Ja ne vidim zašto bilo kome smeta taj deo – iz kojih izvora se finansira rad delegacije. Višak informacija ne može da škodi. Da li ima nešto tajno, nešto što ne treba da znamo ili možda neku delegaciju finansira neko na nekoj konferenciji ili ovamo ili onamo. Dajte i to da znamo. Lepo je ako nam neko još i plati, ali treba i tu informaciju da znamo. Ukoliko je iz budžeta, stajaće da je iz budžeta, ne vidim zbog čega bi se bežalo od takve jedne informacije.
Druga stvar, moram u replici da kažem da ne može niko da zameri bilo kome ovde od narodnih poslanika, ukoliko u okviru svog vremena, koje ima po Poslovniku na raspolaganju, iznosi argumente za i protiv. Ukoliko smatramo da je neka dobra ideja, ukoliko smatramo da je dobar amandman, zašto da ne podržimo? To doprinosi građanima Srbije, bez obzira da li je neko u nekoj stranci, sa čijom politikom se možda u 90% ne slažem, zašto da ne podržimo konkretna, dobra rešenja koja su ovde predmet rasprave? Znači, ukoliko gospodin Stojčić i gospodin Milićević daju dobar amandman, nije me sramota da podržim taj amandman, oni su vlast, mi smo opozicija. Ili, ukoliko Donka Banović predloži da se zna odakle idu sredstva, mi smo isto opozicione stranke sa različitim programima, zašto da ne podržimo i takav dobar amandman? Ne vidim razlog, a i ne vidim razlog zašto nam se zamera što diskutujemo na lep način, argumentovan način, iznoseći razloge za i protiv. Hvala.

Hvala.
Gospodine Cevitićanin, završićemo sa replikama na ovu temu. Vi ste direktno pomenuli gospodina Mikovića, zato sam mu dozvolila pravo na repliku, ali da bismo se vratili na temu, molim vas da nastavimo sa radom.
Reč ima gospodin Aligrudić. Izvolite.

Javljam se kao podnosilac amandmana, ali ću koristiti vreme ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe. Više ću referirati na obrazloženje koje je gospođa ministar dala.
Dakle, naravno da niste multidisciplinarni, niko od vas to nije. Da bi maske pale, a javnu stvar otkrivam, ni vi, ni gospodin Selaković, koji je juče bio ovde, pa ni resorni ministar, gospodin Mrkić, ne možete odgovarati bukvalno za svako slovo teksta zakona koji je pred nama. Vi u Vladi imate samo objektivnu odgovornost u odnosu na tekstove koje predlažete Narodnoj skupštini. Zato mi politički o tome na taj način diskutujemo. Prema tome, ništa lično. Ovo namerno kažem zbog sledeće živahne rasprave o članu 8, kada on bude bio na dnevnom redu.
Sada u vezi člana 5. Dakle, nije, gospođo ministar, suština prvog dela amandmana da mi tražimo da Vlada da procenu potrebnih finansijskih sredstava da bi zamenili vaš tekst, koji navodno glasi – ocena potrebnih finansijskih sredstava. Nego, juče mi je na Odboru za spoljne poslove rečeno od strane stručnog osoblja ministarstva da je razlog neprihvatanja što mi zapravo hoćemo procenu potrebnih finansijskih sredstava, a ti koji su vam zakon pisali kažu da to nije dobro, već treba ocena potrebe finansijskih sredstava, čime impliciraju šire rešenje, da je moguć slučaj u kome uopšte nisu potrebna bilo kakva sredstva za rad delegacije koja pregovara. Pazite - za rad delegacije koja pregovara! Ovde ne govorimo o zakonu koji nema finansijskih efekata. Ovde ne govorimo o donošenju zakona za čije izvršenje nisu potrebna finansijska sredstva. To je moguće zamisliti. Kako je moguće zamisliti rad delegacije u pregovorima za zaključenje ugovora, a za koji rad ama baš nikakva finansijska sredstva nisu potrebna? To je pitanje.
Pre nego što kafu poručite ili piće, mogli biste mene da saslušate. Sada postoje samo dva načina da odgovorite na ovo - ili ćutanjem ili da mi date eksplicitan odgovor na ovo pitanje, koje ja, priznajem, ne znam. Ako mi ga date i ubedite me, ja ću sedeti i ostaću da ćutim.
Dakle, koji je to konkretan primer i konkretan slučaj koji je Ministarstvo spoljnih poslova imalo, gde su imali određenu delegaciju za pregovore, gde se u pregovorima učestvovalo i gde nikakva finansijska sredstva za rad te delegacije nisu utrošena?
Ako mi date odgovor na to pitanje, onda priznajem da je u ovom jednom delu naš amandman besmislen, ljudski je priznati da čovek greši, ali vas molim da mi date odgovor na ovo vrlo, vrlo konkretno pitanje – da čak nije ni ova kafa, ni sokovi što su vama sada doneti, da nije ni to potrošeno? Samo mi to recite.

Hvala.
Reč ima ministarka Mihajlović. Izvolite.

U pitanju je pre svega izvršenje ugovora, ako ste pročitali ceo član. Sada sam i ja potpuno pročitala ceo član još jednom. Na primer ugovori o ljudskih pravima. Onda, ugovori koji nas obavezuju, recimo, da implementiramo neka krivična dela u naše zakonodavstvo, ne traže troškove. Zato imate ocenu potrebnih.
Dakle, nije to rad delegacije i te kafe koje vi pominjete, nego izvršenje ugovora. Tako piše. Da pročitamo sve, da ne bi bilo više zabune ni kod koga. Dakle, stav 2. glasi: "Predlog osnove treba da sadrži naročito ustavni osnov, ocenu itd". Onda imate ovde: "ocenu potrebe finansijskih sredstava za izvršenje ugovora, podvlačim – izvršenje ugovora, kao i način njihovog obezbeđivanja". Dakle, u pitanju je izvršenje ugovora, a ne rad delegacije koji ste vi sada pomenuli, a ja sam takođe i nabrojala.
(Miloš Aligrudić, s mesta: Prihvatam.)
U redu, hvala.

Hvala.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 6. amandman je podnela narodna poslanica Donka Banović.
Vlada i resorni odbor nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima narodna poslanica Donka Banović. Izvolite.

Miloš je rekao da ste ga ubedili. Možda je on u nekom trenutku insistirao na samoj delegaciji, ali ne vidim ni kako izvršenje određenih ugovora ama baš ništa ne košta. To je prilično besmisleno, kao kada mi nekad dobijemo neki predlog zakona, a sada je to učestalo, valjda kako je ova ekonomska kriza, pa onda u predlozima raznih zakona piše - ocena potrebnih finansijskih sredstava, pa dalje piše da nisu potrebna nikakva finansijska sredstva za primenu nekog zakona. To je isto tako teško zamisliti.
No, da se vratim na ovaj amandman. Dakle, delegacija za vođenje pregovora. Sada je reč takođe o delegaciji. Opet je član 6. Evo šta vi predlažete – Vlada utvrđuje osnov za vođenje pregovora i zaključivanje međunarodnog ugovora, a to se dalje u zakonu zove osnov, i određuje delegaciju za vođenje pregovora. Predlažem amandman koji glasi: "Prilikom utvrđivanja osnove za vođenje pregovora i zaključivanja međunarodnog ugovora, Vlada određuje sastav delegacije za vođenje pregovora, visinu troškova za njen rad, kao i izvor finansiranja. Odnosno, ovaj amandman je na tragu, i još će nekoliko takvih amandmana biti, one prve intervencije da bi trebalo to da bude javno.

Hvala.
Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 6. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Sanda Rašković Ivić, Miloš Aligrudić i Slobodan Samardžić.
Vlada i resorni odbor nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Miloš Aligrudić. Izvolite.

U stavu 2. člana 6. stoji: "Vlada može prilikom utvrđivanja osnove ovlastiti šefa delegacije Republike Srbije da potpiše međunarodni ugovor koji je sačinjen u skladu sa osnovom". Mi kažemo da je taj stav u redu, da je zaista ova rečenica nešto što odražava potrebe ove procedure, ali kažemo: "nakon podnošenja Vladi izveštaja o toku pregovora i usaglašenog teksta međunarodnog ugovora".
Dakle, mislim da Vlada daje ovlašćenje šefu delegacije da potpiše ugovor koji je sačinjen u skladu sa osnovom, ali to automatski znači potpuno blanko poverenje šefu delegacije da potpiše ugovor za koji verovatno šef delegacije proceni da je u skladu sa osnovom u momentu potpisivanja, za šta ima blanko odobrenje u samom startu.
Možda bi grešimo, ali mislimo da malo restriktivnosti, opreza radi, ovde nije na odmet. Kažemo da je to moguće, da će on dobiti ovlašćenje za potpisivanje ugovora onda kada podnese izveštaj Vladi o toku pregovora i usaglašen tekst međunarodnog ugovora. Dakle, Vlada daje saglasnost šefu delegacije da potpiše ugovor koji je između pregovaračkih strana usaglašen i on onda nakon toga potpisuje.
U vašoj varijanti vi imate manjak opreza, a višak poverenja, pa onda dajete mogućnost šefu delegacije da na osnovu pregovaračke osnove i njegove lične, jer se ne vidi čija je procena ovde, da je postignut sporazum u skladu sa osnovom, da on tog dana, tog trenutka i potpiše ugovor.
Slažem se da može postojati mnogo različitih vrsta ugovora, da neki ugovori jesu krajnje jednostavni u svom mehanizmu realizacije i da je ovakav stepen poverenja moguć, slažem se s tim, ali onda se vraćamo na naše primedbe sa načelnog pretresa, kada sam vam s pravom rekao, i danas to tvrdim, a sada ću vam to još jednom dokazati, da vi niste napravili nomenklaturu međunarodnih ugovora i prilagodili proceduru njegovog zaključenja i potvrđivanja u skladu sa vrstama međunarodnih ugovora, ovaj zakon ih ne poznaje. Zato vi imate jednak stepen poverenja za zaključenje ugovora od strane šefa delegacije i da je u pitanju i neki krucijalan međudržavni dogovor ili ugovor, kao što je, recimo, sutradan možda, daleko bilo, pristupanje EU, ili da je u pitanju jedan prost ugovor iz oblasti sporta, gde se rešava jedno lagano i jednostavno pitanje, za koje se stvarno može imati puno poverenja u šefa delegacije da će sprovesti osnovu.
Verujte mi da ovaj pristup nije dobar. Kada napravite ključnu grešku u startu, pa ne razgraničite ugovornu nomenklaturu i prilagodite procedure, barem u tri pravca najmanje u ovom ugovoru, onda je prirodna intervencija narodnih poslanika da vam podignu lestvicu i da kažu – ne, ne možete generalno imati ovoliki stepen poverenja u svakog šefa delegacije koji zaključuje ugovor i tumači da li je osnov pogođen ili nije.
Znam da u članu zakona piše – može. Na nama je baš da vam kažemo da ne može, da ne može pre nego što dobiju izveštaj, da ne mogu pre nego što dokažu da je dogovor usaglašen sa drugom stranom u skladu sa osnovom, i to onome koji daje ovlašćenja.

Hvala.
Ministar Mihajlović ima reč.