Dve stvari. Jedno, da u članu 5. imate da u predlogu ove osnove za vođenje pregovora i zaključivanje međunarodnih ugovora postoji da mora stajati nacrt ugovora, piše. Drugo, posle u članu 7. imate u drugom stavu – ako u toku pregovora druga strana ne prihvati stavove utvrđene u osnovi, dakle, u osnovi za vođenje pregovora, ili predloži da se razmatraju pitanja o kojima nisu zauzeti stavovi u osnovi, a u osnovi imamo predlog ugovora, delegacija Republike Srbije će zatražiti nove stavove Vlade, a po potrebi i odložiti pregovore.
Rekla bih da nije baš manjak poverenja. Svaka promena tog ugovora koji stoji u osnovi, ukoliko dođe do promene, mora da se nađe ponovo pod mišljenjem Vlade. Neću da govorim o onom drugom takođe delu. Mi mnogo tipskih ugovora imamo koji se gotovo svakodnevno potpisuju, potpuno su tipski, ali, naravno, postoje i oni drugi o kojima se i te kako pregovara i moraju da dođu na Vladu, ukoliko dođe do promene nacrta, koga imamo u članu 5, a posle u drugom stavu člana 7.
Nadam se, koliko-toliko, da sam vam odgovorila.

Hvala.
Miloš Aligrudić, replika.

Da, u redu je, vi ste pročitali član 7, koji kaže šta se događa ako u toku pregovora druga strana ne prihvati stavove utvrđene u osnovi. Da, naravno, onda je posledica ono što ste vi naveli. Ali, tu je jedna minijaturna razlika. Dakle, član 6. se bavim ovlašćenjem za potpisivanje, a onda pitanje proističe logično – ko ceni odnos drugog pregovarača, tj. druge strane, prema nama kao pregovaračkoj strani? Šef delegacije, jer Vlada nije fizički prisutna sastanku. Dakle, ko ceni da li je sve usklađeno sa osnovom? Šef delegacije, odnosno delegacija ceni. Ona u pojedinim slučajevima, u skladu sa članom 6, može imati blanko ovlašćenje da potpiše ugovor, pre nego što taj ugovor pogleda i uveri se da li je delegacija dobro procenila da li je u skladu sa osnovom i sama Vlada. O tom stepenu poverenja pričam.
Možda smo mi prestrogi, možda smo prestrogi, ali ste i vi preslabi u samoj strukturi zakona jer niste razlikovali na valjan način različite vrste međunarodnih ugovora i odnos države prema različitoj vrsti ugovaranja.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Neven Cvetićanin.

Poštovana predsedavajuća, zahvaljujem na reči.
Ne mislim da je ovaj amandman kolege Aligrudića i njegovih kolega nužno loš, ali smatram da se njime definiše nešto što se već implicitno podrazumeva ovim predlogom zakona. Dakle, ovaj amandman pokušava da doda da delegacija, na čelu sa svojim šefom, treba da potpiše tek nakon podnošenja Vladi izveštaja o toku pregovora i usaglašenog teksta međunarodnog ugovora.
Dakle, ne dešava se da ozbiljna državna delegacija koja ide na pregovore o bilo kojem međunarodnom ugovoru postupa samovoljno. Praksa je da se već tokom pregovora konsultuje Vlada, da se već tokom pregovora dobiju instrukcije i da se već tokom pregovora utvrdi da li će pregovori rezultirati potpisivanjem ugovora. Mislim da ovaj amandman zapravo dodaje nešto što se podrazumeva. Zamislite situaciju koja je prilično nemoguća, da bilo koja državna delegacija Republike Srbije, sa šefom koji ima ovlašćenja Republike Srbije, potpiše bilo šta bez konsultacije sa Vladom, odnosno sa bazom koja je poslala tu delegaciju bilo gde. Ne dešava se.
Dozvolite mi da kažem još jednu stvar. Staro pravno pravilo je da su zakoni bolji što su kraći. Staro pravno pravilo je da ono što možemo da kažemo u deset reči, ne kažemo u petnaest. Dakle, zakoni će biti funkcionalniji i čitljiviji što su kraći. Zato, bez obzira što mislim da je ovo dobronameran amandman jer je briga o državnom interesu uvek dobronamerna, ali ne mislim da je ovaj amandman nužan jer se u samom Predlogu zakona nalazi sve ono što ovaj amandman pokušava da doda. Hvala.

Miloš Aligrudić, replika.

Replika.
Gospodine Cvetićanin, samo kratka replika, bez namere da uđemo u dublju polemiku. Opet ponavljam još jednu stvar, zato što se očigledno nismo dobro razumeli. Ništa mi ovde ne ponavljamo što već u tekstu postoji. Otvoreno sam priznao da smo ovim amandmanom zastrožili kriterijume u odnosu na proceduru potpisivanja ugovora jer smo ovim amandmanom, da prevedem na srpski, podigli lestvicu potrebe da Vlada može dati pravo šefu delegacije da potpiše ugovor, pod uslovom da je šef delegacije dostavio nešto što bi poslužilo Vladi za ocenu ispunjenosti uslova.
Slažem se da postoje oni ugovori, to je bila moja argumentacija, gde taj stepen opreza nije neophodan, slažem se. Ali, baš suprotno vama, smatram da kod onih ugovora oko kojih smo se vi i ja očigledno razumeli, koji su izuzetno važni za državu, da je taj stepen opreza neophodan. Govorio sam u kontekstu toga, da zakon ne poznaje i ne razlikuje tipove ugovora, pa samim tim ne može prilagoditi tekst za različitu proceduru. Ako je to već slučaj, onda ispadne da se jedna jednostavna i laka procedura zna primeniti za najkomplikovanije i najznačajnije slučajeve za državu.
Zaista se divim vašoj dobronamernosti i želji da državni organi i akteri izvršne vlasti uvek rade bona fide i da u svakom slučaju rade u interesu države i da se prosto neće dogoditi bilo kakva vrsta iskoraka u tom pogledu.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Bojim se, pošto imam neki veći stepen straha u tom smislu, da to nije uvek moguće.

Hvala.
Neven Cvetićanin, replika.

Vrlo ću kratko, ne želeći da oduzimam vreme ni svojim kolegama, ni građanima koji ovo gledaju na svojim TV ekranima.
Vi ste rekli da postoje tipovi ugovora i da sada za neke ugovore koji su višeg, važnijeg tipa za državni interes, treba da stavimo neki dodatni osigurač, da se ne bi desilo da neko deluje na svoju ruku, a za neke ugovore koji su manje bitni, da tako kažem, da ne kažem nebitni, to ne treba činiti. Međutim, praksa pokazuje da, bez obzira na tip ugovora, da li je ugovor od najveće važnosti za državu, za Republiku Srbiju, ili se radi o nekom bezazlenom ugovoru, i jedni i drugi ugovori moraju da dobiju instrukciju iz Vlade.
Moja argumentacija za ovaj amandman je, uvažavajući gospodina Aligrudića i njegovu argumentaciju, mislim da je dobro što ovo želimo ozbiljno da raspravljamo, ovo je bitna oblast, da sama praksa pokazuje da ne biva, da se tako izrazim, da bilo koja delegacija potpisuje bilo šta pre nego što okrene telefon i dobije instrukcije iz Vlade i centrale.
Još nešto želim da naglasim na kraju govora o ovom amandmanu. Moramo da imamo poverenja u sopstvenu državu. Mi druge države, osim ove, nemamo. Država ova možda nije savršena, možda se u njoj dešavaju svakakvi propusti, možda bi mogli da živimo bolje nego što živimo, međutim, retko se dešava da bilo koja delegacija, već zato što je posao tih ljudi u pitanju, deluje na svoju ruku. Apsolutno je nemoguće da se bez podnošenja izveštaja bilo šta potpiše.
U tom smislu, ne mislim da je amandman loš, da se razumemo, ne mislim da je ovaj amandman besprizoran, ali mislim da ovaj amandman ukazuje na nešto što je već u samom Predlogu zakona, kao što sam rekao i u svojoj prvoj diskusiji. Hvala vam na pažnji.

Hvala.
Miloš Aligrudić, replika.