Druga sednica Prvog redovnog zasedanja, 03.04.2013.

5. dan rada

PRIVREMENE STENOGRAFSKE BELEŠKE
(neredigovane i neautorizovane)

REPUBLIKA SRBIJA
NARODNA SKUPŠTINA

Druga sednica Prvog redovnog zasedanja

5. dan rada

03.04.2013

Sednicu je otvorio: Nebojša Stefanović

Sednica je trajala od 12:20 do 21:40

OBRAĆANJA

...
Partija ujedinjenih penzionera Srbije

Konstantin Arsenović

Partija ujedinjenih penzionera Srbije - PUPS | Predsedava
Molim vas, gospođo Popović. Mislim da ste svesni da ste odstupili od dnevnog reda.
...
Liberalno demokratska partija

Judita Popović

Liberalno demokratska partija
Upravo vam dajem primer kako se u Srbiji prave paralelni svetovi. U jednu od tih fikcija spada i ovaj predlog zakona koji ima jednu krucijalnu manu – nedostatak odgovornosti koji bi bio ugrađen u tekst zakona i nedostatak mehanizma kontrole kako će se kontrolisati sprovođenje međunarodnih ugovora.
Znate zašto je to potrebno gospodine predsedavajući? Zato što ova država kada god nije znala da izbegne domaće propise, kada je god nameravala da izigra domaće propise a imala je određenu političku volju ili ambiciju, u tom slučaju te poslove je dizala na nivo međunarodnog ugovora. Na taj način je prodat NIS za bezobrazno nisku cenu. Na taj način je utvrđena rudna renta koja je bezobrazno niska od 3%, a takvog primera nemate ni u Evropi.
O tome se radi gospodine predsedavajući. To je međunarodni ugovor, koji trenutno egzistira i zbog kojeg ova država ima ogromne manjkove, između ostalog i u svom budžetu. Međunarodni ugovori očigledno u Srbiji služe kao neka vrsta alibija za neku političku volju čija suština se želi sakriti upravo iz tog razloga, jer se gradi taj način vođenja politike i taj način egzistiranja političke volje većine, onih koji vrše vlast, da jednostavno sprovode ono što je njima u interesu, ono što im donosi političke poene, ne razmišljajući o posledicama, pogotovo o štetnim posledicama koje trpi ova država i građani.
Kada se razgovara o međunarodnim ugovorima jako je bitno da se postavi pitanje koja je uloga parlamenta? Da li je parlament samo jedan protočni bojler kroz koji prolaze ti predlozi međunarodnih ugovora, ti zakoni o međunarodnim ugovorima ili je u stvari parlament neki suštinski činilac, aktivni činilac u kreiranju tih ugovora, u sprovođenju tih ugovora, u kontroli sprovođenja tih ugovora?
Iz dosadašnje prakse nismo mogli da steknemo utisak da parlament zaista ima neku ozbiljnu ulogu, pogotovo u kontroli izvršavanja tih ugovora. Sa ova tri člana u Predlogu zakona i dalje ne vidim da je uopšte bilo i razmišljanja o tome da se ojača uloga parlamenta u pogledu izvršavanja međunarodnih ugovora. Nije dovoljno da samo predvidite, da se i Skupština izveštava o izvršavanju međunarodnih ugovora, jako je bitno da se obaveštavaju narodni poslanici. Narodni poslanici su ti koji mogu da stave određene zamerke, koji mogu da kontrolišu da li se taj međunarodni ugovor zaista izvršava, na koji način se izvršava i koliko je dobra volja u tom međunarodnom ugovoru, kada dolazi do realizacije?
Prema tome ni jedan od tih zakona koji dolazi u parlament ne može da se posmatra samo kao jedan pojedinačan zakon, samo tekstualno. Svaki od tih zakona ima svoju političku pozadinu, svaki od njih ima određene ciljeve, a često ni ta politička pozadina ni taj cilj nisu u dovoljnoj meri osvetljeni, jer da jeste tako u tom slučaju ne bismo bili u ovakvoj ekonomskoj, institucionalnoj, privrednoj i u svim ostalim krizama koje nas pogađaju.
Možda bi bilo potrebno da razmislite o tome da kada predlažete ovakve zakone da ujedno i kažete da ste taj zakon predložili s obzirom da niste imali druga posla, s obzirom da ne želite ništa drugo da radite, da nemate nameru da nešto kvalitetno, pozitivno i korisno promenite u ovoj Srbiji. Zato se pozivate na zakon iz 1978. godine i kažete – postoje tu neki zastareli instituti i ti instituti moraju da se menjaju, da se to osavremeni. Pri tom pozivate se i na konvencije koje takođe datiraju i više od dvadeset godina, jedna iz 1969. a druga iz 1978. godine.
Nismo mi poslanici u toj meri naivni, nismo u toj meri spremni da samo olako prihvatimo ove vaše predloge zakona. Mi to uvek stavljamo u kontekst i uvek dobro proučimo svaki od ovih zakona. Mnogo šta očigledno želite da sakrijete, mnogo šta stavljate po strani, a ono što prikazujete, najčešće ne odgovara istini.
Dakle, malo više odgovornosti, malo više poštenja, malo više transparentnosti u vašoj politici i u tom slučaju možemo o tome da razgovaramo kako i šta da pomogne jedna opoziciona partija kao što je LDP. Mi smo uvek spremni za saradnju i uvek smo spremni da uradimo sve ono što je potrebno da bi se bar pokrenuo taj put izlaska iz ove sveopšte krize u kojoj se nalazimo.
Na žalost ne nailazimo na saradnju, ne nailazimo na dobru volju da se ta saradnja digne na neki nivo. Vaši postupci nam ne daju nadu da će nešto značajnije da se promeni u tom smislu. Danas razgovaramo u parlamentu o ovom setu zakona i juče smo razgovarali i prošle nedelje. Bilo je tu puno literalnih sastava i bilo je puno reči o tome kako treba pomoći deci, kako treba pomoći osobama sa invaliditetom, kako treba pomoći mladima i kako to sve treba raditi ali nekako ste uvek stavili po strani onu krizu u kojoj se Srbija nalazi i kako to Srbija zaista misli da sprovodi sve vaše dobre volje i sve vaše lepe priče.
...
Partija ujedinjenih penzionera Srbije

Konstantin Arsenović

Partija ujedinjenih penzionera Srbije - PUPS | Predsedava
Samo moram jednu opasku. Molim vas da ubuduće kada govorite o bilo kojem zakonu, govorite u svoje ime i u ime vaše poslaničke grupe a ne da sve poslanike svrstavate da su naivni i da će tek tako svi ostali olako prihvatiti zakon. Molim vas da vodite računa o rečniku. Imate pravo da date svoje mišljenje ali u tom smislu vas molim da to govorite u svoje ime i u ime vaše poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Mirko Čikiriz.
...
Srpski pokret obnove

Mirko Čikiriz

SPO-DHSS
Hvala, gospodine predsedavajući,
Ja ću pričati o temi dnevnog reda. Što se tiče sporazuma, odnosno Predloga zakona o Potvrđivanju sporazuma o policijskoj saradnji Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Slovenije, mislim da je jedini nedostatak svega ovoga što je sporazum trebalo da se zaključi ranije. Nebitno je koja je strana je bila inicijator zaključenja ovog sporazuma. Vidimo da je to u ovom slučaju bila Republika Slovenija, ali mislim da je s obzirom da je na stepen korupcije i kriminala i organizovanog kriminala i da je Srbija, nažalost, crna rupa uz prostor Kosova i Metohije, Makedonije i Bugarske, crna balkanska rupa u pogledu organizovanog kriminala. Mislim da je Srbija upravo zbog tog razloga trebalo da bude inicijator donošenja ovakvog jednog sporazuma, i sa druge strane, zato što je geografski jako bitno tranzitno područje za trgovinu i narkoticima i belim robljem i za organizovani kriminal.
Ali, eto, nekako ti ljudi sa ovih prostora koji su se bavili organizovanim kriminalom i koji su do pre neku godinu bili proglašavani za velike srpske patriote, u momentu kada je država rešila sa njima da se obračuna i da ih procesuira, videlo se da su većina od njih, bez obzira što se javnosti prikazivali kao veliki neprijatelji Hrvata, veliki Srbi, itd, imali i hrvatske, bosanske, bugarske pasoše, itd, što je pokazalo da je taj proces integracija posle razduživanja bivše Jugoslavije, nažalost, počeo pre svega od kriminalaca.
Oni su preteče stvaranja neke nove ekonomske zajednice, ali zajednice koja bi poslovala mimo zakona. Verujemo da će prostor bivše Jugoslavije u budućnosti još tešnje sarađivati, ali na nekim drugim osnovama, budući da, nažalost, ni Hrvati, ni Srbija dominantno 1990. godine nisu razumeli šta se dešava u Evropi i u svetu i koji su trendovi u budućnosti. Zbog toga je i Slovenija prva pokrenula proces razduživanja da bi se kasnije udruživali, ali na nekim drugim osnovama i u nekim drugim savezima.
Zbog činjenice da sve ovo što reguliše ovaj sporazum, od trgovine narkoticima od visoko-tehnološkog kriminala, od trgovine belim robljem, od borbe protiv organizovanog kriminala i pošto ta vrsta kriminala ne poznaje određene granice, određeni prostor, pošto oni jako dobro sarađuju, onda ni država sama ne može biti usamljena u toj borbi, već je potrebna jako tesna i intenzivna međunarodna saradnja i upravo su rezultati takve saradnje uslovili da se najorganizovaniji kriminalni klan, koji se bavi trgovinom narkoticima na ovim prostorima locira, da se zapleni najveća količina narktorika, ali takođe i da se obračuna u velikoj meri sa najvećim kriminalnim klanom u istoriji Balkana koji je postojao i delovao u Zemunu i Surčinu.
Zbog toga SPO i DHSS neće se baviti demagogijom kod pristupanja ovom problemu. Nećemo pričati da bilo ko ovde zamagaljuje stvarnost i da smo mi neki protočni bojler koji po inerciji ili po zadatku diže ruke i glasa za ove zakone. Mi ćemo glasati, pre svega, za ovaj sporazum zato što je u pitanju bezbednost i države, bezbednost svakog građanina i pročišćenje države uz pomoć drugih država, od kriminala, koji ne opterećuje samo naš prostor, nego opterećuje i zemlje u regionu.
Opet ću pričati o tački dnevnog reda. Glasaćemo i za sporazume između Republike Srbije i Republike Slovenije i Izraela i poboljšanju plaćenih poslova članova porodica osoblja diplomatsko-konzularnih predstavništava, jer naravno da smo u potpunosti saglasni sa onim što zakon reguliše i naravno, ako nam je briga da očuvamo i porodice diplomatsko-konzularnih predstavnika, onda su potrebni i ovi sporazumi.
Ono što je naše zapažanje, s obzirom na to koliko imamo diplomatsko-konzularnih predstavništva, vidimo da, nažalost, sa većinom zemalja mi ovakve sporazume još uvek nismo zaključili. To je još jedan predlog naše poslaničke grupe, da se pokrene sa naše strane diplomatska inicijativa. Verujem da su mnogi u toku. Znam da se vode neki pregovori da se sa svim zemljama sa kojima imamo diplomatsko-konzularnu saradnju ovakvi sporazumi zaključe.
Što se tiče Zakona o zaključivanju i izvršavanju međunarodnih ugovora, to je po svojoj sadržini jedan opšti tehnički zakon. On ne može biti drugačiji, jer on reguliše ne samo postupak iniciranja zaključivanja međunarodnih ugovora, sastav delegacija, način vođenja pregovora, potvrđivanje i ratifikacije međunarodnih ugovora koji postaju sastavni deo našeg pravnog poretka, ali i način izvršavanja međunarodnih ugovora.
Ono što je sa stanovišta nas kao političkih stranaka koji vidimo našu zemlju kao članicu EU, bez obzira što se mi deklarišemo i jesmo nacionalisti, stranke desnog centra, nacionalizam, prosvećeni nacionalizam pre svega treba da znači zaključenje, između ostalog, i svih vrsta ugovora koji će uticati na ekonomsku bezbednost i jačanje snage zemlje, koji će poboljšavati spoljno-političku zaštitu naše zemlje, na zaključivanje trgovinskih sporazuma koji su od interesa za našu zemlju, na uspostavljanje što boljih odnosa pre svega sa susedima, ali i sa ostalim zemljama, ne samo članicama EU i nije svejedno kakav ćete sporazum zaključiti i o vazdušnoj plovidbi i trgovinski sporazum, kakav ćete finansijski ugovor zaključiti, kakva će biti kamatna stopa itd.
Mi kao narodni poslanici, skoro u svakom sazivu imamo po neki od tih sporazuma, i kada uporedimo sporazume, možemo videti da su želje svake države da zaključi što bolji međunarodni sporazum, ali skoro smo imali sporazume koje smo zaključili u oblasti ekonomske saradnje sa različitim zemljama i videli smo i različite kamatne stope i različite uslove, što je naravno obraz i pregovaračke snage, ali i odraz naše ekonomske sposobnosti, ali i onih uslova koje druge zemlje nude.
U ime naše poslaničke grupe sam želeo da kažem da pored ovih bilateralnih i višestranačkih međunarodnih ugovora ne treba zaboraviti i mislim da nas i jučerašnji briselski pregovori na to podsećaju, da nažalost ili srećom sve države, a može biti dominatna sreća, bez obzira što se želi često u toj populističkoj patriotskoj demagogiji ukazivati na totalni suverenitet, totalnu nezavisnost, ipak su moderne države modernog sveta države ograničenog suvereniteta.
Upravo zbog te potrebe za međunarodnom pravnom saradnjom, zbog potrebe da te sporazume ugradimo u naš pravni poredak, da međunarodne sporazume ugradimo u naš pravni poredak, i mi smo nebrojano puta, posebno u periodu do 2000. godine ukazivali na istorijat mnogih, pre svega, mirovnih konferencija, koje nisu ono što u potpunosti reguliše ovaj zakon, ali jesu od istorijskog značaja za sudbinu naše zemlje. Mi nikada, ne samo mi, nego sve zemlje ove veličine, nismo bili suvereni i samostalni u odlučivanju o svojoj budućnosti po završetku ratova. Tako je bilo i što se tiče Londonskog sporazuma posle završetka Prvog balkanskog rata i Bukureštanskog sporazuma po završetku Drugog balkanskog rata i Sporazuma u Parizu po završetku Prvog svetskog rata.
Velike sile su imale interes i 1938. godine da obuzdaju Adolfa Hitlera, pre svega mislim na Ujedinjeno kraljevstvo i Francusku, kada su Hitleru ustupili Sudetsku oblast gde većinski žive Nemci, da bi ga odvratili od rata. Jedini koji je tada bio protiv Minhenskog sporazuma je bio Čerčil. Nažalost, bio je u pravu, bio je usamljen. Nismo imali u tom crnom periodu naše novije istorije situaciju da su mnogi koji su videli dalje od drugih bili usamljeni u proceni da ćemo mi, a bilo je mnogo mirovnih konferencija i 90-ih i na ovamo sa svakom sledećom mirovnom konferencijom zbog naše startne loše pregovaračke pozicije i zbog toga što nismo u dovoljnoj meri respektovali međunarodne okolnosti i međunarodnu politiku koja se odražava i na status naše zemlje. Nažalost, takvi su bili usamljeni.
Ono što SPO i DHSS u budućnosti očekuju, ne samo od ove, nego od svih budućih Vlada, to je da se u potpunosti, kod zaključenja svakog međunarodnog sporazuma, u potpunosti sasvim objektivno, trezveno analiziraju međunarodno-pravne okolnosti prilikom zaključenja međunarodno-pravnih ugovora i ratifikacije ovde u Skupštini, i da ta vrsta demagoškog patriotizma, koji je najviše koštao Srbiju, bude naša prošlost. Zahvaljujem.
...
Partija ujedinjenih penzionera Srbije

Konstantin Arsenović

Partija ujedinjenih penzionera Srbije - PUPS | Predsedava
Reč ima narodni poslanik Miloš Aligrudić. Izvolite.
...
Demokratska stranka Srbije

Miloš Aligrudić

Demokratska stranka Srbije - Vojislav Koštunica
 Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, hajde malo da unesemo živosti i krvi u ovu raspravu, jer za to elemenata ima.
Od četiri tačke dnevnog reda koje su objedinjene ovde, mi ćemo se ovde pozabaviti zapravo samo jednom, koja zaslužuje podrobnu analizu i raspravu, a to je ovaj zakon o zaključivanju i izvršavanju međunarodnih ugovora.
Ono što je ovde uopšte dobro, to je da se menja važeći zakon koji je na snazi skoro 34 godine, više od jedne trećine veka. Ono što je, po meni, zabrinjavajuće, to je informacija koju sam dobio sa valjanog mesta, da su službe nadležnog ministarstva, resornog pet godina radile na izradi ovih 30 članova zakona koji je pred nama. Verujte mi, i vi gospodine Selakoviću, kao ministar pravde i vrstan pravnik, sigurno znate da rezultat koji je pred nama apsolutno nije adekvatan trudu, ako je istina da je pet godina utrošeno da bi se dobio ovaj tekst.
Dakle, ovaj tekst šta nudi novo? Kao što ste i sami rekli u vašem uvodnom izlaganju, novele ovog teksta, u odnosu na postojeće rešenje, odnose se na usklađivanje normi sa aktuelnom unutrašnjom pravnom situacijom, tj. mi više nemamo SFRJ, imamo Republiku Srbiju koja je sledbenik SFRJ, terminološki je ovaj zakon morao biti usklađen sa sadašnjim trenutkom, i određene promene na polju međunarodne ugovorne politike su morale naći svoje mesto u ovom zakonu. Ali, ništa suštinski ovaj zakon nije promenio, sem ukoliko nije na par mesta promenio nešto na štetu našeg pravno-političkog sistema i onoga što bih ja nazvao dobrim štivom za učenje međunarodnog javnog prava na onim fakultetima koji taj predmet izučavaju, kao što su političke nauke, pravni fakutet, ekonomski itd.
Dakle, u dve grupe kritika su ovde, kada je reč o ovom zakonu. Prve su one kritike, na njima ću se najviše zadržati, to su one kritike koje se tiču generalnog pristupa zakona, određenih opštih mesta, gde je put koji se trasira ovim zakonom, način na koji zakon sagledava materiju, takav da se prosto ne da ni amandmanski popraviti. To je pitanje filozofije zakona.
Postoji druga grupa primedaba koje su krajnje konkretne, gde smo izašli sa određenim brojem amandmana, u okviru kojih smo dali par primedbi koje prosto hoće da dopune ovaj zakon, jer smatraju da je ovde nešto propušteno. Sada ću biti slobodan da vam ovo sve izložim, od početka do kraja.
Prva osnovna zamerka ovom zakonu je što on ne poznaje tipologiju ugovora. Osnovna tipologija ugovora u ovom zakonu svodi se na ključnu podelu, tj. na međunarodne ugovore koji se potvrđuju u Narodnoj skupštini i međunarodne ugovore koji se ne potvrđuju u Narodnoj skupštini. Sve drugo što je ovde pomenuto u nekoj zagradi, u nekom članu zakona, opisujući potencijalno sadržinu tih ugovora, služi samo ovoj svrsi, da bi razdelilo ugovore na ove dve grupe i ne postoji nikakva druga vrsta podele. Činjenica da ne postoji nikakva podela u ovom zakonu koju zakon vidi, koju prepoznaje suštinski, rađa nove posledice kada je reč o samom sadržaju zakona. Naime, postoje oni ugovori međuanrodnog prava koji su jednokratni po svojoj primeni,
bilateralni po sadržaju, po broju ugovornih strana. Postoje multilateralni ugovori, postoje posebni multilateralni ugovori, oni se dalje mogu deliti na konvencije, mogu se deliti na određene posebne sporazume. Mi ne razlikujemo, recimo, na osnovu ovog zakona nigde se ne može izvući razlika da u međunarodnom javnom pravu postoje čak i te finese u razlikama sporazuma koje, recimo, engleski jezik poznaje, zadržimo se samo na EU, koja vam je tako bliska i koju toliko volite, da se, recimo, SSP naziva rečju Agreement, a da se, recimo, Lisabonski sporazum uopšte ne zove Agreement, nego Treaty.
Dakle, ne postoji u praksi međunarodnog javnog prava potreba da se toliko različitih naziva dokumentima daje, sem ukoliko različitost u nazivima ponegde, a to nije mali broj slučajeva, ne povlači i određene konsekvence u pogledu sadržine tih ugovora i njihove prirode. Ako je to tako, iz toga proističe vrlo logičan zaključak. Da bi imali savremen zakon pred nama, on bi morao da prepoznaje barem nekoliko tipova ugovora na osnovu kojih bi postojale barem razlike u finesama, kada je reč o proceduri zaključivanja i potvrđivanja međunarodnih sporazuma.
Nažalost, to se ovde ne nalazi. Ova primedba koja je krajnje načelna, koju sam vam dao, za koju mislim da uopšte nije slaba, ona se ne može popraviti amandmanima. Dakle, ne postoji poslanički klub koji može ovakvu primedbu amandmanima na postojeći zakon prevazići.
Dakle, ova primedba iziskuje, ako se ozbiljno shvati, iziskuje potrebe promene ovog zakona, bilo da se donese u budućnosti skoroj neki nov ili da se ide sa masivnijim izmenama i dopunama ovog zakona.
Ako nisam do kraja bio jasan o čemu govorim, daću vam jedan vrlo konkretan primer za tipologiju ugovora i određene finese ili razlike u aranžmanu, kada je reč o načinu zaključivanja ili primene tog sporazuma. To su ugovori sa ekonomskom sadržinom, tzv. finansijski međunarodni ugovori. Imate zemlje u okruženju koje imaju posebne odredbe u zakonu koje tretiraju takve ugovore, kao što je, recimo, slučaj sa Hrvatskom.
Ne treba da vam kažem da je zaduživanje u Srbiji postao jedan od glavnih instrumenata ekonomske politike u poslednjih nekoliko godina. Videćete da je, ako pogledate podatke Uprave za javni dug, Srbija je samo prošle godine platila 429,5 miliona dinara provizije na odobrena, a ne povučena sredstva po osnovu datih zajmova. Među tim zajmovima je mali broj onih koji su odobreni, ima i onih koji su odobreni pre pet godina, a još uvek nisu realizovani zato što nismo pripremili projekte.
Hoću da vam kažem da jedna država koja se nalazi u fazi ovakve ekonomske politike, prosto je neverovatno da Zakon o zaključivanju i potvrđivanju međunarodnih ugovora ne poznaje ovu vrstu specifičnosti. Sada da mi dajemo amandman na to, to je prosto jedan zaludan posao. Niti imamo kapacitet u tehničkom smislu da to uradimo, taj kapacitet ima Vlada i njihove službe, kojima je pet godina trebalo da naprave ovaj tekst.
Dakle, imamo u svakodnevnoj praksi, zašto treba biti dovoljno precizan kada je reč o ovim stvarima? Zato što u svakodnevnoj praksi, današnjoj, imamo, blago rečeno, jedan haos u poimanju međunarodnih ugovora, kada je reč o ulozi naše zemlje u međunarodnim ugovorima.
Podsetiću vas na nešto što zapravo nije međunarodni ugovor, a proizvodi efekte u spoljno-političkom smislu, bez obzira što nije sadržinski međunarodni ugovor. Imate tzv. Istambulsku deklaraciju koju je raniji predsednik, Boris Tadić, potpisao sa Abdulahom Gulom, predsednikom Turske i potpisao je, sa treće strane, Haris Jojdžić ispred predsedništva BiH. Ta Istambulska deklaracija, kao akt dobrih volja strana, sadrži i određene norme, za čiju prirodu mi ne znamo kakva je, treba konzilijum da se skupi i odluči šta je pravna priroda toga što je tamo potpisano.
Tu piše, između ostalog, da mi kao Srbija podržavamo teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine, a u toj istoj Istambulskoj deklaraciji nema jedne jedine reči o teritorijalnom integritetu države Srbije, koja je očigledno ugrožena. Zašto sam ovaj ugovor pomenuo? Zato što on nije ugovor, on je izjava, izjava volje, ali čija? Onih predstavnika država koje po ustavu tih država predstavljaju te države. Po čijem nalogu je Boris Tadić to uradio, po čijem ovlašćenju, u kom kapacitetu, u kom ustavnom kapacitetu itd? To definitivno, pravno gledano, nije obavezujući međunarodni akt. Ali, dame i gospodo, on proizvodi određena spoljnopolitička, čak neželjena dejstva.
Zašto sam vam ovo pomenuo? Zato što je u nekim pravnim tekstovima, zahvaljujući situaciji i haosu u kojem se mi nalazimo, koje je politička elita ove države proizvela proteklih godina, prosto neophodno nešto definisati. Vi znate vrlo dobro, kao pravnik, da život piše zakone. Države koje napišu štur zakon, a nemaju problema sa njegovom primenom, znači da se nisu sukobile sa ovakvim svakodnevnim problemima. Mi koji smo u sudaru sa takvim problemima imamo obavezu da definišemo odgovarajuće stvari. Predsednik države kod nas, naime, čak nema nikakva automatska ovlašćenja za zaključivanje bilo kakvih međunarodnih ugovora. On može, doduše, biti ovlašćen od strane Vlade, ali to su vladini ugovori i po ovom zakonu koji je predložen i po važećem zakonu.
Dalje, imamo i ove čuvene sporazume Stefanović – Tahiri. Žao mi je što gospodin Stefanović nije tu. Ti sporazumi nikako nisu međunarodni sporazumi. Oni se tiču razgovora o unutrašnjim političkim pitanjima Srbije. Ali, da bi bili primenjeni, neko se setio da donese uredbe na Vladi o tome, pa da uredbe koje su potpuno protivustavne stavi u pravni promet. Zato i postoji postupak pred Ustavnim sudom, za koji su poslanička grupa DSS i još neki poslanici u parlamentu podneli predlog za ocenu ustavnosti tih uredbi. Ne znam šta Ustavni sud radi, ali se nadam da će u jednom trenutku ipak odlučiti o tome, uz sva ova zakašnjenja i diskreditaciju samog predlagača.
Dakle, ovaj zakon ima još neke nedostatke koji nisu vezani toliko za prirodu samog zakona i njegov osnovni smer, nego se tiču pojedinih konkretnih rešenja u zakonu i tu postoji par primedbi koje su za nas krucijalne. Kao što imamo ovu osnovnu manu da nemamo razrađenu tipologiju, iz toga proističe i niz drugih konkretnih mana samog predloga zakona, koji se oslanja na neka stara rešenja koja su definitivno prevaziđena, gde se pogrešno tumače međunarodni sporazumi koji služe u osnovi ovog zakona, kao što je, recimo, Bečka konvencija u ugovornom pravu.
Određene pretpostavke za proceduru zaključivanja, potvrđivanja i izvršavanja međunarodnih sporazuma su ovde uključene u zakon, ali moramo poći od pretpostavke da postoje potencijalno tipovi sporazuma, koji nisu ovde predviđeni, čija razrada ne nalazi svoje mesto u ovom zakonu, a mi mislimo da bi tako nešto trebalo da bude ovde, jer to naše pozitivno pravo već poznaje.
Šta je priroda rezolucije ili deklaracije ili odluke koju donosi Narodna skupština? Šta je njihova priroda? Deklaratorna, kada samo nešto potvrđuju, ali kada nešto Narodna skupština naređuje, onda se radi o obavezujućoj pravnoj normi. Ova skupština je naredila da u slučaju da nekom padne napamet da Srbija, koja je ovlašćeni inicijator, treba da bude član ili da pristupi nekom postojećem vojnom savezu, odluka ove iste Narodne skupštine predvidela je delimično, odnosno ukazala na proceduru kojom se ide pristupanju takvom savezu, prethodno proglašavajući vojnu neutralnost. Vojnu neutralnost koju je proglasila Narodna skupština može da sruši samo narodnim referendumom, te ako neko ima inicijativu da Srbija pristupi bilo kakvom vojnom savezu, prethodno mora da ide na referendum da bi se uopšte postupak pokrenuo i sve ove faze postupka koje ste ovde predvideli, koje su neke moje kolege tako veselo čitale, što mislim da je krajnje nepotrebno. Dakle, to nije sporno u ovom zakonu.
Mi smo zato dali jedan amandman koji ukazuje na to koji postupak treba primeniti ukoliko Vlada podnese inicijativu da se pristupi bilo kojem vojnom savezu i ugrađena je referendumska procedura. To je naša obaveza, da ovakvu odredbu stavimo u ovaj zakon. Mislim da vi, gospodine ministre, uviđate da takva obaveza postoji. Nešto što nema prethodnu obavezu odlukama Skupštine, a mi mislimo da treba, ali nismo dali takav amandman, to je svakako razmišljati i o posebnoj proceduri za ulazak u posebne ugovore, kao što je ugovor o članstvu Srbije u EU. Dakle, tu takođe treba reagovati referendumskom procedurom.
Zatim, negde u ovom zakonu imate dosta mesta gde postoje nekakve gramatičke i stilske greške, na koje smo ukazali poslednjim amandmanom, ali najinteresantnija od svih grešaka u ovom zakonu, koja nije ni stilska ni gramatička, na kojoj ću se još jednom više zadržati, to je ova čuvena privremena primena ugovora. Vi ste ovde predvideli da se ugovori, koji bi se inače potvrđivali u Narodnoj skupštini, mogu privremeno primeniti. Osnovnu za to ste našli, to nije sporno, niste morali to eksplicitno da napišete, u Bečkoj konvenciji, koja to predviđa u članu 25. To je Bečka konvencija o međunarodnim ugovorima i članom 25. stipuliše tu mogućnost. Problem je u tome što sve potpisnice Bečke konvencije nemaju isti pravni problem ili isti pravni status kada je reč o unutrašnjem pravu tih država i načinu na koji gledaju na zaključivanje i potvrđivanje međunarodnih ugovora.
Gospodine ministre, naša država ima jednu od najjednostavnijih procedura za potvrđivanje međunarodnih ugovora. Međunarodni ugovor može jutros biti potpisan i, ako je potreba, tokom popodneva se može sazvati sednica Narodne skupštine i doći do potvrđivanja međunarodnog ugovora u Narodnoj skupštini, što bi se već tokom večeri ili sutra izjutra objavilo u "Službenom glasniku". Dakle, koji je suštinski razlog za ostanak ovakve odredbe? Ona ovde nema mesta.
Vi meni sada možete navesti različite situacije u životu u kojima je primena sporazuma moguća, ali ja ću vam onda, šta god vi meni budete rekli, na to odgovoriti pitanjem – ako je to tačno, može li se desiti da finansijski sporazumi, tj. kreditni aranžmani, krediti koje država povlači, proizvode dejstvo pre potvrđivanja u Narodnoj skupštini? Hajde da vidim tu narodnu skupštinu koja posle toga neće potvrditi taj sporazum. To su stvari koje su, po meni, ovde nedopustive. Prosto, mi ne možemo ići za tim.
Dalje, u obrazloženju Predloga zakona, kada govorite o tom članu koji predviđa mogućnost privremene primene sporazuma, pogledajte dobro obrazloženje zakona, pominjete ulogu nadležnog odbora Narodne skupštine u davanju prethodne saglasnosti za ovu proceduru. To u ovom zakonu ne postoji. Znate zašto? Zato što je to obrazloženje, u ovih pet godina mukotrpnog rada na ovom tekstu zakona, prepisano iz starog obrazloženja starog zakona iz 1978. godine. Zbog toga. Jer, zbog čega bi se našlo u obrazloženju neka priča o nečemu o čemu nema nikakve reči u samom tekstu zakona? Dakle, vi ne predviđate nikakvu ulogu parlamente u određivanju privremene primene. To je ono što ste vi uradili.
Što se tiče same odredbe, takva odredba je u vreme SFRJ bila stavljena van snage odlukom Ustavnog suda SFRJ. U suštinskom smislu, u pravnom, suštinskom smislu reči, ništa se od te odluke Ustavnog suda do danas nije promenilo da bi se ta odredba prepisala, a Ustavni sud SFRJ je svakako imao u vidu Bečku konvenciju iz 1972. godine.
Postoji još jedno pitanje i za sada ću time završiti, a ako bude bilo potrebe nešto da dopunim, javiću se u drugom delu rasprave. Dakle, šta se dešava sa ugovorima koji se ne potvrđuju? To je takođe anahrona odredba. Vi kažete da se ti ugovori, čitajte dobro član 20, parafrazira, po pravilu ne objavljuju, nego će se po potrebi možda objaviti. To je direktno suprotno sa članom 51. Ustava Republike Srbije i članom 196. Ustava Republike Srbije. Član 51. govori o javnosti državnih organa i pravu na obaveštenost, a član 196. o objavljivanju zakona i svih drugih opštih akata.
Dakle, afirmacijom tajnih sporazuma mi afirmišemo sporazume kao što su policijski sporazum u graničnim prelazima sa Euleksom koji je definitivno tajni sporazum, jer ga nijedan narodni poslanik Narodne skupštine Republike Srbije do dana današnjeg nije dobio.
Mi afirmišemo sporazume kakav je nekad kralj Milan imao sa Austrougarskom koji je 1882. godine prihvatio tajnu konvenciju sa poslednjim beneficijama u trgovini i privredu saradnje sa Austrougarskom da bi stekao ličnu afirmaciju i podršku u krugovima ove imperije i da bi kasnije 1887. godine ova konvencija bila dopunjena i stavkom da će Austrougarska štititi u svakom pogledu Obrenovićku dinastiju. Svaka slučajnost sa današnjim trenutku je namerna. Hvala vam.
...
Partija ujedinjenih penzionera Srbije

Konstantin Arsenović

Partija ujedinjenih penzionera Srbije - PUPS | Predsedava
Reč ima narodni poslanik Miroljub Stojčić. Izvolite.

Miroljub Stojčić

Socijalistička partija Srbije
Hvala lepo. Poštovani predsedavajući, poštovani ministre Selakoviću, uvažene kolege i koleginice poslanici, poštovani građani Srbije, odmah ću na početku da kažem da će poslanička grupa SPS podržati Zakon o zaključivanju i izvršavanju međunarodnih ugovora ne samo zato što je zakon koji je još na snazi do donošenja ovog zakona usvoje u SFRJ 1978. godine, kada jedan broj sadašnjih poslanika možda nije bio ni rođen, a neznatno je dopunjavan 1989. godine, već zato što se nameće njegova neophodnost u sklopu svih reformi koje preduzima ova vlada i ovaj parlament, a gde se ima za cilj da Republika Srbija na osnovu Ustava sama uređuje i obezbeđuje svoj međunarodni položaj i odnose se sa drugim državama i međunarodnim organizacijama.
Neminovno da jednu ovakvu oblast treba urediti i uskladiti sa razvojem savremenog prava, s obzirom da je došlo do određenih promena u ovako dugom vremenskom periodu, kao što ste i vi rekli gospodine ministre. Dobro je što ovaj zakon veoma precizno definiše sve detalje vezane za zaključivanje i izvršavanje međunarodnih ugovora. Prvo, pojam šta je to međunarodni ugovor koji zaključuje Republika Srbija? Koji su postupci zaključivanja međunarodnog ugovora? Kakav je postupak zaključivanja međunarodnih ugovora? Koje su posebne odredbe? Kako se izvršavaju međunarodni ugovori i na koji način se vrše izmene i kad prestaje da važi međunarodni ugovor?
Članom 2. ovog zakona je definisan pojam međunarodnog ugovora u kom obliku i da može sa jednom ili sa više država, ili međunarodnih organizacija da se zaključi, ali da je regulisan međunarodnim pravom. Što se tiče postupaka za vođenje pregovora i zaključivanje ugovora vidi se da to pokreće Vlada, ali je dala i mogućnost da organi državne uprave iz svog delokruga iniciraju i predlažu Vladi zaključivanje ugovora.
Dobro je što je članom 4. data mogućnost da inicijativu za pokretanje postupka i vođenje pregovora mogu da daju i drugi državni organi, privredni subjekti kojima je čini mi se, u ovom trenutku, ovaj zakon najneophodniji, kao i udruženja, ali jasno definisano preko državnog organa u čiji delokrug pretežno i spadaju pitanja međunarodnih ugovora.
Na ovaj način i na ovaj član smo ja i moj kolega Đorđe Milićević uložili amandman jer smatramo da i lokalne samouprave mogu dati inicijativu za pokretanje i vođenje pregovora i zaključivanje ugovora, jer je to u skladu sa Zakonom o lokalnoj samoupravi gde jedinice lokalne samouprave imaju pravo da uspostavljaju saradnju i zaključuju sporazume o saradnji sa drugim i odgovarajućim teritorijalnim jedinicama i zajednicama lokalne samouprave drugih zemalja. Posebno treba imati u vidu i to što je skoro svaka jedinica lokalne samouprave učlanjena u jedan ili više euroregiona gde se definišu određeni projekti preko graničnog karaktera i gde će sigurno morati da se uključi Vlada Republike Srbije ili određeni organ državne uprave i urede i regulišu u sadržaj tih ugovora.
U daljem tekstu zakona jasno je precizirano ko podnosi predloge za pokretanje postupaka i da je to organ državne uprave u čiji delokrug spadaju pitanja koja treba urediti. Član 5. u stavu 2. definiše sadržaj predloga u svim aspektima, ali je Vlada ta koja utvrđuje osnov za vođenje pregovora i delegaciju za vođenje pregovora, kao i to da šef delegacije može da potpiše ugovore, što govori da ovaj zakon daje mogućnost efikasnosti i brzog dogovaranja, ali i mogućnost odlaganja pregovora do utvrđivanja novih stavova.
U daljem tekstu ovog zakona, u ovoj oblasti, definisani su naredni koraci nakon usaglašavanja ugovora i ko daje punomoćje za potpisivanje ugovora, odnosno ministar za spoljne poslove u licu koje odredi Vlada. U trećem delu ovog zakona uređen je postupka potvrđivanja međunarodnih ugovora i to članovima od 11. do 16. čime je jasno definisana priprema zakona o potvrđivanju međunarodnih ugovora, sadržina zakona o potvrđivanju međunarodnih ugovora, pokretanje postupka za potvrđivanje međunarodnih ugovora, potvrđivanje međunarodnih ugovora, koji su instrumenti u potvrđivanju i kako se objavljuje zakon o potvrđivanju.
Što se tiče ovog dela zakona, smatram da je u članu 14. gde je definisano u stavu 1. – Narodna skupština potvrđuje međunarodne ugovore, vojne, političke i ekonomske prirode, ugovore kojima se stvaraju finansijske obaveze za Republiku Srbiju, ugovore koji zahtevaju donošenje novih ili izmenu važećih zakona i ugovore kojima se odstupa od postojećih rešenja. Treba proširiti, odnosno definisati da Narodna skupština može potvrđivati i međunarodne ugovore iz oblasti bezbednosti, nauke, obrazovanja, kulture i sporta.
Iz tog razloga sam podneo amandman i očekujem da će predlagač prihvatiti ovaj amandman, jer treba imati u vidu da će ovaj zakon verovatno trajati više od 35 godina ili barem koliko i prethodni, a za to vreme će se sigurno stvoriti potrebe za sklapanje međunarodnih ugovora koji treba da definišu određena pitanja i iz ovih oblasti. Na primer određena naučna istraživanja na prostoru dve ili više država, mogućnosti obrazovanja u dve ili više država, saradnja u oblasti kulture na prostoru nekoliko država, organizovanje sportskih prvenstava na teritoriji dve ili više države, ako imamo iskustvo da je prošle godine evropsko prvenstvo u fudbalu bilo organizovano u Ukrajini i Poljskoj, verovatno treba imati u vidu da to može da se desi i ovde na našim prostorima.
Ono što je takođe dobro u ovom zakonu je i to što je jasno definisana i odgovornost oko izvršavanja međunarodnih ugovora, odnosno koja su pravila, ko se stara oko izvršavanja međunarodnih ugovora i ko prihvata izmene i dopune tehničkih propisa.
Takođe, želim na kraju da napomenem da je dobro što ovakav zakon definiše i nivo odgovornosti oko izvršavanja međunarodnih ugovora. Tako da je predviđena obaveza nadležnih organa državne uprave da prate izvršavanje međunarodnih ugovora, da o tome obaveste Vladu, kao i obaveza Vlade da obaveštavam Narodnu skupštinu.
Na kraju, želim još jednom da napomenem, da će poslanička grupa SPS glasati za ovaj zakon, a meni će biti uvek zadovoljstvo, a verujem i vama uvažene kolege poslanici da glasamo za nove međunarodne ugovore koji definišu razvoj Republike Srbije.
Takođe, želim da napomenem da će poslanička grupa SPS u Danu za
glasanje glasati za Predlog zakona o potvrđivanju sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Slovenije o bavljenju plaćenih poslova članova porodica, osoblja diplomatsko-konzularni predstavništva, Predlog zakona o potvrđivanju sporazuma između Republike Srbije i države Izrael o zapošljavanju članova porodice diplomatskog ili konzularnog osoblja, kao i Predlog zakona o potvrđivanju sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Slovenije o policijskoj saradnji. Zahvaljujem se.

Vesna Kovač

Ujedinjeni regioni Srbije | Predsedava
Hvala.
Reč ima narodni poslanik Srđan Milivojević.

Srđan Milivojević

Demokratska stranka
Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo iz ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, meni je žao što smo mi morali da zakažemo sastanak poslaničkog kluba jer mi kao DS više ne možemo da utvrdimo poslanički rad, kada i od koliko sati se radi, ali ja sam ovlašćeni predlagač, pa bih nešto da kažem o današnjem zakonu.
Gospodine Selakoviću, veoma cenim vaš entuzijazam, vaš elan, trud, pravničko znanje i ono što radite kao ministar pravde, ali baš zbog tog vašeg neospornog pravničkog znanja, nemojte da dozvolite da budete "devojka za sve", ove Vlade. Nemojte da dolazite da branite one zakone koji su neodbranjivi pred narodnim poslanicima, pogotovo narodnim poslanicima opozicije.
Nemojte dolaziti da branite one zakone, kako god dali objašnjenje iz Ministarstva spoljnih poslova, da je prethodni zakon star preko 30 godina, da ga je potpisao Josif Broz Tito. Mislim kada kaže neko da je pet godina radio na pripremi ovog zakona i onda nam dostavi ovakav zakon o kome treba da se izjasni Narodna skupština, da tu nešto nije u redu, pogotovo, što je izostala ikakva javna rasprava.
Nemojte da potcenjujete i pravničko znanje i stručnost ljudi iz opozicije. Pa, valjda bi ljudi iz DSS, LDP i DS, ali i iz drugih stranaka imali da daju neke primedbe, smislene primedbe, na ovaj zakon, da se ne interveniše na zakon sa ovako malim brojem članova, ovako velikim brojem amandmana. Probaću da vam kažem zašto je ovo zakon za jednokratnu upotrebu i zašto će ovaj zakon trajati samo koliko i ova Vlada.
Prvo, nekoliko puta su moje kolege iz drugih stranaka, iz DS, molili neki Odbor za zakonodavstvo, neku službu koja se bavi lekturom zakona, da nam više ne dostavljate nepismene zakone. Ako nismo jedno stotinu puta predali amandman i kolege iz DS, DSS, LDP i NS, da se ne kaže da Srbija zaključuje sporazume i ugovore u pismenom obliku, nego u pisanom obliku. To smo mnogo puta apsolvirali. Mislim da se to uči u drugom razredu osnovne škole. Neka se lepo jave učiteljici i zamole učiteljicu da im vrati novac, jer ih ništa nije naučila. Kažite – izvinite mi nismo ništa naučili, ne znamo razliku između "pismeno" i "pisanih", kritikuju nas ovi iz opozicije. Hajde jednom da se dogovorimo da je ovde nulta tačka, kada ćemo preseći i više ne dostavljati u Skupštinu Srbije ovakve predloge.
Kada govorimo konkretno o ostalim dometima ovog zakona, ja ću krenuti redom. Zamolio bih nepismene da saslušaju nas pismene. Dakle, inicijativa…
(Marijan Rističević, sa mesta: Ovo je iz "Nambije" možda?)