Možda sam imao jednu suštinsku primedbu kada je reč o članu 10. koji kaže da delegacija RS, odnosno lice ovlašćeno za potpisivanje međunarodnog ugovora u roku od 30 dana od dana potpisivanja dostavlja tekst potpisanog međunarodnog ugovora sa svom dokumentacijom ministru nadležnom za spoljne poslove i onda se postavlja pitanje zašto toliki rok od 30 dana? Delegacija negde ode, obavi pregovore, sa sobom ima prevodioce, stručne službe, konsultante, pravnike i da li treba 30 dana to pismo, taj tekst, taj dokument doputuje do Kabineta ministra spoljnih poslova? Mislim da moramo da imamo efikasniju Vladu koja predlaže efikasne zakone, da je taj rok od 30 dana predug. Mislim da sam pogledao amandman LDP koji kaže da u tom amandmanu se predviđa rok od 3 dana. Vidim da je prihvaćen neki drugi amandman. Mislim da bi bilo dobro da ti rokovi budu što kraći, jer dok prođe 30 dana dok dođe do Kabineta ministra pa još 30 dana do Narodne skupštine to je već 60 dana.
Mislim da Srbija u trenutku u kome se nalazi mora da postavlja ove rokove kraće. Hvala.

 Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 11. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Donka Banović i Miloš Aligrudić.
Vlada i resorni Odbor nisu prihvatili amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Da li još neko želi reč? (Da.)
Narodni poslanik Miloš Aligrudić.

Vrlo kratko. Ovaj amandman sadrži jasnije obrazloženje nacrta zakona i šta bi trebalo on da sadrži. Saslušao sam argumente predstavnika ministarstva juče na odboru. Mi i dalje ostajemo pri ovom amandmanu i mislimo da nije zgoreg da sve ovo bude navedeno.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 14. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Miroljub Stojčić i Đorđe Milićević.
Vlada i resorni Odbor nisu prihvatili amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Da li još neko želi reč? (Da.)
Narodni poslanik Miroljub Stojčić.

Uvažena predsedavajuća, uvažena ministre, ja i moj kolega Đorđe Milićević smo podneli amandman na član 14. u stavu 1. i to u prvoj rečenici da se iza reči – prirode, dodaju reči – ugovori iz oblasti bezbednosti, nauke, kulture, obrazovanja i sporta. Tako da bi on u tom prvom delu u članu 14. glasio – Narodna skupština potvrđuje ugovore vojne, političke, ekonomske prirode, zatim ugovore iz oblasti bezbednosti, nauke, kulture, obrazovanja i sporta. Kao što vidim iz obrazloženja Vlada je dala tumačenje da se na međunarodnoj pravnoj praksi u oblasti bezbednosti ne zaključuju posebni međunarodni ugovori, pojedina bezbednosna pitanja uređena su međunarodnim ugovorima koji se odnose na različite oblasti i saradnje. Takođe što se tiče nauke, kulture, obrazovanja i sporta po materiji koju uređuju ne podležu postupku potvrđivanja.
Ovi ugovori potvrđeni su od strane Narodne skupštine, a saglasno sa članom 14. stav 1, ukoliko se njima stvaraju finansijske obaveze za Republiku Srbiju, ako zahtevaju donošenje novih važećih zakona ili ako se njima odstupa od postojećih zakonskih rešenja. To i stoji u članu 14. Prema tome, mogu da budem zadovoljan odgovorom Vlade i prihvatam obrazloženje. Voleo bih da ovo obrazloženje bude ugrađeno u prelazne odredbe i da negde stoji u zakonu, tako da postoji tumačenje što se ovoga tiče.

Reč ima narodni poslanik Miloš Aligrudić.

Naša ocena u DSS je da je ovaj član 14. ključni problem zakona. Ako je ono bio ključni amandman na član 8, ovaj sam član 14. je ključni problem i to do te mere … Javljam se povodom amandmana gospodina Stojčića, komentarišući njegovu sadržinu i sadržinu člana 14.
Ovaj član 14. na koji se delovalo amandmanom, naše duboko uverenje je da se na njega amandmanom ne može delovati. Izvinite, gospodine Stojčiću, imali ste najbolju nameru i šta god da napišete, tako kako ste vi napisali, uz najbolju nameru, to prosto neće izmeniti suštinu stvari. On ukazuje na suštinski problem ovog zakona - nedostatak neophodne tipologije. Kroz raspravu sam dao nekoliko primera i daću vam ih i sada.
Kumanovski sporazum je praktično sporazum o prekidu vatre i prekidu neprijateljstava. Da li mi stvarno mislimo da je to sporazum koji nema političku prirodu? Ne, ima eksplicitnu političku prirodu. Da je tada postojao takav zakon i da se on tada tako primenjivao, onda ne bi mogli da prestanemo sa vatrom, ako prvo ne dođe u Skupštinu da se potvrdi. Da li je ovo ispravan stav? Jeste. Da li je u pitanju privremena primena sporazuma koji se kasnije potvrđuje? Nije, zato što nikada nije potvrđen.
Imamo primer policijskog sporazuma o saradnji sa Euleksom, policijskoj saradnji, graničnoj saradnji sa Euleksom. Taj sporazum ne samo što nije potvrđen u Narodnoj skupštini, jer po oceni onih koji su ga tada potpisali, prethodna Vlada, on nije bio političke prirode, nije imao nikakva svojstva, nikakve karakteristike po kojima bi ga trebalo potvrditi, koristila se, vidim ovde postoji veselje zbog Bečke konvencije i člana 25, Bečka konvencija, ali se koristila i odredba zakona koja je dozvoljavala da se ugovor nikada ne objavi. Mi, kao narodni poslanici, ne možemo da vidimo šta stoji u tom sporazumu.
Ne samo to, ovo su eksplicitna politička pitanja koja nosi današnje vreme, ali postoje određena pitanja koje nosi svako vreme. Ovaj zakon, dame i gospodo, ne razlikuje vrste ugovora po dubini, po broju ugovaračkih strana, po složenosti, ne razlikuje ni minimalnu proceduru, kada je reč o odnosu prema tom ugovoru, zaključivanja, potpisivanja, a kada je reč o ovim složenim okolnostima.
Ova dva primera koja sam naveo samo govore u prilog tome da se ne može daleko, bilo nekog pucanja, ratnog stanja ili prekida vatre, ovaj zakon se ne može na tako nešto primeniti. Ne kažem da mora sve da se ispiše i da je zakon dobar ako je dobro nakićen. Prosto kažem da postoje zakoni u našem okruženju, kao što je slučaj sa Hrvatskom i drugim zemljama u centralnoj Evropi koje poznaju klasifikaciju ugovora, koji se razlikuju po svom sadržaju, broju ugovornih strana, po dubini sporazuma, vremenu trajanja, da li se izvršava jednostranim razmenama obaveze i prava u jednom trenutku ili on traje vremenski itd.
Nije isti odnos prema jednim i drugim vrstama ugovora. Ovaj zakon je siromašan za sve te odredbe. Izvinjavam se, ali mislim da nije moguće da jednim amandmanom, koliko god on dobronameran bio, popraviti suštinski problem ovog zakona. To je razlog zbog čega DSS neće glasati za zakon.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 14. amandman je podnela narodna poslanica Zlata Đerić.
Vlada i resorni odbor prihvatili su amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Narodni poslanici Donka Banović i Miloš Aligrudić zajedno su podneli amandman kojim su predložili dodavanje novog naslova i novog člana 19a.
Vlada i resorni odbor nisu prihvatili amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Reč ima narodni poslanik Miloš Aligrudić.

Ovde je reč o dopuni zakona koji smo predložili. Dakle, mislimo da je ovome što smo predložili pravo mesto u ovom zakonu. Juče su nam predstavnici Vlade na odboru rekli da nije, da je materija koju smo ovde predložili moguća u nekom drugom zakonu ili nekom drugom propisu, premda mi ne možemo da vidimo ni jedan pozitivni propis ili opšti akt kome je ovo, što ću sada reći, mesto, osim u ovom zakonu.
Dakle, u pitanju je pristupanje vojnim savezima. Narodna skupština Republike Srbije donela je odluku svojevremeno o vojnoj neutralnosti Srbije, koja nije apsolutna, ona je relativna i u tom smislu što predviđa da se bilo kakva promena te odluke koju je Skupština donela ne može utvrđivati u parlamentu, na Vladi, na bilo kom drugom mestu, već u postupku referenduma. Svako pristupanje vojnom savezu je zaključivanje međunarodnog ugovora. To je pristupanje nekom ugovoru. To iziskuje određenu proceduru. Odluka Narodne skupštine je opštija od bilo kojeg zakona, a ovaj zakon se bavi procedurom i naslov koji smo dali – sprovođenje odluke Narodne skupštine, da se jednim zakonom može sprovesti odredba drugog zakona, pogotovo kada je reč o pravilima procedure. Kako doći do jedne odluke, kako doći do zaključenja ugovora u ovoj oblasti? Tu se ne radi o odstupanju od materije, nego samo o pojašnjenju kako dolazi do određene procedure i kako se ona uspostavlja.
Stvar je vrlo prosta. Predložili smo da kada nekome padne na pamet, ovde konkretno Vladi, pokrene postupak ili da inicijativu za pristupanje Srbije bilo kom postojećem vojnom savezu, da se prvo mora raspisati referendum. To je osnovni preduslov bilo kojeg daljeg koraka, uključujući i same pregovore. Ako pogledate dobro amandman, vidite da se on sastoji od tih celina.
Vaše primedbe koje ste vi dali, gde ste rekli da predmet zakona nije sprovođenje odluke Narodne skupštine, pa znamo mi da predmet zakona nije sprovođenje odluke Narodne skupštine o vojnoj neutralnosti, ali je predmet ovog zakona regulisanje načina ugovaranja, zaključivanja, potvrđivanja i izvršavanja međunarodnih ugovora. Pristupanje vojnom savezu, kao specifična vrsta ugovaranja jeste predmet ovog zakona. Manje je važno kakav smo naslov dali članu, važnija je suština. Da postoji dobronamernost, vi biste sugerisali, pa bi tražili da Odbor za spoljne poslove izmeni ovaj amandman ili da da svoj amandman sa sličnijom sadržinom, kako bi stvar precizirali, ali vi to niste tražili.
Mislimo da smo u svakom pogledu pogodili stvar u metu. Ko će drugi ako neće Narodna skupština da utvrdi proceduru eventualnog referenduma? Koji drugi zakon može da predvidi precizno unapred za određene tipove sporazuma, ako neće Zakon o zaključivanju međunarodnih ugovora i izvršenju međunarodnih ugovora?

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na osnovu člana 157. stav 6. Poslovnika Narodne skupštine, Odbor za spoljne poslove podneo je amandman na član 20.
Reč ima narodni poslanik Miloš Aligrudić.