Prelazimo na 6. tačku dnevnog reda - RAZMATRANjE PREDLOGA ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O RADU, u pojedinostima.
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Olgica Batić, Elvira Kovač, Laslo Varga, Balint Pastor, Arpad Fremond, Zoltan Pek, Branka Karavidić, prof. dr Dušan Milisavljević, Milica Vojić Marković, Donka Banović, Bojana Božanić, Milan Lapčević, Aleksandar Pejčić, Biljana Pantić Pilja i Ranka Savić.
Primili ste izveštaje Odbora za rad, socijalna pitanja, društvenu uključenost i smanjenje siromaštva; Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo; kao i mišljenje predlagača, narodnog poslanika mr Nebojše Stefanovića o podnetim amandmanima.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 157. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na član 1. amandman je podnela narodna poslanica Olgica Batić.
Predlagač i Odbor za rad, socijalna pitanja, društvenu uključenost i smanjenje siromaštva nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 1. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Elvira Kovač, Laslo Varga, Balint Pastor, Arpad Fremond i Zoltan Pek.
Predlagač i resorni odbor nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 1. amandman je podnela narodna poslanica Branka Karavidić.
Predlagač i resorni odbor nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Reč ima narodna poslanica Branka Karavidić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Poštovana predsedavajuća, namera mi je bila da mi ovim zakonom napravimo razliku između žene koja rodi jedno dete i žene koja ima tu sreću da rodi blizance ili više dece, tako da mi je namera bila da vreme koje je određeno ovim članom 1, odnosno izmenama ovog zakona, sa 90 minuta povećam na 120 minuta. Hvala.

Nebojša Stefanović ima reč.

Ceneći ovo što je rekla gospođa Karavidić, istakao sam da je vreme koje se dodaje trudnoj ženi, majci, odnosno porodilji, na ovih 90 minuta koje predviđa izmena i dopuna ovog zakona i dodaje se onih 30 minuta koje ona ima po osnovu redovne pauze, što je vreme od 120 minuta. Opet ponavljam, radi se samo o onim ženama koje u prvoj godini dobrovoljno odluče da se vrate na posao. Njima zakon omogućava da tih godinu dana provedu kod kuće, dakle, ne moraju se vraćati na posao i ne moraju sebe izlagati takvoj vrsti problema.
Naravno, potpuno svestan da je nekad, kao što sam rekao na sednici Odbora, i 120 i 150 i 180 minuta nedovoljno da se obavi i dojenje i određena briga o detetu, ali i ovaj zakon će zahtevati da mi kao Narodna skupština u narednih nekoliko meseci do godinu dana vršimo jedan ozbiljan uvid šta se dešava sa ovim zakonom i da sve ono što budemo uočili kao potencijalne smetnje ili mogućnosti da unapredimo zakon, učinimo i čak i po ovoj osnovi, ako treba da produžimo to vreme, ako shvatimo da je to vreme potrebno produžiti, da ga produžimo.
Međutim, mislim da je u ovom periodu to vreme od 120 minuta koje se dobija, kažem, 90 minuta koje predviđa izmena i dopuna zakona i 30 minuta redovnog rada, mislim da je to vreme optimalno, da pokušamo sa tim vremenom da poboljšamo taj položaj, a da time na neki način ne oštetimo ni poslodavca jer je to isto dva sata od radnog vremena. Dakle, to nije malo vreme koje se oduzima od ukupnog radnog vremena. Hvala.

Hvala.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik prof. dr Dušan Milisavljević.
Predlagač i resorni odbor nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 1. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milica Vojić Marković, Donka Banović, Bojana Božanić, Milan Lapčević i Aleksandar Pejčić.
Predlagač i resorni odbor nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Reč ima narodna poslanica Milica Vojić Marković.
Izvinite, molim vas, prvo želi Aleksandar Pejčić. Izvolite.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, uvaženi predlagači zakona, kada je reč o izmenama i dopunama Zakona o radu, DSS je amandmanski reagovala, ukupno smo podneli četiri amandmana na ovaj zakon. Oni su i te kako suvisli, osnovani. Naša ideja, kada je reč o ovim amandmanima, bila je pre svega ne da ulazimo u sukob predlagačem, već da ponudimo kvalitetna zakonska rešenja, da promenimo tekst zakona i da preciziramo određene zakonske odredbe.
Tako u članu 1, hteli smo pre svega, po povratku sa porodiljskog bolovanja, da se trudnica u dogovoru sa poslodavcem pismenim putem izjasni kako će koristiti 90 minuta, da li će to biti u kontinuitetu ili će, pak, napraviti pauzu. To je bila naša ideja, kada je reč o ovom amandmanu.
Inače, kada je reč o samom zakonu, sam poslodavac je rekao, a to želim da istaknem ovde, da je cilj zakona pre svega da se pomogne ovoj kategoriji žena, ujedno i borba protiv bele kuge. Podsetiću sve narodne poslanike, to sam rekao i u raspravi u načelu, da je naša nacija jedna od najstarijih nacija u Evropi, četvrta po starosti po strukturi stanovništva, a deseta u svetu i da mi moramo određenim zakonskim rešenjima, pre svega boreći se protiv bele kuge, da podstaknemo mlade parove da ulaze u bračne zajednice, te da žene shvate trudnoću kao nagradu, a ne kao greh, u onom slučaju kada rade.
Takođe smo istakli ovde da je ovaj predlog zakona trebalo da predloži samo resorno ministarstvo, Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike jer taj zakon o radu čekamo već skoro dve godine i nikako da dođe u ove skupštinske klupe, a imamo najave da će doći. U tom kontekstu, očekujemo da taj zakon o radu što pre dođe u ove skupštinske klupe jer je to jedna od sistemskih borbi protiv bele kuge.
Takođe smo istakli da je ovaj zakon trebalo da prođe jednu javnu raspravu i da imate impute i od strane poslodavaca i od samih sindikata, na koji način treba rešiti ovaj problem jer je stvarno bilo puno problema, puno prigovora i sama Asocijacija za evropske integracije govori da su žene upravo najviše dobijale otkaz kada su ostajale trudne. To je ono čemu ćemo mi, kao narodni poslanici, određenim zakonskim rešenjima stati na put. Ta zakonska rešenja moraju pre svega biti konsekventna prema neodgovornim društvenim poslodavcima. Takođe, ta zakonska rešenja moraju da motivišu mlade bračne parove, a i žene i da samim tim zakonskim rešenjima menjamo svest poslodavaca.
Dakle, ovo je samo jedan mali korak u borbi protiv bele kuge. Treba načiniti stotinu njih da bi se promenila demografska struktura stanovništva u Srbiji. Zahvaljujem.

Hvala.
Narodna poslanica Milica Vojić Marković ima reč. Izvolite.

Hvala gospođo predsedavajuća. Gospodine predsedniče Skupštine, predlagača ovog zakona i dame i gospodo narodni poslanici, DSS je shvatila intenciju ovog zakona i što se nas tiče, mi ćemo zakon podržati, iako smo amandmanski reagovali na svaki član. Naša namera je bila da popravimo ono što nam se činilo da je nedorečeno.
Naravno, potpuno smo svesni da je zakon došao možda i u zadnji čas, iako smo očekivali da kompletan paket Zakona o radu bude pred nama, pa u okviru tog paketa da raspravljamo i o ovoj tematici, ali ovo je pred nama, o njemu možemo da raspravljamo. Naravno da razumemo da zakon treba da unapredi položaj žena i da doprinese promovisanju rodne ravnopravnosti u oblasti rada i s te strane pokušali smo da sagledamo ovaj član 1.
Član 1. kaže ovako – poslodavac je dužan da zaposlenoj ženi koja se vrati na rad pre isteka godinu dana od rođenja deteta obezbedi pravo na jednu ili više dnevnih pauza u toku dnevnog rada, u ukupnom trajanju od 90 minuta ili na skraćenje dnevnog radnog vremena u trajanju od 90 minuta, kako bi mogla da doji svoje dete, ako dnevno radno vreme zaposlenoj ženi iznosi šest ili više časova.
Dakle, potpuno je jasno, ovo su stvari koje, na kraju krajeva, možemo pročitati u nekim drugim zakonima koji se odnose na oblast rada i to je za mene sasvim prihvatljivo. Bojim se da mnogi problemi u praksi nastaju upravo kada se dogodi da je zakon neprecizan u nekom delu ili kada se, sa druge strane, ne dogovori sa svim akterima koji treba da ovaj zakon praktično sprovedu u delo.
Hoću da kažem da meni i mojoj poslaničkoj grupi nedostaje saradnja sa Unijom poslodavaca, jer će poslodavci biti u situaciji da treba da omoguće ženi da praktično dva sata dnevno izostaje sa posla.
Ovom prilikom, stvarno moram da kažem da je ovo jedno od prava koje je u EU već standard i tamo se zna kako se ono sprovodi, ali ako mi ne budemo u svoj zakon uneli i te uslove pod kojima će se sprovoditi ovo pravo, bojim se da će poslodavci koristiti svaku priliku, a imamo istraživanja koja kažu da se zaista vrši velika diskriminacija i kršenje ljudskih prava upravo kod privatnih poslodavaca. Oni su i reagovali, na kraju krajeva, na ovaj zakon, jer praktično računaju da će se sav teret socijalnih usluga prebaciti na njihova pleća i da budemo pošteni, dva sata dnevno kada radnica odsustvuje sa posla, to je prilično vremena, ako radi šest sati, to je trećina vremena.
Bilo bi sasvim logično da smo u ovom delu obezbedili i podršku poslodavaca i dali neku mogućnost da i oni regulišu taj status žene, ali pošto nismo, nama se čini da bi bilo dobro da razjasnimo odmah u startu pod kojim uslovima će žena koristiti ovo svoje pravo. To pravo je, naravno, prirodno, sjajno što se država koja ima problema sa demografijom tiče zaista potrebno i nužno, ali šta mislite da li je potrebno da žena koja se posle sedam dana vrati na posao sa svojim poslodavcem dogovori, naravno pisanim putem, jer je to ozbiljan način i ozbiljan pristup, pod kojim uslovima će ona koristiti ovo svoje pravo?
Pri tome, ako imamo u vidu, to će biti problem. U nekim zemljama EU postoji mogućnost da pri fabrici, ili ustanovi u kojoj radi, postoje prostorije gde će doći neko sa detetom, gde će neko čuvati dete i slično. To u Srbiji nije reč. Šta mislite da li je ženi, koja živi u Beogradu i radi, recimo, na jednom kraju grada, a na drugom kraju grada stanuje, da li joj je 90 minuta u jednom paketu, u jednoj celini, dovoljno da to uradi? Da li će moći da to podeli u više delova? Da li će poslodavac da kaže – ja tražim samo da znam pod kojim uslovima ćeš ti koristiti svoje pravo?
Zato je naš amandman, što se DSS tiče, vrlo smislen. Jednostavan je jer poslodavac i žena, majka, će vrlo jednostavno rešiti svoj ugovor, dogovor, jednim dogovorom koji je ozvaničen pisanim putem. Bojim se da ako ovako ostane, to je divno pravo, potpuno podržavam predlagača. Ali, se bojim da ako ostane ovako neregulisano, jednostavno će doći do situacije da će biti najčešće kršeno i žene koje imaju pravo na to, svojih 120 minuta u toku dana, neće imati to pravo, jer će poslodavac od danas do sutra tumačiti to pravo na razne načine.
Zato vas molim da još jednom razmislite, jer mi se čini da ovo pokušava da bude na tragu onog što ste vi želeli. Hvala.

Hvala.
Reč ima Nebojša Stefanović. Izvolite.

Razumeo sam nameru podnošenja amandmana i kada smo govorili o ovom vremenu, kao što sam svestan činjenice da nekim majkama neće biti dovoljno ne samo 90, nego svih 120 minuta na koje imaju pravo tokom dana, a nekima možda ni duplo od toga.
Međutim, još jednom želim da podsetim da žene imaju pravo da uopšte ne idu na posao tih godinu dana. Imaju pravo da budu kod kuće i da se staraju o svom detetu i to je dobro što smo im omogućili takvu vrstu prava. Naša sledeća borba treba da bude da obezbedimo dovoljno novca da ima to pravo bude zagarantovano, da im bude u potpunosti plaćeno i da onda imaju i tu ekonomsku sigurnost.
Ono što hoću da kažem o ovome, u ostalom kao i neko ko sam kod kuće ima trinaestomesečnu bebu, navike dece u tih prvih godinu dana se tako brzo i tako često menjaju da se plašim da bi poslodavac mogao da, isto tako ako hoćemo da uzmemo, zlonamerno tumači taj prvi sporazum koji bi postigli sa tom majkom, a koji kaže – evo, ja želim da koristim svoje vreme na kraju radnog vremena, a onda da joj se ukaže potreba da jednom napusti posao, pa da on kaže – izvinite, vi ste se pisano izjasnili da hoćete krajem radnog vremena, i sad više ne može.
Naravno da je potrebna komunikacija sa poslodavcem, ali isto tako želim da verujem da prvo, nažalost, mi smo zemlja u kojoj takvih majki koje rade na ovakav način nema tako puno. Radi se o ženama koje su zaposlene na određeno vreme, radi se o ženama koje koriste godinu dana ili kraće u periodu povratka na posao, manje od godinu dana.
` Dakle, ne mogu da zamislim kakvi bi ljudi bili ti poslodavci koji bi takvoj ženi uskratili da najoptimalniji način koristi to svoje pravo. Naravno, opet kažem, da li će sve biti, možda sam naivan u svom verovanju da će poslodavci na najbolji mogući način omogućiti mladim majkama da to pravo koriste, ali želim da budem i jedan od vas koji ćemo na svaki mogući način, i u javnosti, i u parlamentu, i pritiskom na državne institucije, i inspekcije i na sve ostale kontrolne organe, da uverimo poslodavce da će i te kako morati da poštuju odredbe ovog zakona, da će i te kako morati da poštuju pravo i trudnica i porodilja i da ćemo mi, kao Narodna skupština, i te kako pritiskati da se to poštuje i tražiti da oni koji budu zlonamerno ili pokušavati da ne poštuju ovaj zakon, da snose posledice.
Tu poruku, kada pošaljemo dovoljno jasno, ne verujem da će neko želeti da se usudi da prvo nosi javnu stigmu koja će biti užasna, da se jednoj majci, da se jednoj ženi koja se vratila na posao da radi, pri tom ima malu bebu, onemogućuje da koristi svoje zakonsko pravo. Drugo, kakav je to moralni potez bilo koga od tih ljudi?
Uveren sam da ćemo imati puno posla. Uveren sam da postoje dobra i kvalitetna rešenja koja će tek da se primene i u ovom i u drugim predviđenim rešenjima Zakona o radu. Međutim, tu se pojavljuje opet naša nova uloga, mislim naša uloga koja postoji, da pratimo sve ovo. Prvi ću biti, nije mi problem da u konsultacijama sa svima sa kojima je potrebno to učinimo, kažemo – došli smo do još preciznijeg rešenja, do rešenja koje je praksa pokazala kao neophodno da se primeni i da ovde ako treba i za šest meseci, za tri meseca, za godinu dana, kada god bude neophodno promenimo novu izmenu ovog rešenja kojim ćemo bolje definisati u skladu sa rezultatima koji se pojavljuju u praksi ovo postojeće rešenje.
U ovom trenutku, dozvolite da verujem, da je dogovor između zaposlenog, mlade majke i poslodavca, u ovom trenutku najbolje rešenje kojim neće biti iritiran poslodavac, a istovremeno ćemo uzeti u obzir mnoge različite situacije u kojim se zaposleni nalaze. Znate, neko radi na otvorenom, neko radi kao kondukter gradskog prevoza, neko radi u kosku, neko radi u firmi koja ima nekoliko hiljada kvadrata. Njihovi uslovi nisu isti, ali to nažalost zakon ne može da tretira. Zakon ne može da reši stvari koje nisu u njegovom domenu.
Dakle, mislim da je ovo za sada i to je moje mišljenje, da je ovo optimalno rešenje. Naravno, potpuno cenim vaše napore i vaše lične napore u Odboru za prava deteta. Sve što smo radili zajedno do sada je pokazalo da smo pokušavali da uradimo u interesu majke i dece. U tom duhu, a mislim i na kolegu koji je govorio pre vas, potpuno sam pozitivno shvati sve ove amandmane, dakle, ne kao nešto loše, već upravo kao pokušaj da se dođe do što kvalitetnijih rešenja.
PREDSEDAVAJUĆA: Milica Vojić Marković, replika.