kolege su to danas naglasile. Prvo, njihovo nisko obrazovanje. Polovina registrovanih nezaposlenih osoba sa invaliditetom ima osnovnu ili nesvršenu osnovnu školu, više hiljada njih ima srednje stručno ili specijalno srednje školsko obrazovanje po zastarelim nastavnim planovima i programima i oni jednostavno ne odgovaraju potrebama na tržištu rada. Zbog toga, pored svih postojećih programa koji postoje, potrebno je da uvedemo nove programe koji će omogućiti dodatnu obuku i prekvalifikaciju osoba sa invaliditetom za deficitarna zanimanja, a u skladu sa njihovim radnim sposobnostima. Moja koleginica Donka Banović navela vam je primere zašto deca mogu da se školuju i šta da upisuju osobe sa invaliditetom, a potrebe na tržištu rada za tim zaposlenjima ne postoje.
Šta nam još govore ovi podaci? Imamo velike probleme u obrazovanju, a najviše problema u primeni inkluzije u obrazovanju. To su takođe kolege naglasile. To je jedan veliki pomak koji smo napravili, ali nažalost to je još uvek ostalo na donošenju zakona, a sa velikim problemima u primeni.
Neophodno je da obratimo pažnju da deca sa invaliditetom ne budu odvojena od svojih vršnjaka, da im pružimo podršku u obrazovanju i svaku drugu podršku, jer oni ako steknu adekvatno obrazovanje naći će zaposlenje kada postanu radno sposobni i onda će doći do te prave inkluzije, što se tiče zapošljavanja.
Drugi razlog zašto teško dolaze do posla je nedovoljno pristupačno okruženje, javni prestup, nepristupačno radno mesto i u zavisnosti od regiona do regiona, čak i tu nije ista situacija. Naravno, u razvijenim regionima, u gradu Beogradu i u većim gradovima imaju donekle rešene te probleme, ali u većini mesta našeg regiona i dalje imaju velike probleme i pored njihove volje i želje ne mogu da nađu zaposlenje, jer zbog svih tih teškoća nemaju dovoljno personalnih asistenata koji bi mogli da im pomognu da ostvare sve ono za šta su sposobni intelektualno i za šta imaju radne sposobnosti.
Znači, spektar usluga, servisa uprkos naporima kroz pravni okvir koji smo izneli svi da se to poboljša, praksa je pokazala da to još uvek nije zaživelo u onoj meri u kojoj je potrebno. Nedovoljan je broj kvalifikovanih stručnjaka za usluge servisa rehabilitacije. To je jedno važno pitanje, da se potrudimo da bude što više osposobljenih, obrazovanih i personalnih asistenata koji će omogućiti da osobe sa invaliditetom mogu da obavljaju svoje poslove.
Na početku primene ovog zakona osobe sa invaliditetom su bile loše informisane. Imali su jednu vrstu nepoverenja da mogu da ostvare to svoje pravo na rad. Takođe, poslodavci su u početku bili slabije informisani, imali su manje iskustva i mislim da se pomak tu desio. Poslodavci sada kada su krenuli sa zapošljavanjem osoba sa invaliditetom, predrasude sve nestaju, razbijaju se, uveravaju se da osobe sa invaliditetom mogu kvalitetno da obavljaju svoje radne obaveze. Tu je taj pomak koji će godine doneti pred nas, a to je da se navikavaju osobe sa invaliditetom da nemaju taj problem, da nemaju barijere, da idu kod poslodavaca na razgovore za posao, a kažem i poslodavci će biti mnogo otvoreniji, naravno, uz sve ove podsticaje koje im ovaj zakon omogućava da zapošljavaju osobe sa invaliditetom.
U jako teškoj ekonomskoj situaciji u kojoj se nalazimo poslodavcima nije lako, bore se za svako radno mesto. Država tu treba da reaguje i da zaštiti ugrožene kategorije, da pomogne poslodavcima da kroz refundaciju troškova za adaptaciju radnog mesta, kroz refundaciju troškova za asistente, da im olakša da zapošljavaju i da otvaraju nova radna mesta, a pogotovo za ugrožene kategorije o kojima danas govorimo.
Što se tiče podsticaja koje ovaj zakon daje poslodavcima, u praksi se najviše pokazalo da je to refundacija troškova adaptacije radnog mesta do određene sume i subvencija za zarade u trajanju od 12 meseci u visini minimalne zarade. To je za Grad Beograd. Došla sam do podatka da je konkurs obavljen u februaru mesecu i do septembra meseca 2012. godine uz ovu subvenciju je zaposleno 55 osoba. Po isteku programa, saradnik Nacionalne službe za zapošljavanje obavlja razgovor kod poslodavaca i pokazalo se da je većina ostala u zaposlenju. To je ono što je dobro.
Programe refundacije troškova i prilagođavanje radnog mesta i refundacije troškova asistencije najviše su koristila udruženja i organizacije koje se bave zaštitom prava i unapređenjem kvaliteta života osoba sa invaliditetom. Jedan od uslova je da zapošljavaju na neodređeno osobe koje imaju procenjen drugi stepen oštećenja. Njih nema dovoljno na tržištu rada, pa je to razlog zašto se pokazalo da su oni najviše koristili ove podsticaje.
Zbog ograničenog vremena, zaključiću i reći ću da je dobro što je napravljen pomak. Neophodno je da vodimo jaku promociju angažovanja osoba sa invaliditetom, da moramo svi da radimo na tome, da te predrasude razbijamo da osobe sa invaliditetom nisu sposobne da obavljaju svoje radne obaveze, kao i ostali zaposleni. Uz sve, možda i zamerke, nije sve primenjeno od onoga što zakon predviđa. treba svi da se trudimo da pokažemo svu brigu prema osobama sa invaliditetom i da u budućem vremenu imamo mnogo pozitivnije te statističke podatke o njihovoj uključenosti i o njihovom radu.

Reč ima narodni poslanik dr Ivan Bauer.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi potpredsedniče Vlade, cenjene kolege narodne poslanice i narodni poslanici, u Srbiji ima, procene se kreću, između 700 i 800.000 ili ako hoćete, procentualno govoreći, 10 ili možda više od 10% osoba sa invaliditetom. Nažalost, bez obzira na ovakvu brojnost, ova lica su gotovo nevidljiva i u priličnoj meri diskriminisana. Ponekad i nama, koji se ne susrećemo sa problemima sa kojima se oni suočavaju svakodnevno, izgleda da ih se setimo samo kada nam naši paraolimpijci osvetlaju obraz.
Da bi se to barem delimično ublažilo i u perspektivi promenilo, potrebno je da svi mi zajedno, a ne samo ministarstvo koje je nadležno za ove poslove, radimo na jačanju svesti o potrebama i pravima osoba sa invaliditetom. Država sa svoje strane mora da radi na stalnom poboljšanju i osavremenjivanju zakonske regulative koja tangira prava ovih osoba, odnosno invalidnih lica. U tom smislu mi danas razgovaramo o predlogu izmenama i dopunama Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanje osoba sa invaliditetom, koje su, rekao bih, na tragu upravo onoga što sam rekao u prethodnoj rečenici.
U trenutku kada je ovaj zakon donošen, pre otprilike četiri godine, lica sa invaliditetom su se nalazila u veoma nezavidnom položaju. Među njima bilo je negde oko 75% nezaposlenih, a neki podaci govore čak da ih je bilo i gotovo 90% nezaposlenih. Čak 70% osoba sa invaliditetom mogao se okarakterisati kao siromašno. Kada na to dodamo, tako da kažem, subjektivne probleme, kao što su loša obrazovna struktura osoba sa invaliditetom, a među njima je, barem u tom trenutku, bilo tek negde oko 7% visoko obrazovanih, a čak 50%, kako je rekao jedan kolega, onih koji su imali osnovnu školu ili čak nisu imali ni osnovnu školu, kao i neke druge, recimo, nedostatak samopouzdanja među njima iz raznih razloga koji su, rekao bih, uglavnom objektivni, kao i strah. Onda postaje jasno da se nadležno ministarstvo suočavala sa situacijom koja je bila poprilično kompleksna, rekao bih čak i alarmantna.
Očigledno je da je bila neophodna potpuna redefinicija odnosa osoba sa invaliditetom, kao potencijalno zaposleni, i radnog okruženja, odnosno poslodavaca. S toga su zakonom propisane mere koje su išle u tri pravca – povećanje zaposlenosti osoba sa invaliditetom, obezbeđivanje uslova za njihovu socijalnu integraciju i uređenje sfere zapošljavanja osoba sa invaliditetom u skladu sa najboljim svetskim praksama, uključujući tu i prakse EU.
Aktuelnim zakonskim rešenjem iz 2009. godine otklonjeni su mnogi nedostaci iz prethodnog perioda. Međutim, kako to obično biva, u primeni i u praksi se pokazalo da su neka od rešenja, bilo nedovoljno efikasna, bilo teško primenjiva.
S toga su Vlada i nadležno ministarstvo početkom ove godine doneli odluku da se, u cilju unapređenja postojećeg zakonskog rešenja, započne procedura izmena i dopuna ovog zakona. Analizirani su brojni problemi koji su prepoznati tokom troipogodišnje primene ovog zakona, ali i problemi na koje je ukazano od strane predstavnika Udruženja osoba sa invaliditetom, pa evo, citiraću neke njihove konkretne primedbe na koje sam naišao. "Položaj invalida se donošenjem ovog zakona evidentno poboljšao, ali je najmanji pomak napravljen u oblasti zapošljavanja." Ili: "Za Srbiju kažu da ima najbolje zakone u oblasti zaštite osoba sa invaliditetom, ali najgoru primenu.".
Pošto mi vreme ne dozvoljava da analiziramo svaku promenu predloženu ovim izmenama ili dopunama zakona, ja bih se zadržao samo na onim izmenama koje se dotiču ovih navedenih primedbi predstavnika Udruženja osoba sa invaliditetom.
Analizom je utvrđeno da je dosadašnje zakonsko rešenje u nedovoljnoj meri motivisalo poslodavce da zapošljavaju osobe sa invaliditetom, odnosno, oni su najčešće koristili alternativne mogućnosti koje su im stajale na raspolaganju, a to je, podsećam vas, već nekoliko govornika o tome reklo nešto. Dakle, to su mogućnosti uplate u budžetski fond određenih sredstava, umesto zapošljavanja propisanog broja osoba sa invaliditetom ili saradnja sa specijalizovanim preduzećima za osobe sa invaliditetom.
Ono što je problem jeste što je u međuvremenu, usled harmonizacije naše statistike, Republički zavod za statistiku promenio statističke podatke vezano za obračun plata, pa se danas plate obračunavaju po zaposlenom, a ne kao ranije u privredi. Iz tog razloga pojavila, se kako to kod nas vrlo često se dešava, rupa u zakonu, da tako kažem, odnosno mogućnost za poslodavce da praktično uplaćuju jedan isti iznos koji se nije menjao već nekoliko godina, umesto da zapošljavaju osobe sa invaliditetom. Pošto se taj iznos nije menjao, čak ni u nominalnom obliku, onda su oni praktično bili motivisani da, umesto zapošljavanja invalida, uplaćuju određene sume novca, a neretko se dešavalo, nažalost, da čak ne ispunjavaju ni tu obavezu, odnosno da praktično koriste opet neke komplikovanosti u zakonu koje su, usled preklapanja nadležnosti određenih službi koje su bile nadležne za sprovođenje ovog zakona, odnosno nadgledanje njegovog sprovođenja, praktično ne uplaćuju uopšte tu sumu, odnosno onda praktično treba da plaćaju određene penale koje nisu plaćali.
Da bi se to sprečilo, promenjena je ta statistika koja se koristi prilikom obračuna sume koju treba da uplaćuju oni poslodavci koji odluče da ne zapošljavaju invalide. Na koji način smo dobili situaciju da se, u suštini, makar u nominalnom iznosu ta suma menja, svakog meseca, odnosno da se povećava kada se obračuna inflacija i depresijacija dinara, a to obično u realnom iznosu ponovo je negativno, ali je makar u nominalnom iznosu povećanje, čime demotivišemo poslodavce da svoje obaveze prema državi, odnosno prema osobama sa invaliditetom, ispunjavaju na taj način, odnosno, praktično ih motivišemo da se okrenu zapošljavanju invalida, a ne ispunjavanju svojih obaveza na sve druge načine, osim na onaj koji je, čini mi se, najbolji i za invalide, a rekao bih da je i za državu daleko bolje da privatni sektor zapošljava osobe sa invaliditetom, a ne da uplaćuje ta sredstva državi, a da onda država, koja je evidentno lošiji poslodavac, pronalazi rešenja za osobe sa invaliditetom.
Što se tiče ove druge navedene primedbe predstavnika Udruženja osoba sa invaliditetom, a koja se tiče loše primene predmetnog zakonodavstva, kao odgovor na nju izvršena je analiza ispunjavanja obaveza po ovom osnovu od strane poslodavaca, kojom prilikom je ustanovljeno da se mera kažnjavanja neredovnih platiša penalima pokazala kao teško primenjiva. Kao ilustrativan podatak navešću primer da je, recimo, u decembru 2012. godine, u budžetski Fond za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom, po osnovu penala se slilo samo 47 uplata. Siguran sam da je svakom građaninu u ovoj zemlji jasno da ima daleko više preduzeća, odnosno poslodavaca koji nisu ispunjavali svoju obavezu koja je pri tom zakonom propisana i da je sasvim jasno svakome da je nemoguće da je samo 47 onih koji tu svoju obavezu nisu ispunjavali na adekvatan način. Ova mera se pokazala neadekvatnom, neprimenjivom i neefikasnom, te je stoga poslodavac odlučio da je ukine, odnosno da je zameni jedinstvenom mesečnom obavezom za sve one koji ne zapošljavaju osobe sa invaliditetom u iznosu od 50% prosečne zarade po zaposlenom u Srbiji, s tim što se taj iznos sada, svakog meseca usklađuje sa promenama plata po zaposlenom u Srbiji, što svakako deluje demotivišuće za one koji su se odlučili za ovaj način ispunjavanja svoje zakonske obaveze.
Pre nego što zaključim, dozvolite mi samo da kažem nekoliko reči o još nekim važnim, potrebnim merama koje nisu deo ovog zakonskog predloga, ali i te kako tangiraju invalide i sasvim sigurno ih vrlo interesuje, te se za njih SDPS posebno zalaže.
Naime, praksa je pokazala da lica sa invaliditetom, koja poseduju savremena znanja, se daleko lakše zapošljavaju nego ona koja ih ne poseduju. Kada se podsetimo da oko 50% osoba sa invaliditetom poseduje jedva osnovno obrazovanje, a da samo sedam posto njih su visokoobrazovani, onda je jasno koliko je važno da uradimo sve što je u našoj moći da povećamo broj obrazovanih, a naročito visokoobrazovanih među invalidima, a naročito da radimo na tome da oni stiču najsavremenija znanja i da na taj način postaju konkurentni na tržištu rada.
Ovde, naravno, ne može biti odgovornost samo na strani države i ministarstva. Odgovornost je, na izvestan način i na osobama sa invaliditetom, jer i oni moraju da pokažu interesovanje za ovako nešto, ali opet, kada se setimo onoga o čemu smo već govorili, a to je da kod njih postoji nedostatak samopouzdanja, onda u tom svetlu, rekao bih da ipak i u ovom slučaju uloga države mora da bude primarna, odnosno država mora da učini sve što je u njenoj moći da podstiče osobe sa invaliditetom, da rade više na sebi, ali isto tako treba država da organizuje specifične, invalidnim osobama prilagođene programe obrazovanja, doobuke ili prekvalifikacije.
Ono što je za osobe sa invaliditetom takođe veoma važno, koliko sam ja upoznat, na tom zakonskom predlogu već nadležno ministarstvo radi, jeste da se razvijanjem socijalnog preduzetništva osobama sa invaliditetom pruži još jedna šansa da ostvare svoja prava na pristojan život i ostvarenost u društvu.
Na kraju, da zaključim, poslanička grupa SDPS smatra da su predložene izmene i dopune zakona iskorak napred u odnosu na ranija rešenja, te će ih u tom smislu i podržati. Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Slavica Saveljić. Izvolite.