Hvala.
Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 6. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Snežana Stojanović Plavšić i Jelena Travar Miljević.
Vlada i resorni odbor nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Reč ima narodna poslanica Snežana Stojanović Plavšić.

Zahvaljujem se, gospođo predsedavajuća.
Koleginica Jelena Travar Miljević i ja smo u ime poslaničke grupe URS podnele amandman koji je sličan ili možda čak istovetan amandmanu koleginice Judite Popović, što govori o tome da smo na isti način razmišljali. Mi takođe mislimo da posledice ovog zakona treba da važe 40 godina. Zašto? Svi smo u načelnoj raspravi govorili puno o tome da su ljudi koji su skloni izvršenju ovih krivičnih dela u velikom procentu povratnici. Dakle, jako je velika verovatnoća da će neko ko je već osuđen za krivična dela ugrožavanje slobode maloletnih lica ponoviti to svoje delo u nekom vremenskom periodu. Mi zato smatramo da ove posebne mere treba da traju doživotno.
Moram da kažem da kada sam komentarisala sa građanima da sam podnela amandman na 40 godina, oni su me pitali – zašto, zašto ne doživotno? Prosto, 40 godina je nešto što jeste u duhu sa našim pravnim sistemom, imajući u vidu da nemamo doživotne kazne. Mi smo se, imajući ovo u vidu, ograničili na 40 godina, ali verujemo da bi u praksi to značilo praktično doživotno. Zašto? Zato što ne želimo da neko ko je osuđen sa 20 ili 22, 23 godine, nakon izdržavanja kazne, kada prođe tih 20 godina u svojim recimo kasnim 40-im ili ranim 50-im godinama bude u prilici da radi sa decom ili da na bilo koji način bude blizu dece, kako bi mu pružili mogućnost da taj zločin ponovi. Za nas je potpuno prihvatljivo da to bude 40 godina i verujemo da za tako nešto ima puno opravdanja. Verujemo da to i jeste bila intencija ovog zakona.
Mogu da se složim sa kolegama koje smatraju da treba na neki način razdvojiti ona krivična dela koja su najteža od onih krivičnih dela koja su lakša u ovoj oblasti. Ja sam i u načelnoj raspravi govorila o tome da mnoge zemlje stepenuju i trajanje ovih mera, kao što se stepenuju i kazne, u zavisnosti od toga o kojoj težini krivičnog dela se radi. Pa je tako moguće da mere traju 10 godina za lakša krivična dela, 20 za teža, 40 za najteža, itd. Ja lično mislim da je to bilo najbolje rešenje za ovaj zakon.
Obzirom da zakon nije predvideo takvu mogućnost, mi je nismo predlagali dodatno, imajući u vidu da ne treba da vršimo možda prevelike zahvate u menjanju zakona, ali ostajemo pri tome da treba propisati praćenje izvršilaca ovakvih krivičnih dela odnosno posebne mere nadzora nad njima u periodu od 40 godina.
Podsećam cenjene kolege i sve nas da sud na svake četiri godine donosi odluku o tome da li će mere da se nastave ili neće da se nastave. Imajući u vidu na koji način naši sudovi sude kada su u pitanju uopšte kazne za silovanje, pa i kazne za silovanje maloletnika, ja mislim da smo se takođe i u nekoj javnoj raspravi kao društvo svi saglasili oko toga da su te kazne neprihvatljivo male kada dođe do sudske prakse, da one traju nekoliko godina. I sam otac devojčice Marije govorio je o tome koliko su te kazne male i na koliko bi mogao biti osuđen počinilac ovog gnusnog dela nad Marijom.
Molim vas da sve to imamo u vidu i da imajući sve to u vidu u punu primenu stavimo ovaj zakon, tako što ćemo onemogućiti one koji čine ovakva krivična dela da ikada u svom životu budu u prilici da ih ponove. Nemojte mi reći da će se neko popraviti sa 40 ili 50 godina, neće. Ako je spreman da to krivično delo izvrši sa 30, verovatno će biti spreman da to krivično delo izvrši i sa 50. Zašto bismo ga dovodili u priliku da tako nešto radi? Zašto kao društvo da preuzmemo odgovornost da će to krivično delo ponoviti radeći kao staratelj u domu za nezbrinutu decu ili radeći kao nastavnik u nekoj školi?
Molim vas da sve ovo imamo u vidu i da propišemo 40 godina, a da nakon toga pružimo priliku sudovima da možda, imajući u vidu neke druge okolnosti, na svake četiri godine preispituju ovu kaznu. Ali, 40 godina je jedna snažna poruka i sudovima da onda ne oslobađaju olako počinioca ovih krivičnih dela ovih mera nadzora koje će ih onemogućiti da ponovo krivično delo. Hvala.

Hvala.
Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 6. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milica Radović i Jovan Palalić.
Vlada i resorni odbor nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Reč ima narodna poslanica Milica Radović.

Dame i gospodo narodni poslanici, vidimo da je ova materija izazvala široku polemiku poslanika. Jedni predviđaju da trajanje pravnih posledica treba da traju mnogo kraće od onog što je predviđeno Predlogom zakona, a neki smatraju da treba da traju duže. Mi imamo jedan amandman koji zaista pooštrava tekst zakona i predviđa da pravne posledice osude treba da traju trajno.
Moram da pojasnim i da prosto javnosti objasnim o čemu se ovde radi. Ovde se radi samo o dve pravne posledice – zabrana sticanja javne funkcije i zabrana zasnivanja radnog odnosa u ustanovama gde se podrazumeva rad sa maloletnim licima. Znači, radi se samo o dve pravne posledice.
Postavlja se pitanje da li je lice koje je izvršilo krivično delo silovanja ili krivično delo obljube nad maloletnim licem dostojno sticanja javne funkcije? Po našem mišljenju – naravno da nije.
Sa druge strane, ako je ovo lice jednom izvršilo krivično delo protiv polne slobode prema maloletnim licima, koja je garancija da to lice neće izvršiti ponovo krivično delo ako znamo da je procenat povratnika izuzetno visok? Samim tim što mu omogućavamo da radi sa maloletnim licima, posle čak i određenog vremena od 20 godina, mi povećavamo rizik ponavljanja ovakvog krivičnog dela. I to je upravo ono o čemu mi danas govorimo.
Moram da ukažem na još nešto. Mi smo među prvima ratifikovali Lanzarot konvenciju i ako želimo one pravne standarde koji su u njoj sadržani da dosledno pretočimo u zakonske odredbe, onda moram da ukažem na još jednu obavezu. U toj konvenciji se kaže da profesionalci u svim sektorima koji rade sa decom ne smeju da budu osuđena lica. I u tom pravcu naš amandman upravo predviđa da trajna posledica zasnivanja radnog odnosa sa maloletnom decom odnosno u ustanovama gde se podrazumeva rad sa maloletnom decom treba da traju trajno, jer na taj način apsolutno poštujemo međunarodne standarde predviđene u Lanzarot konvenciji koju smo mi i ratifikovali. Hvala vam.

Hvala.
Narodni poslanik Jovan Palalić. Izvolite.

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, zaista je zanimljivo bilo slušati ovu diskusiju o trajanju pravnih posledica osude. Ja bih samo ukazao na činjenicu koju imamo danas u Narodnoj skupštini, da ipak raspravljamo o jednom posebnom zakonu koji izlazi izvan okvira opšteg krivičnog zakonodavstva. Ta činjenica je vrlo važna kada se razgovara i o ovom predmetu koji se tiče pravnih posledica osude.
Ako već razgovaramo o tome da postoji poseban zakon, to znači da su postojale posebne okolnosti koje su dovele do donošenja ovog zakona i to znači da država treba na poseban način da reaguje na stepen društvene opasnosti koji postoji izvršenjem ovog krivičnog dela.
Tako da, razmatranje kako da rešimo pitanje pravnih posledica osude u okviru opšteg zakonodavstva bi moglo biti predmet da se ova materija našla u okviru opšteg krivičnog zakonodavstva. Zato danas razgovaramo o produženom ili, kako mi predlažemo, trajnom trajanju pravnih posledica osude.
Ono što je važno reći jeste na koji način država treba da reaguje na ovako visok stepen društvene opasnosti i šta u krajnjoj liniji ova norma može da znači. Ako želimo maksimalnu zaštitu maloletnika, a u ovom slučaju, kada se gledaju pravne posledice osude i javnog morala, norma mora biti tako koncipirana da ima i preventivno dejstvo. Norma mora da ima i preventivno dejstvo. Mi mislimo da je najjače preventivno dejstvo, saglasno stepenu društvene opasnosti krivičnog dela, upravo trajno trajanje posledica osude, jer štitimo javni moral tako što nikada takva osoba ne može da stekne javnu funkciju, nikad, za razliku od kolega koji misle da može nekad, mi smatramo da ne može nikad, kao što takva osoba nikada ne može da dođe u priliku da radi sa maloletnim licima.
Moja koleginica Milica Radović je dosta o tome rekla. Želeo bih sam da kažem da, ako se pogledaju sve ostale mere koje se predlažu ovim zakonom, ova mera je konzistentna tim merama. Nema ublažavanja kazne, znači, nema ograničenja, nema uslovnog otpusta, nema zastarevanja, nema krajnjih rokova, pa hajde da onda uvedemo još jednu meru gde nema ograničenja i krajnjih rokova, a to je trajno trajanje pravnih posledica, odnosno trajnost ovoj meri. Tako ćemo dobiti jedan zaokružen sistem, moram da kažem, pooštrenih mera, na koji država treba da reaguje kada je u pitanju objekt zaštite. Nema uslovnog otpusta, nema uslovne osude, nema zastarelosti, nema roka za trajanje pravnih posledica osude.
Još jednom podsećam, ovo radimo i ovo predlažemo, i sve ove ostale mere koje izlaze iznad opšteg zakonodavstva, zato što se radi o posebnom zakonu i zato što smatramo da takva lica ne mogu da stiču javne funkcije i ne mogu da dođu nikad u priliku da zasnuju radni odnos da bi radili sa maloletnim licima. Mislim da ćemo na taj način zaštititi i maloletna lica i javni moral. Hvala.

Narodna poslanica Gordana Čomić. Izvolite.

Dame i gospode, osetljivost teme koju imamo pred sobom u raspravi o pojedinostima je taman toliko podložna teoriji krivičnog prava, koliko i našim vrednostima u društvu.
Kada govorimo o tome da je neko pronađen, pravosnažno osuđen za jedno od najgorih krivičnih dela, obljube, zlostavljanja, silovanja maloletne osobe, odnosno deteta, onda naravno da nam se, u argumentaciji za davanje amandmana ili uopšte o zakonu, mešaju te dve stvari, šta kaže pravna teorija, a šta kažemo mi koji smatramo da broj počinilaca ovih dela bude smanjen na minimalan u nekom društvu.
Moj doprinos je upravo u tome da, u dilemi između toga kako da gledamo odredbe ovog zakona kroz teoriju Krivičnog zakona, treba li nam poseban zakon, treba li onemogućiti sudsku praksu na zloupotrebu o trajanju nakon pravne osude ili ne, treba li određivati rok ili ne, da budemo skloni da ovaj zakon služi tome da prevencija bude maksimalno moguća.
Kada već imamo žrtvu pred sobom i kad imamo počinioca koji je pravosnažno osuđen, tada je dilema koliko dugo on neće moći da radi sa decom ili da obavlja javnu funkciju, samo u domenu teorije Krivičnog prava. Ne verujem da je u domenu vrednosti kojima treba da budemo privrženi ovom društvu. Mi smo društvo koje mnoge teme drži kao tabu, drži temu incesta, drži tema zlostavljanja dece u okviru uže ili šire porodice, drži uopšte informacije o tome koliko ukupno slučajeva može biti, jer sigurne statistike nemamo, kada odrasle osobe zlostavljaju, seksualno ili na bilo koji drugi način, decu koja su sa njima u srodstvu ili nisu. Mi smo društvo koje je sklono da kaže – to se kod nas ne dešava.
Donošenje ovog zakona, inicirano jednom tragedijom jedne porodice, treba da nam omogući da stvarno smanjimo broj slučajeva kada odrasla osoba zlostavlja maloletnu osobu, odnosno dete. To istovremeno treba da nam omogući prostor za dijalog, koliko se i kako često to u našem društvu dešava.
Zabrana da nema uslovnog otpusta, zabrana da nema zastarevanja, zabrana da će biti oročeno ili trajno, kao po amandmanu kolega iz DSS, bavljenje javnom funkcijom ili rad sa decom, treba da bude jasna poruka i to dovoljno puta često ponovljena u medijima svima onima koji imaju ili ne znaju da imaju tu sklonost da počine zločin nad maloletnom osobom ili nad detetom.
Ne znam da li će ovakva poruka dopreti do njih, jer ja ne mogu da zamislim šta je u glavi i šta je u emocijama i u svesti onoga ko čini obljubu ili seksualnu prisilu, zločin nad maloletnim detetom, ali nemamo mi šta drugo da uradimo osim da ovakvom odredbom i ovako specijalnim zakonom upozorimo da smo društvo, ili da hoćemo da postanemo društvo, gde će zlostavljanje bilo koje vrste maloletne osobe ili deteta biti sankcionisano tako da će počinilac na jako dug rok, ili trajno, biti obeležen time, da bi drugi mogli da sklone svoju decu od njega.
Potpuno razumem kolege koji i u ovom slučaju gledaju više u teoriju Krivičnog prava i gledaju u to da se i u svakom sudskom procesu i svugde brani čovek, a ne brani delo, ali mislim da je ovaj zakon prilika da pokažemo i u ljudski otklon, o tome šta može da se desi, ako zaista stojimo čvrsto iza teorije krivičnog prava, drugoj deci, ako smo već istragom i u pravosudnom procesu pravosnažno osudili osobu koja je počinila ovako strašan zločin.
Ono što meni jedino donosi dilemu su sudske greške. Znam da ne postoji način da se mi u zakonu ovakve vrste obezbedimo od sudskih grešaka, ali jednako tako kao što smatram da nam je svima dužnost da podignemo temu zlostavljanja dece u našoj neposrednoj okolini, bez obzira na vrstu zlostavljanja, tako mislim da nam je zajednička tema da, kao Narodna skupština ali i zajedno sa ministarstvom, razgovaramo i o tome šta se dešava i na koji način je moguće da se dese sudske greške. To je jedina moja dilema koju imam uz ovaj predlog zakona, uz zahtev i molbu, još jedanput, predstavniku Vlade da pažljivo razmotrim amandmane i da sve one amandmane, bez obzira da li nose potpis poslanika opozicione ili vladajuće stranke, zaista uzme u obzir, jer mislim da ovde postoji i zajednička volja da prekinemo sa jednom strašnom temom o kojoj nismo nikada dovoljno pričali i da kao snažnu preventivu sprečimo, da broj takvih tragedija i nesreća bude što manji u budućnosti. Zahvaljujem.

Narodni poslanik Dejan Mihajlov. Izvolite.

Samo par reči po ovom članu.
Generalno, ovo krivično delo ili krivična dela iz ovog zakona ne mogu da se učine slučajno. Prosto, ako neko kaže da je neko nekog slučajno potapšao po donjem delu leđa, prosto to nije krivično delo. Krivica postoji ako je počinilac, u vreme kada je krivično delo učinjeno, bio uračunljiv, ako je imao volju da to uradi i ne treba relativizovati ova krivična dela, kroz to što će da neko nekog potapše po donjem delu leđa. Prosto, postoji namera da se to krivično delo uradi. To je jedna stvar.
Druga stvar, ne vidim da postoji problem i da neko od nas ovde treba da ima problem da se izvrši trajna zabrana vršenja javne funkcije onome ko je izvršio neko od ovih krivičnih dela i da mu se trajno zabrani, nekome ko je silovao decu, da mu se trajno zabrani rad sa decom. Ne znam šta je u tome sporno, nego treba sad tu da se ograničava, da cepkamo, da li je to pet, 10, 15, 20 godina.
To znači da je prosto sama priroda ovog zakona takva da je on poseban, da su rešenja i kazne oštrije nego u postojećem Krivičnom zakoniku, odnosno Zakonu o krivičnom postupku i mi moramo toga da se držimo ovde. Prosto, naša namera mora da bude jasna, nedvosmislena, direktna i da preventivno deluje na sve potencijalne povratnike, učinioce ovih krivičnih dela ili one koji u svojim glavama imaju neku nameru, želju ili razmišljaju da učine ovo krivično delo. Znači, trajna zabrana, o kojoj mi ovde govorimo, odnosi se na javne funkcije i na pozive koji se bave maloletnicima. Ovde se ne zadire ni u ljudska prava, ni u bilo koje drugo pravo lica okrivljenog ili osuđenog, da je izvršio ovo krivično delo.
Tako da, ne trebamo da relativizujemo i da banalizujemo sam ovaj zakon, zato što je vrlo jasno kada je izvršeno krivično delo, da mora da postoji volja i namera da se ovako krivično delo izvrši i da tapkanje po donjem delu leđa ne treba da se relativizuje - silovanje, obljuba maloletnog lica, nemoćnog ili trudnice, već treba krajnje direktno reći da nema zastarevanja, da nema bilo kakvog ublažavanja kazne i da trajno mora da se zabrani vršenje ove dve funkcije, a to je javna funkcija i bavljenje maloletnicima.