Hvala.
Da li još neko od predsednika odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Ne.)
U tom slučaju prelazimo na redosled narodnih poslanika prema prijavama za reč.
Reč ima narodna poslanica Sanda Rašković Ivić. Izvolite.

Hvala gospođo predsedavajuća. Gospodo iz ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, dobro je da se zakon iz 1978. godine menja s obzirom na značajne promene koje su nastupile u našem društvenom sistemu, u samoj strukturi države, a takođe i u međunarodnoj praksi.
Međutim, pored napretka koji je očigledan, ova materija ostaje nepotpuno definisana. Zaista bih bona fide rekla nekoliko reči o članu 8. koji se bavi primenom određenih sporazuma, pre ratifikacije u Parlamentu.
Ovim izvršna vlast na neki način iznutra preuzima ulogu zakonodavnog organa vlasti i možemo da dođemo u situaciju da pojedini međunarodni ugovori npr. krediti počinju da se realizuju pre samog ulaska u proceduru. Onda je moje pitanje – u čemu onda parlament odlučuje? Bečka konvencija, istini za volju prepoznaje potrebu da se pojedini ugovori sprovode odmah. Međutim isto tako kao što parlament može da sazove sednicu radi ukidanja imuniteta nekom sudiji, ili tužiocu dan za dan, tako isto može i da se prepozna hitnost i da Skupština sazove sednicu na kojoj će biti urađena ratifikacija.
Napravila bih jednu malu digresiju i rekla da glavni problem, kada su finansijski sporazumi u pitanju, nije ni privremena primena, niti brzina ratifikacije. Prema podacima Uprave za javni dug, Srbija je prošle godine platila 429,4 miliona dinara provizije na odobrena, a ne povučena sredstva na osnovu datih zajmova. Među tim zajmovima ima i onih zajmova koji su odobreni još pre pet godina, a nisu realizovani zbog nepripremljenih projekata. Prema tome neko debelo u ministarstvima ne radi svoj posao i zato zakon ne treba menjati na ovaj način. Mi predlažemo da se ova privremena primena briše.
Osvrnula bih se i na član 14. koji definiše koji ugovori podležu potvrđivanju od strane Narodne skupština Republike Srbije. Dobro je da se uvodi obaveza Vlade da mora dostaviti ugovore na potvrđivanje, vojne, političke i ekonomske prirode, kao i one ugovore koji stvaraju finansijske obaveze i one ugovore koji zahtevaju donošenje novih ili izmenu postojećih zakona, čime se sprečava zloupotreba izvršne vlasti.
Međutim zakonopisac je nejasan u smislu ko je taj koji je nadležan da ocenjuje prirodu ugovora i po kojim kriterijumima se ta priroda ugovora ocenjuje. Dosadašnja praksa govori da je to bila Vlada. To ostaje tako i na dalje, što otvara ponovo prostor za zloupotrebu. Radi ilustracije, recimo Kumanovski sporazum nije ratifikovan. Zakonopisci takođe nisu naveli potrebu potvrđivanja međunarodnih ugovora iz oblasti unutrašnjih poslova i pravosuđa što je takođe vrlo značajno.
Po mišljenju DSS neophodno je popisati koje vrste međunarodnih ugovora podležu u potvrđivanju u Narodnoj skupštini Republike Srbije i definisati da svi oni ugovori kojima se pristupa nekoj međunarodnoj organizaciji nacionalnog karaktera, moraju proći kako potvrđivanje u Narodnoj skupštini Republike Srbije, tako i od građana putem referenduma.
Recimo, ako neka buduća vlast želi da inicira pregovore ili potpiše ugovor o eventualnom pristupanju Srbije nekom vojnom savezu, onda je neophodno da se o tom pitanju sprovede najpre referendum, a onda i potvrđivanje u Narodnoj skupštini Republike Srbije, ako referendum bude pozitivan.
Time mi afirmišemo odluku parlamenta o vojnoj neutralnosti, koja je doneta decembra 2007. godine u okviru Rezolucije o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije.
Takođe, ovim se izbegava da nas bilo koja vlast, po ugledu, recimo, na Mađarsku ili Sloveniju, bez izjašnjavanja građana uvede u neki vojni savez.
Pozabavila bih se i sa članom 20, kojim se definiše da Vlada može arbitrarno po potrebi da objavi u "Službenom glasniku RS" međunarodne ugovore koji podležu potvrđivanju. Ova arbitrarnost Vlade je u suprotnosti sa garantovanim pravom na javnost rada državnih organa, odnosno pravom na obaveštenost, što je zagarantovano i u našem Ustavu, i to u članu 51. i obavezom objavljivanja zakona i drugih opštih akata, takođe član Ustava 196.
Ilustrativan primer je, recimo, taj da Sporazum između MUP Srbije i Euleksa nije uopšte objavljen u "Službenom glasniku". Nisu čak na uvid dobili ni narodni poslanici.
Da se malo prisetimo istorije, kralj Milan Obrenović je prihvatio tajnu konvenciju, kojom je 1882. godine dao ozbiljne državne ustupke Austrougarskoj, tako da je Srbija pored političke zavisnosti od Austrougarske monarhije, negde i potčinila svoju privrednu moć monarhiji. Zauzvrat, Austrougarska je štitila interese dinastije Obrenović.
Da ne bi bilo tajnih konvencija i tajnih ugovora, mi sad vidimo da je recimo jedan od zahteva Bundestaga da Srbija sa prištinskim institucijama, citiram, na pravno obavezujući način reguliše normalizaciju odnosa. Time se Kosovo i Metohija tretira kao nezavisna država i uvodi se princip dve Nemačke.
Sada se pitam – da li bi donošenje zakona u ovako nedorečenoj formi moglo da posluži kao pravni osnov za zaključivanje ovakvog ugovora i da li ovakav zakon pruža okvir za nekakav protivustavni sporazum sa Prištinom, da on stupi na snagu čak i bez objavljivanja u "Službenom glasniku"? Hvala.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Zlata Đerić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovani predstavnici Vlade, imamo jednu retku životnu praksu pred sobom, a to je da je na sceni zakon koji je u ovom državi donet pre 35 godina i sada se zamenjuje novim zakonskim projektom, odnosno predlogom zakona. Retko je koji zakon na ovim prostorima izdržao ovoliki životni vek – 35 godina. To može da govori da je zakon bio jako dobar ili može da govori nešto negativno, a to je da je zakon retko bio upotrebljavan, jer u međuvremenu nekoliko pravno-državnih subjektiviteta se na ovim prostorima izmenilo, a upotrebljavao se isti zakon, upravo taj Zakon o sklapanju međunarodnih ugovora i o potvrđivanju međunarodnih ugovora i sporazuma.
Dobili smo Predlog zakona u proceduri, sagledali ga. Ono sa čime se kao poslanička grupa nismo u potpunosti složili, to smo pokušali amandmanski da izmenimo. Ako će ministar imati sluha da nas uvaži, ispoštovaćemo. Inače, ne vidimo nekih drugih ozbiljnijih problema zašto ne bismo podržali u danu za glasanje kao poslanička grupa ovaj zakon.
Dakle, pre svega smatramo da kroz amandmane koje smo aplicirali, a mislim da su i kolege iz drugih poslaničkih grupa reagovale slično, treba pojačati nadzornu ulogu Skupštine, odnosno treba sačuvati nadzornu ulogu Skupštine. Treba kroz rad odbora biti prisutan i na taj način jasno sarađivati sa Vladom, upravo po pitanju međunarodnih ugovora, jer u zakonu se u članovima 1, 2. i 3. jasno određuje predmet zakona, pojam međunarodnog ugovora, subjekti koji sprovode međunarodni ugovor. Međunarodni ugovori mogu bili legislativni i mogu biti kontraktuelni. Međunarodni ugovori mogu biti bilateralni ili multilateralni. Ali, ono što je važno, međunarodni ugovori su nešto čime se u svakom slučaju potvrđuje suverenitet i integritet države.
Značaj države je upravo u tome koliko su zainteresovane druge države da sa njom sklope međunarodne ugovore, bez obzira na njihovu prirodu. To je ono u čemu svakako treba da učestvuje Skupština, pre svega preko odbora. Mi se zalažemo za jačanje kapaciteta skupštinskih odbora, koji mogu da budu izuzetno i konstruktivni i izuzetno korisni upravo Vladi u donošenju ovako značajnih ugovora.
Mislim da ćete sagledati upravo amandmane koji se tiču pre svega člana 8, a i nekih drugih članova i da ćete ih u radu odbora, kada budemo odlučivali o amandmanima i u samom zasedanju odlučiti da ih prihvatite.
Ono što smatramo isto važnim, to je da se napomene da sprovođenje ovog zakona neće opteretiti budžet Republike Srbije. Ono što je u ovom zakonu dobro, to je da Srbija ima jedan moderan zakon vezan za potpisivanje sporazuma i ugovora na međunarodnoj političkoj sceni, da bi bila svakako relevantan partner i da bi druge države bile zainteresovane da sa Srbijom sarađuju, odnosno da u Srbiji vide ravnopravnog partnera.
Na ovoj Skupštini je da u tome aktivno učestvuje. Na ovoj Skupštini je da se dignitet, suverenitet i integritet Srbije čuva i na ovaj način što ćemo jedan dobar zakonski projekat podržati i u danu za glasanje. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Miloš Aligrudić. Izvolite.

Hvala.
Ovo je drugi put, da bi završili raspravu. Moja prethodnica iz DSS Sanda Rašković Ivić je vrlo dobro osvetlila problematiku člana 14. Ja bih se još tu nadovezao, vezano za taj član 14.
Kao što smo rekli na početku, zakon poznaje ugovore koji se potvrđuju u Narodnoj skupštini i koji se ne potvrđuju. U članu 14. zakona daje formulu na koji način razlikovati one ugovore koje treba potvrditi u Narodnoj skupštini i one ugovore koje ne treba. Biću slobodan da vam to i pročitam.
Član 14. kaže: "Narodna skupština potvrđuje međunarodne ugovore vojne, političke i ekonomske prirode, ugovore kojima se stvaraju finansijske obaveze za Republiku Srbiju, ugovore koji zahtevaju donošenje novih ili izmenu važećih zakona i ugovore u kojima se odstupa od postojećih zakonskih rešenja".
Ovo poslednje što sam pročitao, kad god međunarodni ugovor iziskuje promenu u domaćem zakonodavstvu, bilo kakvu izmenu, to je jedna vrlo odrediva odredba. Tu smo vrlo malo na klizavom terenu. Tu je lako to identifikovati. Međutim, kada je reč o ovim drugim pojmovima koji su ovde uneti, oni ljudi u administraciji nadležnog ministarstva koji su radili predlog zakona su smatrali da su standardi i izrazi "vojna priroda", "politička priroda", "ekonomska priroda", da su oni dovoljno odredivi.
Međutim, problem je u tome što naša spoljno-politička praksa pokazuje jedan izvestan haos u toj oblasti. Kao što sam i na početku rekao, život piše zakone, ne pišemo ih sami. Moramo voditi računa o tome da li primeri koje smo imali u našoj dosadašnjoj praksi ukazuju na nedostatak ovakvih standarda. Da li je ovakva definicija standarda, politička priroda ugovora, dobra?
Vratiću se još jednom na primer preko koga sam prvog puta brzo prešao, zbog nedostatka vremena koje stoji na raspolaganju ovlašćenom predstavniku grupe, to je pitanje čuvenog policijskog sporazuma, znači, graničnog sporazuma sa Euleksom. Može li me neko uveriti da to nije politički sporazum, da on nema političku sadržinu? Hajde o tome otvoreno da pričamo. Da li je moguće da policijski sporazum nema nikakvu političku sadržinu? Da li je moguće da taj sporazum svojim sadržajem ne daje obavezu da Narodna skupština takav sporazum ratifikuje?
Ovde je Euleks inostrani element u celoj priči. Euleks predstavlja EU kao partnera u međunarodnom sporazumevanju. Taj sporazum proizvodi određene efekte u svakodnevnoj stvarnosti. Tako da je dovoljno taj primer izneti, da se ne vraćamo u našu istoriju 19. veka, da je neophodno taj sporazum ratifikovati u Narodnoj skupštini. Do to ratifikacije nikad nije došlo i zato mi vezujemo, u našem izlaganju, namerno to ponavljam da bi bilo što jasnije, primenu člana 11. u vezi člana 20. Član 20. koji izuzima objavljivanje međunarodnih sporazuma koji ne podležu ratifikaciji. Iz toga proističe vrlo jasna posledica. Ako policijski sporazum nije sporazum koji podleže ratifikaciju u Narodnoj skupštini, iz toga proističe da se ne mora ni objaviti. Ako se ne mora ni objaviti, ne moramo ni mi da znamo detaljno njegovu sadržinu, kao narodni poslanici.
Hajde da budemo do te mere racionalni da odgovorimo na to pitanje. Da li je to greška u sistemu ili nije? Naravno da jeste. Setimo se samo Kumanovskog sporazuma. To je sporazum kojim je faktički obustavljeno ratno stanje. Da li je normalno da takav sporazum kao što je normalno i da odluku o objavljivanju ratnog stanja prođe kroz Narodnu skupštinu, zar je moguće da takav sporazum ne ide na ratifikaciju u Narodnoj skupštini? Tada je to bila naravno federalna država. Ne menja nam stvari.
Znači, to nisu normalne stvari. Nemamo definitivno kroz ovaj zakon odgovor na izazove koje je ova država istrpela. Uopšte ne pričamo imaginarno. Ne pretpostavljamo stvari koje se možda mogu dogoditi, nego o nečemu što se događalo, o nečemu čime se mi zabavljamo - o jadu u ovoj državi. To je suština cele priče.
Idemo na još jednu stvar za koju smatram da je izuzetno važna. Kada je već reč, a vezano za član 14, o prirodi ugovora, to je Sanda Rašković Ivić već pomenula, postavlja se osnovno pitanje – ko to procenjuje? Naravno da je prirodno da državni organ, koji je po Ustavu nadležan da vodi spornu politiku, taj koji učestvuje u proceni. Ali, ako državni organ, tj. Vlada koja vodi spoljnu politiku, na ovaj način procenjuje i pravi ovakve kriminalne propuste – ne govorim o ovoj Vladi, govorim o vladama koje su zaslužne za ovakve efekte, onda je normalno i prirodno je to sprečiti.
Kako se to može sprečiti? Samo kroz odgovarajuću razradu zakonskih normi koje upućuju na greške koje su se događale u prošlosti, kako se u budućnosti ne bi ponovile. Zato i kažem da nije moguće amandmanom delovati na ovaj član zakona, nego to mora Vlada, u dogovoru sa nadležnim Odborom Skupštine, da iznađe odgovarajuće rešenje.
Verujte mi, ovo rešenje nije dobro i ne postoji nijedan drugi razlog da se protiv ovog zakona glasa. Ovim je bio apsolutno jedan jedini dovoljan. Jedan jedini dovoljan i nema razloga da dalje idemo.
Ostao sam dužan objašnjenje o nečemu, o čemu je takođe maločas bilo reči, o nečemu što smo predložili i što nije našlo mesta u predlogu zakona, pa bez obzira hoće li zakon biti usvojen ili neće, valjalo bi to uneti.
Vi znate kada ugovor stupa na snagu. Kada se primenjuje međunarodni ugovor? Onda kada se strane dogovore - na način i u vreme kada se ugovorne strane o tome dogovore. Načelo sporazuma saglasnosti volje ugovorne strane je primarno načelo. Ako se ugovorne strane dogovore da se sporazum primenjuje na takav i takav način, da počinje da se primenjuje tada i tada, to valja poštovati. Ugovor je zakon za stranke, zakoni za državu u odnosu na druge države ili međunarodne organizacije sa kojima se taj ugovor zaključuje.
Polazimo od jedne druge stvari, od jednog drugog doživljaja koji smo imali relativno nedavno, pre nekoliko godina. To je pitanje jednostrane primene sporazuma, kada jednostranost primene sporazuma nije ugovorena. Nije ugovorena. Znači, ako imamo jednostranu primenu sporazuma, nju treba izbaciti i uvesti izuzetno. Mi je ne bismo uvodili ni izuzetno, nego bi to prepustili politici i ugovornim stranama. Zato mora da se u zakon unese načelo uzajamnosti. Dali smo i amandman koji glasi ovako, da se stavi novi naslov posle člana 23, koje glasi – načelo uzajamnosti, a član 23. bi bio onda 23a ili 24. i glasio bi – potvrđeni međunarodni ugovori iz ovog zakona će primenjivati obe strane potpisnice, u skladu sa načelom uzajamnosti. To je zaštita.
Zašto je to zaštita? Zato što je Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, koji je jednostrano primenjen, naneo nesumnjive štete državi Srbiji. Imali smo štete u carini. Imali smo štete u milionskom iznosu u evrima svake godine od jednostrane primene Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Tromesečni gubitak od 17 miliona evra je on proizvodio u prvih par godina za državu Srbiju.
Ako je to nešto što je normalno i ako je to nešto što ova Skupština ne treba da zabrani, onda zaista ne znam. Hvala vam na tome što ste me saslušali.

Hvala.
Gospodine Babiću, po Poslovniku? (Da.)
Izvolite.

Gospođo predsedavajuća, prekršen je Poslovnik, član 107. dostojanstvo Narodne skupštine.
Zaista ni u nekim mlađim i neiskusnijim godinama nisam bio tužibaba. To nije popularno, niti vrednost koju treba vrednovati u Srbiji. Međutim, ono što moram da ukažem i zbog čega se plašim, baš zbog nekog prethodnog iskustva, a to je da neke kartice u poslaničkom klubu DS su ubačene.
Osim kolege Milivojevića, bez želje da ga izazivam na repliku, više nikoga nema tu. Neke poslaničke jedinice su oborene i da li unutra postoje kartice ili ne postoje - zbog nekog prethodnog iskustva i iz nekih vremena kada se glasalo iz Bodruma, kada se glasalo iz Atine, u vreme kada je sadašnji zamenik predsednika DS bio šef poslaničke grupe DS, stvarno izražavam sumnju da opet može nešto sa tim karticama da se uradi, što nije ni po Poslovniku, ni po pravilu, a ni po zakonima Republike Srbije.
Pozivam da stručne službe, ne samo u poslaničkoj grupi DS već i u svim ostalim grupama, pa i u poslaničkoj grupi SNS, ako je tako nešto potrebno, da reaguju po Poslovniku i da se te kartice izvade. Mislim da se na taj način, zaista, i ovakvim neprisustvom sednici i nezanimanjem za teme koje su danas na dnevnom redu, pokazuje jedno nepoštovanje građana Republike Srbije zbog kojih smo danas ovde i zbog kojih ove zakone i donosimo. Zahvaljujem se.

Hvala.
Zamolila bih stručne službe da pokupe kartice tamo gde nisu poslanici.
U skladu sa članom 27. i članom 87. st. 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, vas obaveštavam da će Narodna skupština raditi i posle 18,00 časova zbog potrebe da se usvoje akti iz dnevnog reda.
Određujem pauzu u trajanju od jednog časa.
Sa radom nastavljamo u 16,00 časova.
Zahvaljujem se.
(Posle pauze)

Dame i gospodo, nastavljamo sa radom.
Samo se prijavite.
Po Poslovniku, narodni poslanik Srđan Milivojević.